Ova olimpijska priča počinje na obalama Egejskog mora, odakle planina čiji najviši vrhovi važe za surove i negostoljubive izgleda pitomo, gotovo kao da se uz njene padine može ustrčati za jedno popodne. Sve je obećavalo uspešnu akciju: dobar plan, stabilno vreme, odlična ekipa koja je “kliknula” kao da se znamo godinama a ne tek nekoliko sati. Osim vođe akcije Milana Vojnovića jedva da ikoga poznajem, ali se brzo združujem sa ostalima.
Puni elana i pozitivne energije posle celog dana na plaži, prepakujemo rančeve za tri dana u planini, spremni da krenemo uzbrdo. U dilemi između velikog ranca od 65 litara i malog od 18 biram manji; trpam unutra samo ono najnužnije, a neke ređe korišćene stvari koje inače stalno nosim sa sobom ostavljam u velikom rancu u autobusu. Među njima i paket prve pomoći, neotvoren. Ko se čuva i Zevs ga čuva.
Postoji više načina da se priđe najstarijem nacionalnom parku u Grčkoj, ali vrlo malo planinara se na najviši vrh Olimpa penje direktno sa nulte nadmorske visine. Ogromna većina (da ne kažem skoro svi) započinje pešačenje sa lokaliteta Prioni, trinaest kilometara od i 1100 metara iznad mora, pa nema razloga da i mi izmišljamo toplu vodu.
Prioni je i poslednja tačka na kojoj se može odložiti smeće pre ulaska u nacionalni park – u njemu ne postoje kante za otpatke, svaki posetilac mora da vrati svoj otpad sa sobom, i to se po svemu sudeći itekako poštuje. Lako je bacati papiriće među smrtnicima, hajde ti zagađuj dom bogova ako smeš!
Do planinarskog doma Spilios Agapitos (za one manje sklone lomljenju jezika poznatog i kao Refuge A – “Dom A”) vodi trasa Evropskog pešačkog puta E4 i tih šest kilometara sa oko 1000 metara uspona čini najfrekventniju deonicu na Olimpu.
Planinari zuje gore, dole, pozdravi pljušte na svim mogućim jezicima. Sama staza se ne može pohvaliti naročitom atraktivnošću, ali mnogima je izgleda sasvim dovoljno da izađu na visinu od oko 2100 metara, popiju kafu ili čaj i vrate se kući. Nas neki nagon ipak tera dalje uvis…
Za jedan planinarski smeštaj, Spilios Agapitos je hotel sa jake četiri zvezdice. Unutra je uredno, čisto, toplo (što se nažalost ne može reći za vodu za tuširanje), struja se podrazumeva, ali su solidna mobilna mreža i bežični internet (kakav-takav) već čist luksuz. Kuhinja nudi veliki izbor gotovih jela i pića, doduše po nešto višim ali podnošljivim cenama; više smeta činjenica da pivo služe samo u malim limenkama…
Posle noći koju su neki prespavali kao zaklani a neki probdeli usled hrkanja u kolektivnoj spavaonici, došao je i taj dan. Mitikas, sa svojih 2918 metara nadmorske visine najviši vrh Olimpa, čekao je na nas.
Duboko ispod doma, temperaturna inverzija prostrla je paperjasti tepih od oblaka. I dok su se drugi oduševljavali pogledom, mene je više brinula činjenica da će sve to morati da krene naviše kad sunce ogreje… U najboljem slučaju, ostaćemo bez lepih pogleda, u najgorem bi mogla da padne kiša pa da se ni ne popnemo na vrh. Ali, pravi planinar uvek mora biti naoružan optimizmom.
Vrh Skala (2882 m.n.v.), koji mnogi zovu i “raskrsnicom Olimpa”, od doma deli jedva kilometar i po vazdušnom linijom, ali čitavih osamsto metara uspona čine pešačenje dugim više sati. Fantastični pogledi nadoknađuju vreme, pa svaki čas neko zastaje da fotografiše pejzaž ili napravi selfi…
Slikam Igora, kome je ovo prvo (pa muško!) planinarenje iznad 2000 metara, na stenovitom vidikovcu nad morem egejskih oblaka. Izgledaće odlično na društvenim mrežama. Ni ja koji nisam ljubitelj poziranja ne odolevam prilici.
Na ovakvim mestima mislima je vrlo lako da odlutaju u stanje meditacije i da samo telo ostane prisutno u prostoru, međutim memorijalne table na stenama drže nas čvrsto prikovane za zemlju…
Uspon na Skalu nije lagan, ali ne zahteva nikakvu tehničku veštinu. Zato ni izlazak na vrh ne donosi nikakav spektakularan osećaj, pogotovo što su se u međuvremenu oblaci taman toliko podigli da sakriju Mitikas, na svega nekoliko stotina metara preko zjapeće provalije. Plan je bio da se sa Skale odmah penje Mitikas, a po povratku ko želi može i do vrha Skolio (2912 m.n.v.), udaljen jedva stotinak metara od Skale grebenskom stazom.
Sve se nešto mislim, ko zna hoću li posle Mitikasa biti raspoložen da kvarim utisak, pa koristim priliku dok se grupa konsoliduje da trknem i odmah “overim” Skolio.
Petnaest minuta do tamo, upisivanje u knjigu posetilaca, brza fotografija i nazad. Zaista, Skolio bi posle uspona na Mitikas predstavljao pravi antiklimaks i drago mi je što sam odlučio da idem ovim redom. Nije da mu nešto posebno fali, ali bogovi su ipak bogovi. A nas su čekali…
Što se tiče rute od Skale do Mitikasa, mogu sad da nabrajam i kakve su stene i kakav je nagib i na koliko mesta sa obe strane uskog puteljka zjape bezdani. Možda će ipak biti dovoljno da kažem da se tih tristotinak metara prelazi za pola sata do 45 minuta. I taman kad pomislite da ste pri vrhu, pogled pukne iza stene i shvatite da treba savladati “samo” još jednu vertikalu… Naniže… Pa opet naviše. I onda ste tu. Recimo.
Na poslednjem delu uspona zatičemo montirano uže koje je ostavio neko pre nas, ali se bar ja trudim da ga što više mogu izbegnem. Kao i obično na sličnim planinama, trajna sidrišta postavljena su tako da se uže razvuče što kraćim putem, što možda deluje kao bezbednost onima koji se plaše visine i eksponiranih deonica, ali u stvarnosti više smeta nego što pomaže jer onda to uže treba svaki čas obilaziti i preskakati…
A osim toga, Mitikas i nije tako teško popeti bez osiguranja. Susedni Stefani (2902 m.n.v.) je već druga priča, ali tu priču ćemo ostaviti za neku drugu priliku.
Vraćam se sa bukvalno par metara od vrha. Igor sedi ispružene noge dok se jedan deo ekipe okuplja oko njega a drugi pokušava da zaobiđe gužvu i izađe na vrh.
“Da li možeš da pomeriš stopalo?”, pitam. Pomera. To je dobro.
Zavrćemo mu nogavicu. Prizor nije baš najlepši: patela je dislocirana i štrči u stranu. Ne, nije mu se ovo ranije dešavalo. Da, boli. Vadim iz ranca brufen i pada mi na pamet komplet prve pomoći koji sam ostavio u drugom rancu. Bar ovaj nisam ostavio na Skali…
“Je l’ možeš to da mi namestiš, molim te?” Polako ali sigurno počinje da paniči.
Udišem duboko. “Slušaj, ne smem to da ti uradim. Nisam obučen za to i mogu da ti još više zeznem stvar, a to ni ti ni ja ne želimo. Moraćemo da dovedemo pomoć.” “Nemojte da me ostavite.” “Nećemo, ne brini.” “Pa šta ćemo da radimo?” “Samo sedi i ne brini, idem nešto da proverim.” “Nemojte samo da me ostavite.” “Niko te neće ostaviti, samo moraš sad malo da se strpiš.”
Trenutak u kom sam prvi put kročio na najviši vrh Olimpa zamišljao sam potpuno drugačije. Izostaje zadovoljstvo, onaj osećaj ispunjenosti. Među nasmejanim licima zbijenim kao sardine između velikog kamenja oko betonskog obeležja vrha pronalazim vodiča Milana i objašnjavam mu situaciju.
Sreća u nesreći: tu su i dva lokalna vodiča koji su koji minut pre nas izveli na vrh jednu turistkinju iz Japana, i dok Pančevac Ivan silazi da i on izvidi situaciju pokušavamo da im objasnimo da radio vezom pozovu pomoć, što na kraju nevoljno pristaju ali ne bez tirade o bezbednosti i odgovornosti.
Nije ni vreme ni mesto da kažem šta mislim o vodičima koji za masne honorare vode turiste vezane za povodac… To je svakako bezbednije i odgovornije. Etičku stranu bolje da ne komentarišem…
Posle brzinskih konsultacija, dogovor je sledeći: Milan će spustiti grupu dalje po planu, a nekoliko ljudi će ostati uz Igora da sačeka spasioce. Vatrogasci su krenuli iz Litohora i do gore će im trebati oko tri sata. Do zalaska sunca ima još oko šest sati. Sve će biti u redu.
Odmah se javljam da ostanem, a za mnom i Ivan. Ostali nam ostavljaju još vode i nešto slatkiša; većina je ipak ostavila rančeve na Skali pa nemamo baš velike zalihe, ali uzdamo se u ekspeditivnost spasilaca. I dok grupa polako kreće nazad sa vrha, i Gorana i Maja odlučuju da ostanu čisto da nam prave društvo.
Grčki vodiči kreću prvi, između njih ona Japanka, uvezana kao koza koju vode na vašar. Molimo ih da sačekaju sa skupljanjem užeta da se spusti makar par naših koji se najviše plaše izloženih litica; zadnji staje na trenutak, a onda bez reči nastavlja da razvezuje čvorove još brže. Toliko o solidarnosti komercijalnih vodiča…
Vraćam se dole do Igora i imam šta da vidim: Ivan je uspeo da mu vrati koleno na mesto! Može čak i da se osloni na nogu, ali ne možemo da rizikujemo da mu dozvolimo mu da se oslanja punom težinom. Mimoilazi nas grupica mladih, neki u patikicama sa ravnim đonom…
“Čak se neću ni popeti na vrh”, žali se Igor. “O, hoćeš, samo polako.” Uspravljamo ga i navodimo, Ivan ispred, ja iza, Maja i Gorana sa strane. Uspon na jednoj nozi ide sporije, ali nakon nekoliko minuta savladavamo i tih dvadesetak metara i konačno smo svi na najvišoj koti Olimpa.
“Može li jedan aplauz za našeg druga koji se popeo sa povređenom nogom”, viče Maja i grupica na vrhu skandira. “Staviću jedan kamenčić na piramidu za tebe”, ustaje jedna Portugalka. Slavlje. Ali ipak je to samo pola puta.
Oblaci se skupljaju i razilaze, ali ni u jednom trenutku dovoljno za pravi pogled na sve strane. Na čas se ukaže greben Skale, a na čas moćni Stefani – “Zevsov tron”. Preko puta provalije na vrhu sede dva planinara. Vetar nam na trenutke donese nerazumljive glasove.
Ubrzo naša grupa ostaje sama. Vreme teče, sunce silazi iz zenita. Zid oblaka na zapadu ne sluti na dobro. Pa opet, smeh zvoni grčkim panteonom. Dobro raspoloženje nas ne napušta uprkos nevolji. Prolaze sati. Nebo se zatamnjuje, pa onda opet probija sunce.
Odjednom, sa strane odakle nikoga ne očekujemo, iskače čovek. Iz kuloara Louki, koji važi za najopasniju rutu ka Mitikasu, pojavljuje se Lazarus, vodič iz doma Giosos Apostolidis (poznatog i kao “Dom C”), najvišeg doma na Olimpu i najbližeg Mitikasu. Apostolidis, nazvan po znamenitom grčkom planinaru, ujedno je i naše odredište posle Mitikasa, ali po svemu sudeći kasnićemo na večeru…
Vesti nisu baš sjajne – zbog loših vremenskih uslova vatrogasci kasne. Trebaće im još oko tri sata da stignu. Lazarus nam nosi pakete za grejanje i neke pilule za Igora. Ne zadržava se dugo, kaže da stiže loše vreme.
“Šta znači loše vreme”, pitam, “kiša, sneg?” “O ne, samo hladno.” Samo. Ne zvuči mnogo utešno. Vetar već probija kroz polar.
Devojke odlaze sa Lazarusom nazad do Skale po ostatak stvari, a odatle će donjom stazom ispod vrhova do doma. Nas tri musketara ostajemo sami i, hteli mi to ili ne, atmosfera se lagano menja.
Igor je skeptičan da li će vatrogasci uopšte doći. Uveravam ga da nedolazak nije opcija. “Krenuli su, čuo si šta je čovek rekao. Neće nas sigurno ostaviti ovde preko noći.” Tešim i sebe.
Ivan naglas razmatra opcije za sklonište, diskutujemo o jednoj steni iza koje bismo mogli da se smestimo sva trojica. Igor guta jednu od onih tableta i tone u kratak san. Pokušavamo da vidimo šta je zapravo taj lek, ali je celo uputstvo samo na grčkom… Sati prolaze isprekidano, malo u smehu, malo u ozbiljnim temama. Sve me više brine zapadni vetar…
Sunce je uveliko bilo pri horizontu kad su konačno došli. Pet sati nakon poziva.
“Serbija”, viče Jorgos izdaleka, “ortodoks braders! Partizan!” “Ne Partizan”, buni se Igor, “Zvezda!” “Ako hoćeš da te spasavamo, Partizan”, smeje se Jorgos.
Lagano pristižu i ostali, uveravaju se da je Igor u redu pa koriste poslednje zrake sunca da se ufotkaju na vrhu. Grci po svemu sudeći nemaju pravu gorsku službu spasavanja, vatrogasci jesu spretni, ali nisu svi od njih baš i planinari. Nekima je ovo prvi uspon na najviši vrh Grčke. Poziranje traje bar pola sata.
Jorgos je više puta bio u Beogradu i poznaje splavove i klubove srpske prestonice bolje nego nas trojica zajedno, natuca po koju srpsku reč, ne skida osmeh sa lica. Petros i Dimitris su već ozbiljniji; Jorgos hvali Petrosa: “On se popeo na Kilimandžaro, na Himalaje i ono u Rusiji!” “Kančendžunga, Elbrus”, skromno, skoro stidljivo ga ispravlja Petros, više sebi u bradu.
Odlučuju da Igoru navuku pojas, zakače ga na uže usidreno na vrhu i spuste najkraćim mogućim putem, kuloarom Louki. S obzirom na ono što znamo (ili ne znamo) o toj stazi, nikome od nas nije baš svejedno. Dimitris osigurava, a Petros kreće u korak sa Igorom lagano dole. Mi moramo da čekamo, da neko slučajno ne bi pokrenuo neki kamen dok se oni ne spuste. Ali bar je krenulo!
Ceo sat kasnije, sumrak već zahvata Olimp. Jorgos je već dva puta oblačio dodatne slojeve, Ivan i ja navlačimo sve što imamo na sebe. U rancu imam još dve prljave majice i ozbiljno se nosim mišlju da i njih ogrnem. Noge su mi kao dva balvana, otupele i utrnute.
“Spremite se”, kaže Dimitris ozbiljno, i onda čekamo još desetak minuta, taman dok prvi nalet adrenalina učini svoje. Nakon šest i po sati, napuštamo Mitikas.
Kuloar Louki nije najteži put ka Mitikasu ili od njega, ali daleko od toga da je lagan. Stene su raspoređene kao sumanuto strme stepenice i ceo smer je jedna kontinualna vertikala visine oko 250 metara, bez skretanja ili lomljenja, i sa ukupno tri ili četiri mesta gde čovek može da se osovi na obe noge bez prihvatanja za stenu. Jedno proklizavanje i pad može da se zaustavi samo na dnu.
Magla odozdo malo ublažava utisak, ali spust nije nimalo opušten. Ne pomažu ni memorijalne table, kojih ovde ima skoro koliko i markacija…
Ne pomaže ni Dimitrisovo ćaskanje: “Ovo nije teška staza, ali je najopasnija na Olimpu. Samo ove godine je ovde troje poginulo.” Ma sjajno. Pri samom dnu, komad istorije – obeležje na mestu gde je 1964. godine život izgubio Giosos Apostolidis lično. Mi smo ipak imali više sreće…
Do doma stižemo već u sumrak. Igor je uveliko tamo. Ivana i mene dočekuju aplauzom, kao heroje koji nismo. Nismo učinili ništa što neko drugi na našem mestu ne bi. Bar bih voleo da verujem da je tako…
U domu nema ni mobilne mreže ni interneta, ali nekako dobijamo informaciju da su mediji u Srbiji već objavili da je srpski planinar na Olimpu slomio nogu i da je prebačen u Litohoro. Ni imena, ni inicijala, samo nek se prodaje. “Drama na Olimpu”, tako je glasio naslov.
Na sekund mi je smešno, oni kažu drama a mi pričali viceve na vrhu. Ostatak večeri protiče u frustraciji, pokušavam na sve načine da se javim kući ali ne uspevam.
Konačno dižem ruke, ležem u krevet ispod memljive tavanice, zatvaram oči čim sam dodirnuo jastuk glavom i već sledeće sekunde alarm zvoni za ustajanje… Sedam sati najmrtvijeg sna ikad.
Noć je donela sneg. Juče smo na trenutke bili samo u majicama, sad je napolju minus deset. Tek smo blago svesni činjenice da ne bismo preživeli noć na vrhu. Nekad je bolje i ne biti svestan svega oko sebe…
Svi planovi padaju u vodu. Igoru će ionako trebati više vremena do dole, pa se zato pakujemo i odmah krećemo nazad do podnožja planine gde bi trebalo da nas čeka autobus.
Dok čangrljamo rančevima po spavaonici, mladić iz kreveta nasuprot mog budi se i buni se na buku. Čujemo srpski, upuštamo se u razgovor. I on je Sremac, iz Mitrovice. “Moja majka je član kluba iz Rume”, kaže. Naravno da je poznajem. Kako mali svet… Odgovaram dečurliju od ideje da pokušaju da se popnu na Mitikas po ovakvom vremenu, nudimo im prevoz do Litohora. I odustajanje je deo planinarstva, češće nego što bismo to želeli.
Kažu da je pogled sa Platoa Muza na vrhove Olimpa jedan od najspektakularnijih prizora koji se može doživeti u planinama Balkana. Mi jedva da smo videli par metara ispred sebe. Kad se još doda i zastoj od sat i po vremena na ledenom vetru, na jednom delu staze gde su vatrogasci podosta nepotrebno insistirali na osiguranju užetom i prelasku planinara jedan po jedan, malo je falilo da “Drama na Olimpu” dobije i nastavak.
“Baš tebe briga, u novinama piše da si ti u Litohoru”, kažemo Igoru. Konačno i mi sa kraja kolone dočekujemo svoj red, promrzle i ukočene noge jedva slušaju. “Čekajte nas tamo kad pređete”, kaže Jorgos. Naravno. Čim sam prošao deo sa užetom, hitam nizbrdo koliko god brzo mogu, a od doma Petrostruga, najmlađeg i najuređenijeg na planini, do dole skoro da trčim. Kao nošen Hermesovim krilima. Kao da mi je dosta i Olimpa i magle i snega i blata i tabananja…
U Litohoru konačno hvatamo internet i javljamo se kući. O, blagodeti dvadesetprvog veka… Sećam se kako smo pre dvadesetak godina zvali fiksni telefon sa govornica koje su radile na žetone, pa ako se neko javi, javi se. Danas svi znaju vesti i pre nego što se nešto dogodi. Nije bitno da li su istinite ili ne…
Nedelju dana po povratku sa Olimpa, Igor mi javlja da je bio kod lekara, rendgenski snimak je u redu ali trebalo bi da uradi i magnetnu rezonancu, da se utvrdi stanje mekog tkiva. Kaže da ne oseća bol dok hoda, ali je još uvek na bolovanju.
Proći će neko vreme dok sve to ne dođe u potpunosti na svoje, ali da je povreda iole ozbiljna ne bi mu zakazali pregled tek za nedelju dana…
Pentraće se on još iznad oblaka, ne sumnjam u to.
A u nekoj drugoj priči, verujem da ćemo opet stajati na nekom vrhu. Samo bez spasilaca. I jednom je previše.
Olimp – drama na planini bogova napisao/la Milan Mirković dana
Pregled tekstova autora – Milan Mirković →