Televizija – Fenomen koji je držao sistem – Vrlo često smo u prilici da se pod snažnim dejstvom vojne memorije (pamti dobro, za ostalo nema veze) prisećamo sistema polunasilno uvedenog po završetku Drugog svetskog rata. „Imali smo malo i bili srećni!“ Izgovarajući nešto ovog tipa, mnogi i nisu svesni koliko su u pravu. Naravno da je sa stanovišta elementarne ljudske logike nedotupavna takva teza, pre svega zbog činjenice da je nemaština neretko u istoriji bila esencijalni poriv za ratove, migracije stanovništva i slične poduhvate. Od nastanka privatne svojine kreće trka maratonskog zgrtanja. Siromaštvo u bilo kom vidu se doživljavalo samo kao trenutna faza. Jednostavno, mozak uvek traži više. Čast izuzecima! I sad, kako je moguće da su u pravu oni koji tvrde da je bilo bolje u vremenu objektivne oskudice? Tu se naravno izuzima deo elementarnih ljudskih potreba – „Leba i s’ leba…“

Jedan moj prijatelj je nedavno izbacio tezu da to nije bilo vreme (od 1945. g. na ovamo) savršenog sistema, nego savršene televizije. Televizijski program je, kao impresivno demagoško pomagalo, formirao svest, ukuse, stavove… Taj program je zabavljao, hipnotisao, jednom rečju vodio socijalistički narod u svetlu budućnost. Ispostavilo se da je svetla budućnost upravo razaranje tog sistema. Da li se ta pompezno najavljivana budućnost, ispostavila kao svetla, drugo je pitanje. Ono što definitivno danas nedostaje populaciji naseljenoj na ovom ludom, blentavom, nesretnom i čudesnom delu Balkana je upravo – sistem. Bilo kakav sistem je uvek značajno plodotvorniji od nikakvog, pa iz te perspektive socijalizam deluje ozbiljnije od današnjeg ambivalentnog liberalnog feudalizma. Osnovnu polugu ideološke komponente pokojnog socijalizma nesumnjivo da je predstavljao televizijski program.

Televizijski program je imao dva kanala, razvučena na celokupni prostor bivše Jugoslavije. Od ta dva kanala, važno je napomenuti, onaj drugi je sa radom počinjao u popodnevnim časovima. Gasili su se istovremeno, negde pred ponoć, da bi radnička klasa mogla civilizovano na počinak i da koliko sutra, čilo i odmorno nastavi proceduru dalje izgradnje sistema. Vladajuća socijalistička klika je nepogrešivo, od samog trenutka nastanka, nanjušila veliku moć novog medija, bogom danog za manipulacije širokog spektra. Odmah po ulasku u domove građana, televizijski program se zaista nametnuo kao ideološki servis. Tu je moj prijatelj zaista u pravu. Ali to je onda ipak obmana, šarena laža, konstruisana projekcija stvarnosti u dnevno političke svrhe. Kada kažemo da je „onda“ bilo bolje, da li se sećamo TV programa ili realnog života?

Inflacija svega nam je u ovom vremenu ispeglala posteljinu za svoju rođenu sestru – devalvaciju. Veliki broj opcija, evo konkretno u TV smislu, pošto danas imamo stotine kanala na raspolaganju, same programe obesmišljava. Kada je sve mnogo važno, onda više ništa nije važno. Horor nevaspitanja koji nam se pred nosevima odvija svakodnevno, dovodi vas u situaciju da se od srca zapanjite kada naletite na ljudski gest. Ljudskih gestova je u „ono“ vreme bilo značajno više. Tada je šokiralo negativno, a sada šokira pozitivno. To je fakt koji se ne može osporavati banalnim hvatanjem za revere percepcije. Ljudi su zaista bili kulturniji i značajno obrazovaniji. Nostalgičari će uvek kao argument za takvo sagledavanje stanja uzeti školski sistem. Mislim da je to pogrešno. Moja teza se sastoji u tome da su ljudi tog vremena bili kulturniji i obrazovaniji, ali da sama škola sa tim nije imala previše veze. Vaspitavala ih je televizija! Činila ih je kulturnijim. A evo i kako…

„Neka mi nešto brbonja, samo da nije tišina…“ Ovo su reči osoba koje su same u svom domu i te reči predstavljaju osnovno opravdanje za aktiviran televizor. Nije tada bilo muzičkih kanala i sličnog, tako da su se oni koji aktiviraju „šarenu kutiju“ nesvesno, a spontano obrazovali. U prepodnevnim časovima, na prvom programu je emitovan jako interesantan, profesionalno doteran, koristan, ozbiljan i definitivno neprevaziđen školski program. Emisije u okviru tog programa su sezale do nivoa kulta i rado su gledane od strane TV konzumenata svih uzrasta. I dan danas se mnogi sećaju pravih bisera iz tog doba. Hteli, ne hteli, ako ste gledali TV program pre podne, bili ste ljupko prinuđeni na učenje i kultivizaciju. Popodne su išle reprize, za decu iz prve smene. Nije se pravila razlika. Nestankom tog programa, nestala je škola u jedinom pravom smislu. Zabavna i edukativna. I tu se ne radi isključivo o deci. Školski program su upijali i stariji.

Ako se vratimo na teren socijalističke ideologije koju je život udavio svilenim gajtanom, kako je moguće da tadašnji televizijski program, ta sofisticirana mentalna satara i dalje živi u sećanjima? Stvar je krajnje jednostavna. Televizija je instrument. Bitno je samo ko rukuje i šta tretira. Promenite ideologiju koju podržava i stvar radi. Televizija će u nekom izotopu nadživeti mnoge sisteme. Ona je sokovnik, a socijalizam je bila narandža. Kada u sokovnik stavite cveklu, vrlo je logično da nećete dobiti oranž đus. Problem kod sokovnika nastaje u vremenu kada imate na raspolaganju mali milion zvrčki po kujni. Tada sokovnik više nije važan. Bar ne toliko koliko je bio, dok je bio jedini… Kada aparata imate previše, onda od svega raspoloživog ne koristite ništa.

Sve u svemu, posledica nestajanja kvalitetnog televizijskog programa u ovoj eri žabokrečine (termin Jovana Živanovića – istaknutog filmskog stvaraoca), u kojoj se neprestano menjaju uloge i vrše zamene teza, svakako da je skoro pa fatalna. Kultura i obrazovanje su klinički mrtvi, a za idole mladim naraštajima se nameću odvratne nakaze, mahom žive, mada ima i izmišljenih „heroja“. I tako će biti sve do trenutka spoznaje koliko je važan bio onaj sokovnik. Nema straha od ideološkog skretanja, pošto su nam dobro i zlo, te dve opcije Bulovog prekidača, ukorenjeni u podsvesti. Važno je samo da sokovnik nije trajno zarđao…

 za P.U.L.S.E: Nenad Andrić

  Društvo, Nenad Andrić, Televizija