Hajao Mijazaki, njegovi defamilijarizovani svetovi i “shōjo” heroine

Dragi gospodine Mijazaki:

Ja sam devojčica koja ide u srednju školu. Vaš sam veliki fan. Mislim da je Konan divan. Zaista sam uživala gledajući ga na televiziji. Ali, ima jedna stvar o kojoj sam razmišljala. Vaše junakinje nisu uopšte realne i meni i mojim prijateljima vršnjacima su čudne. Ne mogu da verujem da takva vrsta devojčica postoji.

– Muras Hiromi, Pop Culture Critique

Ne stvaram u skladu sa nekim određenim modelom sveta… moj svet je deo jednog većeg sveta.

– Hajao Mijazaki, iz intervjua sa Jamagučijem Izumijem, časopis “Eureka, specijalno izdanje o Mijazakiju.

(Moj komšija Totoro) nije nostalgičan; on je poziv da spoznamo šta smo izgubili.

– čaopis “Eureka”, specijalno izdanje o Mijazakiju

Budući najpoznatiji japanski režiser animiranih filmova, Mijazaki Hajao je imao glavnu ulogu u stvaranju shōjo[1] likova u animeu. Međutim, na početku treba naglasiti da su Mijazakijevi shōjo likovi veoma prepoznatljivi, često prilično uporni i nezavisni, što su osobine koje su u skladu sa činjenicom da su Mijazakijevi animirani svetovi takođe veoma distinktivni. U stvari, Mijazaki je možda najpoznatiji po dva posebna elementa u svojim delima, svojim bogato oblikovanim fantazijskim svetovima i svojim nezaboravnim ženskim likovima. Iako se razlikuju, ponekad i suštinski, od filma do filma, i njegovi fantazijski svetovi i njegovi ženski likovi su uvek prepoznatljive Mijazakijeve tvorevine. Njegovi animirani svetovi sa pejzažima intenzivnog kolorita ispunjeni njegovim zaštitnim znakom slika letećih mašina, visokih oblaka i natprirodnih stvorenja žive sopstveni život koji oduzima dah, dok su njegovi hrabri, radoznali i skloni riziku mladi ženski likovi daleko od konfuznog identiteta koji karakteriše mnoge shōjo likove.[2]

Mijazaki uzima osnovnu sklonost animea da defamiliarizuje opšteprihvaćenu stvarnost u pravcu koji mu omogućava da stvara prema svojoj agendi, onoj koja podrazumeva etički i estetski univerzum koji je istovremeno egzotičan, a ipak na nekom nivou poznat. Kao što Jamaguči ističe u gore citiranom intervjuu: „Ovo nije realizam na nivou svakodnevnog života, već izraz nezavisnog maštovitog univerzuma.“[3] Iako su Mijazakijevi svetovi zaista „nezavisni“, njihova pažljiva mešavina realističnih i fantastičnih detalja čini ih sposobnim da bez problema postoje unutar većeg područja u koje bi legitimno mogao biti uključen i naš univerzum, kao što Mijazaki sugeriše u istom intervjuu. Ovo povećava „uverljivost“ sveta fantazije. Gledalac u svakom filmu pronalazi topografiju koja je egzotična (ili čak potpuno vanzemaljska, poput Nausikaje iz doline vetrova (Nausicaä of the Valley of the Wind’s future world)), ali u isto vreme tako bogato realizovana do najsitnijih detalja da potencijalno izgleda barem donekle povezana sa našim svetom. Sudeći po Mijazakijevoj ogromnoj popularnosti u Japanu i njegovoj sve većoj reputaciji u inostranstvu, većina gledalaca mora da uživa u bogatstvu sveukupne vizije njegovih filmova.

Kakva je Mijazakijeva vizija? Ona koja podrazumeva etičku (neki kritičari bi rekli moralističku) agendu koja je izražena ne samo kroz naraciju i likove, već i kroz njegovu vanrednu animaciju. Više od bilo kog drugog animatora kojim se bavi ova knjiga, Mijazaki ima najviše potencijala za didaktičnost. Međutim, izuzetna lepota njegovih slika stvara „Drugi“ svet ogromne privlačnosti koji prevazilazi specifičnu agendu i omekšava didaktičnije elemente njegove vizije. Ova vizija se ne odnosi samo na „ono što je izgubljeno“, kao što gornji citat sugeriše, već i, što je možda najvažnije, na ono što bi moglo biti.

„Ono što je izgubljeno“ podrazumeva svet u kojem prirodom još ne dominira čovečanstvo i postoji kao moćna sila sama po sebi, snažna u svom identitetu kao neljudski Drugi. Ova vizija se najjasnije vidi u Mijazakijevom davanju prednosti šumama i drveću u predratnim ili čak predmodernim okruženjima u delima kao što su Moj komšija Totoro (My Neighbor Totoro), Princeza Mononoke (Princess Mononoke) i Laputa (Laputa). Istovremeno u ovim i drugim svojim radovima, posebno u Nausikaji iz doline vetrova, on ističe slike postindustrijske (ili čak postapokaliptičke) jalovosti i devastacije. Ali ono što je izgubljeno se ne odnosi samo na prirodu. U svojim čudesnim prikazima defamiliarizovane Evrope koja je istovremeno fantastična, a opet uverljiva (Porko Roso (Porco Rosso)), Kikina služba za dostavu (Kiki’s Delivery Service)), Mijazaki evocira svet spokojne arhitektonske i prirodne lepote i civilizovanog, harmoničnog urbanog života, „Evropu u kojoj se nikada nije dogodio rat ” kako se opisuje u časopisu “Eureka”.[4]

Često postoji snažan apokaliptični element u Mijazakijevim delima ne samo eksplicitno kao u Laputi, Nausikaji i Princezi Mononoke, već i implicitno u animatorovom odbijanju da koristi savremeni Japan kao scenografiju. Kao što kritičar Šimicu Jošijuki (Shimizu Yoshiyuki) rezimira:

…Većina Mijazakijevih dela odvija se u svetovima u kojima su sistematizovane strukture i racionalizujući procesi savremenog sveta uništeni i stanje nereda je nadvladalo sve, svetovi budućnosti kao što su Nausikaja ili Konan, ili svetovi pre procesa modernizacije su gotovi (Laputa, Porco Rosso). Drugim rečima, savremeni Japan kao narativno mesto se dosledno izbegava. Kao da njegov narativ može postojati samo pre modernizacije ili nakon što je modernost uništena.[5]

„Ono što bi moglo biti“ je naravno druga strana „onog što je izgubljeno“, svetova u kojima priroda još uvek ima nezavisnu moć, oličenu u sceni u Princezi Mononoke sa velikim šumskim bogom Šišigamijem (Shishigami), koji proteže svoj vrat u šumi obasjanoj mesečinom. Drugi mogući svetovi uključuju kolektivnu viziju nade i obnove, kao što je predstavljeno u poslednjoj sceni u Nausikaji, ili jednostavno moć ljubavi, što se vidi u Šitinoj i Pazuovoj spremnosti da umru zajedno za dobrobit sveta u Laputi. Često se ova tema mogućnosti izražava kroz mnoge slike letenja koje prožimaju gotovo sva Mijazakijeva dela (sa izuzetkom Princeze Mononoke). Na ovim poletnim slikama, od jedrilica i ratnih aviona do letećeg ostrva Laputa do Nausikajine klimaksične šetnje nebom, Mijazakijeva vizija dostiže svoje najmagičnije visine, sugerišući mogućnost slobode, promene i iskupljenja.

Pored pejzaža Mijazakijevih fantastičnih svetova, drugi ključni element njegovog nezavisnog maštovitog univerzuma je njegova upotreba ženskih likova, kroz koje on prikazuje glavni potencijal za promenu, razvoj i osnaživanje empatije. Upravo zato što one zaista nisu „stvarne” na „nivou svakodnevnog života”, njegove heroine su kanali kroz koje se posreduje Mijazakijeva magijska alternativa stvarnosti ili su one idealizovani vodiči koji pomažu gledaocu da razume i maštom učestvuje u Mijazakijevoj karakterističnoj i defamiliarizovanoj viziji stvarnosti.

Iako Mijazakijeva dela uključuju neke impresivne starije ženske likove, njegov omiljeni ženski lik je shōjo. Fascinacija shōjo identitetom počela je 80-ih, u periodu u kojem je Mijazaki stvarao neke od svojih najvećih filmova, od kojih su u svima isticani likovi mladih žena. Iako njegov shōjo lik podrazumeva taj identitet u širem smislu, važno je naglasiti koliko se i oni razlikuju od prihvaćenog ideala. Za razliku od klasične shōjo junakinje, koju obično karakteriše ultra ženstvenost koja je često pasivna ili sanjiva (ili možda rasejana, kao u slučaju, recimo, Serene u Sailor Moon), Mijazakijevi likovi devojaka su upadljivo nezavisni i aktivni, hrabro se suočavajući sa raznim preprekama pred sobom na način koji bi mogao biti opisan kao stereotipno muški.

Časopis “Eureka” karakteriše Mijazakijeve mlade ženske likovi kao jednostavno „mladi koji nose shōjo maske.“[6] Iako se ova izjava može smatrati preširokom, budući da njegovi ženski likovi takođe poseduju atribute brižnosti, saosećajnosti i, možda, nevinog eroticizma koji su više tipično ženski, u članku u “Eureci” tačno je istaknuto ono što bi se moglo nazvati njihovim „neženstvenim“ elementima, jer to je ono što Mijazakijeve heroine čini tako izuzetnim. Neki od mnogih mogućih primera Mijazakijevog shōjo neženstvenog ponašanja podrazumeva šokantna scena u Nausikaji u kojoj protagonistkinja mačem ubija muškarce koji su ubili njenog oca, sukob između Šite i zle Muske u Laputi u kojoj Šita uporno odbija da preda svoj magični kamen, početna scena Kikine službe za dostavu kada 13-godišnja Kiki odlazi od kuće na metli, premišljajući se da li da započne novi život sama u nepoznatom gradu, i praktično celokupno delanje ženske protagonistkinje Princeze Mononoke San, čije se izrazito „neženstveno“ ponašanje sastoji od napada i pokušaja da uništi što više pripadnika ljudske rase.

Ne može se dovoljno naglasiti koliko je svaka ova karakterizacija posebna. Dok su mnoge anime heroine, kao što su Cutey Honey ili „vitezovi“ u Bubblegum Crisis, jasno koncipirane kao „akcione heroine“ (iako izuzetno seksi akcione heroine), one su obično odrasle žene, a njihova dela imaju tendenciju da budu jednoobrazna i da se satoje od raznih oblika nasilne odmazde prema zlikovcima. Dalje, ove tipičnije heroine imaju tendenciju da budu deo veće grupe (borci protiv kriminala, svemirske patrole, itd.), dok su Mijazakijeve heroine obično same. Početne scene Nausikaje, Lapute i Kiki prikazuje heroinu samu i bukvalno u letu. Čak i dve veoma mlade devojke u Moj komšija Totoro same istražuju svoju navodno ukletu kuću. Prema konvencijama koje su tradicionalne za mitove i bajke, devojčice su često siročad (San, Šita), ili su im majke odsutne (Nausikaja, Mej, Sacuki), ili nemaju roditeljsku podršku (Kiki), ali je njihova aktivna nezavisnost neuobičajena za većinu bajki, posebno u Japanu, gde su aktivni protagonisti skoro isključivo muškarci.

Poigravajući se tradicionalnim konvencijama sa savremenim obrtom, Mijazaki očigledno ne samo da pokušava da razbije konvencionalnu sliku ženstvenosti, već i da razbije gledaočev konvencionalni pojam sveta uopšte. On nas tera da se otuđimo od onoga što uzimamo zdravo za gotovo i da se otvorimo novim mogućnostima onoga što bi svet mogao biti. Ističući svoje ženske likove i čineći ih jakim, snažnim i nezavisnim, Mijazaki čini ove atribute izrazito reljefnim, terajući gledaoca i gledateljke da budu svesni ovih kvaliteta na nivou percepcije koju bi konvencionalniji muški protagonista malo verovatno izazvao. Nije iznenađujuće što su praktično svi njegovi shōjo likovi snažno povezani sa letom jer se upravo u slikama letenja najjasnije ostvaruju mogućnosti bekstva (od prošlosti, od tradicije).

Izvor: Odlomak je preuzet iz knjige Anime: From Akira to Princess Mononoke autorke Susan J. Napier

Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i kako je veštica iz slovenske mitologije postala feministička figura, a i u jednom od kreacija Hajao Mijazakija.

[1] Shōjo mange i anime, od kojih su prve stvarane još u međuratnom periodu, podrazumevaju karakterističnu tematiku sa mladim devojkama kao protagonistkinjama, koje najčešće odlikuju tradicionalne vrednosti poput smernosti, nevinosti i neiskvarenosti. Ova ostvarenja demografski targetiraju uglavnom young adolt publiku i adolescentkinje. (Prim. prev.)

[2] Pogledati polemiku Tame Prindl o liku adolescentkinje u fimu Futari (Chizuko’s Younger Sister, 1990) i filmu Tsugami, baziranom na romanu kvintesencijalnog shojo romanopisca Jošimotoa Banane (The Cocooned Identity: Japanese Gilrf Films: Nobuhiko Oobajashi’s Chizuko’s Younger Sister and Jun Ishikawa0s Tugumi, in Post Script 15, no 1. Fall, 1998). Moguće je da književnosti i filmovi imaju tendenciju da naglašavaju više amorfne i bezidentitetske verzije shojo junakinja, dok anime teže da prednost daju onima koje su više orijentisane na akciju.

[3]Hajao Mijazaki u intervjuu sa Jamaguči Izumijem “Hikisakenagara ikiteiku sonzai no tame ni,” u časopisu “Eureka”, specijalno izdanje, “Miyazaki Hayao no sekai” 29, no. 11 (1997), 29.

[4] “Panoramic Miyazaki” (no author), u časopisu “Eureka”, specijalno izdanje4 “Miyazaki Hayao no sekai,” 29, no. 11 (1997): 1.

[5] Shimizu Yoshiyuki, “Sukoyaka naru boso: Tonari no totoro no openu endingu o megutte,” Pop Culture Critique 1 (1997): 93.

[6] “Panoramic Miyazaki,” časopis “Eureka”, specijalno izdanje, 2.

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Anima, Film, Glif, Hajao Mijazaki