Fukoovski vodič kroz vanredno stanje – Uprkos načelnom konsenzusu da je suspenzija određenih sloboda i prava u uslovima globalne virusne pandemije racionalan i iznuđen potez svake vlasti, ovaj kolektivni pristanak ili odobravanje vanrednih mera ne prolazi u srpskoj javnosti bez jednog teskobnog ostatka, koji je isprovociran, pre svega, načinom na koji se restriktivne mere formalno donose i obznanjuju pred građanima. Čini se, međutim, da nije samo problem u pravnom proceduralizmu i koleričkom temperamentu predsednika Srbije, nego i u samoj strukturi vlasti u Srbiji koja se suočava sa svojim komadom globalne pandemije kovida.
Koliko god da se velika većina građana Srbije slaže da je ograničavanje određenih ustavnih sloboda i prava optimalno rešenje u borbi protiv epidemije virulentnog i vrlo ćudljivog virusa, ostaje nešto da visi u konceptualnom prostoru srpske politike što predstavlja suvišan, regresivan i konačno neprihvatljiv modus operandi jedne vlasti, koji u svom najdubljem značenju otkriva pravu prirodu i motive režima u vanrednom stanju. Ako već usvojimo čuvenu Šmitovu definiciju suverenosti iz „Političke teologije“, da je suveren onaj ko odlučuje o vanrednom stanju, onda moramo da usvojimo i sve konsekvence takvog razumevanja suverenosti.
Prema Šmitu, vanredno stanje ima za jurisprudenciju analogan značaj kao čudo za religiju. Poreklo vanrednog stanja je u izuzetku, i to ne u bilo kakvom izuzetku od pravila koji se može regulisati dopunskim pravilima ili nabrajanjem, ne u nekoj uredbi po nuždi ili svakom opsadnom stanju. Slučaj izuzetka koji Šmit ima u vidu je slučaj koji nije opisan u važećem pravnom poretku, slučaj krajnje nužde i ugroženosti države i građana koji se ne može opisati primereno stanju stvari.
Epidemija kovida ispunjava neke bitne elemente Šmitove definicije izuzetka. Počev od toga da je u pitanju nova zarazna bolest koja nije katalogizovana pozitivno-pravnim propisima republike Srbije, preko toga da se Srbija i svet prvi put suočavaju s epidemijom ovog obima u uslovima integrisanog i globalizovanog poretka, do toga da se radi o nedovoljno istraženom virusu čije širenje će imati još uvek nesagledive i nepredvidive političke, pravne i ekonomske posledice za pogođene države i svet u celini.
Izuzetak je zanimljiviji nego normalan slučaj. Normalno ne dokazuje ništa, izuzetak dokazuje sve; on ne samo da potvrđuje pravilo, pravilo uopšte živi od izuzetka. Šmit citira jednog protestantskog teologa koji kaže da ako hoćemo da ispravno proučimo ono što je opšte, treba samo da potražimo kakav stvarni izuzetak. On sve obelodanjuje mnogo jasnije nego opšte. A kada kažemo sve, znači da taj izuzetak razotkriva i svu snagu i sve slabosti suverena.
U čemu se sastoje te slabosti suverena i kako se manifestuju na konkretnom primeru vladavine predsednika Vučića u vanrednom stanju, najbolje ćemo razumeti ako napravimo jedan poduži informativni ekskurs u sociopolitičku misao i proniknuća Mišela Fukoa.
Za teorijsko razumevanje lokalne inačice ludila u doba korone i svega što nam se dešava u vanrednom stanju korisno je čitati Fukoa. U beskrajno pronicljivom nizu zapažanja sa predavanja na Kolež de Fransu i u drugim delima, od kojih je dobar deo srećom preveden na srpski, Fuko je plastično dekonstruisao istorijsku ulogu države u suočavanju sa masovnim bolestima. Radikalan, ali gotovo neprimetan zaokret u pristupu države u borbi s epidemijama, Fuko je uverljivo demonstrirao na primerima lepre i kuge.
Od ranog srednjeg veka pa do kraja krstaških ratova, bolnice za gubavce, čuveni leprozorijumi, bili su se namnožili širom Evrope. Smisao tih leprozorijuma bilo je isključivanje gubavaca iz društva. U Evropi je postojala praksa isključivanja, izbacivanja ili marginalizacije gubavaca iz društva kako bi se očistila zajednica. Gubavca odbacuju, izgone, zatvaraju na ograđenom prostoru leprozorijuma i tu ostavljaju da se izgubi u neizdiferenciranoj masi. Postojala je globalna podela između dve vrste ili grupe stanovništva: one koji su čisti i one koji su nečisti, jedne koji imaju lepru i druge koji je nemaju.
Ali model isključivanja gubavaca, model pojedinačnog progonstva da bi se očistila zajednica, konačno nestaje krajem 17. i početkom 18. veka. Guba se pre toga postepeno povlači iz Evrope kao samonikli ishod izdvajanja obolelih i kao posledica prekida kontakata, po okončanju krstaških ratova, sa žarištima zaraze na Istoku. Međutim, istovremeno počinje da se nameće jedan drugačiji model društvene kontorle koji postaje ekskluzivan. Ovaj model bio je star koliko i isključivanje leproznih i odnosi se na problem kuge i kontrole njenog širenja u gradovima.
Ako je guba ili lepra stvorila rituale izopštavanja koji su dali neku vrstu uprošćenog modela zatvaranja, onda je kuga, sa svoje strane, stvorila disciplinske modele. Umesto masovne i binarne podele na ove i one svojstvene lepri, kuga zahteva mnoga razlučivanja, pojedinačna razvrstavanja, dubinsku organizaciju nadzora i kontrole, jačanje i grananje vlasti. Prostu dihotomiju na gubavce i one koji to nisu, njihovo striktno prostorno razdvajanje i praktično brisanje nečistih iz sećanja zajednice, zamenjuju mnogo kompleksnija pravila kojima su bili podvrgnuti kužni gradovi.
Ta pravila su uključivala doslovno ograničavanje i zatvaranje gradova unutar kojih je postojala kuga. Umesto masovnog zatvaranja i žigosanja leproznih, postojala su precizna evidentiranja, pravila koja su naznačavala ljudima kada, kako i u koliko sati smeju da izađu, šta moraju da rade kod kuće i koju vrstu ishrane moraju da upražnjavaju, pritom zabranjujući određene vrste kontakta i istovremeno obavezujući pojedinca na predstavljanje i otvaranje domova sanitarnim nadzornicima. Kuga je zamenila lepru kao model političke kontrole i to je, prema Fukou, ključni politički fenomen 18. veka.
Izgon gubavaca i zaustavljanje kuge ne nose u sebi istu političku filozofiju. U slučaju gube, to je san o čistoj zajednici; u slučaju kuge, san o savršeno disciplinovanom društvu. Kuga donosi politički san o iscrpnoj, neometanoj moći koja je potpuno transparentna prema svom objektu i upotrebljena do krajnjih, gotovo orgazmičkih granica. Postoji veza između sna o vojničkom društvu i sna o društvu pogođenom kugom. Kuga, kao stvarni i metaforični vid nereda, ima politički korelat u disciplini. Iza disciplinske aparature, zaključuje Fuko, nazire se opsesivni strah od raznih “zaraza”, od kuge (kovida), od pobuna, protesta, zločina, skitnje, dezerterstva, od ljudi koji se pojavljuju i nestaju, žive i umiru bez reda.
Ključna reč u Fukoovoj ingenioznoj analizi za objašnjenje onog viška u zaoštravanju i pretnji zaoštravanjem mera u vanrednom stanju od strane Vučićevog režima je strah. Strah nije ništa drugo, kako kaže Zigmund Bauman, nego zajedničko ime za polje nesigurnosti i prostor neizvesnosti, praćen našom nemoći da odgonetnemo izvorišta opasnosti kojima smo izloženi.
Što je strah vladara veći, mere disciplinovanja i zauzdavanja građana su jače. Poreklo straha je u nesigurnosti nastale u novoj, nepoznatoj situaciji, koja je od sigurne izborne kalkulacije i garantovane raspodele političke moći eskalirala u hazarderski krešendo improvizacije u kome može sve da se izgubi. Struktura, red i poredak stvari na koje je vladar navikao i koji su do sada zavisili samo od njegove volje uzdrmani su do nivoa neprijatne nepredvidivosti. To provocira nervozne, impulsivne i agresivne reakcije.
Strah od gubitka vlasti i krunjenja autoriteta kod glasača direktno je srazmeran intenzitetu restriktivnih mera i dramaturgije nedostojne jednog autoritativnog lidera. Zato distrubucija tog straha mora da bude horizontalna, progresivna i eskalirajuća, u šta spadaju tabloidno širenje panike, italijanski scenario, povišen ton i unošenje tenzije na konferencijama za štampu, morbidne projekcije o malim grobljima za penzionere, cenzura, pojačana represija i hapšenje građana, produžavanje tzv. policijskog časa, jer jedino su uplašeni i izolovani građani bezopasni za uplašenog vladara. Tu je vladar na svom terenu jer je sam sebi referentni merač za količnu straha kojom treba da parališe građane.
Jedini problem sa tom računicom je što su u strahu velike oči, pa osim vladara, koji instinktivno gleda da politički preživi, i građani mnogo bolje vide sve stvari oko sebe, postaju oprezniji, pažljiviji i osetljiviji na vladarev gubitak kontrole. Prvi put vladar mora da podmićuje sve punoletne građane, a ne samo svoju klijentelističku piramidu podanika na čijem se vrhu nalazi da bi politički preživeo. Vladar je procenio da je cena koju mora da plati da građani u strahu ipak zažmure na jedno oko i da mu progledaju kroz prste sto evra per capita. Vladar zna da će mu to omogućiti da bar na kratko preživi, ali građani, i ako ne znaju, ne treba da se iznenade kada saznaju da nema besplatnog ručka i još da će taj ručak mnogo skuplje da ih izađe od uplaćenih sto evra.
za P.U.L.S.E: Aleksandar Divović
Fukoovski vodič kroz vanredno stanje added by Aleksandar Divović on
View all posts by Aleksandar Divović →
Psihologija motiva
Autor je potpuno u pravu, svi postupci vladara rezultat su psihološke motivacije. Jedino što autor ostaje na površnijim nivoima motiva, ne zalazi u dublje slojeve nesvesnog, gde se može videti da se svi motivi svode na jedan zajednički pramotiv, zajednički za sve, i za vladara i za podanike. Razlika u kontroli gube i kuge oslikava razliku političke filozofije čistog i kontrolisanog društva, ali u dubljoj psihološkoj osnovi oba sistema leži identična želja vladara da živi u svetu narcističkog blaženstva s početka života, neopterećenog neprijatnim pritiscima realnosti. Taj svet, i tu želju, nosi svako u sebi duboko potisnutu u nesvesnom. Fukoa ta želja motiviše na duboka promišljanja, da bi udovoljio svom nagonu za samopotvrđivanjem, čiji cilj nije ništa drugo do dokazivanje roditelju da zaslužuje svemoć i blaženstvo koje je osetio na početku života, a koje mu je potom uskraćeno.
Podanici tu želju realizuju na različite načine: neko prihvatanjem, neko pobunom, neko okretanjem sebi, što je sve stvar karaktera koji se izgrađivao različitim mehanizmima odbrane posle napuštanja sveta blaženstva. Vapaj za slobodom je zajednički imenitelj nastupa bundžija, pri čemu slobodu traže na površnim nivoima, nesvesni da je sloboda davno zamenjena komforom života u zajednici, regulisanog moralnim principima. Takođe nisu svesni da istinsko osvajanje slobode treba tražiti u sebi, upoznavanjem svojih nesvesnih emotivnih sadržaja. Na svesnom nivou, imaju doživljaj da im je sloboda uskraćena od spolja, od strane vladara. Otuda reakcije ispunjene besom. Nedavno je Teofil Pančić objavio sličan tekst sa apelom za kulturu slobode, navodeći primer Velike Britanije i njenog liberalnog odnosa prema društvenom funkcionisanju u uslovima epidemije, kao provereno civilizovanog društva odanog ljudskim slobodama. Slično se dešava i u Švedskoj. Međutim, u oba slučaja vladari menjaju svoja mišljenja suočeni sa nekontrolisanim porastom broja zaraženih i umrlih.
Ovde možemo dozvoliti sebi poigravanje fantastičnim konstrukcijama površnih motivacija, čemu smo tako skloni. Možda su te “zemlje slobode” imale tajni motiv da iskoriste čudnovatu osobinu virusa da ubija stare a pošteđuje mlade, i time rasterete svoje penzione fondove, odnosno prištede kapital – svoje vrhovno božanstvo. Možda je naš vladar želeo da sačuva stare kao svoje glasače, a ne zbog proklamovane empatije (koren svake empatije ionako je sebičnost). Ali, kako god da postavimo stvari, dolazimo do davno donesene odluke ljudskog roda da ćemo štititi i pomagati jedni druge, a potiskivati svoju narcističku volju za svemoć.
Apsolutna kontrola društva od strane vladara jeste poznati motiv, to se kroz istoriju i te kako realizovalo u diktatorskim režimima, ali posezati za takvim kvalifikacijama u situaciji trenutne epidemije – najblaže rečeno je deplasirano.
Poštovani G. Ivanoviću,
Za početak izvinjavam se što se u odgovoru na komentar ne predstavljam punim imenom i prezimenom kako ste vi učinili, ali nemam takvu praksu na interenet forumima ili sajtovima; nadam se da nećete to zameriti.
Kada je Ivan Meštrović napravio i prezentovao maketu Vidovdanskog hrama pojedini kritičari su je nazivali “leksikonom tuđih misli” zbog njegovog eklektičnog stila u kom je bilo svega: od egipatske pa sve do jugoslovenske simbolike. Vaš komentar bih opisao na isti način; svega tu ima od Frojdovskih ideja (“taj svet, i tu želju, nosi svako u sebi duboko potisnutu u nesvesnom”), pa sve do nečeg što teži ka teoriji zavere (“Možda su te “zemlje slobode” imale tajni motiv da iskoriste čudnovatu osobinu virusa da ubija stare a pošteđuje mlade, i time rasterete svoje penzione fondove, odnosno prištede kapital “). Svega ima osim razmatranja ideja mislioca iz naslova (nazivam ga tako jer je Fuko odbijao da ga nazivaju filozofom).
Međutim ono što me je najviše potaklo na odgovor (ostali delovi se u smislu mog komentara mogu zanemariti) na Vaš komentar jeste frojdovska psihologizacija ovog fenomena. Kao što Vam je možda poznato Fuko je pripadao grupi tzv anti psihologa; odnosno oštrih protivnika psihoanalitičkog pristupa, stoga smatram da je tumačenje diskurzivne analize jedne pojave (što ovaj tekst, prema mom tumačenju predstavlja) pomoću alata psihoanalize predstavlja suštinsko ili nerazumevanje Fukoovog učenja ili pak, protivljenje istom. Mada, pošto Vaš komentar počinje sa “Autor je u pravu” rekao bih da se ne radi o protivljenju diskurzivnoj analizi kao postupku. Fuko je sam govorio o “Smrti autora” isključujući pritom bilo kakvu mogućnost za Id i superego (koji su kroz pojmove “nesvesno” i “regulisano moralnim principima” integrisani u Vaš komentar). Rečju, Fuko i Frojd nisu mogli biti čak ni u istom vremenu, a kamoli u istom tekstu.
Što se tiče teksta mislim da je samo jednu stvar zanemario jeste da je Moć mreža koja se neprekidno prilagođava promenjenim okolnostima.
Poštovani g. Milenko,
Ne zameram Vam izostavljanje punog potpisa, naprotiv, drago mi je da ste svojim komentarom dali prostora da demonstriramo razumnu razmenu stavova, koji dakako ne moraju biti identični. Moj stav je da u svakom postupku svakog ljudskog bića učestvuje čitava šuma motiva, od kojih kao svesni motiv vidimo samo najbliže drvo, sve ostalo je manje-više u nesvesnom. Upoznavanje svoga nesvesnog stvara uslove za bolje razumevanje sebe i drugih, a time i za razumnije postupanje. Rekao sam da je autor osnovnog teksta u pravu kada zalazi dublje u gustiš motivacija vladara za sprovođenje određenih mera, kako bi objasnio vladarove „dublje“ motive za sprovođenje tih mera. Nažalost, izostaje kompletnija analiza motivacija vladara, a pogotovo nedostaje analiza motivacija oponenata koji osporavaju te mere. Moj stav je, nevezano sa političkim stavovima vladara i oponenata, da je takav pristup analizi motivacija vladara iracionalan, a što je posebno važno, u situaciji trenutne epidemije može biti opasan po život bilo koga od nas. Mislim da su preduzete mere u kontroli epidemije u našoj zemlji potpuno opravdane, po meni ne bi bila greška da su i strože. Takođe mislim da usijane glave koje se tome iz bilo kog razloga opiru ne znaju šta rade, tj. ne poznaju svoje nesvesne motive zbog kojih oponiraju, niti moguće posledice toga.
Upoznavanje svoga nesvesnog poznato je pod imenom psihoanaliza. Moj stav je da čitavo čovečanstvo grca u neurotičnim konfliktima koji su posledica nepoznavanja svojih nesvesnih emotivnih sadržaja, grozničavo grabeći kompenzacije zvane kapital i tehnološki napredak. Kompenzacije nude površna emotivna zadovoljenja, ali u isto vreme generišu nove neurotične konflikte. To je duga priča, pisao sam o tome na drugim mestima. Ostajem dužan da objasnim svoje smeštanje Fukoa uz Frojda. Postojanje nesvesnog i psihoanalizu kao postupak upoznavanja nesvesnog poznajem i razumem otprilike koliko i postojanje električnih impulsa pri radu srca i njihovo registrovanje EKG-om. Fukoa sam koristio kao primer čoveka koji ima svoje nesvesne emotivne sadržaje i motive, kao i bilo koji drugi čovek. Mogao sam koristiti i Frojda, ili sebe, ali ovako se nametnulo zbog osnovnog teksta. Za ovu svrhu nisam morao znati o Fukou ništa više od toga da je bio čovek, pa ni to da je „protivnik psihoanalitičkog pristupa“, ma šta to značilo. Moj stav je da neko može biti protivnik EKG-a, ali to ne znači da se električni impulsi rada njegovog srca neće registrovati na elektrokardiogramu, kada mu se prikače elektrode.
Poštovani G. Ivanoviću,
Mislim da je još iz Vašeg prvog komentara jasno da ste Vi pobornik psihoanalize (čiji sam ja oštri protivnik na više nivoa), i to predstavlja legitiman stav pojedinca; međutim smatram za vrlo problematično uzimanje pojma kao što je “podsvesno”, “nesvesno” itd zdravo za gotovo.Tačnije, lično mogu prihvatiti podsvesno na nekom vrlo bazičnom nivou koji je daleko od onog što psihoanaliza smatra pod istim pojmom.Bilo koji vid dokaza (ne govorim o laboratorijskim i njima srodnim dokazima jer nisu primenljivi na ovakav pojam) je u najmanju ruku sporan; špekulacije o tim pojmovima se svode na teorijska zapažanja i stavove izvesne grupe ljudi, ali koliko mi je poznato ništa više od toga.Psihoanaliza savršeno funkcioniše unutar svoje episteme, ili možda još bolje fukoovim rečnikom unutar diskursa.Međutim, ako se analizira izvan tog polja znanja stubovi psihoanalize nisu ni izbliza tako čvrsti.Uostalom, ako ćemo njenog oca analizirati alatima ove nauke da li bi bila greška ako bi smo ga opisali kao mizogonog i neurotičnog, i zapitati se kakvi su motivi takvog čoveka mogli biti (posebno “podsvesni”) i želimo li se voditi takvim znanjem? Ja na drugoj strani nisam sklon takvoj analizi, a sasvim sigurno nije bio ni g.Fuko.Po meni mnogo je značajnije sagledati diskurs psihoanalize u svetlu npr. vremena i mesta gde je nastala.Podsetiću Vas da je na istom mestu i u slično vreme došlo da rađanja modernog antisemitizma i do rađanja još jedne ideje koja će nedugo potom promeniti ceo svet.Dakle, mnoga znanja između kojih postoje izvesne paralele dešavaju se na raznim poljima u datom trenutku, ali to saznajemo tek ukoliko primenimo fukoovsku analizu, i držimo se teze o “smrti autora”.
Jasno mi je Vaše pitanje o podsvesnim motivima suverena, medjutim smatram da su oni (i suvereni i njihovi motivi) apsolutno nevažni, a kao dokaz za tu tvrdnju možemo postaviti jedno jednostavno pitanje: da li bi stvari bile značajno drugačije da je neko drugi na vlasti, sa svojim unutrašnjim motivima?Naravno “lak” odgovor bi bio da to ne možemo znati, ali učnimo pretpostavku ipak.Značajna odstupanja u tretmanu krize postoje u pojedinim zemljama (skandinavske zemlje npr), ali u takvim zemljama samo lideri sa ovakvim pristupom i “mogu” doći na vlast.Zašto?Moć je besubjektni pojam koji se neprekidno konsoliduje kako nas uči Fuko.Moć ne zahteva da pojedninac ima izvesne podsvesne težnje ili čak osobine: ona se sprovodi nezavisno od toga.Ova teza, koliko god bila neintuitivna i kompikovana za suštinski je prihvatiti predstavlja jedan od stubova Fukoove diskurzivne analize koja je primenjena u ovom tekstu.
Sasvim sam saglasan sa tezom da “čovečanstvo grca u neurotičnim konfliktima” ali, za razliku od Vas smatram da je praska psihoanalize samo jedan od učesnika u toj ekonomiji.
Kada kažete “Za ovu svrhu nisam morao znati o Fukou ništa više od toga da je bio čovek” na jedan neobičan način potvrđujete njegovu tezu o smrti autora, ali opet, insistirate na ličnosti, a čitavu njegovo učenje govori o svojevrsnoj depersonalizaciji (ovo je uveliko uprošećeno). Šta želim reći: orginalni članak predstavlja diskurzivnu analizu nekog pojma, i tumačiti ga alatima koji su dijamteralno suprotnim alatima tih postupaka (psihonaliza i diskurzivna analiza su u značajnoj meri suprotstavljene) je poput tumačenja anatomije čoveka sa stanovišta astronomije.
Poređenje sa kraja smatram prilično netačnim i izgleda mi kao kada bi ste poredili npr Zakon o PDV i prvi Njtnov zakon gravitacije. EKG konstatuje rad jednog organa na proverlji, naučno definisan način, koji se pored ostalog može “svojim očima videti”.Psihoanalitika….pa mogu da zamislim da bi želela da ima taj nivo kredibilnosti, međutim što zbog činjenice da je mlado (postoji oko 15o godina) polje znanja (neću reći nauka jer svakako da joj nedostaju elementi da bi mogla taj naziv poneti), a delom i zbog toga da u najmanju ruku koketira sa društvenom (“društvenom ” kao društvena nauka) stranom ljudskog znanja bojim se da se ne može smatrati kredibilnim i neoborivim kao što to jesu EKG nalazi.
[…] Fukoovski vodič kroz vanredno stanje 04/04/2020 […]
Veoma mi se dopada razmišljanje Prof. Nebojše Ivanovića. Živeći u jednoj od pomenutih razvijenih zemalja, naučila sam i doživela kako se mentalitet naroda, u različitim okolnostima, drastično menja. Čovek se pita da li se tu,uopšte, radi o mentalitetu.
Usput, prevela sam knjigu Kristina Falkenland “Moja senka”,koja-pored nekih sasvim spornih ličnih doživljaja,govori i o “španskoj groznici”. Ne mnogo, ali dovoljno da se utvrdi sličnost sa sadšnjim trenutkom.Ljudi su umirali brzo,sa velikim kašljem i temperaturom, a morali su da ih smeštaju u školu.Na tom malom severnom ostrvu nije bilo,takođe, mesta.