„Хајде да купимо стару тврђаву као њиву“

„Шта ћемо за викенд, хоћемо на Фрушку гору“ – питање је, које се често може чути у Новом Саду.

Међутим, одговор углавном подразумева излетишта, планинарске стазе и манастире. А Фрушка гора има и много више. Једно од заборављених блага најпознатије војвођанске планине јесу упечатљива места, која подсећају на догађаје из римског времена, а ово је прича баш о томе – о зараслом старом путу којим су пролазили Сулејман Величанствени и Атила Хунски, као и о једноставниом насељима и утврђењима попут оног из стрипа „Астерикс“. Али такође и прича о односу према непроцењивом историјском благу.

– Не само Атила и Сулејман, овим путем су прошли и многи римски цареви, јер је то најкраћи пут између Саве и Дунава кроз Фрушку гору, а на којем лежи Сремска Митровица, некадашњи римски град Сирмијум – прича Радомир Дицков, Новосађанин који се из градске гужве склонио надомак фрушкогорског села Свилош, где са братом Владимиром гаји ретку расу свиња, такозване „фајферице“. У његове речи могли су и лично да се увере Урбани герила ратници из подземља, модерни истраживачи и чувари подземља Петроварадинске тврђаве, које је Радомир угостио прошле суботе, како би им показао важне и занимљиве детаље о овој мало познатој историји. Наиме, они су заједно са њим у предвечерје тог дана стајали на остацима Мале градине, утврђења из првог века нове ере код села Лежимир, одакле су са једне стране могли да виде Сремску Митровицу, а са друге стране да посматрају пут за Свилош, после којег се за пар километара излази на обалу Дунава.

Према речима Радомира Дицкова, надлежне институције нису превише заинтересоване за ту тему, те се обратио УГРИП-има, јер је на друштвеним мрежама видео да се озбиљно баве историјом Петроварадина, Новог Сад и околине. Најпре их је дочекао на свом малом салашу код Свилоша, где их је детаљније упутио у тему, показујући им књиге и ретке мапе, које је временом сакупио.

– Земља стално нешто избаци. Године 1915. шумар из фрушкогорског села Гргуревци је пронашао ретке бронзане предмете у близини Свилоша. Ти предмети се данас налазе у музеју у Загребу. Иначе, броназано доба је време током којег се водио Тројански рат, што је прилично давно – говорио је Радомир својим гостима, показујући им слике тих бронзаних предмета у четвртом тому књиге „Рад војвођанских музеја“ из 1955. године.

После тога је показао истраживачима своје свиње, које се налазе непосредно поред старог пута за Сирмијум, који је – како каже – био један од главних путева, јер излази на село Баноштор, где се прелази преко Дунава у Бегеч, у којем је некад било римско насеље звано Онегринум. На слици испод се може видети дрвени свињац, иза којег се, пре шуме која се такође види на слици, налази обична ливада – некада део тог чувеног пута. Ова сцена са свињцем надреалистички показује, колико оно што је некада било од непроцењивог значаја за сваку културу и цивилизацију на овим просторима, данас изгледа сасвим обично.

акође, Радомир добро познаје и околно брдо, на којем се према војној мапи из 1968. године налази локалитет означен као „градина“. Како истиче, тај локалитет се не може пронаћи на новијим мапама. Он сматра да се на врху тог брда некада налазио војни логор из доба Панонско-далматинског устанка против Рима, који је почео шесте године пре нове ере. Иначе, римску војску у овом устанку, која је на крају сукоба бројала чак десет легија и више резервнх трупа, педводио је лично будући римски цар Тиберије, за време чије владавине је – према Новом завету – разапет Исус Христ. Са друге стране су била илирска племена, која су имала војску од преко 200.000 људи. Поређења ради, Александар Велики је у четвртом веку пре Христа кренуо у освајање тада познатог света са нешто више од 40.000 Македонаца и Грка. Ипак, велика илирска војска није била довољна за победу, пошто су на крају Римљани угушили станак. Устанак се назива и Батонов устанак, по илирском вођи Батону. Међу разлозима за устанак, према подацима доступним на интернету, поред мобилизације Илира за рат са Германима на страни Рима и лоше власти Римљана, наводи се и осећај етничког и културног јединства међу илирским племенима.

Брдо, на које је Радомир Дицков одвео урбане истраживаче из подземља, на први поглед подсећа на било које друго фрушкогорско брдо – дрвеће, плаинске стазе, извори воде… Међутим, када се приђе врху, две ствари говоре у прилог теорији о кампу, или насељу. Прва су рупе на тлу, које према његовом мишљењу представљају остатке земуница, јер су – како каже – овдашњи становници били еколошко друтво, те нису остављали за собом зидане грађевине. Други доказ тврдње је ров, највероватније ископан за одбрану, који окружује врх брда и види се на сликама испод.

После тога, истраживачи су кренули пут старе тврђаве „Мала градина“, надомак села Лежимир. Овај део пута почео је веома фрустрирајуће, јер се испоставило да људи из оближњег викенд насеља не знају где је то место, чак и поред чињенице да ту – према сопственом признању – бораве по неколико деценија. И таман када су истраживачи помислили да одустану од потраге и решили да се мало провозају кроз Лежимир и разгледају старе куће, Леон Шурбановић – први човек УГРИП-а, приметио је стару калдрму на крају села и решили су да погледају где она води.

После пола сата ходања по терену са таласастим испупчењима и врелом летњем времену, коначно су угледали скоро савршену висораван, за коју су одмах схватили да је Мала градина. Када су се попели на њу, пронашли су и доказе – десетине комада грнчарије расуте свуда около. Ипак, највеће изненађење било је то, што се на овој висоравни налазе спаљени остаци свеже покошеног жита, што значи да је неко користи као њиву. Тада су истраживачи почели да збијају шалу: „Можемо да купимо њиву и имамо своју стару тврђаву. Можда можемо и да добијемо попуст, јер је тешко приступачна за трактор“! Можда звучи смешно, али то је непосредан показатељ третмана који имају нека важна историјска места у Србији.

– Мала градина код Лежимира, заједно са Великом градином, затвара пролаз кроз уску клисуру, што је најбољи пример једног очуваног одбрамбеног система праисторијске градине на Фрушкој гори – наводи се у јубиларном педесетом „Зборнику Матице српске за историју“, у који је аутор овог текста имао увид захваљујући ревности Радомира Дицкова. Ту се такође спомињу и остаци посуђа и животињских костију из старијег гвозденог доба и латена, а наводи се и да је за време Панонског устанка ту био главни Батонов логор. Као што се може видети на сликама испод, преко пута Мале градине налази се брдо, на којем је била поменута Велика градина – још једно утврђење код Лежимира, а између њих клисура, кроз коју је пролазио пут од Сирмијума према Дунаву.

– Фрушка гора је ризница историје и сведок времена. Многе културе, нације, националности, војске, армије, цареви и војсковође продефиловали су овим тлом. Неко се задржао, неко прошао, неко погинуо, неко заљубио. Ако направимо само мало путовање кроз време и телепортујемо се временском машином, видећемо укршатења култура и дизање градова, где је свако је иза себе оставио печат – сматра Леон Шурбановић, први човек УГРИП-а. Према његовим речима, Петроварадинска тврђава је незаобилани елемент у целом овом мозаику. У поређењу са другим локалитетима она и није тако стара, али је зато савршено очувана. Како каже, она је на челу светске и европске понуде комплетне Фрушке горе.

Било би лепо када би ентузијазам волонтера и истрживача делиле и институције, које се брину о овој врсти блага. Нажалост, често смо суочени са утиском, да нас на то – да нисмо држава трећег света, подсети само земља када избаци неки комад историје на површину.

Фотографије и текст за П.У.Л.С:  Милош Павков

  Društvo, Istorija, Srbija