Еротолошки мотиви у Вергилијевим Еклогама

„Еклоге“, или како се још називају „Песме изабране“, „Пастирске песме“ или „Bucolica“, поред „Енеиде“ и „Песама о земљорадњи“ (Georgica), представљају једно од најзначајнијих Вергилијевих дела. „ Пастирске песме су прво дело које је Вергилију одмах донело велику славу” (Бајић 2004: 9.) и састоје се од десет песама. Друга, трећа, осма и десета еклога садрже еротолошке мотиве те ћемо се њима понајвише и бавити.

Како бисмо успели правилно да разумемо мотиве првобитно морамо да се упознамо с појмом ерос. Наиме Стари Грци су за опис љубави користили три појма „ерос“ „пхилео“ и „агапао“ којима су описиване различите врсте љубави. Појам ,,агапао” можемо дефинисати као љубав чија је сврха упућивање људи на акцију, она подстиче на стварање добробити за друге. Ако бисмо овај појам посматрали кроз оквире Библије она би се односила на љубав коју Бог пружа људима, тако као акцију посматрамо први Христов долазак и смрт за грехе људи. Затим појам ,,пхилео” би се односио на емоционалну љубав, ону за коју се вековима сматрало да потиче из срца. ,,Пхилео” се углавном везује за породицу, родитеље или пријатеље, али никако непријатеља. Он мотивише на љубазност и добра дела према ближњима. Коначно долазимо и до ,,ероса” који је употребљаван да опише љубав и привлачност између партнера. Њиме се исказује чулна љубав и страст, жеља за физичким контактом. Такође у грчкој митологији Ерос је био бог љубави, Афродитин син,

Сматрали су га најлепшим међу боговима, јер је у човеку побуђивао најлепша осећања и помагао при сједињавању парова. Ерос је, од најстаријег доба био тај, који је омекшавао срца и најокмтнијих [sic] људи, улепшавао живот и давао му смисао. (Цветковић 2007: 1)

Данас овај појам често срећемо и у психологији и психоанализи где има шире значење као животна енергија, у овом контексту ерос се помиње и код самог Фројдa, где представља човековог покретача и жељу за опстанком.

Вергилије као један од најзначајнијих римских лиричара имао је многобројне узоре, како међу грчким, тако и међу римским лиричарима, међу којима су и епиграматичари (писци епиграма, кратких песама чији је циљ да опевају радост или тугу, потеклих од стихованих натписа на надгробним споменицима) и неотерици. Највећи утицај на Вергилијево стваралаштво имао је Теокрит, творац пастирске песме. Он је у својим делима сликао живот пастира и њихову везу са природом, засновану на многобројним реалистичким сликама. Сама структура дела своди се на то да „у овим хексаметарским песмама дијалошки моменат је нарочито наглашен, па се у неку руку спаја епски и драмски елеменат.“ (Будимир, Флашар1963: 230) Дакле закључујемо да пастирске песме или како их још од антике називају „идиле“ у одређеној мери имају сличности са драмом. За Теокрита ове песме представљају слику стварног пастирског живота, његови ликови уистину јесу пастири, а њихов став је:

„стога став посматрача који пажљиво запажа и бележи“ (Будимир, Флашар 1963: 230).

 

И поред тога у појединим моментима спаја маштања становника града „о романтичарском пастирском и сеоском животу“ (Будимир, Флашар1963: 230) са стварним животом пастира. Управо у овоме се Вергилије разликује од свог идола. Он у својим „Еклогама“ уместо осликавања реалног живота пастира представља грађане и интелектуалце у улогама пастира. Често их употребљавајући, кao на пример у својој првој еклоги, зa пропаганду власти Октавијана Августа. Расположење његових јунака је такође често идеализовано и одудара од реалног расположења пастира које је Теокрит дочаравао у његовим делима. Још једна од значајних новина које је Вергилије својим делом увео у идилу јесте тежина људске судбине. Као што већ знамо стари Грци су природу сматрали идеалном, а јединство природе и човека било је оно ка чему су све идиле требале да теже како би осликале истинску слободу. Међутим, Вергилије своје пастирске песме приближава стварности и човеку, он не само да пише о љубави и страсти, односно еросу, већ и о патњи изазваној одбијањем, о тешким судбинама појединаца, стегама и оковима у које нас ерос везује и у складу са његовим политичким уверењем о преовладавању патње и несреће радом уз честе, индиректне похвале Октавијану.

Друга еклога Вергилијевих „Пастирских песама“ садржи мноштво еротолошких мотива. Првенствено би било пожељно истаћи да је тематски ова песма врло блиска пастирским песмама Теокритових дела, међутим уз додатак личног печата аутора. Протагониста песме пастир Коридон пева о својој трагичној, неузвраћеној љубави коју осећа према Алексиду штићенику њиховог господара. Из ове еклоге можемо извући неколико упечатљивих мотива. Први би био, управо мотив неузвраћене љубави, који је и савременој књижевности позната тема. Постоје многобројни разлози због којих љубав коју Коридон прижељкује није могућа. Као један од њих могли бисмо навести и морал, обзиром на чињеницу да Алексдс већ припада другоме и то ни мање ни више но Коридоновом господару. Но морал као препреку бисмо могли посматрати само из савремене тачке гледишта, обзиром да се он у идили одбацује као још једна стега друштва. Пастирске песме као такве теже складу са природом и слободом човека, те одбацују све друштвене норме па тако и питање морала. Праву препреку овде представља социјални статус. Алексид је током целе еклоге свестан Коридонове љубави и одбацује је. „Понајвише је истакнут јаз због Алексидовог неуважавања сеоског живота“ (Печенчић2017: 1) он не види никакву лепоту у начину на који пастири живе, одбија све поклоне јер су уско повезани са селом које презире, док живот грађана сматра идеалним. Сами стихови упућују на ово „ако л’ се с дарима хоћеш надметати, Јола је јачи.“ (Вергилије2004: 20), они јасно дају до знања да Алексид ужива у раскошном животу који је за Коридона непотребан. Они припадају различитим, непомирљивим световима.

Занимљиво је истаћи навођење богова као становника природе чиме се упућује на античко веровање да је природа идеална средина за живот која даје највећи слободу, овај мотив величања сеоског живота карактеристичан је за идилу. Интересантно је пак, помињање бога Пана грчког бога пастира и његове фруле, ово не само да велича песнички живот већ и „упућује на читаву слику тонова којом је могуће одсвирати све чиме је могуће омађијати и очарати слушаоца“ (Страјнић2017: 207). Овде Вергилије и поред умањеног значаја музике ипак пева о њој. Панова фрула има способност да својом музиком омађија слушаоца, можемо приметити како је Коридон покушао да условно речено „омађија“ младог Алексида својим даровима и слободним животом пастира, али када у томе не успева видимо буђење зверске пожуде у њему:

Љута лавица иде за курјаком, курјак за козом,

Несташна коза иде за цватућом зановијети,

За тобом Коридон иде: куд год пожуда вуче.

(Вергилије 2004: 20)

 

Овим стиховима Вергилије пожуду своди на основне анималне потребе. Ерос се пореди са храњењем дивљих звери, лавица гони вука да би га прождрала и навођење се наставља све до најниже тачке ланца исхране. Дакле љубав у смислу ероса јесте представљена попут физиолошке потребе за исхраном, која ако не буде била задовољна бива смртоносна. Тако да Коридонову пожуду можемо тумачити двојако. Као страствену жељу без чијег испуњења би се његов живот окончао, или као морбидну жељу за прождирањем вољене особе. Прву тезу бисмо могли одбацити као нетачну због самог краја еклоге. Она се не завршава окончањем живота опчињеног Коридона, већ поуком и најбољим, политизованим, начином за превазилажење несрећне љубави. Међутим, ова теза отвара многа психолошка питања: да ли је пожуда заиста толико испразна емоција када би се због ње могао окончати живот? Да ли огромна страст води у патологију? Да ли вреди умрети зарад љубави и чежње и да ли људи каткад губе животе због љубавне патње? Да ли је уопште могуће волети толико снажно да би од љубави настрадао? Друга теза, она о жељи за прождирањем вољене особе представља још једно од савремених питања покренуто у доба антике.

Први је у лирику ово питање увео Катул у свом делу „О својој љубави“ где безвременска тема започиње само једним стихом „мрзим и волим“(Катул1966:129). Јасан је, дакле Катулов утицај на Вергилијево стваралаштво, он преузима питање љубави и мржње од Катула и уобличава га у морбидне стихове. Везом ове две наизглед различите, а суштински нераздвојиве емоције кроз историју бавили су се многобројни како књижевници, тако и психолози и психоаналитичари. Многобројна дела, како писане уметности тако и филмске, нам приказују сцене у којима љубав и мржња постају једно на подсвесном нивоу. Међутим, овакви случајеви су присутни и у стварности и криминалистици, те када говоримо о убиству из страсти долазимо до следећег закључка: овакав вид гнусног злочина одиграва се у моментима када повучен гневом и фрустрацијом један од љубавника прелази из осећања љубави у мржњу. Његова деловања су узрокована инстинктом за уништењем онога што воли, односно танатосом. Овај пример наравно не служи да оправда овакве гнусне поступке, већ за објашњење њиховог порекла. Представа љубави и мржње се у савременој психоанализи може објаснити и путем схеме која објашњава однос ове две емоције на кружној схеми. Овде љубав на коју се утиче негативно прераста у фрустрацију и анксиозност, да ли због неког конфликта или велике количине неконтролисане страсти као у Вергилијевој другој еклоги. У моменту Коридоновог прекоревања самога себе „сељак си Коридоне, Алексис ти не гледа даре“ (Вергилије2004:20) осликава се управо гнев као прелазни стадијум. Ове негативне емоције прерастају у мржњу која се испољава жељом да се прождирањем, односно уништењем сједини са Алексидом. Након мржње како у схеми тако и у делу следи жалост, Коридон пати јер је његова страст неузвраћена:

„Љубав мене још пали, а где је љубави мјера?/Каква, ах Коридоне,освојила тебе је лудост!“ (Вергилије 2004: 21).

 

Последњи у низу ове схеме јесте опроштај, који можемо пронаћи управо у Вергилијевом личном печату ове песме. Коридон прашта Алексиду неузвраћена осећања у оном тренутку када одлучи да га преболи радом. Поменута схема се, за разлику од еклоге, из положаја праштања враћа у љубав. Интересантан моменат у психоанализи који би требало поменути јесте да се сматра да два љубавника нису у стању да вечерају заједно, јер на подсвесном нивоу имају потребу да прождеру једно друго. Управо овде увиђамо раније поменуту жељу за потпуним сједињењем са особом путем прождирања. Ова жеља заснива се на најпростијим правилима биологије и физике. У физици закон одржавања енергије каже да она не може бити уништена већ само пренета са једног тела на друго, док нас биологија учи да нам све оно што поједемо управо даје енергију. Такође, свима нам је позната реченица „оно си што једеш“.

Све ово доводи до закључка да би прождирањем постали једно са особом, али са друге стране: не значи ли то уједно ­да oнo штo ­поједемо самим ­тим што бива­ поједено­ бива и уништено­.­ Детелина престаје да буде детелина када је овца поједе. (Печенчић 2017: 1)

 

Прождирањем вољене особе и сједињењем с њеним месом само бисмо довели до деструкције ње као личности, те бисмо изгубили оно што волимо. Зато је у психоанализи присуство ероса у контексту свесног веома значајно јер нас управо то одржава у животу и обуздава од разорности страсти и пожуде.

Сам свршетак еклоге, осим што из психоаналитичког угла има опроштајну улогу, има и пропагандну функцију. Као што смо већ навели Коридон опрашта Алексиду и планира да га заборави путем рада, овакав завршетак није уобичајен за идилу, он потпуно припада Вергилију. У њему првенствено уочавамо постојећу социјалну разлику између Коридона и Алексида, Коридон мора да обавља сеоске послове, који су његовом вољеном потпуно страни. Овде се истиче мотив напуштања љубави зарад дужности који за Вергилија није стран. Исти мотив аутор употребљава у свом делу „Енеида“ при осликавању „Ајнеја, који савладава љубав јер га зове дужност“ (Будимир, Флашар1963: 232). Овим се истиче да љубав у реалном свету који није идеализован није највиши људски задатак и најважнија емоција, већ би то било родољубље и оданост домовини. У чему се овде огледа пропаганда? Управо у величању рада као средства за постизање душевног мира. Наиме, како Вергилије у својим делима велича Октавијана Августа тако му и верно припомаже у владавини. Сваком великом владару је потребан понизан, пожељно необразован народ који ће радити беспоговорно и стварати профит за његову империју. Овакав свршетак је за циљ имао да читаоце овог дела подстакне на што продуктивније вршење својих дужности како би царство што брже напредовало, но то не оспорава његову велику поетску вредност.

Значајно је и поменути да ова еклога говори о хомосексуалној љубави и пожуди, односно о неузвраћеној љубави мушкарца према мушкарцу. Ово указује на чињеницу да је у антици хомосексуалност сматрана потпуно нормалном сексуалном оријентацијом. Међутим, колико год нам се чинило да су ови ставови изразито напредни за друштво које је постојало вековима пре нових научних открића која подржавају ставове о природности ових односа (доказано је да хомосексуалност не само да није поремећај, већ и да се јавља код више од 1500 животињских врста), антика је величала и подржавала само односе између мушкараца. Са друге стране жене су чак и у овом, наизглед напредном и просвећеном друштву доживљавале дискриминацију како при ступању у међусобне односе тако и у мушко-женским везама. Овде би било значајно напоменути Сапфу и њена дела надахнута страшћу упућеној девојкама.

Трећој еклоги узор су „четврта и пета Теокритова песма и осма Псеудо-Теокритова песма“ (Будимир, Флашар1963: 232). Јунаци песме су Меналка и Дамета, који се натпевавају и Палемон сусед и судија. Сусрет два пастира и изазов на натпевавање започињу Даметовом љубомором. Љубомора као осећање представља врло сложен појам који зависи од више компоненти. Наиме, ово осећање је условљено квалитетом односа између двоје људи те не мора нужно бити штетна и прерастати у контролу. Међутим, у Вергилијевој еклоги она наводи на гнев те се не може сматрати позитивном. Ипак, далеко од тога да није оправдана, наиме он сумња да његову љубав Нееру осим њега љуби и Егон. Овај чин не бисмо могли означити као неморалан због претходно наведеног укидања друштвених стигми у пастирским песмама, али је видно да је наш пастир уздрман овом помишљу. Ако бисмо љубомору посматрали из Кантовог угла „Мушкарац је љубоморан ако љуби, a жена и ако не љуби.” (Кант2017:1) онда бисмо Даметову љубомору могли посматрати као доказ владавине ероса.

Пастири се натпевавају кратким љубавним песмама док им суди Палемон. Као занимљив мотив могли бисмо издвојити Меналково навођење златне јабуке. Наиме, она представља извесну симболику, ако бисмо само површно посматрали могли би доћи до очигледног закључка да златна јабука симболише веома драгоцен, леп поклон који Меналка дарује свом штићенику, младом дечаку. Међутим, ако смо упознати са грчким митом о Афродити и златној јабуци можемо доћи до следећег закључка: Меналков штићеник је момак изразите лепоте, толике да би се могла поредити са божанском. За разлику од Афродите он не вреди једну, већ десет златних јабука те је тако његова лепота не само мерљива са Афродитином, већ и већа од њене. Оваквом виђењу младића доприноси Меналкова љубав коју гаји према њему. Овде бисмо могли и опазити већ поменут став о нижој вредности жена у античком добу, мушкарци не само да су вреднији од жена смртница већ и од богиња.

Трећа еклога окончава се пресудом, победника нема оба учесника натпевавања достојна су награде. Овакава пресуда потиче из идеје да сви они који величају љубав као и сви који стрепе од неузвраћене љубави истински су победници, јер су спознали ерос. Из овога закључујемо да су по Вергилију несрећни само они који нису волели без обзира на бол који неузвраћена љубав пружа.

Комозиција осме еклоге представља две песме пастира који се натпевавају, свака од њих је стилски подељена у строфе и то тако да обе садрже по девет строфа. Први пастир Дамон пева о превари његове жене односно неузвраћеној љубави. Са друге стране друга песма опева чаробњачки ритуал који за циљ има да Алфесибеј опчини предмет своје љубави. Овај моменат може се посматрати на два начина. Први, површински јесте жеља за задовољењем ероса помоћу мистичних моћи чаробњаштва и оноземаљског. Порив љубави и страствена жеља толико су моћни и необуздани да се човек ради њих може подвргнути и окултном, оноземаљском, каткад и нечистом. Међутим, дубље тумачење у ствари представља песму као метафору. Чаролија би из те перспективе представљала процес стварања уметничког дела, док би чаробњак био једнак песнику. Песма је изванредно дело виших сила, а за разлику од Платона који сматра да дело потиче из божанског надахнућа које богови додељују смртнику, Вергилије индиректно како у „Еклогама“ тако и у својим каснијим делима једначи песника са божанством.

Последња у низу од десет еклога посвећена је Вергилијевом пријатељу и песнику Галу, који остаје рањен тугом коју му је задала неверна жена. Песма се дотиче раније поменутих мотива преваре, несрећне љубави и разарајуће моћи исте. Песников пријатељ је толико скрхан да га оплакују чак и божанства, где поново можемо приметити једначење песника с боговима. Гал као песник је њима једнак, те његова патња као патња великог креатора завређује божанску пажњу. Морали бисмо истаћи чињеницу да Гал не само да пати и да не може да издржи, а да му мисли не залутају на вољену Ликориду (очито је да ово није право име Галове љубавнице, већ је оно Лезбија, непрежаљена љубав песника којој посвећује своја дела), већ он од љубавне жалости и умире. Овде увиђамо још један разлог божанског жаљења песника, задесила га је трагична судбина изазвана еросом. Овим добијамо одговор на раније постављено питање. Љубав је сасвим могућ узрок окончања живота, она убија. Видимо да уместо праштања и преовладавања патње засигурно постоји и пут који од љубави води до ништавила. Само у изванредним околностима узвраћене љубави човек спозна пун потенцијал ероса те се поставља питање: да ли је снажна, неузвраћена љубав заиста најмудрије решење? Свакако да то није случај јер од превеликог утицаја ероса можемо окончати трагично. Са друге стране мудрост није од помоћи при људским емоцијама и нагонима, свакако да је као учен човек тога био свестан и Гал, али љубави и несрећи нико не може да утекне.

Ерос у Вергилијевом делу представљен је на различите начине, као емоцију која се може преовладати радом, повод за магијске ритуале или пак као разлог окончања живота. Све су то биле неузвраћене љубави осуђене на пропаст у којима видимо колико је ерос у антици сматран, не само прелепом, већ и анималном и разарајућом силом. Вергилије неоспориво представља једног од најзначајнијих аутора римске књижевности, који је у својим делима оставио многобројне значајне мотиве, како пропагандне тако и оне о којима се расправља и данас. Тематика љубави и мржње, ероса и танатоса као свести и подсвести, као и ероса у виду љубави и страсти свакако је заступљена и дан данас.

За ПУЛС Кристина Васић

Апстракт: Овај рад представља осврт на Вергилија као једног од најзначајнијих аутора римске лирике. Значајни део његовог рада представљају управо и еротолошки мотиви присутни у делу „Еклоге“ којимa ћемо се у овом раду претежно бавити. Осим на еротолошке мотиве укратко ћемо се осврнути и на Вергилијеве узоре и допринос римској лирици.

Кључне речи: Вергилије, Еклоге, Теокрит, еротолошки мотиви, ерос, римска лирика, психоанализа, љубав, мржња, страст

Литература:

Публије Вергилије Марон, Еклоге, Народна библиотека Србије, Београд, 2004

Бајић Светислав, ,,Публије Вергилије Марон: филозоф, песник и маг”, Еклоге, Народна библиотека Србије , Београд 2004

Катул Гај Валерије, О својој љубави, Римска лирика превод Младена Атанасијевића, Просвета, Београд, 1966

Страјнић Никола, Грчко и римско песништво, Завод за културу Војводине, Београд, 2017

Будимир Милан, Флашар Мирон, Преглед римске књижевности – De auctoribus Romanis, Завод за издавање уџбеника , Београд, 1963

Цветковић Никола, https://www.dualsoft.rs/nikola/mitologija/druga_manja_bozanstva.html

Печенчић Вишња, http://www.alma.rs/knjizevni-pregled/broj02/kp05.html

Кант Имануел, Ах, та љубав!: Најљепши љубавни цитати – Центар за културу, спорт и информисање Котор Варош (centarzakulturukv.com)

  erotska poezija, Katarina Vasić, Književnost, Rimska civilizacija, Vergilije