Svetska prvenstva u fudbalu

Ovo je jedno malo podsećanje na najbolje strelce svih Mundijala. U pitanju su igrači koji su najbolje radili ono zbog čega se fudbal igra, koji su ponekad, u pokušaju da utole nezajažljivu glad za golovima, znali da stave sebe iznad celog tima, a znali su i da promašuju nepromašivo, da nerviraju navijače širom sveta svojom željom da se ušetaju sa loptom u mrežu ili da probaju petom da postignu gol, u situaciji kad su mogli da dodaju saigraču koji je bio u mnogo izglednijoj poziciji. To su oni koji mogu da vas nateraju da ih psujete 89 minuta, a onda, kada prebace tu napumpanu kožu preko gol linije, da im sve oprostite u jednoj jedinoj sekundi.

Dame i gospodo, predstavljam vam Njihova Fudbalska Veličanstva – golgetere Mundijala.

Urugvaj 1930. Giljermo Stabile (Argentina) 8 golova

1905-1966

Stabile je bio najbolji strelac inauguracionog Svetskog prvenstva 1930. Postigao je 8 golova na četiri meča. Nije igrao na prvom meču koji je Argentina igrala protiv Francuske (1:0), a na tom meču se povredio prvi centarfor “gaučosa”, Roberto Čero, pa je tako Stabile dobio šansu u nastavku takmičenja. Iako Argentina nije stigla do titule, Stabile je iskoristio šansu i upisao se u istoriju kao najbolji strelac prvog Mundijala. Već u svom prvom meču na prvenstvu postigao je het-trik protiv Meksika, da bi zatim postigao još dva gola protiv Čilea. U polufinalnom meču protiv Amerikanaca bio je dvostruki strelac, a u finalu je postigao drugi gol za svoj tim, za vođstvo od 2:1. Međutim, to nije bilo dovoljno za pobedu pošto su Urugvajci postigli još 3 gola, i tako došli do svoje prve titule šampiona. Ta četiri meča koja je odigrao na prvom Mundijalu su i jedini njegovi mečevi za reprezentaciju!

Igrao je 10 godina za maticni Hurakan iz Buenos Airesa, zatim je, kao internacionalac, proveo 5 sezona u italijanskoj Ðenovi. Igrao je još u Napoliju i u francuskom klubu Red Star Paris.

Po završetku karijere, bio je čak 21 godinu selektor Argentine (1939-1960).

Italija 1934. Oldrih Nejedli (Čehoslovačka) 5 golova

1909-1990

Nejedli je bio jedan od najboljih predratnih čeških fudbalera. Zablistao je na drugom Mundijalu, u Italiji 1934., kada je sa 5 postignutih golova bio najbolji strelac takmičenja. Posebno se izdvaja njegov het-trik u polufinalnom duelu protiv Nemačke. Čehoslovačka je zatim poražena u finalu od Italije (1:2).

Bio je strelac dva pogotka i na SP 1938. u Francuskoj. Za svoju zemlju je odigrao ukupno 43 meča i postigao 29 golova.

Klupsku karijeru je proveo u praškoj Sparti (1931-1941), sa kojom je 4 puta bio šampion države.

Francuska 1938. Leonidas da Silva (Brazil) 7 golova

1913-2004

Brazilac Leonidas je bio najbolji strelac Svetskog prvenstva u Italiji 1938. U 1/8-finala (tada se igralo po kup-sistemu), u fantastičnom meču protiv Poljske, postigao je het-trik za pobedu njegovog tima posle produžetaka – 6:5. Postigao je dva gola i u četvrt-finalnom dvomeču sa Čehoslovačkom (prvi meč završen bez pobednika, pa se igrao ponovljeni meč), a u polufinalu nije igrao zbog odluke trenera da ga odmori. Međutim, to polufinale protiv Italije je Brazil izgubio, a Leonidas je postigao još dva pogotka u meču za treće mesto protiv Švedske.

Ukupno je za Brazil odigrao 19 mečeva (1932-1946) i postigao čak 21 gol. Bio je prvotimac Botafoga, Flamenga i Sao Pauloa. Po završetku karijere radio je kao radio-komentator, a umro je 2004. godine, od posledica Alchajmerove bolesti.

Brazil 1950. Ademir Marques de Menezes (Brazil) 9 golova

1922-1996

Ademir važi za jednog od najboljih napadača u istoriji brazilske reprezentacije. Imao je sjajnu tehniku, dribling “u trku” i munjevitu brzinu. Pre svega, bio je izuzetno efikasan. Odigrao je za Brazil 32 meča i postigao 39 golova. 9 od tih 39 postigao je na IV Svetskom prvenstvu u Brazilu 1950. , što mu je donelo titulu najboljeg strelca takmičenja. Jedan je od retkih igrača iz tog brazilskog tima koji je ostao pošteđen uvreda posle šokantnog poraza u finalu od Urugvaja.
Posebno se istakao u meču protiv Švedske, u finalnoj grupi, kada je sa 4 pogotka učestvovao u pobedi svog tima (7:1). Sa Zizinjom i Žairom činio je “pakleni trio” brazilskog sastava iz 1950.

Gotovo celu karijeru proveo je u klubu Vasko de Gama, sa kojim je 5 puta bio šampion države Rio (do 1971. u Brazilu se nije igrao objedinjeni šampionat, već samo šampionati država koje su bile u sastavu brazilske federacije), a dva puta je bio i najbolji strelac lige. Odigrao je 429 mečeva za Vasko, postigao 301 gol.
Po završetku karijere jedno vreme radio je kao radio-komentator.

Zbog upadljivo isturene donje vilice nosio nadimak “Queixada” – “Vilica”.

Švajcarska 1954. Šandor Kočiš (Mađarska) 11 golova

1929-1979

Uz legendarnog Ferenca Puškaša, Kočiš je bio najvažniji igrač čuvenog mađarskog tima iz 50-ih godina prošlog veka. Mogao je da igra na svim pozicijama u navali, a posebno je bio dobar u igri glavom, toliko da je nosio nadimak “Zlatna glava”. Za Mađarsku je nastupao na 68 mečeva i postigao fantastičnih 75 pogodaka. Važi za jednog od najboljih i najefikasnijih golgetera u istoriji fudbala.

Te 1954. Mađarska je došla na Svetsko prvenstvo u Švajcarskoj da ga sa lakoćom osvoji, i tako potvrdi dominaciju stvorenu u prethodnih 4-5 godina. Međutim, na tom putu im se isprečila Nemačka, koja ih je pobedila u finalu sa 3:2. Ipak, titula najboljeg strelca prvenstva nije bila ugrožena. Na 5 odigranih mečeva Kočiš je postigao 11 golova, sa prosekom 2.2 gola po meču, što je rekordan prosek u istoriji Mundijala. Jedini igrač koji je dao više golova od Kočiša na jednom šampionatu je Žist Fonten (13). Takođe, bio je prvi igrač u istoriji Svetskog kupa koji je postigao dva het-trika na jednom prvenstvu (oba u grupi, protiv Koreje i Nemačke). Bio je dvostruki strelac protiv Brazila u četvrt-finalu, takođe i protiv Urugvaja u polufinalu.

Najbolje godine klupske karijere proveo je u Honvedu (1950-1957), koji je, kao i mađarska reprezentacija, u to vreme harao Evropom, i za to vreme na 145 mečeva postigao 153 gola. Dva puta je bio (tada još uvek nezvanično) najbolji strelac Evrope (1952, 1954). 1957, sa nekolicinom igrača Honveda, prebegao je u Španiju, i tamo igrao još 7 sezona za Barselonu (1958-65, 75 mečeva/42 gola). Povukao se 1966. i otvorio u Barseloni restoran “Tete D’Or” (“Zlatna glava”), da bi zatim radio kao trener u Barseloni i Herkulesu. 1974. je prekinuo trenersku karijeru, posle saznanja da boluje od leukemije i raka stomaka.

U 49. godini, pao je sa 4. sprata bolnice u Barseloni, i tako zauvek otišao u legendu. Do danas nije razjašnjeno da li je bilo u pitanju samoubistvo ili nesrećan slučaj.

Švedska 1958. Žist Fonten (Francuska) 13 golova

1933.

Sa 13 golova postignutih u Švedskoj 1958. , Žist Fonten je i danas rekorder po broju postignutih golova na jednom prvenstvu. Takođe, te 1958. postao je i drugi igrač u istoriji (posle Urugvajca Giđije) koji je postigao bar jedan gol na svakom meču koji je njegov tim igrao na šampionatu. Ovaj fantastičan skor Fonten je potigao sledećim redom: prvo je ostvario het-trik protiv Paragvaja (7:3), zatim je postigao oba gola u porazu od Jugoslavije (2:3), i jedan u pobedi nad Škotskom (2:1). U četvrt-finalu, protiv Severne Irske, bio je dvostruki strelac (4:0), a u polufinalnom porazu od Brazila (2:5) postigao je jedan gol. Na kraju, u meču za treće mesto protiv Nemačke (6:3), sa 4 pogotka je stigao do konačne brojke od 13 golova. 7 golova je postigao desnom nogom, 5 levom nogom, i jedan glavom. Sve ovo, Žist Fonten je uradio igrajući u tuđim kopačkama! Pred početak prvenstva, Fonten je shvatio da su mu oba para kopački u stanju raspadanja i da neće u njima moći da igra. Pošto u to vreme nije bilo sponzora niti rezervne opreme na pretek, Fonten se obratio rezervnom napadaču Stefanu Brueju, koji je, srećom, nosio isti broj kao i on, i od njega pozajmio kopačke u kojima je zablistao na Mundijalu.

“6 mečeva i 13 golova kasnije, vratio sam ih Stefanu. Volim da mislim da su neki od tih golova inspirisani kombinacijom dva duha u jednoj cipeli.” – rekao je jednom prilikom Fonten.

Žist Fonten je jedan od najboljih fudbalera u istoriji francuskog fudbala. Sa Rajmondom Kopom, činio je nezaboravni par napadača, kako u Remsu tako i u državnom timu. Najveća prednost u njegovoj igri bila je vanredna snalažljivost pred golom. Kao svaki pravi golgeter, nije birao kako će prebaciti loptu iza gol-linije – desnom, levom, glavom, bilo je svejedno.

Za reprezentaciju je odigrao 21 meč, a u strelce se upisao 30 puta.

Klupsku karijeru je proveo u Nici i Remsu, koji je u njegovo vreme bio najbolji francuski klub, i jedan od najboljih u Evropi. U Nici je za tri sezone (1953-56) na 69 mečeva postigao 44 gola, a u Remsu, za 6 sezona (1956-62), na 131 meču je postigao čak 122 gola. Četiri puta je bio prvak Francuske (jednom sa Nicom, tri puta sa Remsom), a dva puta najbolji strelac lige (1958, 1960). Sa Remsom je 1959. igrao finale KEŠ-a (poraz od Real Madrida).

Po završetku karijere, bavio se trenerskim poslom. Jedno kratko vreme (1967) bio je selektor Francuske, ali je posle dva poraza smenjen, i po tome je neslavni rekorder. 1961. , sa Eženom Leoom, osnovao je Sindikat Francuskih Profesionalnih Fudbalera.

Čile 1962. Garinča, Vava (Brazil), Sančez (Čile), Albert (Mađarska), Ivanov (SSSR), Jerković (Jugoslavija) 4 gola

Mundijal u Čileu je bio specifičan po tome što su čak šestorica igrača podelili titulu najboljeg strelca. Svakako da su se najviše istakli igrači šampionske ekipe Brazila, Garinča i Vava. U odsustvu Pelea (igrao malo zbog povrede), ova dvojica su preuzela na sebe golgeterski teret. Zanimljivo je to da su “mirovali” u mečevima u grupi, da bi se razgoropadili kad je krenuo eliminacioni deo. Brazil je u četvrt-finalu pobedio Englesku (3:1), a Garinča je bio dvostruki strelac, dok je Vava postigao treći gol. U polufinalu protiv domaćina, obojica su bili dvostruki strelci u pobedi od 4:2, dok je Vava do broja 4 došao golom u finalu protiv Čehoslovaka (3:1).

Manuel Francisco dos Santos “Garrincha” (1933-1983) važi za najboljeg brazilskog igrača, posle Pelea. Važi i za najvećeg driblera u istoriji fudbala. Iako krivonog, sa levom nogom 6cm kraćom od desne, Garinča je bio fantastičan dribler, i umeo je ponekad da sopstveno majstorstvo stavlja ispred interesa tima, a na zadovoljstvo pubilke. Imao je izrazito detinjast karakter, i zbog toga je bio omiljen kod navijača. Bio je i sasvim solidan golgeter, poznat i po razornom udarcu. Na 50 mečeva za Brazil postigao je 12 golova.

Gotovo celu klupsku karijeru je proveo u Botafogu, i na 581 meču je bio 232 puta strelac. Po završetku karijere, Garinča je polako godinama padao u zaborav, da bi konačno 1983. umro od ciroze jetre, uzrokovane čestim konzumiranjem alkohola. Jedan od najpopularnijih svetskih igrača svog vremena umro je u potpunoj bedi, ostavivši iza sebe, kako se veruje, četrnaestoro dece. Na nadgrobnoj ploči i danas, kao epitaf, stoje reči “Ovde u miru počiva onaj koji je bio Radost Naroda – Mane Garinča”.

Brazil nikada nije izgubio meč kada su Pele i Garinča bili zajedno u startnoj postavi.

Edvaldo Izidio Neto “Vava” (1934-2002) je bio napadač brazilskog tima koji je osvojio titule Svetskog prvaka 1958. i 1962. U Švedskoj je postigao 5 golova, u Čileu 4. Ukupno je za Brazil igrao 20 mečeva i bio strelac 15 puta. Klupsku karijeru je proveo u klubovima Vasko de Gama i Palmeiras, a u Evropi je igrao i za madridski Atletiko. U Čileu 1962. postao je prvi igrač u istoriji koji je bio strelac na dva finalna meča Mundijala.

Leonel Sančez (1936) je bio levokrilni napadač čileanske reprezentacije koji je zablistao na Mundijalu u njegovoj domovini 1962. Bio je dvostruki strelac u meču u grupi protiv Švajcarske, zatim je postigao jedan gol u četvrt-finalu protiv SSSR-a , i jedan u polufinalnom porazu od Brazila (2:4). Većinu klupske karijere proveo je u ekipi Univerzidad de Čile (1953-1969, 386/160), u legendarnom timu koji je od 1959-69 osvojio 6 titula šampiona države. Za reprezentaciju je igrao 84 puta i postigao 23 gola.

Florian Albert (1941) je jedan od najboljih mađarskih igrača. Bio je vrstan strelac, poznat po eleganciji u igri. Bio je smatran za naslednika igrača koji su proslavili mađarski fudbal 50-ih. Sva 4 gola na Mundijalu u Čileu postigao je u takmičenju po grupama, i to na dva meča. Jedan gol je dao Englezima, a het-trik je postigao u meču sa Bugarskom. Za Mađarsku je igrao 75 puta, postigao je 32 gola. Celu klupsku karijeru je proveo u Ferencvarošu (1958-74), i na 339 mečeva postigao 245 golova. Od 2007. stadion ovog kluba zove se po njemu.

Bio je najbolji fudbaler Evrope u izboru “Frans Fudbala” 1967. godine.

Valentin Ivanov (1934) je bio jedan od najboljih sovjetskih igrača svog vremena. Bio je podjednako dobar i kao paker i kao strelac, i čuven po odličnoj tehnici i neuhvatljivom driblingu. Na Mundijalu u Čileu postigao je 4 gola, sva četri u grupnoj fazi. Sovjeti su ispali u četvrt-finalu od domaćina (1:2). Za reprezentaciju je odigrao 59 mečeva i postigao 26 golova. Osvajač je prvog Evropskog prvenstva 1960.

Celu klupsku karijeru proveo je u Torpedu iz Moskve (1952-66, 286/124). Po završetku karijere, u nekoliko navrata kao trener predvodio je isti klub.

Dražan Jerković (1938-2008) bio je napadač zagrebačkog Dinama i reprezentacije Jugoslavije. Proslavio se na Mundijalu u Čileu, kada je postigao 4 pogotka, jedan protiv Urugvaja, dva protiv Kolumbije i jedan u nesrećnom polufinalu sa Čehoslovačkom.

Za 11 sezona u Dinamu (1954-65) odigrao je ukupno 315 meceva i postigao ukupno 300 golova! Za reprezentaciju nastupio 21 put i postigao 11 golova. Bio je član tima koji je igrao finale prvog Evropskog prvenstva. Po završetku karijere bio je trener Dinama i Austrije iz Klagenfurta. Bio je i prvi selektor Hrvatske (1990-92).

Engleska 1966. Eusebio da Silva Fereira (Portugal) 9 golova

1942.

Portugalski napadač Euzebio, poznat po nadimku “Crna Perla”, važi za najboljeg fudbalera u istoriji te zemlje. Euzebio se posebno istakao na Mundijalu u Engleskoj 1966. gde je njegova ekipa stigla čak do polufinala, a on sam do titule najboljeg strelca šampionata. U grupnoj fazi, postigao je jedan gol protiv Bugara, a dva protiv Brazila u senzacionalnoj pobedi nad tada aktuelnim šampionom (3:1). Zatim je došao meč koji ga je uveo među velikane Mundijala. Naime, u četvrt-finalnom meču, protiv najprijatnijeg iznenađenja prvenstva, Severne Koreje, Portugal je gubio sa 0-3 već posle pola časa igre. Zatim je na scenu stupio Euzebio, koji je sa 4 gola odveo svoj tim do pobede od 5:3 i plasmana u polufinale Svetskog kupa. U polufinalu sa Englezima, postigao je jedini gol svog tima u porazu 1:2, a deveti gol postigao je u meču za treće mesto protiv SSSR-a (2:1).

Osim što je bio poznat kao neumoljivi egzekutor, bio je i vanredno brz, a imao je i strahovit i precizan šut desnom nogom. Za Portugal je odigrao 64 meča i postigao 41 gol, i bio je rekorder po broju datih golova sve do 2005. kada ga je pretekao Pauleta.

15 godina (1960-75) bio je zaštitni znak najtrofejnijeg portugalskog kluba – Benfike. Na 301 prvenstvenom meču bio je strelac 317 puta! Ukupno je za Benfiku igrao 715 puta i postigao neverovatnih 727 golova! Sa Benfikom je osvojio 11 državnih šampionata i dva Kupa Šampiona (1962, 63). Šest puta je bio najbolji strelac lige. 1965 osvojio je Zlatnu loptu “Frans Fudbala”, a 1968. i Zlatnu kopačku, kao najbolji strelac Evrope. Karijeru je završio u Americi 1978.

Meksiko 1970. Gerd Miler (Nemačka) 10 golova

1945.

Nemac Gerd Miler, u domovini poznat pod nadimkom “Bombarder”, drugi je na listi najboljih strelaca u istoriji Mundijala (14 golova). Izuzetno inspirisan bio je na Mundijalu u Meksiku 1970. kada je sa 10 golova osvojio titulu najboljeg strelca turnira. Već u grupnoj fazi, na tri meča je postigao 7 golova. Jedan protiv Maroka, a zatim i dva uzastopna het trika, prvo protiv Bugarske (5:2), a zatim i protiv Perua (3:1). U četvrt-finalnom meču sa Engleskom, postigao je pobedonosni gol u produžecima, za pobedu od 3:2. Ipak, njegova dva gola u legendarnom polufinalnom meču sa Italijom nisu bila dovoljna za prolaz u finale (3:4).

Radi se o jednom od najvećih golgetera u istoriji fudbala. Bio je zdepast i ne naročito brz, ali je bio eksplozivan i imao je izuzetan osećaj da se uvek nađe na pravom mestu, a izuzetno nisko težište davalo mu je mogućnost da održi ravnotežu u mnogim teškim pozicijama, i najčešće je upravo iz takvih pozicija postizao golove. Nisu to bili prelepi golovi, bilo mu je bitno samo da prebaci loptu iza gol-linije. To mu je uspevalo toliko puta da se od tih cifara može čoveku zavrteti u glavi.

Za Nemačku je nastupio 62 puta i postigao 68 golova (do danas državni rekord). Za Bajern, za koji je igrao punih 15 godina (1964-1979) je na 427 bundesligaških mečeva bio strelac 365 puta! Ne samo da je to do danas rekord Bundeslige, već je prvi sledeći na toj listi (Klaus Fišer) postigao skoro 100 golova manje!

Sa Bajernom je 4 puta bio državni prvak, a 3 puta uzastopno osvajač Kupa šampiona (1974-76). Sa reprezentacijom je osvojio SP 1974. i EP 1972. (najbolji strelac sa 4 gola).

1970. je osvojio Zlatnu loptu “Frans Fudbala”, 1970. i 1972. i Zlatnu kopačku. Neverovatnih 7 puta je bio najbolji strelac domaćeg šampionata. 2000. godine od strane FIFA proglašen za “Najvećeg golgetera svih vremena”.

Ultimativna gol-mašina – Gerd Miler, Nemačka.

Nemačka 1974. Gžegorž Lato (Poljska) 7 golova

1950.

Lato je jedan od neobičnijih mundijalskih golgetera. Jer, nije bio klasičan centarfor-razbijač, već je najčešće delovao po desnom krilu navale. Ipak, to ga nije sprečilo da 1974. u Nemačkoj bude najbolji strelac turnira, sa 7 postignutih golova. Na prva dva meča u grupi, protiv Argentine (3:2) i Haitija (7:0) bio je dvostruki strelac. Još dva pogotka postigao je u četvrt-finalnoj grupi, jedan Šveđanima i jedan Jugoslovenima. Svoj sedmi gol postigao je u meču za 3.mesto, protiv Brazila (1:0).

Lato nije bio naročito atraktivan igrač, njegova snaga ležala je u njegovoj velikoj pokretljivosti, neumornom trčanju, kao i posvećenosti ekipi. Zbog svega toga, Lato je i poljski rekorder po broju odigranih mečeva za reprezentaciju (104), a iako nije klasični centarfor, sa 45 golova nalazi se na drugom mestu večne liste (iza Lubanskog). Sa reprezentacijom je osvojio zlato na Olimpijadi 1972.

U Poljskoj je igrao za Stal (1966-80) i na 295 mečeva postigao 117 golova (šampion države 1973, 1976). Još dve sezone je igrao za belgijski Lokeren (64/12) i poslednje dve za meksičku ekipu Atlante (45/15). Po završetku igračke karijere opredelio se za karijeru političara, i od 2001-2005 je bio senator u Poljskoj. Od 2008. nalazi se na čelu poljskog Fudbalskog saveza.

Argentina 1978. Mario Alberto Kempes (Argentina) 6 golova

1954.

Dugokosi Argentinac, sa nadimkom “El Matador”, bio je otkrovenje Svetskog kupa koji se održavao u njegovoj zemlji 1978. Bio je najbolji igrač turnira, i najbolji strelac, sa 6 golova. Ni Kempes nije bio klasični “sidraš”, već je vrlo često dejstvovao i van 16-erca, i stoga je bio izuzetno težak za čuvanje. Bio je snažan, dobre tehnike, a važio je i za velikog radnika na terenu. Da, nosio je dugačku kosu i bio idol dečaka širom sveta.

Te 1978. Mario Kempes je završio mečeve u grupnoj fazi bez postignutog gola, da bi zatim pokazao zašto nosi već pomenuti nadimak (“Ubica”). U polufinalnoj grupi, prvo je sa dva pogotka zapečatio sudbinu Poljacima (2:0), da bi postigao još dva gola protiv Perua (6:0), u meču koji je direktno odlučivao o prolasku u finale. U finalnom meču je opet bio dvostruki strelac u pobedi protiv Holandije, posle produžetaka (3:1). Njegov drugi gol na tom meču jedan je od legendarnih golova Mundijala. Nanizao je trojicu holandskih igrača, zaobišao i golmana, u međuvremenu su se dvojica Holanđana vratila ispred svog gola, Kempes je šutnuo jednom, drugi put, lopta se par puta odbijala od nogu igrača kao u fliperu, da bi konačno završila u mreži.

Za 10 godina u reprezentaciji (1973-82) je odigrao 43 meča i postigao 20 golova.

U domovini, karijeru je započeo u klubu Instituto de Cordoba, nastavio u Rozariu, da bi 1977. otišao u Valensiju, gde je u dva navrata (1977-81, 1982-84) odigrao 185 mečeva i postigao 116 golova. Usput se upisao u legende kluba i postao jedan od najomiljenijih igrača. Između prvog i drugog boravka u Valensiji, jednu sezonu je proveo i u River Plati (29/15).

Dva puta je bio najbolji strelac španskog prvenstva, 1978. je bio i “Južnoamericki fudbaler godine”.

Po završetku karijere, okušao se i u trenerskom poslu, ali nije imao većeg uspeha. Danas radi kao novinar na ESPN-u.

Španija 1982. Paolo Rosi (Italija) 6 golova

1956.

Kao i Kempes 4 godine ranije, i Paolo Rosi je bio najbolji igrač i strelac Mundijala u Španiji 1982. , predvodio je svoj tim do titule šampiona, i u grupnoj fazi mu je golgeterski učinak bio na nuli. Italija se sa tri remija na jedvite jade plasirala u četvrt-finalnu grupu, gde su je čekali južnoamerički giganti, Brazil i Argentina. Italija je prvo savladala Argentinu (2:1), ponovo bez rosijevog gola, da bi zatim ovaj eksplodirao u odlučujućem meču za ulazak u polufinale, protiv Brazla. Italija je pobedila 3:2, a sva tri gola postigao je Rosi. U polufinalu je pobeđena Poljska 2:0, naravno oba gola dao je Rosi. U finalu, protiv Nemačke, Rosi je postigao prvi gol na meču (dakle, dao je 6 uzastopnih golova za svoj tim), i tako utabao put svojoj reprezentaciji do pobede od 3:1 i nove titule Svetskog prvaka. Igrao je podjednako dobro i kao krilni napadač, isticao se čak i asistencijama, ipak, nesumnjivo je da se najbolje snalazio na mestu centralnog napadača. Bio je spretan ispred gola, neumoljiv realizator.

U periodu od 1977-86, igrao je za Italiju 48 puta i postigao 20 golova.

Klupsku karijeru je započeo u Vićenci, gde je proveo tri godine (1976-79, 94/60), i gde je, iako u malom klubu, uspeo da se nametne selektoru za SP 1978. Zatim je prešao u Peruđu ali je tamo igrao samo 28 mečeva za tri godine, jer je bio umešan u skandal u vezi nameštanja utakmica, zbog koga je bio suspendovan dve godine (smanjeno sa tri), a vratio se na teren baš pred Mundijal u Španiji, i potpisao ugovor sa Juventusom. U Torinu je proveo tri blistave sezone (1982-85, 83/24), i sa Platinijem, Bonjekom i ostalima, osvojio sve što se osvojiti može. Posle Juventusa je jednu sezonu proveo u Milanu, a poslednju (1986-87) je odigrao u Veroni.

Dva puta je bio šampion Italije sa Juventusom, a sa istim timom je osvojio i Kup šampiona (Hejsel, 1985.). Bio je najbolji strelac prvenstva 1978. , u dresu Vićence, a 1982. dobio je Zlatnu loptu “Frans Fudbala”.

Danas je u biznisu sa nekretninama.

Meksiko 1986. Geri Lineker (Engleska) 6 golova

1960.

U pitanju je jedan od najboljih golgetera, i igrača uopšte, u istoriji engleskog fudbala. Rođeni strelac, davao je golove podjednako često i nogom i glavom. Pored sjanih golova, ostaće upamćen i po izuzetnom “fer-pleju”, naime, nikada u 16 godina dugoj profesionalnoj karijeri nije dobio niti jedan jedini žuti karton!

U Meksiku 1986. Lineker se vinuo u sam vrh svetskih golgetera, sa 6 sjajnih golova. Posle prva dva meča grupne faze, Engleska je imala poraz od Portugala 1:0, i razočaravajući remi sa Marokom 0:0. Dakle, bez postignutog gola. Onda je, u meču koji je odlučivao o prolasku u dalje takmicenje, Lineker postigao het-trik protiv Poljske (3:0) i sam odveo svoj tim u 1/8-finala. Ta tri gola možda i najbolje govore na kakav način je igrao Lineker. Jer, svi golovi su pali posle gužvi u 16-ercu, posle nekih čudnih odbitaka, a on je uvek bio na pravom mestu da ćušne loptu u mrežu. Dakle, snalažljiv, brz, snažan, sa izuzetnim “njuhom” za gol.

U 1/8-finala Engleska je igrala sa Paragvajem, a Lineker je sa dva gola (treba li reći, oba iz peterca, posle gužve u kaznenom prostoru), vodio tim do pobede od 3:0, i plasmana u četvrt-finale, gde će se desiti verovatno najveća mundijalska nepravda, mada ima onih koji tvrde i suprotno. U tom četvrt-finalu, maradonina “Božija ruka” je izbacila Englesku sa turnira, ali je Lineker uspeo da postigne jedan gol (glavom), i stigne do titule najboljeg strelca Mundijala.
Iz sopstvenog iskustva znam da će njegove uzdignute ruke posle postignutih golova, sa gipsom koji je zbog povrede nosio na levoj ruci, ostati dugo u sećanju mnogih koji su tada kao klinci pratili Svetsko prvenstvo u Meksiku 1986.
Igrao je i na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990. i postigao 4 gola.

Za Englesku je igrao 80 puta i postigao 48 golova.

Klupsku karijeru je počeo u rodnom Lesteru, i za lokalni Lester Siti je igrao od 1978. do 1985. Za to vreme je odigrao 194 ligaška meča i dao 95 golova. Zatim je prešao u tada šampionski tim Evertona (41 meč, 30 golova), i odmah sledeće godine otišao u Barselonu. U španskom velikanu je proveo 3 sezone (1986-89, 103/42), da bi se zatim vratio u Englesku, i u Totenhemu proveo još tri sezone (1989-92, 105/67). Poslednje dve sezone igrao je u japanskoj Nagoji (23/9).

Sa Barselonom je osvojio Kup kupova, a sa Totenhemom engleski F.A. Kup. Tri puta je bio najbolji strelac engleskog prvenstva, a 1986. je bio drugi fudbaler Evrope u izboru “Frans Fudbala”.

Po završetku karijere, počeo da se bavi sportskim novinarstvom na BBC-u.

Italija 1990. Salvatore “Toto” Skilaći (Italija) 6 golova

1964.

Priča o Skilaćiju je jedna od najbajkovitijih u mundijalskoj istoriji. Toto Skilaći je rođen 1964. u siromašnoj sicilijanskoj familiji, i dugo je igrao u lokalnoj Mesini, u drugoj i trećoj italijanskoj ligi. Iznenada, 1989. Juventus, koji je u prethodnim godinama ostao bez celog “drim-tima”, odlučuje da dovede malo poznatog centarfora iz male Mesine, koji je već u prvoj sezoni u novom klubu skrenuo pažnju na sebe, toliko da je selektor Azura, Vićini, odlučio da ga, uprkos žestokom negodovanju sportske štampe, pozove u tim za Mundijal na kom je Italija kao domaćin imala najveće moguće ambicije. Sa samo jednim mečom za Azure, Toto Skilaći se na mala vrata, kao 22. igrač, umuvao u najbolji tim. Naravno, prvi meč, koji je Italija igrala sa Austrijom, Skilaći je počeo na klupi. Međutim, posle 75 minuta igre, pri rezultatu 0:0, Vićini odlučuje da da šansu omalenom napadaču (umesto Karnevalea), a ovaj mu se već posle par minuta odužuje pogotkom za veoma bitnu startnu pobedu, pogotkom koji je celu naciju doveo u stanje euforije. No, euforija nije zahvatila i italijanski stručni štab, pa je Skilaći presedeo na klupi sledeći meč, protiv Amerikanaca (1:0, Ðanini). Vićini je bio nezadovoljan igrom startnih napadača u prva dva meča, pa se Skilaći našao u startnoj postavi na trećem meču u grupi, protiv Čehoslovačke. Već na startu meča, Skilaći dovodi Italiju u vođstvo, i više ga niko nije mogao isterati iz “najboljih jedanaest”. Italija je pobedila Čehe 2:0, i u 1/8-finala ju je čekao Urugvaj. Bio je to još jedan težak meč za Azure, koji nisu uspevali da probiju urugvajsku odbranu sve do 65. minuta, kada je Skilaći, skoro u očaju, raspalio silovito po lopti sa kapice 16-erca i savladao urugvajskog golmana. Serena je pred kraj povisio na 2:0 i Italija je bila u četvrt-finalu, nacija u transu, a Toto Skilaći najčešće slikano lice u svim domaćim medijima. Četvrt-finalni duel sa Irskom nije doneo ništa novo. Italija se mučila, mučila, i na kraju ipak pobedila. 1:0, strelac – Skilaći. Polufinalni meč sa Argentinom igrao se u Napulju, u maradoninom gradu, a počeo je tako što je Italija povela u 17. minutu, a strelac je bio – Skilaći. Međutim, u tom trenutku je bajci bio kraj. Argentina je izjednačila do kraja regularnog toka, a zatim i izbacila domaće iz trke za titulu, posle penala. U meču za utešno treće mesto, Italija i Engleska su igrali 1:1 sve do 5 minuta pred kraj, kada su domaćini dobili šansu da sa penala dodu do pobede. Sa tribina je grmelo “Skilaći! Skilaći!”. Toto je prišao lopti, poslao Šiltona u jednu stranu a loptu u drugu, i ušao u istoriju kao najbolji strelac Mundijala u Italiji ’90. Ostao je upamćen po suzama radosnicama koje je isplakao posle svakog od postignutih golova.

Nakon Mundijala, odigrao je još samo 8 mečeva za najbolji tim i postigao samo još jedan gol (ukupno 16/7).

Posle Mesine, za koju je igrao od 1982-89 (219/61), igrao je tri sezone u Juventusu (1989-92, 90/26), zatim još dve u Interu (1992-94, 30/11), a poslednje tri sezone odigrao je u japanskom timu Džubilo Ivata (78/56).

Po završetku karijere, posvetio se radu sa mladima, u svojoj fudbalskoj akademiji u Palermu.

U.S.A. 1994. Hristo Stoičkov (Bugarska), Oleg Salenko (Rusija) 6 golova

U Americi 1994. dogodilo se da dvojica fudbalera podele nagradu za najboljeg strelca turnira. Prvi je Bugarin Hristo Stoičkov (1966.), koji je bio i jedan od najboljih igrača prvenstva. Iako je igrao na mestu polu-špica, i primarni zadatak mu je bio da rukovodi igrom bugarske reprezentacije, ipak je bio i vrstan golgeter. Bio je tehnički potkovan i izuzetno snažan fudbaler, sa strahovitom levicom. Posebno dobro je izvodio slobodne udarce i penale, a ostaće poznat i po vrelom temperamentu i čestim svađama sa sudijama. Bio je apsolutni gazda u bugarskom timu koji je bio najprijatnije iznenađenje Mundijala. Bugari su turnir otpočeli loše, porazom od Nigerije 0:3. Zatim im je naletela očajna ekipa Grčke, koju su lako potopili sa 4:0, a dvostruki strelac bio je Stoičkov. Zatim se desila senzacionalna pobeda protiv Argentine 2:0, a vodeći gol za Bugare je opet postigao Stoičkov. U 1/8-finala, Bugarska je igrala sa Meksikom, a taj meč je završen u regularnom toku rezultatom 1:1, naravno strelac gola za Bugare bio je opet Stoičkov. Posle boljeg izvodenja jedanaesteraca, u četvrt-finale se plasirala Bugarska. Tada su Bugari opet načinili senzaciju, izbacivši branioca titule, Nemačku, rezultatom 2:1, a prvi pogodak za njih postigao je Stoičkov, posle fantastično izvedenog slobodnog udarca. Kada su u polufinalnom meču sa Italijom poveli golom svog najboljeg igrača, to više nije bilo nikakvo iznenađenje. Međutim, Italija je, predvođena genijalnim Robertom Bađom, ipak preokrenula rezultat i plasirala se u finale. Fizički i emotivno istrošeni Bugari bili su lak plen hladnokrvnim Šveđanima u meču za treće mesto (0:4).

Stoičkov je za Bugarsku igrao 83 puta i postigao 37 golova. Ubedljivo je najbolji igrač u istoriji ove zemlje.

Karijeru je počeo u nižerazrednom Hebrosu (1982-84), da bi kasnije na sebe skrenuo pažnju sjajnim partijama i golovima u najboljem bugarskom klubu CSKA Sofija (1984-90, 119/81). Zatim se preselio u katalonskog giganta, Barselonu. Bio je nezamenljivi član čuvenog krojfovog tima koji je osvojio 4 uzastopne španske titule (1991-94), i prvi Kup šampiona u klupskoj istoriji (1992.). Za prvih 5 godina u Barseloni odigrao je 151 meč i postigao 76 golova. Zatim je proveo jednu manje uspešnu sezonu u Parmi (23/5), da bi se potom vratio u Barselonu i odigrao još dve sezone (24/7), i osvojio sa ovim klubom još jednu titulu državnog prvaka. Posle definitivnog odlaska iz Barselone, karijeru je završio u Japanu i Americi. 2003. godine je okačio kopačke o klin.

Osim titula sa Barselonom, osvojio je i tri titule prvaka Bugarske sa CSKA. Dva puta je bio najbolji strelac bugarske lige (1989-90), a 1989. je bio i Zlatna kopačka Evrope. 1994. bio je evropski igrač godine u izboru “Frans Fudbala”.

Po završetku karijere, vodio je Bugarsku reprezentaciju kao selektor (2004-07), ali nije imao previše uspeha. Zatim je na kratko trenirao špansku Seltu, a danas je šef struke južnoafričkog Mamelodija.

Oleg Salenko (1969) se proslavio na SP u Americi u meču protiv Kameruna koji je njegova Rusija dobila sa 6:1, a on sam postigao čak 5 golova! Još jedan gol je postigao u meču protiv Švedske. Za Rusiju je igrao samo 8 puta i postigao 6 golova.

U domovini je igrao za Zenit i Dinamo iz Kijeva, a zatim i u Španiji, u Logronjesu i Valensiji. Za razliku od ostalih golgetera Mundijala, imao je prilično prosečnu karijeru.

Francuska 1998. Davor Šuker (Hrvatska) 6 golova

1968.

Sličnu stvar kao Bugari, 1998. u Francuskoj su napravili Hrvati. Bili su najveće iznenađenje prvenstva, i stigli čak do trećeg mesta, a njihov centarfor Davor Šuker osvojio je titulu najboljeg strelca. Hrvatska je u svojoj grupi pobedila Jamajku i Japan, a Šuker je u oba meča postigao po gol. U 1/8-finala, Hrvatska je njegovim golom eliminisala Rumuniju (1:0), a u četvrt-finalu ih je, kao i Bugare ’94, čekala favorizovana Nemačka. Međutim, u jednom sjajnom meču cele ekipe, Hrvati su do nogu potukli Nemce (3:0), a strelac poslednjeg gola bio je Šuker. U polufinalu protiv Francuske, Hrvatska je povela njegovim golom u drugom poluvremenu i bila na pragu senzacionalnog ulaska u finale. Međutim, kako to često biva, favorit je preokrenuo rezultat do kraja meča, i to sa dva gola Tirama, kome su to bila i jedina dva gola na više od 100 mečeva za Francusku. Svoj šesti gol Šuker je postigao u meču za treće mesto protiv Holandije (2:1). Osim jednog meča u grupi, protiv Argentine (0:1), Šuker je bio strelac na svim mečevima koje Hrvatska igrala na tom Mundijalu.

Šuker je bio rođeni golgeter, imao je sjajnu tehniku, bio vrlo brz i snalažljiv ispred gola. Zablistao je još u tzv. “čileanskom timu” koji je Jugoslaviji doneo titulu Omladinskog šampiona sveta 1987. Odigrao je samo dva meča za A tim, a onda se država raspala, da bi potom odigrao za Hrvatsku 69 mečeva i postigao 45 golova, što je i danas hrvatski rekord.

Profesionalnu karijeru je počeo u rodnom Osijeku, gde je od 1984-89 na 91 meču postigao 40 golova. Poslednja sezona u Osijeku bila je za njega i najuspešnija do tada, jer je uspeo da bude najbolji strelac jugoslovenske lige, sa 18 postignutih golova. Zatim je odigrao dve sezone u zagrebačkom Dinamu (60/34), da bi se nakon toga preselio u Španiju, gde je proveo narednih osam sezona. Prvih pet igrao je u Sevilji (1991-96, 153/76), a zatim još tri u Real Madridu (1996-99, 86/38). Posle “odiseje” u Španiji, preselio se u Englesku. Odigrao je jednu sezonu u Arsenalu (22/8) i jednu u Vest Hemu (11/2). Karijeru je završio u Nemackoj, u Minhenu 1860 (2001-03, 23/5).

Bio je šampion Španije i Evrope sa Real Madridom.

Po završetku karijere okrenuo se radu sa mladima u sopstvenoj fudbalskoj akademiji u Zagrebu.

Japan/J.Koreja 2002. Luiz Nazario de Lima – Ronaldo (Brazil) 8 golova

1976.

Najbolji strelac u istoriji Svetskog kupa (ukupno 15 golova) prešao je trnovit put do tog Mundijala 2002. Blistao je četiri godine ranije u Francuskoj, ali je na pomalo misteriozan način zakazao u finalnom meču sa Francuskom. Zatim je usledila teška povreda koja ga je dugo držala van terena. Vratio se na teren neposredno pred Mundijal u Japanu i Koreji, a onda je sa reprezentacijom Brazila nadmoćno osvojio i petu titulu šampiona, bio najbolji igrač turnira, i najbolji strelac sa 8 golova, probivši “kotu 6” (na prethodnih 6 Mundijala, najbolji strelac je završavao sa skorom od 6 golova). Brazil je krenuo silovito od starta, sa tri pobede u grupi, a Ronaldo je već imao 4 gola na kontu. Jedan gol je dao Turcima, jedan Kinezima i dva Kostarikancima. Strelac je bio i meču 1/8-finala protiv Belgije (2:0), da bi “pauzirao” protiv Engleza u četvrt-finalu (2:1). U polufinalu, Brazil se ponovo sastao sa Turskom i pobedio 1:0, golom Ronalda. U finalnom meču, bio je to “one-man show”. Ronaldo je potopio Nemačku sa dva pogotka i konačno potisnuo u zaborav dešavanja sa finalnog meča iz Francuske 1998. Bio je na mestu koje mu je odavno pripadalo – na krovu fudbalskog sveta.

Pojavio se iznenada i vrtoglavom brzinom postao zvezda. Kao 20-ogodišnjak je odigrao u Barseloni sezonu 1996/97, po mnogima najbolju sezonu jednog napadaca u istoriji fudbala. Možda je to malo preterana tvrdnja, ali do njegove pojave svet dugo nije video takvog napadača. Takav spoj tehnike, brzine (sa loptom u nogama), eksplozivnosti, lucidnosti i kliničke preciznosti u momentu je osvojio sve koji su ga gledali. Fantastičan osećaj za gol, igru, kretanje po terenu, sve je kod njega izgledalo tako lepo i lako, kao da svako to može da uradi. Onda je došla ta kobna povreda u meču serije A, koja ga je odvojila sa terena na cele 3 godine. Iako je po povratku na teren u nekim momentima podsetio na starog Ronalda, ipak to više nije bilo “to”. Po mom skromnom mišljenju, to je jedini igrač koji je mogao da se svrsta sa Peleom i Maradonom u red najboljih svih vremena.

Za Brazil je igrao 97 puta, postigao 62 gola.

Klupsku karijeru je počeo u Kruzeiru, za koji je odigrao jednu sezonu (1993/94, 14/12), posle koje ga je skaut PSV-a doveo u Evropu. U PSV-u je igrao dve sezone, i na 46 prvenstvenih mečeva postigao 42 gola. Zatim je prešao u Barselonu, gde je odigrao tu čuvenu 1996/67, u kojoj je, u svim takmičenjima, odigrao 49 mečeva i postigao 47 golova! Već posle godinu dana, prelazi u Inter, u kome je za 5 sezona skupio samo 68 prvenstvenih mečeva (49 golova). 1999. prvo je doživeo povredu kolena u meču protiv Lećea, da bi se vratio na teren tek posle 6 meseci, u meču protiv Lacija. Taj povratnički meč trajao je samo 7 minuta, jer je u jednom duelu opet povredio koleno, i nije se vraćao na teren naredne 2 godine. Pred Mundijal 2002. prelazi u Real Madrid, i tamo ostaje narednih 5 godina (2002-07), sa učinkom 127/83. Zatim provodi jednu sezonu u Milanu, i na kraju se vraća u domovinu, i trenutno privodi kraju karijeru u Korintijansu.

Dva puta je bio šampion Španije sa Real Madridom, sa Barsom ima jedan Kup kupova, a sa Interom jedan Kup UEFA. Jednom je bio najbolji strelac holandske lige, dva puta španske. Ima i jednu Zlatnu kopačku (u dresu Barselone). Dva puta je bio najbolji igrač Evrope u izboru “Frans Fudbala” (1997, 2002), a tri puta najbolji igrač Sveta u izboru FIFA (1997, 1998, 2002). 2007. godine, “Frans Fudbal” ga je uvrstio u “Najboljih 11 svih vremena”.

Nemačka 2006. Miroslav Klose (Nemačka) 5 golova

1978.

Stameni Nemac, poljskog porekla, Miroslav Klose, bio je najbolji strelac poslednjeg Mundijala 2006. , sa samo 5 golova. Prva 4 gola je postigao već u mečevima u grupi, dva protiv Kostarike i dva protiv Ekvadora. Peti gol je postigao u četvrt-finalnom meču protiv Argentine (1:1, pen. 4:2). Jedini je igrač u istoriji Mundijala koji je postigao 5 ili više golova na dva uzastopna Svetska prvenstva (2002, 2006).

Klose nije od onih centarforova koji plene sjajnom tehnikom ili atraktivnim golovima, već njegova snaga leži u dobroj anticipaciji događaja, i izraženom njuhu za gol. Poznat je po velikom radu i zalaganju na terenu, kao i po vanredno dobroj igri glavom.

Za državni tim je odigrao 93 meča i postigao 48 golova.

Klupsku karijeru je počeo u Kajzerslauternu (1999-2004), gde je na 120 mečeva postigao 44 gola. Dobre igre ga odvode u Verder iz Bremena, u kome za tri sezone (2004-07) na 89 mečeva postiže 53 gola. Konačno, 2007. postaje član Bajerna, gde je, do danas, na 63 meča postigao 20 golova. Dva puta je sa Bajernom bio šampion Nemačke, a jednom je bio i najbolji strelac lige, u dresu Verdera.

If you are first you are first. If you are second, you are nothing.

~Bill Shankley

za P.U.L.S.E:  Simić Mihajlo

Svetska prvenstva u fudbalu

  Feljtoni, Mihajlo Simić, Moca, Sport, Svetska prvenstva u fudbalu