Fenomen Klint Istvud: Za šaku nostalgije

Nije baš da je poslednje ostvarenje Klinta Istvuda (Clint Eastwood) Mula (The Mule), koje je minulih dana ušlo i u ovdašnje bioskope, nešto najbolje što je ovaj vanvremenski reditelj i glumac ponudio, ali ga vredi pogledati iz bar dva razloga. Prvi je taj što 89-godišnjeg Istvuda gotovo izvesno poslednji put gledamo ispred kamera u ulozi veterana Korejskog rata koga biznis sa prodajom cveća dovodi do bankrota, te da bi se izvukao iz finansijske bule počinje da prevozi robu za jedan narko-kartel. Dakle, reč je o poslednjem tangu sa glumcem koji je više od pet decenija bojio naše živote, na koga smo se ugledali, želeli da imamo njegova 193 centimetra, isteramo pravdu i razbijemo lokalnog siledžiju, potajno žudeli za njegovim burnim privatnim životom, bili ljubomorni na strašne ribe koje je tako lako obarao, valjao pljugu s kraja na kraj usana, i na kraju da imamo stav kao on. I profesionalno i privatno, ma kakve konsekvence iz toga proizašle.

Klint je ostao konstanta naših života, kao Politikin Zabavnik, Tom i Džeri u sedam i petnaest, farmerke iz Italije, Bitlsi i Stonsi, košarkaška reprezentacija, prvi seks, kao mlađi brat koga ste mnogo čemu naučili, lično ogledalo vaših zabluda

Drugi razlog je što je na zabavnom nivou ove priče ideja filma subverzivna, pa bi neko od ovdašnjih penzionera koji jedva sastavljaju kraj s krajem došao na istu ideju. Bilo bi zanimljivo videti kako bi policija isparcelisala teritoriju između državnih dilera lažno maskiranih u fudbalske navijače i opravdano gnevnih penzionera.

Ali na koncu, dva sata dobre zabave u Muli samo je povod da se pozabavimo fenomenom bez koga sedma umetnost ne bi bila ista. Posebno ako se uzme u obzir metamorfoza koju je Istvud prevalio od sporedne uloge kauboja u seriji Sirova koža i glavne u legendarnoj dolarskoj trilogiji Serđa Leonea, preko mačizma Prljavog Harija, do sposobnosti preispitivanja stereotipa čija je i sam žrtva bio. I upravo taj samoironijski odmak i autocinizam čine ga jednim od najznačajnijih kritičara američkog društva, tradicije i kulture. Više od trideset filmova koje potpisuje kao reditelj komotno ga svrstavaju ga u istu fioku u koju bismo mogli staviti i Džona Forda, Freda Cinemana, Čarlija Čaplina ili Vudija Alena… Istvuda odlikuje odmerenost i preciznost, postupak koji ne opterećujući samu priču nikakvim viškom virtuoznosti, ali i ne dopuštajući, sa druge strane, vizuelno uprošćavanje. Klint nikada nije kalkulisao, vodio se instinktima još u vreme dok je bio niko i ništa.

„Verujem u svoj instinkt. Sledio sam ga i kad mi je 1964. ponuđena uloga u vesternu Za šaku dolara. Do tada sam pet godina svaki dan bio sedlu, glumio budalastog goniča stada u seriji Sirova koža, a onda me je neko pitao: ’Da li bi išao u Italiju i Španiju i snimao evropsku koprodukciju sa italijanskim rediteljem koji ima samo jedan film?’ Nije baš da me je zvao Felini. Ali bilo je nečeg u toj priči.“

Otkad je kao reditelj 1971. godine potpisao svoj rediteljski debi filmom Jeza u noći, Istvud nas je sa lakoćom i neuporedivom emotivnošću provodio kroz najrazličitije žanrove, pričao priče o pojedincima sa integritetom u vremenima velike inflacije takvih likova.

U međuvremenu, svet se pretvorio u čudovišni konglomerat brutalnog imperijalizma, socijalnog divljaštva, legalizovanih uterivača dugova u jedoobrazno skrojenim bankarskim odelima, lažne političke korektnosti, unitarizovanog, kastriranog kompjuterskog jezika, bolesnog luksuza, loše dizajniranih heroja, onlajn seksa i globalne depresije

Tako nas u vesternu Neoprostivo, koji je pokupio četiri Oskara (između ostalog na najbolji film i režiju) upoznaje sa likom Vila Manija, penzionisanog, nemilosrdnog plaćenog ubice, koji u međuvremenu shvata da više nije to što je bio, obračunavajući se usput sa junacima špageti vesterna i mita koji je sam kreirao. Njegova usamljenost je nešto poput dolazeće pošasti potpunog otuđenja, daleko od imidža, mnogo više znak rezigniranosti prema čitavom svetu. Ali to nije jedini tabu koji je Istvud tokom karijere sravnio sa zemljom. U filmu Devojka od milion dolara, još jednom ostvarenju ovenčanom s četiri Oskara, Klint nam pokazuje da u klišeizirano muškom svetu, ovog puta bokserskom okruženju, ima mesta i za uspešne žene. Mnogo više od toga, Istvud očinskim odnosom prema Megi Ficdžerald (Hilari Svonk) stavlja čitavom svetu na uvid ličnu intimu, pokazujući da baš nije uvek bio najbolji roditelj za svoje sedmoro dece. Toplina s kojom se u Gran Torinu testamentarno oprašta od Džona Vejna, Hamfrija Bogarta i ostalih cinika mekog srca, zlatnog doba Holivuda, pa i od samog sebe, jeste fascinantna. I još više bio je to poslednji pozdrav svetu s jasnim vrednostima.

„Ovo je generacija dupeuvlakača i pičkica. Svi hodaju po jajima. Svi su odjednom rasisti. Kad sam ja odrastao, to nisu bile rasističke izjave. Kad mi je stigao scenario za Gran Torino, rekli su mi da je stvarno dobar, ali politički nekorektan. Odlično, rekoh, još noćas ću ga pročitati. Sledećeg jutra sam ušao u svoju kancelariju, bacio ga na sto i rekao, ’Smesta počinjemo da snimamo ovo’“, kazao je tada Istvud i napravio antirasističko remek-delo.

U međuvremenu, svet se pretvorio u čudovišni konglomerat brutalnog imperijalizma, socijalnog divljaštva, legalizovanih uterivača dugova u jedoobrazno skrojenim bankarskim odelima, lažne političke korektnosti, unitarizovanog, kastriranog kompjuterskog jezika, bolesnog luksuza, loše dizajniranih heroja, onlajn seksa i globalne depresije.

Glumac koji više od pet decenija boji naše živote, na koga smo se ugledali, želeli da imamo njegova 193 centimetra, isteramo pravdu i razbijemo lokalnog siledžiju, potajno žudeli za njegovim burnim privatnim životom, bili ljubomorni na strašne ribe koje je tako lako obarao, valjao pljugu s kraja na kraj usana, i na kraju da imamo stav kao on. I profesionalno i privatno, ma kakve konsekvence iz toga proizašle

Doba nežnosti, ideala, makar kasnije i porušenih, vidljivih neprijatelja i pravih prijatelja, ručno odsvirane muzike, žena koje su se davale sa stilom, zima sa snegom i leta sa suncem nepovratno su prošla. Nestalo je frajera koji mirišu na alkohol, opasnost i poroke. Osim u Istvudovim filmovima i Čendlerovim krimićima. Otuda je Klint ostao konstanta naših života, kao Politikin Zabavnik, Tom i Džeri u sedam i petnaest, farmerke iz Italije, Bitlsi i Stonsi, košarkaška reprezentacija, prvi seks, kao mlađi brat koga ste mnogo čemu naučili, lično ogledalo vaših zabluda.

Zato Istvud nije ni reditelj ni glumac, on je mnogo više od toga. On je frajer koji je odbio ulogu Džejmsa Bonda, za koju bi muška polovina Holivuda ubila bez razmišljanja, nekadašnji gradonačelnik Karmela, dobitnik francuske Legije časti, bivši odlikovani vojnik pilot, radnik na benzinskoj pumpi…

On je onaj koji će nas, bez obzira na odmakle godine, verujem, bar još jednom povesti u meandre jednog zanavek nestalog sveta.

  42 Magazin, Film, Klint Istvud