Što studentsko-građanski bunt duže traje, sve češće se pojavljuju teze o neophodnosti „političke artikulacije“ toga bunta, jer taj i takav bunt, navodi se, ovakav kakav je, ne može unedogled da traje, a pošto studenti, po prirodi stvari, ne mogu da preuzmu vlast, on će vremenom splašnajavati i ugasiti se.
Oko nas kolaju samo opšta mesta kako bi studenti, pošto njihove zahteve vlast očito neće ispuniti, trebalo da odustanu od antipolitike i počnu da se priklanjaju ovim ili onim strankama. Na svojevrstan način neke opozicione stranke i politički analitičari ne na otvoren već na prikriven, diskretan način, predstavljaju studente kao glavne kočničare pomenute „političke artikulacije“ koja bi jedino mogla dovesti do promene ovoga režima.
Pri tome se ispoljava neshvatanje razloga zbog kojih su studenti uspeli da, posle dolaska Vučića na vlast, stvore najširi pokret otpora sastavljen od mnogih profesija, organizacija i samoosvešćenih, nepokolebljivih građana i time daleko više nego bilo koji drugi opozicioni subjekti uzdrmaju do srži kvazimit o nepobedivosti ovog suverenog diktatora srpskog Levijatana.
Čak i neki poznati intelektualci, zajedno sa čelnicima vlasti, nazivaju studentske plenume povratkom boljševizmu, a zborove ljotićevštinom, dok njihovu generalnu koncepciju tretiraju kao priklon utopističkoj koncepciji neposredne demokratije, što je sramno, da sramnije ne može biti. Na plenumima se zaista odlučuje putem neposredne demokratije, ali se na njima ne raspravlja o stranačko-ideološkim pitanjima, već o partijsko-ideološki neutralnim pitanjima, pre svega o formalnim principima na kojima počiva pravna država, čime se radikalno kritikuje postojeći samovoljan, autokratsko-arbitrarni način vladanja.
No, na njima se raspravlja i o lokalnim problemima ili o problemima očuvanja entiteta proglašenim kulturnim dobrima. Upravo takvim pristupom stvarima, studenti, koji se prirodno ideološki međusobno razlikuju, čuvaju vlastitu kompaktnost, međusobnu solidarnost i zajedništvo, bez čega ne bi mogli biti inicijatori najšire antirežimske pobune u dosadašnjoj istoriji Srbije.
Parlamentarni poredak – za koji se studenti bez ikakve dileme zalažu, jer je on uslov za uspostavljanje pravne države – spojiv je sa nekim oblicima neposredne demokratije (recimo referendum) i u nekim normalnim okolnostima, a pogotovo u našim uslovima u kojima se naša zemlja približava sve više svojevrsnom obliku neototalitarizma koji se ne može srušiti klasičnim međupartijskim nadmetanjem jer bi se ono odvijalo u nelegalnom, za opoziciju potpuno neravnopravnom kontekstu.
I kad bi ta koncepcija bila ostvariva (u šta je teško poverovati, jer Vučić nije spreman da preda vlast bez velike nevolje i ljudskih žrtava, što bi svakako trebalo izbeći), sasvim je izvesno da iza te koncepcije ne bi stao pobunjeni studentsko-građanski pokret. Ne samo zato što su studenti stekli ogromno poverenje građana upravo zato što su ih građani doživljavali kao autonomni subjekt koji se ne bori za vlast, već i zato što su oni, po mom mišljenu, protiv svakog dogovaranja sa postojećim režimom čije su „ruke krvave“ i što Vučića tretiraju kao nepopravljivog neprijatelja pravne države.
Po meni, da budem potpuno jasan, postoje dva načina na koji se može okončati ovaj režim. Prvi je da se sve opozicione stranke, i parlamentarne i one neparlamentarne, ujedine u jedan jedini izborni blok i da se uporedo sa tim studenti transformišu u pokret čiji bi čelnici bili njihovi profesori u koje imaju najviše poverenja, sa namerom da izađe na izbore, čime bi zadržali svoju autonomiju.
Siguran sam da bi ova kombinacija osvojila dvotrećinsku većinu u parlamentu i pod postojećim izbornim uslovima, što bi joj omogućilo raspisivanje izbora za Ustavotvornu skupštinu čiji bi delegati imali samo jedan zadatak – da donesu novi ustav, posle čega bi se ta skupština raspustila i raspisali parlamentarni izbori po novim zakonima i uslovima – pa kom opanci kom obojci!
Drugi način je da pod paralelnim pritiskom studenata i opozicije opštenarodni bunt naraste do onog nivoa na kojem bi aparat sile otkazao poslušnost raspukloj harizmi kvazipatriote i glavnog organizatora sistemske korupcije koji je Srbiju pretvorio u latino-američku koloniju, i da taj aparat pređe na stranu naroda.
To nije utopija, već realna mogućnost.
Slobodan Divjak
Autor je počasni predsednik Međunarodne filozofske škole
Izvor: Danas online
Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E
Dva načina za okončanje režima napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →