Grčka misao i Miletska škola / treći deo /

Sledi kraći pregled uticaja i značaja trojice filozofa antičke Grčke, Anaksimandara, Anaksimena i Anaksagore,  na dalji razvoj filozofije i ljudske misli uopšte.

Anaksimandar

Smatra se da je rođen 610. godine p.n.e, a živeo je na Samosu kod tiranina Polikrata, gde je takođe bio i Pitagora, koji je od Talesa je bio mlađi oko 28 godina. Anaksimandar je, kako se tvrdi, sastavio četiri filozofska spisa kojima se znaju samo naslovi – O prirodi; Opis Zemlje; Zvezde stajačice; Sfera. Od njih su sačuvani samo mali i teško razumljivi fragmenti i oni su skoro svi neoriginalni. Izradio je nešto poput geografske karte na kojoj je prikazan obim kopna i mora, napravio je neke matematičke sprave, kao što je sunčanik koji je podigao u Lakedemoniji. Zatim instrumente s označenim tokom Sunca i određenom ravnodnevnicom, takođe i neku nebesku sferu. Međutim, iako je sva ta zaostavština vrlo mala, ona pouzdano svedoči da je on više nego Tales bio pravi osnivač filozofije prirode.

Anaksimandar kaže da je počelo i stastavni deo svih bića apejron. Prvi koji je uveo izraz počelo (arche), koji se može shvatiti kao početak ili poreklo. Po njemu, to počelo nije ni voda, ni zemlja, ni vatra, već jedna drugačija priroda (phisis) koja je bezgranična i iz koje nastaju sva neba i svi svetovi u njima. Počelo je ono prvo i ono je bezgranično, bez oblika i iz njega izrastaju sva oblikovana bića i svi svetovi. Voda, vatra i zemlja su već oblikovani i zato ograničeni, pa zato ne mogu biti počelo. Voda je ograničena kao kiša ili reka, kao more ili okean. Vatra je ograničena kao Sunce ili neko drugo nebesko telo.

’’A ono iz čega se zbiva nastajanje (rađanje), tu se takođe zbiva i propadanje po sudbini; jer (bića) jedna drugima daju kaznu i naknadu za krivicu, po redu vremena.’’

Ovako glasi jedan fragment Anaksimandarovog spisa O prirodi, koji se inače smatra jednim autentičnim fragmentom. Iz njega se vidi Anaksimandarovo mišljenje da svako rođeno biće u sebi nosi klicu smrti, povratka majci prirodi. Sudbina bića je da se izdvajaju iz svoje večne prirode, a noseći u sebi deo večnog, ona žele da ostanu večno izdvojena (na primer čovek želi večno da živi), a time sebi stvaraju krivicu zbog koje moraju biti kažnjena od strane novorođenih bića. Kazna je ovde u simboličnom smislu, u smislu da sva rođena bića moraju da ostare (po redu vremena) i da se približavaju majci prirodi. Težnja da se večno živi je krivica jer ona želi da zaustavi prirodni ciklus, što je nemoguće i protivno sudbini, pri čemu je sudbina ponovo jedan simbol, simbol verovanja da postojeća bića moraju umirati, vraćati se izvornoj neodređenosti da bi se druga rađala. Anaksimandar je smatrao da je priroda u stvari božanstvo, jer je besmrtna, nepropadljiva, a nastajanje, rađanje iz nje se zbiva izdvajanjem toplog i hladnog (nastanak neba i zemlje, dana i noći, svetlosti i tame). Odredbu o izdvajanju toplog i hladnog Anaksimandaru pripisuje Stobeus, mada je Aristotel pripisuje tek Parmenidu.

Hegel tumači da je Anaksimandar beskonačno shvatao kao haos u kome se ipak nalazi ono što je posebno, bića i stvari, samo izmešana, a da se izdvajanje obavlja tako što se istovetnosti spajaju i izdvajaju od onoga što je od njih različito.

U jednom Plutarhovom spisu mogu se naći neki delovi Anaksimandarovog učenja o kosmosu u kojima se kaže:

’’Iz beskonačnoga su se izdvojile beskonačne nebeske sfere i beskonačni svetovi; ali oni zato u sebi nose svoje propadanje, jer postoje samo na osnovu stalnog izdvajanja. Zemlja ima formu jednog cilindra, čija visina predstavlja trećinu njegove širine. Toplo i hladno, ta dva oplodna principa izdvojili su se pri stvaranju zemlje; i potom se oko vazduha koji opkoljava Zemlju obrazovala jedna vatrena sfera kao kora oko njenog drveta. Kada se ta sfera rasprsla, pa su se njeni delovi zatvorili u krugove, tada su na taj način postali Sunce, Mesec i zvezde.’’

Značaj Anaksimandarove misli je veliki zbog toga što je kao princip postavio beskonačno i neodređeno. Apsolutna suština svega za njega nije bila neštoprosto, kao voda kod Talesa, već nešto opšte i ničim ograničeno. Taj njegov princip na prvi pogled može da izgleda nematerijalno, ali se iz celine učenja vidi da je mislio na materiju uopšte, na opštu materiju.

Anaksimen

Prema podacima starih spisa Anaksimen je rođen između 560. i 548. godine p.n.e. Diogen o tome kaže: ’’On je, prema Apolodaru, rođen 63. Olimpijade, a umro je iste godine kada je osvojen Sardes od strane Kira.’’ Živeo je u isto vreme kada i Anaksimandar i bio je njegov učenik i prijatelj. Hegel kaže da se malo čime odlikovao i da se o njemu vrlo malo zna. Umesto Anaksimadarove neodređene materije, Anaksimen je ponovo postavio jedan određeni prirodni element, u realnoj formi, odnosno umesto Talesove vode, kao početnu materiju odredio je vazduh. Smatra se da je napisao jedno delo koje je govorilo o prirodi, u kome kaže da je vazduh (aer) bezgranično počelo svih bića. Bliže objašnjenu tog shavatanja daje jedan tekst iz kasnijeg antičkog doba:

’’Anaksimen Milećanin govorio je da je bezgranični vazduh počelo iz kojeg nastaju rađajuća i rođena bića, i ona koja će se roditi, i bogovi  i božanska bića, a ostala bića su potomci ovih. Svojstvo vazduha je ovo: kada je uglavnom jednako raspoređen, on je za oči skriven; opažljiv pak postaje po hladnom i toplom, po vlažnom (kišnom) i po kretanju (vetar, oluja). Uvek se kreće, jer ako se ne bi kretao, ne bi se preobrazovao; postajući gušći i ređi, on se pokazuje različitim: razređen postaje vatra, zgusnut daje vetrove. Iz vazduha po zgušnjavanju nastane oblak, a kada se još više zgusne, nastane voda; ako se zgušnjavanje nastavi, vazduh se preobražava u zemlju; ponajviše zgusnuti vazduh je kamenje. Na taj način, gospodari nastajanja su suprotnosti, toplo i hladno.’’

I Anaksimen, kao i Anaksimandar, smatrao je da su suprotnosti primarne, da su toplo i hladno u osnovi svega, da su ono što prirodu čini sposobnom da rađa sva bića. Za njega je rastenje u stvari razređivanje te prirode, a smanjivanje se odvija zgušnjavanjem. Zgušnjavanje je postepeno gubljenje životnosti, ispoljava se kao hlađenje, smatra Anaksimen, iz čega se vidi da je zapravo naslutio razlikovanje organskog od neorganskog.

On je prvi izveo sva četiri elementa sveta: vazduh, vatru, zemlju i vodu. Pre njega ominjala su se tri – voda, zemlja i vatra. Smatrajući da je ono bezgranično vazduh, iz njega je najpre izveo vatru i zemlju, a tek onda vodu, kao posrednika između najveće i najmanje životnosti, pokretljivosti. Bezgranični vazduh se, po njemu, u manjem ili većem stepenu gustoće, životnosti, nalazi u svim ostalim elementima i svim drugim bićima.

Međutim, opšte mišljenje antičkih pisaca je da je Anaksimen ove elemente poistovećivao s prirodnim božanstvima. Vazduh je smatrao dušom kosmosa i dušom pojedinačnih bića. Plutarh o tom njegovom shvatanju kaže: ’’Kao što nas naša duša, koja je vazduh, drži zajedno tako i jedan duh i vazduh održavaju celi svet; duh i vazduh znače isto.’’ Zato su pogrešna sva tumačenja Anaksimenove misli koja u njoj, zato što govori o elementima, vide početak moderne fizike i hemije. Njegovo tumačenje u stvari označava prelaz između filozofije prirode u filozofiju svesti.

Anaksagora

Aristotel je imao veoma visoko mišljenje o Anaksagorinom učenju. On kaže:

’’Onaj, međutim, koji je rekao da je um uzrok sveta i svega reda, kako u živome, tako i u prirodi, izgledao je u poređenju s onima koji su ranije govorili nasumice, kao jedini razborit čovek. Gilozofi pre Anaksagore mogu se uporediti sa onim lutalicama koje nazivamo natiralistima. Kao što gladijatori koji često zadaju u svome teturanju dobre udarce, ali ne i po propisima veštine, tako izgleda i da ovi filozofi nemaju ni malo svesti o onome što govore.’’

Tu svest imao je prvo Anaksagora. On je tvrdui da je Nus (Razum) pokretač svih procesa koji su za krajnji rezultat imali sadašnji kosmos, uređen svet. Međutim, Anaksagora nije baš najjasniji u tim svojim tvrdnjama, pa Hegel za njega kaže da iako je izgledao kao trezan među pijanima, njegov se udarac izvodi još prilično nasumice.

Anaksagora je rođen 500. godine p.n.e. u Klazomeni. Stari autori smatrali su ga Anaksimenovim učenikom, mada je Anaksimen umro pre njegovog rođenja. Anaksagora se potpuno posvetio proučavanju nauka, sasvim se povukao iz javnih poslova, mnogo je putovao, da bi na kraju došao u Atinu. Na njenom čelu tada je bio Perikle, koji ju je uzdigao do najveće slave i to je bilo doba sjajnog atinskog života. Perikle i Anaksagora bili su u veoma bliskim odnosima.

Za sobom je ostavio samo jedan spis, pod nazivom O prirodi, a i od njega je sačuvano samo dvadesetak fragmenata. Smatra se da je počinjao sledećim rečima:

’’Sve stvari su bile zajedno, beskonačne po mnoštvu i po sićušnosti, jer je beskonačno malo postojalo. A bivajući zajeno, ni jedna od njih (stvari) nije bila jasno izdvojena zbog njihove sićišnosti. Vazduh i etar sve pokrivahu, budući i jedan i drugi beskonačni, jer su oni najveći i po mnoštvu i po veličini i nalaze se u tom zajedništvu.’’

Tekst je težak za razumevanje, jer se ne kaže koje su to stvari bile zajedno i zašto ih ima beskonačno mnogo. Ipak, Anaksimandar je time uveo pojmove beskonačno malog i beskonačno velikog, smatrajući da se beskonačno velik, za razliku od beskonačno malo, oblikuje kao vazduh ili etar. Prastanje svemira smatra, dakle, mešavinom svega sa svačim, mešavinom koju svuda prožimaju vazduh i etar. Drugi fragment teksta otkriva dosta sličnosti sa Anaksimenovom vizijom prastanja svemira. Tu Anaksagora govori o vazduhu i eteru kao nečem beskrajnom, što sa svih strana obuhvata onu mešavinu svega sa svačim, kao neka vrsta kosmičkog jajeta u kome je mešavina žumance, a vazduh i eter belance. To je znantno primitivnija vizija rađanja Kosmosa, koja pokazuje da Anaksimandar jeste bio napredniji mislilac od prethodnika, ali da razlika ipak nije bila velika.

On je dalje obrazlagao beskonačno malo i beskonačno veliko: ’’Od malog nema najmanjeg, nego uvek samo manje – jer ono što Jeste nikad deobom ne prestaje da bude. S druge strane, od velikog uvek ima veće. I upoređena sa samom sobom, a s obzirom na (beskonačno) mnoštvo onih malih (delića), svaka stvar je i velika i mala.’’ U prolog ovoj Anaksagorinoj tvrdnji da se fizička stvar deobom ili usitnjavanjem ne može poništiti, ma koliko se usitnjavala, išlo je i to što se u to doba uvidelo da se deobom nekog realnog broja, ma koliko se delitelj uvećavao, za rezultat ne može dobiti nula.

Za Anaksagoru je prvobitno sve pomešano. ’’Onde gde još nije ništa izdvojeno tu ne postoji još nikakava raznolikost, ne postoji ni belo ni crno, niti bilo kakva boja, već je sve bezbojno: nema nikakvog kvaliteta, niti kvantiteta, sve je pomešano.’’

Anaksagora odbacuje i svaku mogućnost da nešto može biti stvoreno ni iz čega, mogućnost samozačeća, rađanje bez semena, generatiospontanea. On kaže: ’’Nastajanje i propadanje Heleni nisu dobro imenovali; jer ni jedna stvar ne nastaje niti porpada, nego postoji smešavanje i razlaganje postojećih stvari. Zato bi bilo ispravno da nastajanje zovu smešavanjem, a propadanje razlaganjem.’’ Zeleći da razjasni rađanje i kraj postojećih živih bića, on kaže: ’’U svemu ima deo svega, jer kako bi kosa mogla nastati iz onoga što nije kosa i meso iz onoga što nije meso.’’ Tumačeći ove spise, Aristotel je uveo jedan novi, svoj termin, termin hemoiomere (isti ili slični delići), koji Anaksagora nije koristio, a približno je značio isto što i Anaksagorin termin spermata (semena) iz koga sve nastaje.

Anaksagora kaže da je supstancija ono što je opšte, a ne bogovi, elementi, niti neke određene misli. Supstancija je samo misao, ali ne neka lična misao nekog pojedinca, već razum uopšte, koji je u stanju da stvara. I taj razum, Nus, predstavlja suštinu prirode. Nus kao pokretač svih procesa nastajanja iz istinske mešavine svega sa svačim je najznačajnija misao Anaksagore.

’’U svemu je deo svega, izuzev u Nusu; ali ima stvari u kojima se Nus nalazi. Nus je beskonačan, on je sam svoj gospodar i ne stupa u smesu ni sa jednom stvari. On je najfiniji od svih stvari i najčistiji, on zna sve o svemu i poseduje najveću snagu; sve što ima dušu, bilo da je najveće, bilo da je najmanje, potpada pod vlast Nusa. Nus je gospodar svega što se kružno kreće, on je počelo kružnog kretanja i prvo sebe stavlja u kružno kretanje počinjući od malog, potom širi to kružno kretanje, da bi najzad sve stavio u kružno kretanje. A sve što je smešano zajedno, sve je razloženo i razdvojeno, sve je to Nusu poznato. Sve sređuje Nus, pa i ovo kružno kretanje zvezda i Sunca i Meseca, i vazduha i etera. A ovo kružno kretanje proizvodi razdvajanje: retko se razdvaja od gustog, toplo od hladnog, suvo od vlažnog. Ali delovi svega nalaze se u svemu i ništa od toga nije razdvojeno od drugog, izuzev Nusa. A Nus je sav jednak, on je ujedno i najveći i najmanji.’’

Međitim, Anaksagora razum nije shavatao kao nekiracionalan sistem, već stari filozofi tvrde da se on zadovoljio onim na šta i mi mislimo kada kažemo da je svet mudro uređen. I Aristotel i Sokrat su uviđali da je Anaksagora nedovoljno shvatio svoj Nus. Sokrat o tome piše:

’’Kada sam jedanput, slušajući čitanje jednog Anaksagorinog spisa, čuo kako tvrdi da je razum uređivač sveta i njegov uzrok, ja sam se radovao što sam mogao verovati da sam našao učitelja koji će me poučiti o uzroku onoga što jeste. Da će mi on reći da li je Zemlja pljosnata ili okrugla, zatim o Suncu i Mesec, i o drugim zvezdama,o nihovim uzajamnim brzinama. Tu, ipak, najdivniju nadu napustih kada videh da taj čovek apsolutno ne upotrebljava misao (Nus) da bi stvari proizveo, već je za to proizvođenje uzimao vazduh, vatru, vodu i još mnogo šta drugo nepodesno. ’’

U zatvoru, jedan čas pre svoje smrti, Sokrat, o tome misli:

’’On je, kako mi se čini, postupao kao kada bi neko rekao: sve što Sokrat čini on to čini razumom. Ali kada bi potom prešao na to da navederazkoge svega onoga što ja činim, on bi prvo rekao da ja ovde sedim zbog toga što se moje telo sastoji iz kostiju i mišića, što su kosti guste… I kada bi kao uzroke moga s vama naveo takve uzroke kao što su tonovi i vazduh i sluhi hiljadu drugih stvari… Pravi bi, pak, uzrok izostavio, taj da su Atinjani smatrali da je bolje da me osude, da ja zbog toga smatram da je bolje da ovde sedim i pravednije da ostanem i da iskusim kaznukoju ni mi odni odredili. Jer inače, ja bih odavno bio sa ovim kostima i mišicama u Megariji, da nisam smatrao da je pravednije i lepše da se potčinim kazni koju mi je država nametnuka, nego da se iskradem i pobegnem.’’

Anaksagora je, kao kasnije i Sokrat i mnogi drugi filozofi, bio optužen zbog ne verovanja u bogove koje je narod poštovao. On je Sunce i zvezde smatrao usijanim kamenjem, kao što su i Tales i Anaskimandar svemirska tela smatrali predmetima. Izveštaji o ishodu optužbe protiv Anaksagore nisu baš pouzdani, ali je sigurno da ga je Perikle spasao da ne bude oseuđen na smrt. Pojedini izvori tvrde da je bio osuđen na izgnanstvo, i to pošto ga je Perikle izveo pred narod, govoreći u njegovu korist i moleći za njega, koji je svojom starošću i slabošću izazvao sažaljenje okupljenog sveta. Drugi kažu da je uz Perikleovu pomoć izbegao iz Atine, da je u odsustvu osuđen na smrt, ali kazna nije mogla biti izvršena. I treći, opet, svedoče da je bio pušten posle suđenja, ali iz straha da se optužba ne ponovi napustio Atinu. Umro je negde između 60. i 70. Godine života, 428. godine p.n.e.

Značaj Miletske škole i njen uticaj na dalji razvoj filozofije i misli stare Grčke

Prva pitanja čovekovog probuženog uma, kojima je i počela da se razvija filozofija, bila su: zašto je nešto onakvo kakvo jeste,šta uopšte jeste, šta znači biti i šta je biće, zašto nešto jeste, a drugoi nije? Postavljanjem ovih pitanja prvi filozofi su tražili načelo, pravilo, obrazac svega što postoji. Prvo su polazili od onoga što izgleda najočiglednije – od osnovnih elemenata koji, bar tako izgleda, čine sastav svega što postoji. To su voda, vatra, vazduh i zemlja, najčešći pojavni oblici materije. S tim elementima oni su kombinovali mitsku misao, verovanje ljudi da sve stvaraju i uređuju bogovi.

Tales, Anaksimen, Anaksimandar i njima blizak Anaksagora napravili su značajan pomak od dotadašnjih tumačenja, ali se ipak nisu mnogo udaljili od osnovna četiri elementa. Ostali su, dakle, u granicama fizike. Kasnije, tek je Aristotel nastojao da pomeri tu granicu i da pronikne u saznanje o biću kao biću, bez fizičkih osobina, s one strane fizike (metafizike). Veličina misli Miletske škole sastoji se u tome što su njeni predstavnici smatrali da postoji jedna opšta supstancija u Svemiru, bilo da su mislili da je to vazduh, voda, vatra, zemlja. Ali Aristotel kaže da oni mnogo greše postavljajući materiju kao prviprincip, smatrajući da sve nastaje od materije, dok, po njemu takođe postoji i nematerijalno. Jer, ako se dešava nastajanje iz nečega i propadanje, onda se postavlja pitanje: na osnovu čega se to dešava i šta je uzrok tome? Supstancija ne izaziva promene u samoj sebi, ’’niti drvo proizvodi postelju, niti bronza skulpturu,već je uzrok promene nešto drugo’’, kaže Aristotel. Tales i drugi filozofi te škole nisu bliže odredili apsolutnu suštinu postojanja, nisu izrazili ni ispitivali princip kretanja. Nisu saznali prirodu postojanja.

Ono što je nesporno je da je Tales bio prvi filozof prirode. On je jedno od najvažnijih filozofskih imena, zbog toga što sa njim počinje razvoj filozofije, no njegovi stavovi ipak nisu bile neke prave filozofske misli. Ali, od starih filozofa ne možemo ni tražiti odgovore na savremena pitanja. Svaka filozofija je slika stepena razvitka tog vremena i tim razvitkom i razvitkom mišljenja na tom stupnju je i ograničena. Odnosno, svaka filozofija je duh svog vremena. A stari grčki filozofi su prvi posvetili ozbiljnu pažnju pitanjima saznanja i to je njihova velika zasluga. Jer da bi se uopšte mogla postaviti bilo kakva pretpostavka o bilo čemu, treba postaviti pitanje: kako je moguće doznati istinu o onome što jeste? Miletska škola je dala taj prvi impuls, prvu ideju da je saznanje moguće i to je njena ogromna filozofska vrednost.

Stara grčka filozofija je najviši domet antičke epohe. Ona je najviši izraz dotadašnjeg shvatanja sveta. Stari grčki filozofi pokazali su da su izuzetno visoki dometi duhovnog stvaranja mogući i na niskim stupnjevima ekonomskog i tehničkog razvoja. Pokazali su da su veći i presudniji uticaj na duhovni razvoj imali sloboda mišljenja i raspravljanja, nego materijalna osnova života.

/ Prvi deo – Pojam i poreklo filozofije /

/ Drugi deo – Miletska škola kao prva filozofska škola stare Grčke /

Za P.U.L.S.E / Dražen Pekušić

Sajt ARSmagine.com

  Anaksagora, Anaksimandar, Anaksimen, Miletska škola