Glumac koji je nadrastao Holivud – Na listu laureata prestižne nagrade za životno delo “Čaplin”, koju dodeljuje Filmsko društvo Linkoln centra, i koja pored doprinosa američkoj kinematografiji podrazumeva i angažman umetnika, ove godine upisuje se holivudski glumac, reditelj i producent Robert Redford.

Priznanje koje nosi ime legendarnog komičara (prvi laureat 1972. bio je upravo Čarli Čaplin), Redfordu je dodeljeno zbog nemerljivog uticaja na filmsku umetnost, a pre svega kao osnivaču najvećeg svetskog festivala nezavisnog filma “Sandens” i borcu za ljudska prava.

Treća nagrada za životno delo koju slavni glumac i reditelj dobija u karijeri – 2002. dobio je počasnog Oskara, a pre toga nagradu “Sesil B. Demil”, biće mu uručena na svečanoj ceremoniji u Njujorku aprila iduće godine, i ona Redforda apsolutno definiše među one umetničke i intelektualne ličnosti koje su po mnogo čemu nadrasle Holivud i samu kinematografiju.

Početak njegovog puta ka ovom visokom mestu nije, međutim, bio tako obećavajući – želeo je da bude slikar, i to kada je 1955. izgubio stipendiju kao bejzbol igrač na Univezitetu u Koloradu, i upisao studije slikarstva na Institutu u Bruklinu. Tada je paralelno išao i na časove pozorišnog dizajna na Američkoj akademiji dramskih umetnosti u Njujorku, ali je 1957. odustao i od tih studija.

Karijeru glumca započeo je 1959, kada je debitovao na Brodveju jednom malom ulogom, a zbog izgleda koji je na svaku Amerikanku delovao kao “milion dolara” – plave kose, krupnih očiju i očaravajućeg osmeha, počeo je da se pojavljuje u nekoliko televizijskih serija.

Redford se prvi put pojavio na filmu 1962, zajedno sa Sidnijem Polakom i Tomom Skeritom, u drami Njar Hunt, koja je govorila o poslednjim danima Korejskog rata. Tri godine kasnije došao je film “Sve o Dejzi Kalver”, u kom je igrao filmsku zvezdu, biseksualca, a partnerka mu je bila Natali Vud. Bili su zajedno i 1966. u filmu Sidnija Polaka “Prokleti posed”, u kom je Redford opet igrao njenog ljubavnika, a Natali Vud bila je i njegova prva romansa u Holivudu.

Iste godine prvi put je snimao i sa Džejn Fondom, koja će profesionalno postati jedna od njegovih omiljenih partnerki – posle “Potere bez milosti” Artura Pena gde je igrao begunca, došla su ostvarenja “Bosi u parku” i Polakov “Električni konjanik”.

Krajem sedamdesetih, Redford se polako već pozicionirao kao zvezda i zavodnik, ali je, kako je kasnije sam izjavljivao, bio “zabrinut zbog svog imidža muške plavokose starlete”. Zbog toga je odbio uloge u “Ko se boji Virdžinije Vulf” i u “Diplomcu”, ali je prihvatio da igra Sandens Kida u filmu koji će ostati jedan od najvećih hitova svetske kinematografije – “Buč Kasidi i Sandens Kid” Džordža Roja Hila iz 1969, u kom mu je partner bio Pol Njumen, učvrstio ga je kao novog holivudskog stara, a njegov filmski i privatni imidž definitivno je stavio u okvir darovitog, inteligentnog, pouzdanog, ponekad ciničnog i dobrog čoveka.

Hilov vestern “Buč Kasidi i Sandens Kid” dobio je devet nagrada BAFTA i inkasirao je stotine miliona dolara u bioskopima širom sveta, a Redford je od novca koji je zaradio igrajući Sandens Kida nekoliko godina kasnije osnovao danas već kultni Sandens filmski festival nezavisnog filma, Sandens institut, Sandens katalog i Sandens kanal. Plavokosi lepotan postajao je idol i mnogih generacija muškaraca, pogotovu posle političke satire “Kandidat” iz 1972.

I sledeća godina, 1973, bila je velika za Redforda. Sa Barbrom Strejsend ostvario je filmsku magiju u ljubavnoj drami “Devojka koju sam voleo”, kako je zapisao reditelj Sidni Polak. Čaroliju sa “pokretnih slika”, uzbudljiva židovka i zgodni protestant, kako je Redford nazvao junake filma koje su igrali, nastavili su i privatno, iako i ta romansa nije dugo trajala. Onda je došla kriminalistička komedija “Žaoka”, u kojoj je opet briljirao sa Polom Njumenom, kultni hitovi “Veliki Getsbi”, “Tri kondorova dana”, “Svi predsednikovi ljudi” sa Dastinom Hofmanom koji je i producirao.

Film “Svi predsednikovi ljudi”, u kom je oživeo lik novinara Boba Vudvorda, Redford i danas ocenjuje kao najbolje ostvarenje o novinarskoj profesiji svih vremena.

– Dastin Hofman i ja igrali smo novinare “Vašington posta” koji su otkrili aferu “Votergejt”, posle koje je američki predsednik Ričard Nikson morao da ode sa vlasti. Prilično je očigledno da je novinarstvo od tada u opadanju, samo što u to vreme nisam mogao ni da pretpostavim da će to biti tako brzo i drastično – da će nestati pravila profesionalizma kojima se novinarstvo rukovodilo, i da će odgovornost ustupiti mesto brzom senzacionalizmu.

Zato su dokumentarni filmovi danas tako važni, jer su bolji oblik istine – izjavio je Redford, koji je po političkom opredeljenju liberal, angažovan u borbi za ljudska prava, prava američkih domorodaca, i u pokretu za zaštitu životne sredine.

Za prvi rediteljski film “Obični ljudi” Redford je 1980. dobio i prvog Oskara u karijeri, pre toga i Zlatni globus, a u narednim godinama u kojima je bio zaokupljen rediteljskim i producentskim radom ipak nije napuštao glumu. Publika ga pamti u Polakovoj romantičnoj drami “Moja Afrika” koju je snimio sa Meril Strip, “Nepristojnoj ponudi”, hitu “Nešto sasvim lično” u kojem je uz Mišel Fajfer ostvario savršen lik.

Redford je režirao i adaptirao roman Nikolasa Evansa “Šaptač konjima”, “Legendu o Badžeru Vensu”, a 2001. vratio se filmu opet kao glumac, u liku vremešnog agenta CIA u hitu “Zanimanje špijun”. Pojavio se i kao osramoćeni general u političkom trileru “Poslednja bitka”, a u trileru “Preteća čistina” partnerka mu je bila Helen Miren. Nakon toga, 2004. producirao je “Dnevnik Če Gevare”, dok je u “Senima prošlosti” oduševljavao publiku zajedno sa Dženifer Lopez…

Jedan od najcenjenijih glumaca, uprkos brojnim nominacijama (više od deset), ipak nikada nije osvojio Oskara za najbolju ulogu. Ali, iako mu najslavnija nagrada možda i nedostaje u ovom segmentu, ime Roberta Redforda danas je filmska institucija.

R.Radosavljević

Večernje Novosti

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Robert Redford