O velškoj princezi Diani Frances Spencer snimljeno je mnogo igranih i dokumentarnih filmova i serija, ali njena sudbina i dalje intrigira svetsku javnost i mnoge filmske stvaraoce. Čileanskom reditelju Pablu Larraínu nisu nepoznati biografski filmovi jer je radio na Jackie (2016), taj film je dobio tri nominacije na 89. dodeli Oskara u 2017. godini. Očigledno da sada Larraín želi ponovo da stvori biografsku „magiju“ sa filmom Spencer, a to je bila tragedija koju publika ne bi smela da propusti, doduše, uz naslov ide i objašnjenje da je u pitanju filmska priča, dakle fikcija, bazirana na istinitoj tragediji.

Pablo Larraín je jedan od najboljih filmskih stvaralaca iz Čilea – četiri njegova filma izabrana su kao prijave za Oskara iz Čilea. Bio je producent filma A Fantastic Woman (2017), koji je prvi čileanski film koji je osvojio Oskara za najbolji film na stranom jeziku, a Spencer će takođe biti konkurentan za predstojeću 94. dodelu Oskara, vraćajući Larraína u centar pažnje samo pet godina kasnije. I Jackie i Spencer su biografski filmovi koji prikazuju veoma poznatu i veoma uticajnu ženu koja se na ovaj ili onaj način smatra kraljevskom, fokusirajući se na delić života te žene. Spencer je premijerno prikazan na 78. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji početkom septembra.

Cilj filma je da publiku stavi u stanje uma svoje heroine, a pritom želi da uhvati i osećaj vremena ranih 90-ih. Da bi uronio publiku u Dianino mentalno stanje, Larraín je angažovao kompozitora Jonnyja Greenwooda da kreira uznemirujuću muziku, ali i izvanrednu kinematografkinju Claire Mathon (Portrait of a Lady on Fire, Atlantics) da ponovo stvori pomalo izbledeli izgled fotografija iz tog doba. Ako neko krene s filmom ne znajući malo pozadinske priče između princeze Diane i princa Charlesa, odnosno njihovog braka, verovatno će malo drugačije gledati na film, ali će u suštini doći do istog zaključka. Dakle, radnja filma smeštena je u 1991. godinu tokom božićnih praznika kad se princeza Diana počela suočavati sa svojom teškom odlukom da okonča brak s princom Charlesom. Spencer, međutim, kao što sam rekao na samom početku, ne prati u potpunosti činjenice, već služi kao zamišljanje onoga što se moglo dogoditi tokom tog sudbonosnog prazničnog perioda. Glumica Kristen Stewart otelotvoruje Dianu u izuzetnoj predstavi koja je često veća od samog filma. Kostimi koje je dala Jacqueline Durran, upareni sa šminkom i frizurom za koju je zadužena Wakana Yoshihara, održavaju Dianinu spoljašnju lepotu dok se ona iznutra davi i gubi tokom filma.

Film Spencer nema mnogo zapleta jer je to više lično istraživanje Dianinih emocija u burnom periodu njenog života, obeleženom aferom princa Charlesa (Jack Farthing) sa Camillom, vojvotkinjom od Kornvola, i neželjenom medijskom pažnjom. Zapravo, film posmatra Dianu kao zatočenika kraljevske porodice na srceparajući i proganjajući način. Dianina situacija i očajnička potreba za slobodom postaje sve više klaustrofobičnija i srceparajuća, a reditelj Larraín sigurno hvata ove slojevite emocije. Štaviše, izgleda da Larraín nije zainteresovan da istražuje Dianu kao osobu van njene tuge, već da je prikaže kao žrtvu hladne kraljevske institucije koja je usisala njenu sreću i duh. Tokom svog boravka, Diana se bori sa svojom ulogom majke za svoja dva sina, Williama (Jack Nielen) i Harryja (Freddie Spry), suočava se sa svojim poremećajem u ishrani, porodičnom istorijom i dominantnim muškarcima koji režiraju njen svakodnevni život.

Larraín otvara film u hladnom stilu, jednog prohladnog i maglovitog jutra negde u dubokoj britanskoj provinciji. Jezive violine počinju da škripe dok film uvodi publiku u glavno okruženje: Sandringham House (privatna rezidencija koja se nalazi u Norfolku, Ujedinjeno Kraljevstvo, gde je kraljica Elizabeta II slavila Božić svake godine). Božićni su praznici i cela organizacija je usmerena na hranu za celu kraljevsku porodicu kao dugogodišnja tradicija stara preko 100 godina, u kojoj je cilj svakog pojedinca da nabaci minimum kilo i po (odnosno tri funte) telesne mase. Na putu za tamo je i Diana koja kasni i pritom dolazi sama u svom automobilu, bez obezbeđenja i protokola. Zapravo, čini se da se putem čak i izgubila, pa se zaustavlja u lokalnoj gostionici da upita meštane za pravac. Ono što je potpuno ludo je da se Diana nalazi u blizini svog doma u kojem je odrasla (Diana je odrasla na imanju u Park Hausu), ali će joj strašilo obučeno u jaknu njenog pokojnog oca osvežiti sećanja (u stvarnom životu, njen otac, John Spencer, umro je tri meseca posle tog Božića od srčanog udara). Očigledno je da Diana ne želi da bude tamo, što pokazuje i to da je ona apsolutno poslednja osoba koja je stigla. Na okupljanju će takođe kasniti na svaki obrok, žaliti se da joj nije dobro, često odlaziti u toalet (patila je od bulimije), izbegavati susrete s familijom, na javi se plašiti oficira zaduženog za sigurnost… Kraljevski režim će joj nametati procedure i tradicije, čak joj birati koju će haljinu uparenu s kojim nakitom nositi za koji obrok, a saveznika uglavnom neće imati ni među poslugom. Ali, s pozitivne strane, makar će moći da provede malo vremena sa svojom decom, koju obožava i koja nju obožavaju. Ko može da krivi Dianu za bilo šta? Pred dominantnim muškarcima poput Charlesa i Majora Alistara (Timothy Spall), zajedno sa nepokolebljivim protokolom imanja i njenim poremećajem u ishrani, ona jedva može da se zaštiti. Ipak, Diana uzvraća na male načine – kasni na fotografisanje, beži usred večere ili se uopšte ne pojavljuje.

Diana razgovara iskreno i često otvoreno sa svim slugama, Maggie (Sally Hawkins) je na vrhu te liste, u jednom trenutku čak traži savet od Maggie, smatrajući je prijateljicom. Diana želi kontrolu nad svojim životom, a ne da on bude pod kontrolom kraljevske porodice. Major Alistar je u suštini glava domaćinstva i nalazi se na visokom položaju, njegov posao je da pazi na Dianu i da je drži u skladu sa tradicijom i običajima praznika, on nju ne vidi onako kako ona vidi stvari, odnosno ne vidi kavez u kome se ona nalazi, ili možda i vidi, ali je lojalniji ostalim članovima kraljevske porodice. Jack Farthing igra Charlesa, princa od Velsa i prestolonaslednika – on je muž Diane i otac njene dece, a upravo on je drugi razlog zašto ona ne želi da bude na imanju za praznike. Neko bi se mogao zapitati: zašto Dianu retko viđamo sa njenim mužem i zašto ne provode vreme zajedno osim ako nije neophodno, na primer za večeru ili nešto slično? Neko bi se mogao zapitati: zašto izgleda tako hladno i udaljeno? To nikada nije eksplicitno rečeno, ali ako je neko svestan stvarne istorije, onda zna da je Charlesova distanca od supruge posledica zbog njegovog neverstva, odnosno zbog druge žene. Jack Nielen i Freddie Spry zaokružuju izvrsnu glumačku ekipu kao princ William i princ Harry. William ima oko 10 godina, a Harry je 2 godine mlađi, oni su jedina deca Diane i Charlesa. Pablo Larraín i scenarista Steven Knight dozvoljavaju mnogim drugim glumcima da zablistaju – jedan intiman razgovor između Diane i Maggie na plaži toliko je šokantan, nežan i prirodan da se pitate da li je improvizovan. Međutim, najveće pohvale svakako idu na račun Kristen Stewart, koja je fantastična i nikad bolja.

U konačnici, Spencer i pored nekoliko kikseva, odnosno nedostataka, ostaje više nego solidan film koji vredi gledati, uglavnom zbog Kristen Stewart. Štaviše, mi imamo još jedan film koji će se boriti za Oskare. Uz svu Larraínovu umetnost, Spencer bi se raspao u rukama pogrešne glumice, a Stewart je odigrala jednu od najboljih predstava u svojoj karijeri. Zamislite samo taj izazov da morate da glumite jednu Dianu, princezu od Velsa? Pa čak i da ne radite imitaciju, nije to za šalu.

za P.U.L.S.E: Marko Jovanović

  Film, Marko Jovanović