Pored prozora stojite i posmatrate svet. Od sveta vas, pored stakla, zaklanja i zavesa. Nemi ste posmatrači onoga što se u svetu dešava. U vama ne sazreva potreba da osluškujete unutrašnje melodije. Spoljašnost vas interesuje. Posmatrate sasvim obične prizore, ali koji vas, ipak, rastužuju. Dobro znate da vaš život stoji u mestu, sputan posmatranjem. Godine prolaze, a vi, i dalje, kraj prozora stojite i posmatrate. U vašoj kući samoća diše. Ona je živa, ali je ne primećujete. Samoća i vi postali ste jedno. Mogu vas i samoćom nazvati, ne biste se bunili. Nemate osećaj da vreme odmiče, već da to odmičete vi. Vreme u mestu stoji, posmatra vas, dok vi posmatrate prolaznost sveta. Taj svet svoju će košuljicu, poput zmije, presvući, ali kada za to dođe vreme. Do tada čekate. Život vam u posmatranju prolazi. Otkrili ste, sada već davno, slobodu koja vas je koštala jer ste je podelili sa drugima. Zbog iste su vas i osudili. Nekada ste voleli neku ženu, ali vam je ona, umesto ljubavi, uzvraćala jedino ravnodušnošću, a zatim i izdajom. Samoći ste vrata svoje duše otvorili. Vaš pokušaj suđenja utvarama iz prošlosti, izjalovio se. Umesto da presudite utvarama, sebi ste presudili. Posmatramo vas, generale, kako ste se rukama za rešetke prozora uhvatili. Oko vas je pepeo, more iz kog slika davljenika izranja. O vama svedoči dnevnik puta. I vaš će prijatelj o vama dosta toga doznati. Godinama, pripremali ste oči za lepotu, za vrhunac svog života, i, u njemu, uspeha. Sve je bilo privid. Bili ste očarani slobodom koju ste stvorili, novi ste svet pronašli. Biljka ste kojoj je bilo potrebno četrdeset godina da bi, prvi put u svom životu, procvetala. Odmah, nakon što je cvet latice otvorio, biljka je uginula. Taj uspeh, pokazivanje lepote, bio je varka od koje ste nastradali, generale…
Knjiga koju sam upravo završio ostavila je izuzetan utisak na mene. Pre svega zbog dominirajuće atmosfere koja se kroz priču, od početka do kraja, provlači. Asocira na “Tatarsku pustinju”, na iščekivanje konačnog razrešenja. Uz upotrebu unutrašnjih monologa, i odsustva dijaloga, Erik Faj stvara priču o dva generala, nekada velika prijatelja. Tokom jednog letnjeg dana, 1989. godine, jedna šetnja po parku u autoru će izroditi nadahnuće. U trenutku izlaska iz parka, i čitanja naziva ulice s postavljene table, rođen je “General Samoća”. Ova je priča, najpre, nastala kao novela, da bi je, zatim, autor dopunio i objavio kao roman 1995. godine. Strukturu knjige čine dva dela: “Melem za nekoliko razočaranja” i “Razgovori sa đavolom”. Autor akcenat stavlja na unutrašnje sukobe. Unutrašnje svetove koji se smenjuju, sa namerom da se, kada za to dođe vreme, stope u jedan svet. Minuli svet pohranjen će biti u onom živom. I dalje živi svet biće nosilac istine, koju neće želeti da otkrije svetu.
“Zemlja giljotinira sunce koje se verovatno skotrljava nekud iza horizonta.”
U priču uvedena je ličnost Simona Bolivara. Njegovo ime se samo pominje, preko njegovog pokreta, dok on nije aktivan učesnik priče, i dolazi tek na kraju, čijom se ofanzivom roman i završava. Rat za nezavisnost Južne Amerike razdvojiće dva prijatelja, između kojih se, poslednjih godina, istegla ravnodušnost. Hiljadu španskih vojnika, pod komandom generala Soledada, tajanstveno će nestati. Na horizontu će se pojaviti vatre, čak njih pet. Prizor će ih uzbuniti, dok će se u njima rađati beskonačna nagađanja. Pohod na vatre, za koje se smatra da su ih izazvali pobunjenici, biće iscrpljujuć i rizičan. Zagonetka koja hipnotiše otkriće nove svetove i u ljudima oživeti potrebu za stvaranjem grada.
Drugi general, San Martinez nestrpljivo će iščekivati povratak svoga prijatelja. Na horizontu njegova se trupa ne nazire, i on, zbog potrebe pojačanja vojske, svoje trupe šalje u potragu za izgubljenom armijom.
U priči egzistiraju tri centralna lika. General Soledad, general San Martinez i jedna žena, Marija – Elena del Tesko, za čiju su se naklonost oba generala borila. Ta žena biće svedok razdora jednog velikog prijateljstva. Ona, u priči, izranja samo iz sećanja dva generala. Njena ravnodušnost nastaniće se i u bićima dva generala. Ipak, lepota onog cveta se ne zaboravlja. Opčinjava nas jedan dan. Otvorene latice naš su ideal. A zatim, kada biljka uvene, uviđamo laž lepote. Neko nas je prevario, izigrao naše poverenje, razočarao nas, a melem za razočaranje ne pronalazimo. Potrebi da se idealizuje skloniji je Soledad. On ne da idealizuje samo ženu, već i slobodu koju će spoznati. Taj privid slobode, tačnije rečeno, pokazuje njegovu zanesenost. Međutim, kao i kod svakoga od nas, dan bi donosio olakšanje u vidu oslobođenja od stega sećanja, dok bi u noći, utvare iz prošlosti otvarale dobro zaključana vrata i mučila dušu. Soledad, podložan nesanici, svake noći po sat – dva, provodio bi u pisanju knjige puta. Iznenada, ta će knjiga stići do San Martineza i, polako, klupko istine počinje da se odmotava.
Postupak suđenja utvarama sprovešće, najpre, Soledad, a zatim i San Martinez. Svako će pred svoj unutrašnji sud izvoditi utvare iz prošlosti i suditi im. “Zaokuplja me nešto čega nismo uspeli da se ratosiljamo. Hoćemo da živimo drugačije, da budemo u miru između sebe i sa sobom. Ali, niko nije uspeo da udalji mirise koji ga prate od rođenja.”
Soledad nam ukazuje na nemogućnost ostvarenja potpune slobode. Mirisi iz prošlosti neometano nam remete misli. Oživljavaju sećanja na utvare koje su se potrudile da nam budu još jedno negativno iskustvo u životu, ono koje će nas zarobiti sećanjima na njega. I, koliko god cementirali ulaze u naša sećanja, utvare ih uspešno ruše i ograničavaju nam slobodu.
Neobjašnjiv je osećaj tokom čitanja ove knjige. Priča se, kroz čitanje, proživljava, postepeno. Osećamo mirise džungle, toplotu vulkanske magme, ali i melanholiju koja nas obuzima. Neizvesnost koja nije praćena strahom. I satovi zaustavljaju se pred ovakvom pričom. Postajete nesvesni vremena i mesta. I samo ćutite. Zanemite pred velikim porukama koje iz knjige izvučete.
Motiv lažne lepote prikazan je kroz biljku puja rajmondi. Onu koja umire pošto na svet donese jedini cvet za svoga života.
Prevela Jelena Stakić
General samoća – Erik Faj napisao/la Marko Todorović dana
Pregled tekstova autora – Marko Todorović →