Etičke, političke i sociološke implikacije dugog života – Koliko dugo biste želeli da živite pod uslovom da vam medicina obezbedi kvalitetan život? Ne morate da brinete da li ćete biti nepokretni, moći ćete da se krećete bez pomoći, nikakvih tragova demencije nećete imati, sa 80 godina bi imali telo kao kada ste imali 20. Recimo da je toliko uznapredovala medicina da sve to omogući – dakle, koliko biste želeli da živite? Možda 100, 150, 200, 250 godina? Više?

Ovo sada zvuči kao naučna fantastika, ali većina futurologa predviđa da će čovek u nekom trenutku otkloniti smrt. Svima je jasno da prosečno živimo duže nego ikada ranije. Dok se krećete gradom, velika je verovatnoća da ćete naleteti na nekoga ko je u svojim 80-im godinama. Nema čak ni pokazatelja da će moderna nauka prestati da se razvija, tako da ćemo verovatno produžiti prosečan život još više. Verovatno ne postoji bolest koju u nekom trenutku nećemo izlečiti, iako se to neće desiti za vreme našeg života. Mada ko zna, možda već naši praunuci dočekaju da žive u svetu u kom prosečna dužina života 160 ili više godina!

Danas se ljudi dele oko toga koliko bi želeli da žive (kada bi mogli da biraju, naravno). Neki bi želeli da dožive duboku starost, dok bi neki radije da žive kvalitetno i da umru ranije, kako ne bi imali problema koji dolaze sa starošću, poput alchajmera. No, kada bi uspeli da eliminišemo sve te probleme koje starost neminovno donosi, teško da bi neko i dalje želeo da umre mlad. Kada starost sa sobom ne bi uzrokovala različite i brojne zdravstvene probleme, skoro bi svi želeli da žive što duže. Ipak živimo samo jednom.

Čini se da ovo zvuči super. Kada bi ljudi umirali mnogo kasnije nego što se to danas dešava, mogli bi mnogo više stvari proživeti. Ali, da li je to nužno i dobro? Iako dupliranje prosečnog života zvuči izazovno i lepo, i to da živimo deset puta duže nego što to danas možemo –, da li je to nužno dobro po društvo?

Odlaganje smrti se čini kao dobro, ali to sa sobom nosi ozbiljne političke, etičke i sociološke  probleme. U takvom svetu teško da možemo zamisliti da živimo ovako kako danas živimo. Kada biste znali da ćete živeti 160 godina, da li biste bili spremni da u svojim 20-im ili 30-im izgovorite „dok nas smrt ne rastavi“ i stupite u brak sa partnerom? Da li biste bili spremi ne da provedete 60-ak godina, nego 160-ak godina sa tom istom osobom? Brakovi danas propadaju zbog uticaja vremena na vezu, zamislite tek da se trudite da brak opstane više od 100 godina.

Mada dobro – činjenica je da religioznost na Zapadu opada danas i da je većina ljudi prihvatila da se brak može raskinuti bez većih problema. No, svakodnevni život će se svakako promeniti. Kako bi uopšte izgledao radni vek kada ćete živeti mnogo više od jednog veka? Danas je jasno kako to funkcioniše – čovek provede svoje prve dve decenije učeći, da bi naredne četiri proveo radeći ono za šta je učio – i na kraju provede nekoliko godina u penziji odmarajući. Malo bi bilo apsurdno ukoliko znamo da su ljudi aktivni i da će dočekati 160. godinu da se penzionišu u svojim 65. godini. Zamislite da 100 godina traje penzija! Možda bi bilo lepo za pojedinca, ali bi to imalo ozbiljnih ekonomskih posledica.

Očigledno je da bi morali da promenimo način na koji smo organizovali radni vek. Prvo, nije moguće učiti samo do svojih dvadesetih i onda raditi narednih sto godina. Brzinom kojim se naš svet menja, činjenica je da će znanje koje smo stekli biti prevaziđeno mnogo pre naše penzije. Lekar će morati da se obrazuje mnogo duže i konstantno da prati trendove. Svi ćemo to morati da radimo, jer se poslovi i danas brzo menjaju, a kamo li tek tada.

Samo školovanje neće prestati kada budemo imali  20 ili 40 godina. Ljudi će morati konstantno da uče i nadograđuju svoje znanje i veštine.  Ali, kada će raditi? Ovo je najveća dilema dugog životnog veka – sa jedne strane nije baš pošteno da radimo 40 godina i onda primamo beneficije 100 godina, ali i ideja da radimo više od 40 ili 50 godina je opet problematična.

Maks Plank je rekao da nauka napreduje „od sahrane do sahrane“. Ovim je želeo da ukaže na jednu logičnu činjenicu, odnosno na to da nove generacije donose nove ideje koje menjaju svet. Svet nauke, tehnologije, politike… Svi mladi ljudi danas već zameraju to što su im šefovi često vrlo stari ljudi i nisu baš upoznati sa modernim trendovima i načinom života. Zamislite da sada živimo u ovom svetu gde su i životni i radni vek duplo duži. Bez obzira na to koje vam je zanimanje – da li biste voleli da vam je šef osoba koja je fakultet završila dok je na prestolu bio kralj Aleksandar I Karađorđević?

Da, Aleksandar Karađorđević je preminuo 1934. godine, tako da bi osoba koja živi 160 godina bi danas, hipotetički, i dalje bila zaposlena. Da li je realno i opravdano očekivati od nekoga ko je radio za vreme SFRJ, da je dobro upućen u najnovije trendove u IT industriji? Čak i da „pohvata“ sve tehničke i tehnološke novotarije, ta osoba je odrasla u potpuno drugačijem političkom i društvenom svetu. Tek koliko se stvari  od tada promenilo, a koliko se svet tek promenio od vremena Aleksandra Karađorđevića.

Zamislite političku scenu. Mnogi predsednici imaju želju da budu doživotni predsednici. Neki čak imaju i mogućnost da to budu. Vladimir Putin ima 66 godina, Redžep Tajip Erdogan 64, Kim Džong Un 34… Da dupliramo životni vek oni bi bili na vlasti još 100 godina! Ili – Staljin bi još uvek bio na vlasti u Moskvi i bio bi vrlo zdrava osoba od svega 140 godina (možda bi polako počeo da razmišlja o penziji, mada ne bi proveo čak ni sto godina na vlasti). Totalitarni režimi ne vole promene. Zamislite tek da diktatori žive toliko dugo.

Društvene promene bi bile toliko spore da bi praktično bile nepostojeće. Recimo da morate svom pradedi koji je odrastao u patrijarhalnom svetu da objasnite da žene treba da imaju pravo glasa i jednaka prava. Trebalo bi čak i objasniti mu višepartijsku demokratiju, a zamislite tek da ulazite u polemiku o smrtnoj kazni, pravu na slobodu veroispovesti, ali i odvajanja crkve od države, a da se i ne spomenu istopolni brakovi. Srećno sa tim.

Možda bi bilo idealno živeti duplo duže i proživeti još više. Ali, duplo duži životni vek će duplo usporiti sve društvene promene. Da živimo u takvom svetu sada – tek bi počinjao hipi pokret. Još uvek ne bismo imali brojna prava koja danas imamo. Da li iskreno želimo da živimo u svetu koji se toliko sporo menja? Sa jedne strane – da. Živimo duže i kvalitetnije, ali sa druge strane – samim tim što radimo duplo duže – usporavamo i naš i sveopšti razvoj. Da se i ne spominje prenaseljenost naše planete i to da mnoge države stare. Prosečna starost u Srbiji sada je 43 godine. Zamislite tek da o politici i društvu odlučuje narod u kome je prosečna starost 100 ili više godina.

I, naravno, kako odlučiti kada je dosta? Da li nam je dovoljno da živimo 160 godina? I u takvom svetu će se javiti neko kome ni to nije dovoljno. Želeće da živi 250, 500, 1.000 godina, a u kapitalističkom svetu dokle god ima potražnje biće i ljudi koji će finansirati istraživanja, jer znaju da će te proizvode lako moći da prodaju. Zamislite da pomerimo prosečan životni vek na 1.000 godina. Da provedete 150 godina školujući se i upoznate vaše pra–pra–pra–pra–pra–pra–pra–pra–pra unuke i da im dajete savete vezane za život. Ostavimo po strani našu ideju da su starije osobe mudrije, da li bi poslušali savet vašeg pretka koji je živeo u 11. veku?

Život činimo sve dužim, a i sve kvalitetnijim. Jedino pitanje je koliko ćemo uspeti da udaljimo smrt. Mnogi naučnici su optimistični i tvrde da ćemo do polovine ovog milenijuma u potpunosti otkloniti smrt. Postaćemo praktično besmrtni. Ako problemi u ovoj meri nastaju kada dupliramo životni vek, šta li će se desiti onog momenta kada se rešimo smrti u potpunosti?

Za P.U.L.S.E Miloš Todorović

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Bioetika, Društvo, Politika, Sociologija