Franjo Asiški, ruski isihazam i islamski sufizam

Poređenje mističnih učenja u svetskim religijama pruža obilje materijala za otkrivanje religioznih i kulturnih veza između različitih regiona Evrope, Azije i Severne Afrike u periodu Srednjeg veka. Tako je isihazam, istočno-hrišćanski mistični pravac široko rasprostranjen u Vizantiji, počevši od XIV veka postao neodvojivi deo ruske pravoslavne tradicije. S druge strane, isihazam je imao uticaj na mistične pravce u svetu islama, kojim je Vizantija bila okružena početkom VII veka. Ovaj uticaj se jasno primeđuje u muslimanskim mističnim pokretima, kao što je sufizam (red derviša). A zahvaljujući bliskim (mada, često neprijateljskim) kontaktima između muslimanskih kalifata i jugo-zapadne Evrope, sufijska tradicija je uticala na formiranje katoličkog misticizma, čiji je istaknuti predstavnik bio Franjo Asiški (1182 – 1226). Tako je muslimanski svet odigrao svojevrsnu ulogu „mosta“ koji povezuje dve, u to vreme prilično udaljene, grane hrišćanstva – rusko pravoslavlje i zapadnoevropski katolicizam. Ove ponekad neočekivane veze i međusobna prožimanja i jesu tema ovog članka.

M.V.Lodiženski[i]  upoređuje Franju Asiškog s jednim od predstavnika poznog ruskog isihazma Serafimom Sarovskim i nalazi među njima mnogo zajedničkih crta. Pre svega i jedan i drugi su sve vreme bili u radosnom duhovnom raspoloženju. To se tumači time što su obojica neprekidno doživljavali mističnu ekstazu. Pri tom, njihova životna radost bila je spojena sa ekstremnom asketskom strogošću, očitujući se u strogim obrednim pravilima, mučenju tela, podvižničkom odricanju od sopstvene volje i čistoti molitve. Konačno, i Franjo i Serafim su znali da nađu zajednički jezik sa prirodom, pre svega, sa životinjskim svetom (kada se radi o misticima ova priča se stalno pojavljuje u hagiografijama: uostalom, suština misticizma je upravo u težnji ka spajanju sa Tvorcem prirode i „tvari“ – plodovi Stvaranja ne mogu da ne osećaju vezu sa nosiocima tog stremljenja). Zna se da je Serafim Sarovski hranio medvede iz ruke, a Franja Asiški je imao natprirodni uticaj na ptice i razumeo je njihov jezik. Taj motiv karakterističan je za hagiografije, ne samo pravoslavno-isihatske, već i za islamsko-sufijske.[ii]

Evo šta se govori u „Žitiju“ jednog od istaknutih predstavnika ruskog isihazma kraja XIV i početka XV veka  – Sergeja Nuromskoga. Sergej je posetio drugog podvižnika – isihastu Pavla Obnorskog. „I neobičan prizor se ukazao pred Sergejevim očima: jata ptica vrtela su se oko Pavla; druge su mu sedele na glavi i ramenima, i on ih je svojim rukama hranio; na istom mestu su stajale i divlje zveri, zaboravivši na neko vreme svoje krvoločne instinkte, i krotko čekajući hranu iz ruku pustinjaka“[iii]. Isti motiv – druženje sa pticama – nalazi se i u sufijskim pričama. Jednu od takvih priča navodi Idris Šah[iv]: kako je jednom jedan svetac, prisluškujući ptičije cvrkutanje, doznao jednu tajnu – kako da izleči beznadežno bolesnog princa; kralj ga je bogato nagradio i on je postao uzor za druge tragaoce. Ali težnja za nagradom je težak greh (u tome se sva mistična učenja slažu). Ptice su pozvale tigra iz džungle i on je rastrgao jednog lažnog sveca, koji je iz koristoljublja prisluškivao ptice.

I Franjo Asiški se trudio da izbegne greh pohlepe. Sin jednog od najbogatijih građana italijanskog grada Asiza, razdelio je svu svoju imovinu prosjacima i zauvek prekinuo vezu sa ocem, kojeg je zamenio jedan od tih ubogih[v]. Zavet siromaštvu je kasnije bio presudan i u monaškom redu koji je Franjo osnovao, a koji je po njegovoj zamisli, trebalo da postane red  monaha koji su puki siromasi (u pitanju je red “Pokornička braća i sestre“ iz kojih je kasnije proizišao „Red male braće“– službeni naziv reda je bio: Ordo fratrum minorum, prim.prev.). Toma Čelanski piše da su monasi-franjevci – „pristalice sveopšteg siromaštva, zato ništa nisu ni imali… zadovoljavali su se jednom mantijom, koja je više puta bila zakrpljena spolja i iznutra, jer nisu želeli da izgledaju uredno, već su želeli da ostanu dostojni prezira i omalovažavanja, kako bi u ime sveta bili raspeti. Oni, koji su se opasivali konopcem i navlačili grube čakšire, bili su sasvim zadovoljni takvom odećom… pri najžešćoj hladnoći nikada nisu tražili preko potreban krov nad glavom… uvlačili su se u bilo kakvu napuštenu peć ili grobnicu… skrivajući se noću u pećini[vi].“

Pre svoje smrti, Franjo je zapovedio monasima iz reda da ga svuku potpuno golog. V. Gerje piše, da je „to bilo poslednje odavanje pošte vladavini siromaštva…, kome je Franjo verno i pošteno služio ceo život, to je bio simbolički obred, koji je izražavao da on odlazi sa ovoga sveta, nemajući ništa svoje[vii].“

Kult siromaštva je bio svojstven i isihazmu.

Poznati istraživač ruske duhovne kulture XIV – XV veka A.I.Klibanov povlači paralelu između Franje Asiškog i Nila Sorskog –  najuglednije ličnosti pokreta dobrovoljnog siromaštva u Ruskoj pravoslavnoj crkvi, u čijoj se osnovi nalazila mistična doktrina isihazma. Pri tom, A.I.Klibanov se poziva na „neočekivanu podršku iz inostranstva, koja ga je obradovala“ – knjigu istaknutog filozofa ruske dijaspore i istoričara crkve G.P.Fedotova „Svetitelji drevne Rusije“, gde se takvo poređenje takođe smatralo prikladnim[viii].

Ruski pisac B.K.Zajcev poredi Franju Asiškog sa sličnim predstavnikom ruskog isihazma XVI veka, kao što je Sergej Radonežski[ix]. S druge strane, u legendama o životu Sergeja Radonežskog prisutni su motivi, čiju analogiju možemo naći u sufijskim pričama. Tako, moguće je uporediti epizodu iz detinjstva Sergeja Radonežskog, koji sredom i petkom nije sisao mleko svoje majke boljarke Marije, sa epizodom iz života sufijskog sveca, koji u ranom detinjstvu nije to radio za vreme ramazanskog posta[x].  Ove činjenice ukazuju na moguću povezanost između isihazma i misticizma Franje Asiškog, i o ulozi sufizma, kao prenosnog lanca, pomoću kojeg je Franji mogla postati dostupna mistična baština Vizantije. Ovim pitanjem se bavio Idris Šah u svom radu „Sufi“[xi].

Idris Šah piše o tome, kako je u mladosti Franjo Asiški bio trubadur – tako su u srednjem veku zvali putujuće pevače, koji su lutali od zamka do zamka evropskih feudalaca, zabavljajući ih na veseljima stihovima, koje su sami napisali. Nije isključeno, da je u to doba, pre nego što se zamonašio, Franjo već bio upoznat sa sufijskom tradicijom, i da je to uticalo na njegovo pesničko stvaralaštvo. Jedna od najvažnijih trubadurskih Franjinih pesama je „Pesma bratu Suncu“. Idris Šah piše, da su „Divani Šemsi Tabrizi“ – naziv knjige stihova Džaludina Rumija – osnivača Reda Vrtećih Derviša, i da su Rumijevi i Franjini stihovi u mnogo čemu međusobno slični. (ime sufijskog mistika – Šems ili Šemsudin Tabrizi u prevodu znači Sunce – ličnost koja je imala izuzetno značajnu ulogu u životu Dželaludina Rumija, prim.prev.) Osim toga, sa Franjinim imenom su povezane neke čudnovate priče, koje nose obeležje derviša „koji se vrte u krug“.

Prema jednoj od njih, Franjo i njegov učenik Maseo jednom su putovali po Italiji i našli su se na raskršću tri puta: jedan od njih vodio je u Firencu, drugi u Areco, a treći u Sijenu. Ne znajući u kom pravcu da idu, Franjo je naredio Maselu da se vrti sve dotle dok ga učitelj ne zaustavi. Onog momenta kada je Franjo zaustavio Masela, njegov pogled je pao u pravcu Sijene, što je presudilo koji put da izaberu. Početkom XIII veka, kada je Rumi širio svoje učenje po Maloj Aziji, poznato je da se 30-ogodišnji Franjo uputio s posebnim ciljem baš tamo, kako bi se sa njim upoznao, i samo su ga finansijske teškoće primorale da se vrati nazad[xii].

Glavni put, preko kojeg se sufijski uticaj na srednjovekovni zapadno-evropski misticizam izvodio, bila je Španija za vreme arapske vladavine. Upravo time Idris Šah objašnjava činjenicu, da je cilj sledećeg Franjinog putovanja  na Istok bio Maroko. Do Severne Afrike Franjo zaista nije došao, ali je zato iz nekog razloga obišao celo Pirinejsko poluostrvo. Cilj tog zagonetnog putovanja njegovi biografi do dana današnjeg ne mogu u potpunosti da shvate. Idris Šah to objašnjava Franjinom željom da se upozna sa idejama španskih sufija, a pre svega sa Ibn-Arabijem. Istom činjenicom objašnjava i učešće Franje u krstaškim pohodima. Njegovo ponašanje bilo je vrlo netipično za krstaša: za vreme opsade egipatskog grada Damiete, ne samo da je pozivao krstaše da obustave rat sa muslimanima, već se i javno sastajao s egipatskim sultanom, koji ga je vrlo ljubazno primao. Idris Šah to objašnjava time, što je Franjo došao u Egipat ne da bi ratovao sa muslimanima, već da bi se upoznao s njihovim mističnim učenjima, kako bi ih potom iskoristio za svoju teologiju.

Franjo Asiški je ušao u istoriju kao osnivač čuvenog reda Franjevaca. Papsku poslanicu o osnivanju tog reda potpisao je rimski papa Inoćentije III. Bonaventura, a očevidac susreta između Inoćentija i Franje ovako opisuje osnivanje reda u svojoj hronici.

Franjo – jadni, ubogi monah – pojavio se kod Inoćentija III – inicijatora IV krstaškog rata i katarskog krstaškog rata protiv albižana, sizerena Engleske, čoveka, koji je okončao građanski rat u Nemačkoj – jednom rečju, kod tog istog pape, koji je istovremeno bio i jedan od najmoćnijih vladara tadašnje Evrope. Franjo kaziva sledeću priču.

Jednom se neki kralj zaljubio u siromašnu ženu iz pustinje, koja mu je potom rodila sinove. Odgajivši ih kod sebe u pustinji, kad odrastoše, ona ih posla ocu. Kralj je dečake radosno dočekao u dvorcu, iako niko ništa nije znao o njihovom carskom poreklu. Na začuđena pitanja dvorana, kralj je odgovorio:“Ako pozivam vas, tuđince, da budete uz presto, podrazumeva se da ću se prema svojoj zakonskoj deci odnositi još bolje.“ Franjo je posavetovao Inoćentija III da sledi primer toga kralja, i da bez obzira na svoju moć, prihvati savet jadnog, ubogog monaha. Naravno, moćni Inoćentije je to shvatio kao uvredu i isterao je Franju iz svog zamka. A onda je Inoćentije imao viziju: pored njegovih nogu je iznenada poraslo veliko palmino drvo i glas odozgo je objavio da je to drvo baš onaj siromah kojeg je Inoćentije upravo sada isterao.

Uplašeni papa pozvao je Franju nazad i molio ga za oproštaj. I onda je Franjo, iskoristivši zbunjenost Inoćentija III, uspeo da dobije od njega papsku poslanicu  o osnivanju reda. Idris Šah piše da je parabola, koju je Franjo ispričao Inoćentiju, tipično arapska po svom sadržaju, budući da su dva glavna mesta dešavanja – kraljev dvor i pustinja. Dakle, Franjo je preuzeo tu priču od naroda, koji je izašao iz pustinje, imao monarhističko uređenje i štaviše, bio dobro poznat u Evropi XIII veka. Jedini takav narod su tada bili Arapi. Palmino drvo je sufijski simbol. Kod Arapa to predstavlja „tarikat“. Upravo tim terminom označavani su svi sufijski redovi[xiii]. Veoma je interesantno da je Franjo Asiški svoj red nazvao „Ordo fratrum minorum“ , što u prevodu sa latinskog znači red „Male braće“. Prema tome, u XIII veku postojala su  i „Starija braća“, čije prvenstvo Franjo nije želeo da ospori. Idris Šah piše, da su se „Starijom braćom“, u to vreme zvali isključivo pripadnici sufijskog reda „Kubravije.“ Franjo je imao sve razloge da poštuje njihovog osnivača Nedžmudrina Kubra, s kojim je imao dosta zajedničkih crta. I Kubra i Franjo su razumeli jezik ptica, Kubra je pogledom ukrotio besnog psa, a Franjo – vuka. Obojica imaju slične izreke. Franjo Asiški: „Svako od nas vredi tačno onoliko koliko Bog prosudi.“ Nedžmudrin Kubra: „Samo istina zna šta je „istina“[xiv].“  Na osnovu unutrašnjeg uređenja Mala braća su jako ličila na sufijske redove. Prvo, vizantijska Isusova molitva, koja se kod derviša pretvorila u Zikr (Zikr je molitva upućena Uzvišenom Alahu, koja se izgovara rečima, uz poseban osećaj u srcu, prim.prev.), kod Male braće se preobrazila u poseban oblik, koji je Franjo Asiški zvao „sveta molitva“. „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, raba Tvoga, lava grešnoga.“ Tekst je veoma sličan Isusovoj molitvi isihasta: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!“ Imajmo na umu, da su „svetu molitvu“ franjevci koristili za borbu sa đavolom[xv].  Dotični smisao – suprotstavljanje mračnim silama s onoga sveta – daju ovom molitvenom obrascu isključivo mistici, za razliku od drugih vernika, koji je takođe neprestano izgovaraju, ali joj ne daju takvo značenje.

Monasi sufijskih redova – derviši – ostavili su nam ogromnu riznicu narodnih predanja. Idris Šah ih je skupio u jedan zbornik[xvi]. Knjigu započinje sa pričom „Tri ribe“. Nju su nam ostavili derviši iz Naškibendijskog reda.  Lajtmotiv priče su sufijske meditativne veštine, od kojih je najvažnija – zadržavanje disanja. Ribe su personifikacija mistika – derviša. Jednom je na jezero došao ribar da lovi ribu. Ribar je oličenje Šejtana, muslimanskog Satane. Dve ribe su skočile na obalu, jedna za drugom, i pred njim zaustavile dah. On je smatrao da su mrtve i nije ih uzeo. To znači, da je za vreme meditacije derviš zaista mrtav za Satanu, koji ga ne može uzeti. A treća riba nije zadržala dah i ribar, primetivši da je živa, zgrabio ju je i zadavio u svojoj torbi. Prve dve ribe su se mirno vratile u svoje jezero, a treća se našla u tanjiru ribarevog mačora.  Iz ove priče je očigledno da, sa stanovišta sufizma, Satani nije moguće da priđe dervišu za vreme Zikra, dok zadržava dah. Možda se koreni ovog gledište, po kome su derviši i franjevci slični, protežu tamo gde su i koreni Zikra i „svete molitve“? Pokazalo se da u isihazmu postoji slično gledište.

O tome svedoči jedan od predstavnika poznog ruskog isihazma – Varsonufije Optinski[xvii]. Varsonufije navodi sledeću priču. Nekad davno, za vreme jednog od pređašnjih staraca manastira Optinska Pustinja (reč je o Sv.Amvrosiju, koji je poslužio kao obrazac za lik starca Zosime iz romana „Braća Karamazovi“- F.M. Dostojevskog), živeo je sam u dvorišnoj zgradi monah, koji samo što se bio zamonašio. Varsonufije piše, da je novopečenim monasima u Optinskoj Pustinji bilo zabranjeno da žive u samoći, zbog mnogobrojnih zlih duhova, koje Satana šalje onima koji su pošli putem služenja Bogu, sa nalogom da ubiju tog čoveka, kako on ne bi uspeo da služi Bogu i naškodi Njegovom neprijatelju. Ali taj monah je i dalje živeo sam u svojoj ćeliji.

Onda je jednog dana došao sa večernje molitve. U ćeliji je sedeo neki nepoznati čovek, pri čemu monah nije mogao da shvati kako je on tamo dospeo; jer pre njegovog odlaska na službu ćelija je bila zaključana. Nepoznati čovek mu je objasnio, da je prošao kroz zid, da bi ga ponovo vratio u svet, koji bi monahu, po rečima neznanca, trebalo da donese daleko više koristi, i gde bi „dobio lep život u kome bi živeo za sopstveno zadovoljstvo“. Tu se monah uplašio i upitao neznanca: „Ama, ko si ti? Verovatno demon?“ „Da“ – odgovorio je neznanac. „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!“ – uzviknuo je monah. Demon je smesta nestao. Monah je sve ispričao Amvrosiju, koji je dobro poznavao sva moguća obličja demona. Starac mu je saopštio, da je to bio baš onaj koji vlada nad 8 legija demona i posle susreta sa kojim niko ne ostaje živ. Samo je moć Isusove molitve spasla monaha to veče.

Ali vratimo se franjevcima. Franjevci su nosili habit sa kapuljačom i širokim rukavima (habit – je mantija katoličkih redovnika, monaha. Kod franjevaca je bio smeđe boje, sa obaveznom kapuljačom, prim.prev.). Ta vrsta odeće bila je rasprostranjena kod marokanskih i španskih derviša. Franjevci su propovedali primat unutrašnjeg nad spoljašnjim , pa tako čak ni krst nisu nosili, smatrajući, da on mora biti unutra. To živo podseća na izreku Dare Šikoha, indijskog princa iz dinastije Velikih Mogula, koji je postao derviš sufijskog reda Kadirija: „Raj je tamo gde nema hodža“, kao i na misli Nila Sorskog, koji je smatrao da je unutrašnji život važniji od obrednih običaja.

U životopisima Franje Asiškog i sufijskih svetaca postoji mnogo zajedničkih elemenata (vizija šestokrilnog Serafima, menjanje odeće sa siromašnima). Kao i sufi, franjevci su više brinuli o tuđem spasenju, nego o svom, i nisu se libili da u svoj red privuku običan narod. I, na kraju, čuveni Franjin pozdrav „Mir Božiji s vama!“ Idris Šah smatra da je arapskog porekla[xviii]. (Selam – Es-selamu ‘alejkum, ar. السلام عليكم-  je arapski pozdrav, koji koriste muslimani širom sveta, a u prevodu znači: „Mir s vama“, prim.prev.)

Teško je pretpostaviti da su sve ove podudarnosti samo slučajne. Umesto toga, one svedoče o međusobnom uticaju između religija, koje se na različit način obraćaju Svevišnjem, ali kojima je zajednička osobena čežnja ka Njemu.

Každan Ljev Markovič

Naslov originala: Каждан Лев Маркович: Франциск Ассизский, русский исихазм и исламский суфизм (Взаимодействие мировых цивилизаций: История и современность. Материалы конференции аспирантов кафедры всеобщей истории РУДН. М., 2001. Вып. 2. С. 90-95.)

Rezime

Centralna ličnost ovog članka je Franjo Asiški i „Red male braće“, čiji je on osnivač. Preko priče o životu ovog katoličkog sveca, autor članka ukazuje na neverovatne sličnosti mističnih učenja, koja pripadaju hrišćanskoj i islamskoj tradiciji, a koje su očigledno nastale u direktnom kontaktu i međusobnom prožimanju pripadnika ovih religijskih zajednica. Istočno-hrišćanski mistični pravac isihazam imao je veliki uticaj na mistične pravce u islamu, naročito na sufizam i red derviša. A sufijska tradicija je uticala na katolične mistične pravce, čiji je istaknuti predstavnik bio Franjo Asiški. Tako je na izvestan način muslimanski svet, u tom periodu, postao „most“ koji je povezao raspolućeno hrišćanstvo: istočno-rusko pravoslavlje i  zapadno-evropski katolicizam.                                   

Prevod teksta: Radmila Krunić     

Tekstovi o religiji na portalu Pulse

Напомене писца:

[i] Лодыженский М.В. Мистическая трилогия. Свет незримый. Издание Православного братства во имя Воздвижения Честного и Благотворящего Креста Господня. М., 1998. Стр. 199-203.

[ii]  Шах И. Суфии. “Локид-Миф”, М., 1999. Стр. 261

[iii]  “Преподобный Сергий Нуромский, память 7 октября”, Вологда, типография г-ва “Знаменский и Цветов”, 1912. Стр. 4

[iv]  Шах И. Учиться как учиться. Психология и духовность на суфийском пути. М., 1999. Стр. 276-277

[v]  Фома Челланский. Первое житие Святого Франциска. В кн. “Цветочки Святого Франциска Ассизского”. “Амфора”, СПб, 2000, стр. 18-25.

[vi]   Там же, стр. 48.

[vii] Лодыженский, цит. соч., стр. 178.

[viii]  Клибанов А.И. Духовная культура средневековой Руси. “АСПЕКТ-пресс”, М., 1996. Стр. 102-103.

[ix]  Зайцев Б.К. Избранное. Издание Сретенского монастыря, М., 1998. Стр. 51.

[x]  Шиммель А. Мир исламского мистицизма. “Алетейа”, М., 1999. Стр. 167.

[xi]  Шах И. Суфии. “Локид-Миф”, М., 1999. Стр. 262-264.

[xii]  Там же, стр. 263-265.

[xiii]  Там же, стр. 263.

[xiv]  Там же, стр. 266

[xv]  Там же, стр. 264.

[xvi]  Шах И. Зеркало совершенства. Истории странствующих суфиев. ЭКСМО-Пресс, М., 2000. Стр. 7.

[xvii]  Беседы схиархимандрита Оптинского Скита старца Варсонофия с духовными детьми. Даниловский благовестник. [Место и год не указаны.] Стр. 20-21.

[xviii]  Шах И. Суфии. “Локид-Миф”, М., 1999. Стр. 261.

  asketizam, derviši, Franjo Asiški, isihazam, Každan Ljev Markovič, Sufizam