Gotički roman na filmu – Koji od romana je najviše puta prikazan na filmskom platnu, a koji je u potpunosti pao u zaborav?

Možda i previše „holivudizirani“, gotički romani i pripovetke postali su slabije zastupljeni u svom izvornom obliku – književnom. Dok se nova verzije filmova u kojima Stokerov negativac postaje neustrašivi heroj, a čudovište Meri Šeli zavodljivi junak sa tek po kojim ožiljkom na telu, originalne verzije gotičkih klasika devetnaestog veka, polako padaju u zaborav.

Možda se smisao Drakule i Frenkenštajnovog čudovišta deformisao, ali je makar opstao. O prvim romanima gde je „strava“ bila glavni adut se jako malo toga uopšte i zna. Naime, gotički roman nastaje nekoliko vekova nakon istoimenog pravca u drugim branšama umetnosti. Špicevi na gotičkim katedralama umnogome potsećaju na oštru atmosferu tamnih hodnika gotičkih romana, ali se gotika u književnosti javlja više od šest vekova kasnije nego u drugim pravcima. Kao prvi i fundamentalni roman, izdvaja se, slabo poznati „Ortrantski zamak“ Horasa Volpola. Možda je upravo nedostatak filmske verzije ovog zamka kriv za to što su njegovi „mračni hodnici“ manje poznati od hodnika kojima je koračao (ili lebdeo) najpoznatiji transilvanijski grof.

Volpolovo delo je prošarano onime što bi se danas moglo bez oklevanja nazvati „klišeima“, ali uzevši u obzir da ga treba analizirati iz perspektive čitaoca sa kraja osamnaestog veka, aršini za ocenjivanje istog, moraju biti drugačiji. Iz tih razloga pokretne slike, škripanje praznih viteških oklopa i noćne utvare jesu nešto što je specifična nit ovog dela.

„Ortrantski zamak“ treba spomenuti jer predstavlja preteču, ali i odrednicu kretanja gotike kroz žanrove romana i pripovedaka. A motivi koji se javljaju u delu su i danas nezaobilazni u svetu horora, fantastike i trilera, kako u filmu, tako i u književnosti.

U svetu filma je jedno od omiljenih ostvarenja, pored već spomenutih, svakako „Tajanstveni slučaj Doktora Džekila i Mister Hajda“ Roberta Luisa Stivenosona. Delo koje mnogi muzičare u svojim numerama koriste kao metaforu za lakše objašnjavanje unutrašnje bitke koja se odigrava u čovekovoj duši. Skoro pa neverovatna činjenica je da je ovo delo stavljeno na filmka platna više od trideset puta. Prvi put daleke 1908. godine. Za ovu verziju filma postoje zapisi, ali sam film nije sačuvan. Poslednji put roman je ekranizovan 2006. godine. Pored zvaničnih filmova, ova dva lika (a jedna osoba) pojavljivali su se kao sporedni junaci i mnogih drugih filmova (Van Helsing, Liga izuzetnih džentlmena etc.)

Nezaobilazan pisac apropo teme, Egar Alan Po, otac horora kako ga mnogi nazivaju, direktna inspiracija najvećim piscima horora u istoriji, ali i danas (H. Lavkrafta, Stivena Kinga i dr.), korišćen je u mnogim filmovima ne samo kao istorijski lik, već i kao simbol celokupne gotičke atmosfere. Poslednji put smo imali prilike da se „osvežimo“ Gavranom 2012. godine. Film nije prošao dobro kao što se očekivalo, ali je još jedan pečat u postsmrtnom delu i stvaralaštvu E.A.Poa. Takođe, neverovano je i zamisliti da je upravo ovaj pisac, u jednoj od svojih kraćih priča, opisao napravu (tkzv. „klatno“) koja će kasnije poslužiti kao motiv u horor serijalu „Slagalica strave“.

Po je po mnogo čemu, takođe koristio današnje ustaljene motive, ali se može reći da je upravo on taj koji je od njih napravio postulate. Razbijeno ogledalo, lobanje, crne mačke i gavrani.

Iako su mnogi stavljali belu masku i crni ogrtač ne bi li na maskenbalima dočarali fantoma koji je opsedao Operu u Ulici pisara, ljubitelji crnog ogrtača su „Erika“ više zavoleli na filmskom platnu. Priča je primetno izmenjena, a film je, zapravo, adaptacija operske predstave koja je samo zasnovana na motivima romana i učinjena romantičnijom. Erik, lik iz romana, unakaženog celog lica i prilično gadne naravi, samo se po nekim karakteristikama može meriti sa svojim filmskim dvojnikom koji je u mnogim adaptacijama, ako izuzmemo deo lica pokriven belom maskom, čak, markantan tip. Obojicu, ipak, karakteriše fenomenalna moć pevanja. Da nije toga, fantom iz Opere bi možda, ostao, kako se romanu navodi – duh iz Opere. Kritike na adaptacije prenesene na filmsko platno mahom su pozitivne, a jedna od boljih verzija ovog filma jeste i poslednja – verzija iz 2004. godine gde je popularnog antagonistu odigrao Džerard Batler.

Interesantna je činjenica da su ljubitelji horora, na sebi svojstven način, bili veliki estetičari. Posebno se u tim crtama izdvaja Oskar Vajld i njegovo delo, jedini roman koji je napisao za života pored niza pripovedaka i kratkih priči, „Slika Dorijana Greja“. Mladić, lep i bogat i portret koji stari i prima sve udarce života umesto njega. Poput romana Stivenosona, i Vajldov je doživeo niz filmskih adaptacija. Reklo bi se da su crno – bele (i u slučaju Dorijana Greja, ali i Džekila i Hajda) adaptacije, one koje koriste slova umesto izgovorenih reči, jedine koje su uspele da prenesu u potpunosti tu jezivu tišinu i grobnu atmosferu gotičkog romana. Ne bi, ipak, bilo fer da ne odamo priznanje verzijama dvadeset i prvog veka, u boji, i sa mnogo boljim emocijama. Ove ranije možda više pašu tradicionalistima, dok obožavaoci kvalitetne slike možda više pažnje pridaju holivudiziranim verzijama romana 18. i 19. veka.

Poslednji put smo imali priliku da Vajldov roman gledamo u bioskopima 2009. godine. Sa ne baš najboljim kritikama, film je prošao „osrednje“, ali je gluma Bena Barnsa svakako nešto što bi trebalo pohvaliti. Dorijan se, kao i više puta spomenuti Stivensonov junak (junak i antijunak, tačnije) takođe pojavljuje kao lajt-motiv i u drugim filmovima i pričama. Simbol večne mladosti, ali i pohlepe i zlobe koja je prati.

Priča o čudovištu sklopljenog od ostataka sakupljenih leševa nastala je sasvim slučajno. Slabo znan podatak, koji teče paralelno sa ovom pričom, jeste da je otprilike u to vreme nastala i jedna od prvih vampirskih priča. Drakula jeste najpoznatiji u svojoj branši, ali nikako ne i prvi.

Naime, jedne olujne večeri 1816. godine, nadmetanje dvojice pesnika, Lorda Bajrona i Persija Bisa Šelija, pretvara se u istorijski momenat u kojem će se više istaći sporedni akteri ove priče – Bajronov lekar Džon Polidori i ljubavnica Persija – Meri (tada još uvek) Godvin.

Polidori piše nesvakidašnju priču o vampiru (koja se smatra prvom te vrste), a Meri Godvin (kasnije Šeli) iz svoje priče sastavlja roman koji će se smatrati prvim naučno-fantastičnim delom u istoriji svetske književnosti. Roman Meri Šeli je više puta ekranizovan, a najvernija je verzija koja nosi pun naziv „Meri Šelin Frenkenštajn“ iz 1994. godine sa popularnim glumcem Robertom De Nirom u ulozi čudovišta. Kritičari oštro osuđuju nove adaptacije koje gube smisao i draž gotičkog u predstavljanju ovog antiheroja i prikazuju ga kao nesrećnog junaka, sasvim prijatnog na oko. Frenkenštajnovo čudovište, u tom smislu, dobija potpuno novu konotaciju.

Danas je reč vampir poprimila novo obeležje, čak toliko različito od izvornog da gledaoci (mahom tinejdžerska publika) prosto više žele da se poistovete sa likom vampira nego sa likom običnog čoveka. Slažemo se da je Drakula kompleksan lik, na neke momente šarmantan, na druge sasvim zastrašujuć, ali Stoker sigurno nije imao nameru da vampira predstavi kao nešto čemu treba težiti. Drakula je zao, ume da voli, ali je za ljubav spreman da ubije. Čak i svoju voljenu. Geri Oldman bi to najbolje znao, a film u kojem upravo on glumi stršnog transilvanijskog grofa jeste, do dana današnjeg, jedini koji je u potpunosti rađen po uzoru na roman i koji ne menja suštinu princa tame. Mada ovaj film ima previše adaptacija, te se više ne može sa sigurnošću ni reći šta je izmenjeno, šta je dodavano, a šta je potpuno novo.

Filmova je previše, ali su romani unikat. Da bi se sa sigurnošću govorilo o kvalitetu prikaza nekog od gotičkig junaka, knjiga mora da bude pročitana i tek zatim upoređena sa istoimenom filmskom adaptacijom.

Za P.U.L.S.E: Uroš Timić

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, gotika, roman, Uroš Timić