Ханибал је пред вратима
У години када се навршава век од Октобарске револуције на власт у Америци дошао је човек који код вашингтонске политичке аристократије не би могао да изазове веће запрепашћење, таман да је у бољшевичком маниру упао у Белу кућу с улице, свргао председника и побио чланове његове породице.
За америчку елиту, Доналд Трамп није ништа друго до устаник који се домогао власти јер је имао малу помоћ пријатеља из Русије, као што се Лењин домогао власти јер је имао малу помоћ пријатеља из Немачке. Преувеличавајући улогу коју је Кремљ одиграо на изборима за шефа Беле куће, либерали, демократе и медији у САД ризикују да и сами почну да личе на руског председника кога толико мрзе, а који у сваком проблему види заверу стране државе.
Револуција? Која револуција?
Како је Лењинов преврат обележио двадесети век, очекивало се да ће цела година у Русији протећи у знаку револуције, али је на крају постало јасно да Кремљ не показује ни најмањи ентузијазам за обележавање стогодишњице. Путину мора да се диже коса на глави и од саме помисли да би Руси могли да прослављају свргавање владара. Побуне воде у неизвесност, а шеф Кремља највећи је поборник стабилности и предвидивости, у преводу – власти која се не смењује.
Владари попут Путина обожавају „стабилност”, а зашто и не би кад им је то изговор да се никад не помере с власти (Путин влада 17 година) и да свако критичко мишљење облате као обојену револуцију, масло страних служби и политичара. Немци су Лењину обезбедили сигуран повратак из изгнанства јер су тачно предвидели да ће бољшевички револуционар извући Русију из Првог светског рата, али зар се социјалистичка револуција може свести само на то? Зар милиони Руса нису стварно били гладни и обесправљени? Зар 1917. нису имали разлог да се побуне? Зар је данашњим Русима била потребна Хилари Клинтон да би их 2011. нахушкала на антивладине протесте?
Преписивање од понављача
Од Путина се ништа друго и не очекује већ да своје критичаре одбаци као стране плаћенике, али шта је америчкој политичкој елити требало да друге окриви за прошлогодишње изборне резултате? Ако слушате америчке медије, стручњаке, чак и републиканце, али највише либерале, помислићете да је Русија велесила која је Америци изабрала председника и сад се спрема да преузме свет. Колико је то бесмислено, најбоље је објаснио њихов, демократски председник Барак Обама када је, увидевши симптоме антируске хистерије, подсетио да је Русија „слаба земља, чија економија не производи ништа што би свет желео да купи, изузев нафте и гаса” и да Москва никако не може да угрози САД. Трампови противници, међутим, преувеличавају домете руских лажних вести о бившој првој дами да би делегитимизовали владавину човека који није један од њих, већ аутсајдер. Војска има своје разлоге – потребан јој је непријатељ којим ће правдати незасите буџетске апетите. Подржаваоцима Хилари Клинтон треба неко кога ће да окриве за пораз демократске кандидаткиње, подразумевајући да кривац никако не може бити она, њена лоша кампања и године пређашње владавине. Иван Крастев верује да су амерички либерали опседнути Москвом и због тога што Русија за њих представља све оно лоше чега се плаше у сопственој земљи у ери Доналда Трампа – ауторитарне власти у љуштури демократских институција. Не плаше се они да ће Русија завладати Америком, већ да ће, каже Крастев, Америка заличити на Русију. Тој сличности либерали су и сами допринели када су Москву почели да криве за своје невоље.
Нема краја историје
Наравно да њујоршки критичар свега постојећег није народни трибун, што је било јасно и пре него што је у владу позвао све саме банкаре са Волстрита, али су његови гласачи мислили да јесте или су гласали за њега из револта према Хилари Клинтон и остатку вашингтонске елите. Умишљајући да су несмењиви, професионални политичари у Вашингтону као да су заборавили да демократија подразумева изненађења и казне за владајуће гарнитуре и да Америка не може изабрати председника као што га бира Кина – аминовањем на конгресу једине партије.
Они који тврде да је Трампова победа најгора катастрофа која је задесила свет и они који поручују да би Русија одмах пропала када би у Кремљу дошло до смене, најрадије би зауставили време. Савршено им одговара да тренутак у којем владају остане заувек. Прича о предвидивости и одбрани од страних и унутрашњих непријатеља само је изговор да се политичари не би суочили са пропустима сопствене владавине. Која стабилност? Која предвидивост у политици и демократији? Зар су владари савршени па су „необојене” револуције незамисливе? Нико нема монопол на знање шта је државни интерес. И нека се владе позивају на своју генијалност, искуство, ред и законе, нека говоре да им је устав најбољи на свету и да нико нема разлога да се побуни или оде, али истина је да ће неко увек мислити другачије и желети промене. Нема спокоја чак ни у најуређенијим државама света, попут САД и чланица Европске уније. Уосталом, питајте Шпанију.
Аутор: Јелена Стевановић
Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E
Ханибал је пред вратима napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →