Fiktivni intervju sa Zoranom Ćirjakovićem

(Ovaj intervju je u potpunosti izmišljen.)

Gospodine Ćirjakoviću…

Moram da vas zamolim da me ne oslovljavate sa ‘gospodine‘, jer mi to deluje pristojno, a ja se pristojnih klonim.

U redu. Imajući na umu da je primarni fokus vašeg rada srpska kultura, da li je najpodesnije  nazvati vas orijentalistom?

Taj termin je sasvim na mestu. Štaviše, smatram ga komplimentom.

Šta mislite o Prvom srpskom ustanku protiv osmanske vlasti?

Ustanci protiv osmanske vlasti bili su apsolutno nepotrebni. Čemu ustanak protiv uprave koja je sasvim u skladu sa našim kulturnim modelom, koji je dominantno ne-zapadni i orijentalan?

Jasno.

Karađorđe je proveo pet godina kao pripadnik Frajkora, dakle u službi Srbima nenaklonjenog Austrijskog carstva, a zatim kada se – nakon što je Hadži Mustafa-Paša, inače jedan divan čovek, amnestirao pobunjenike – vratio u Beogradski pašaluk, redovno trgovao sa habzburškim Srbima. Mislim, koja je razlika između Karađorđa i nekog današnjeg stipendiste nekog štiftunga – kažite vi meni? Ja uopšte ne razumem šta je taj čovek zapravo hteo. Da od Srba napravi nekakve južnoslovenske Austrijance? Pa, to ne može. Na sreću, i posle dva veka, Srbi i dalje masovno slušaju muziku sa orijentalnim melodijama. Niti plešu valcer, niti slušaju Johana Štrausa i Gustava Malera.

Karađorđe nam je doveo i onog nesrećnog Dositeja da nas zaluđuje sa zapadnom literaturom. Sva sreća pa je 99% Srba u osmanskom carstvu tada bilo nepismeno, pa je njegov inicijalni uticaj bio prilično ograničen. Ali, nažalost to ga nije sprečilo da inauguriše snažan autokolonijalni pokret među Srbima.

Osmanska vladavina, po vama, nija bila neka vrsta kolonijalizma?

Naravno da ne, daleko bilo. Odakle vama takva ideja? Vi ste meni nešto sumnjivi…Srbija je bila integralni deo Osmanskog carstva.

Spomenuli ste Dositeja, koji je  začetnik srpskog školstva, ustanova formalnog obrazovanja…

Vidite, u Srbiji su upravo obrazovani problem. Jer, oni većinom misle da su bolji od srpskog naroda i gade se srpske kulture. Pritom, moram da vas ispravim – Dositej u Srbiji nije osnivao nikakve škole, već ustanove za kolonizaciju srpskih umova zapadnim idejama. Inače, znate li da je taj srboskeptični Dositej predlagao zabranu bureka i sarmi u Beogradskom pašaluku?

To mi nije poznato. Kako vi vidite današnjeg prosečnog urbanog Srbina?

Ja urbanog Srbina vidim kao nekoga ko je spolja bečka šnicla a unutra zapravo döner kebab. Ili, spolja bidermajer torta, a unutra tulumba. Spolja štrudla, a unutra baklava.

Interesantno. Da li su za vas oni uticaji koji su suprotstavljeni ne-zapadnim elementima srpske kulture suprotstavljeni i srpskoj kulturi, i stoga, barem u nekim slučajevima, čak i anti-srpski?

Poenta je u tome da su ne-zapadni elementi srpske kulture srpski. Razumete? Ponoviću kako bi čitaoci bolje razumeli: Ne-zapadni elementi srpske kulture su srpski. Iz tog razloga je moj odgovor na vaše pitanje potvrdan.

Da li smatrate i da su uopšte ne-evropski elementi u srpskoj kulturi srpski?

Sve su to autentični elementi srpske kulture. Ako to i nisu bili kada su se u srpskoj kulturi prvi put pojavili, oni su to vremenom postali, da…

Postoje Srbi koji imaju negativan odnos prema nekim (ili većini) od orijentalnih elemenata srpske kulture. Da li smatrate da su takvi stavovi legitimni?

To je nemirenje sa Srbijom.

Da li bismo onda i vaše odbacivanje važnih uticaja evropske civilizacije mogli označiti kao vaše ’nemirenje’ sa evropskom civilizacijom?

Vidite, mi smo jedna druga Evropa…

Šta to tačno znači?

To znači – ako mi dopustite da završim misao – da se mi nalazimo na obe strane civilizacijske unutаrevropske granice.

Sa obe strane unutarevropske civilizacijske granice… Kako misliti tu misao, koja tako sudbinski zvuči?

Sudbinski, da… Teško je misliti tu misao…

Ta granica je između kojih oblasti?

To je granica između azijske pokrajine Evrope i evropske pokrajine Azije. А, šta to tačno znači – o tome bismo mogli da napišemo čitavu knjigu.

Siguran sam da bismo mogli. Prema vama, Srbi se ponašaju tako kako se ponašaju (e.g. indolentno, nedovoljno se zalažu, lako odustaju od svojih ciljeva, etc.) zbog njihove kulture.

 Tako je.

A, zašto se onda tako ne ponašaju i nakon što emigriraju u Austriju, Nemačku ili severnu Ameriku? Da li ne-zapadni ‘softver njihovog uma‘ tada biva bitno modifikovan putem nekog apdejta? Ili, overrajdovan drugačijim uređenjem u kojem su se tamo našli? Šta se onda dogodi sa ‘decom osmanskog komonvelta‘?

Odgovor je vrlo jednostavan: primenjuju ketman.

Dakle, godinama, decenijama, primenjuju ketman?

Upravo tako.

Iako to uključuje i njihovo ponašanje na radnom mestu, dakle, u svetu rada, a ne samo deklarativne stavove? Da li je to onda nekakav ‘performativni ketman‘?

Performativni ketman… dopada mi se taj izraz. Da, mogli bismo taj fenomen tako odrediti.

Šta mislite o negodovanju zbog nelegalne gradnje i urbanističkog i komunalnog nereda u Beogradu i nekim drugim srpskim gradovima:

Uplatite sebi jednonedeljni boravak u Kinšasi, sa budžetom i od sto evra dnevno, pa ćete vrlo brzo shvatiti da je ovo što imate u Beogradu uzoran red. Negodovanje zbog smeća na ulici i tog, kako rekoste ‘komunalnog nereda‘ – što je, inače, izraz koji je zasnovan na zapadnom urbanom iskustvu, a ne onom iz osmanskog ekumena, kojem je trista do petsto godina pripadala i ova naša krajina Evrope – je jedan od znakova autošovinizma.

Da li bismo onda mogli da govorimo i o ‘urbanističkom autošovinizmu‘ među nekim Srbima?

Zanimljiva formulacija, koja nije bez osnova. Možda ste vi bliži mojim shvatanjima nego što sam  mislio.

Uglavnom, žalbe na nelegalnu gradnju i urbanističku neuređenost su pre svega izraz elitističkog prezira prema siromašnima i radničkoj klasi. Jer, ta neuređenost je posledica pre svega siromaštva Srbije, koja se nalazi na periferiji kapitalističkog sistema. Uostalom, pogledajte fotografije Londona od pre 120 godina pa ćete videti šta je saobraćajni haos, nered i nečistoća. Kočije posvuda, ne može se proći od konjske balege.

Ti koji pate za uređenošću su slučajni Srbi, koji se ne mire sa Srbijom, i koje su opčinila svetla i sjaj zapadnih gradova. Nakon što su tamo hodali skladnim, širokim bulevarima i avenijama, njima se, po povratku u Beograd, on učinio kao skučen, prljav i haotičan. Uz to su verovatno čitali neke pogrešne knjige, usled čega su dodatno zamrzeli srpsku kulturu, koja je, ma šta oni mislili o tome, dominantno i suštinski ne-zapadna.‘

Šta mislite o beogradskom naselju pod nazivom Profesorska kolonija?

Pazite vi taj perverzni elitizam – klasno privilegovani profesori Beogradskog univerziteta su dvadesetih godina prošlog veka, u vreme te nesrećne SHS, odlučili da sagrade jedno naselje samo za sebe. Izdvojeno, dakle, od tih krezubih masa običnog naroda, koji im se, naravno, gadio. Razmotrite sam taj naziv – ‘Profesorska kolonija‘, kojim je udaren jedan takav elitistički pečat, da svi znaju da tu stanuju profesori, a ne bilo ko. Pa, koloniju su činili njihovi umovi kolonizovani zapadnim idejama, koje ne odgovaraju našem podneblju. Ispravnije bi bilo da su to naselje nazvali Kolonizovani profesori.

Vi redovno poredite okolnosti u Srbiji sa onima u zemljama subsaharske Afrike i južne Azije. Kako odgovarate onima koji takva poređenja smatraju irelevantnim?

Poručujem im da su ta poređenja mnogo relevantnija od poređenja Srbije sa zemljama Zapada.

Za razumevanje srpske društvene i političke realnosti, samo jedna knjiga Gajatri Spivak ili Ngugi va Tiongoa pruža vam sto puta više nego sabrana dela Maksa Vebera, Georga Zimela i Niklasa Lumana zajedno. Za razumevanje srpske istorije samo jedna knjiga Dipeša Čakrabartija nudi sto puta više nego sabrana dela Tojnbija, svih Momzena i Hobzbauma zajedno.

Srbija je jedna od svega par evropskih zemalja u kojima je pušenje u lokalima i dalje dozvoljeno. Da li podržavate inicijativu za njegovu zabranu?

Pušenje u kafanama i restoranima je deo naše ne-zapadne kulture. U skladu sa tim, naš čovek je naviknut na duvanski dim, on njemu ne smeta, osim ako je reč o slučajnom Srbinu koji glumi da je zapadnjak. Preporuke Svetske zdravstvene organizacije u tom pogledu su nešto što je formulisano po merilima Zapada, i stoga nema razloga da se na njih obaziremo.

Da li bi, po vama, smanjenje količine korupcije u Srbiji trebalo da bude jedan od prioriteta?

Ne možemo zapadnim merilima vrednovati u srpskom društvu pojave kao što je korupcija. Ono što je na zapadu korupcija, u Srbiji je često prosto dobročinstvo, i obratno. U Srbiji je korupcija veoma korisna i utoliko što umanjuje efekte katastrofalnih zakona EU. Oni su takvi za nas, da se razumemo – za bogate zemlje oni su dobri. Za nas, prvosvetsku sirotinju, su izrazito nepovoljni.

Da li mislite da je nepotizam značajan problem u srpskom društvu?

Nepotizam je zapadni pojam, koji ne odgovara realnosti našeg kulturnog prostora. Ono što je loše kod takozvanog nepotizma u Holandiji ili Danskoj, nije nužno loše u našoj ne-zapadnoj, osmanizovanoj kulturi. Štaviše, često može, upravo suprotno, biti i dobro.

Da li mislite da srpskom društvu manjka meritokratije?

Sve u svemu, ne. Kao što sam rekao, ovde su najbolji često gori od najgorih. Zato takozvana ‘meritokratija‘ kakva nam je poznata iz zapadnih društava ne može da se prosto prenese u naše drugačije-evropsko društvo bez daljnjeg. Razumete? Ne možete vi u uslovima zapadnog mešanja i zapadne geopolitičke naddeterminacije srpskog društva da budete meritokratični na zapadni način. Ono što je ovde meritokratsko bi na zapadu bilo smatrano ne samo nemoralnim već, u nekim slučajevima, i protivzakonitim.

Svi ti pojmovi za koje me pitate – korupcija, nepotizam, meritokratija, itd. – potiču iz jednog, nama stranog kulturnog kruga, zbog čega moramo biti veoma oprezni u pogledu toga kako ih koristimo.

Da li smatrate da bi onda ona poglavlja u pretpristupnim pregovorima između Srbije i EU trebalo izmeniti, kako bi bila u skladu sa srpskom kulturom?

Naravno. Treba ih izmeniti tako da uzmu u obzir naše drugačijeevropsko iskustvo.

Šta mislite o projektima čiji cilj je povećanje stepena evropeizacije Srbije?

Ja se zalažem za deevropeizaciju Srbije. Jer, evropeizacija u srpskom kontekstu znači ne samo praktični autošovinizam, već i ekonomsku stagnaciju. Vera u evropeizaciju kao rešenje svih naših problema je jedna od velikih iluzija naših elita, koja nas je skupo koštala.

Vi na jednom mestu citirate sledeću Skerlićevu opasku: ‘Ima trenutaka   kada   čovek   ima   da   se   bori   sa   istočnjačkom   indolencijom,   sa   mlakom neotpornošću, pasivnim duhom našega sveta, sa ljudima zle volje koji mrze svaki rad za opšte dobro, sa duhovnom i moralno fukarom koja nigde više nema maha no u Srbiji.’  Vi taj citat opisujete kao izraz ‘endemske bede srpske zapadnoljubive elite‘. Međutim, šta je u njemu za vas toliko problematično?

Šta je u njemu problematično? Zar vi ne primećujete taj eklatantni autošovinizam u tim redovima?

Skerlić je napisao da ‘ima trenutaka‘ kada čovek mora da se nosi sa negativnim pojavama koje je naveo. Dakle, on nije rekao da su one osobine svakog njegovog sunarodnika i da se one uvek i svuda manifestuju.

‘… koja nigde više nema maha no u Srbiji.‘ – Šta vam to govori?

Možemo se složiti da je tu konkretno preterao. On svakako nije poznavao ceo svet, da bi to mogao da tvrdi. Međutim, vi sami redovno ističete indolentnost i nezalaganje ili nedovoljno zalaganje kao važne osobine srpskog mentaliteta, kada navodite u Srbiji često korišćene uzrečice ‘opušteno‘, ‘iskuliraj‘ i ‘sigurica‘. Dakle, vi tvrdite da Srbi prelako odustaju od svojih ciljeva i da preferiraju manje ali izvesne dobitke (e.g. državni posao) u odnosu na neizvesne ali veće, jer su veoma netolerantni na neizvesnost i neodređenost.

Da, i? Šta hoćete da kažete?

Zar to nije u skladu sa ‘mlakom neotpornošću‘ i ‘pasivnim duhom‘ na koje se žalio Skerlić?

Meni se čini da ste vi tu nešto izvukli iz konteksta.

To je vaše mišljenje. Na zlovolju, koju Skerlić takođe navodi, je svaki građanin Srbije morao mnogo puta naići u, e.g., susretu sa neljubaznim, negativnim, loše raspoloženim i za svoj posao nezainteresovanim službenicima i uopšte ljudima zaposlenim u uslužnim delatnostima, kao i sa ljudima koji se stalno na nešto žale i kojima ništa ne valja.

Znate šta, vi ste očigledno sve vreme imali neku agendu u ovom intervjuu. Nemam nameru da dalje slušam vaše konstrukcije. Doviđenja!

za P.U.L.S.E:  Bojan Viculin

  Bojan Viculin, Društvo, Fiktivni intervju, Zoran Ćirjaković