„Stvari se raspadaju, centar se nije održao i najobičnija anarhija se širi po onome što se nekada nazivalo učeni svet“ (Harold Blum)

Harold Blum, profesor istorije književnosti na američkom Univerzitetu Yale i poznati kritičar (umro nedavno) objavio je 1993. godine znamenitu knjigu „Zapadni kanon“ („kanon“ u smislu kolekcije klasičnih književnih dela, poput biblijskih „kanonskih Jevađelja“) koje je posvetio delima 26 velikana zapadne književnosti, od vremena renesanse do danas. Koristeći klasičnu podelu renesansnog mislioca Đanbatiste Vikoa o tome da ljudska društva prolaze cikluse vladavine teokratije, aristokratije i demokratije, nakon čega zavlada haos – a onda iznova nastupa doba teokratije – Blum je svoj lični i subjektivni izbor 26 klasika takođe podelio (izostavivši antički period- teokratiju) na: aristokratski period (od Dantea i renesanse do Getea), demokratski period (uglavnom XIX vek) i haotični period (XX vek).

Osim ovog izbora od 26 pisaca kojima (u stvari čijim pojedinim delima) je posvetio posebna poglavlja, Blum je na kraju svoje knjige u aneksu napravio i mnogo širi spisak od око 3000 dela „klasika“ koje bi ljubitelji literature trebalo da pročitaju – od najstarijih vremena do njegovog doba – podeljenih po kulturnim i jezičkim oblastima ili državama Šta je „kanonsko“, odnosno klasično književno delo, prema H. Blumu? Po cenu da pojednostavim, mogu da navedem da on smatra kanonskim delom (ili piscem) ono što donosi suštinsku originalnost u dotadašnju literaturu, odnosno jedan novi način posmatranja stvarnosti.

Kanonsko delo predstavlja čudnovato delo za svoje vreme, ono koje na neki način „uneobičava“ ono što je obično, sa takvom snagom da nam nakon čitanja tog ostvarenja novi ugao gledanja postaje na neki način normalan. Velika književnost prema tome ima sposobnost „asimilacije“ čitaoca u svoj svet, koji time postaje istovremeno i deo onoga što bi mu do tada bilo neobično, čudnovato, skriveno ili čak jezovito. „Čudnovatost se dodaje lepoti“ da bi postalo čudesno. Blum ukazuje i na večitu međupovezanost poezije, priče, romana i drame u vremenu: ono što dolazi kasnije neminovno predstavlja odgovor na ranija ostvarenja, odnosno na uvek iznova „pogrešno“ pročitano delo. Radi se o nekoj vrsti revizije sveta prikazanog u ranijoj književnosti, čime se stvara novi prostor za inovativno tumačenju starih pitanja „o našoj novoj patnji“.

„Klasično delo je ono delo koje neminovno morate ponovo pročitati“, ovo je mislim najjasnija i najkonkretnija definicija klasika koju daje Blum. On istovremeno – za svaki slučaj – ukazuje da studije literature „neće spasiti nijednog pojedinca, niti će društvo učiniti boljim“ i citira Vajldovu skeptičnu opasku da je „umetnost potpuno beskorisna“.

Ovo je 26 pisaca/dela prema Blumovom izboru:

Aristokratski period: Šekspir, Dante, Čoser, Servantes, Montenj, Molijer, Milton, Samjuel Džonson, Gete.

Demokratski period: Vordsvort, Džejn Ostin, Volt Vitman, Emili Dikinson, Dikens, Džordž Eliot, Tolstoj, Ibzen.

Haotično doba: Frojd (eseji), Prust, Džojs, Virdžinija Vulf, Kafka, Borhes, Neruda, Pesoa, Beket.

Prema Blumu, Šekspir je centalni autor, ključni autoritet i osnovna referenca celokupne zapadne književnosti. On je „pisao najbolju prozu i najbolju poeziju“. Njegova dela sadrže najdublju i najbogatiju predstavu ljudske ličnosti u literaturi, bitno doprinose objašnjenju uloge sećanja u izgradnji ljudskog razuma (cognitio) i daju brojne nove metafore – doprinos obogaćivanju jezika. U „klasične klasike“, uz Šekspira Blum dodaje i Dantea i Servantesa, a delimično i Getea.

Zašto neko uopšte piše literaturu (tj. koristi figurativni jezik metafora) pita se u zaključku Blum. Jedan od odgovora je: da se bude drugačiji, da se bude negde drugde. Piše se da bi „usamljena jedinka“ (ego, self) prevazišla smrtnost. A čita se da bi se „usamljena jedinka susrela sa veličinom“, u neiskazanoj želji da i ona sama dostigne ili dodirne veličinu – a u želji za transcedentalnim prevazilaženjem životnih ograničenja koja su svima zajednička: starost, bolest, smrt, zaborav. „A naša zajednička nada, nevelika ali uporna nada je da se postigne neka vrsta besmrtnosti“.

Nemoguće je naravno prikazati ni deo Blumove obimne knjige i analiza od 500 str.

„Svi romani nakon Don Kihota su samo ponovno pisanje Servantesovog univerzalnog dela, čak i kada pisci toga nisu svesni“,

piše Blum na jednom mestu u pohvali delu velikog španskog majstora.

Zanimljivo je, između ostalog, kako on prikazuje uticaje na tri američka klasika XX veka (dakle iz „haotičnog“ perioda) koji svi „proističu iz dela“ Džozefa Konrada – ali uz posredovanje starijih američkih pisaca: Mark Tven je bio uzor za Hemingveja, Henri Džejms za Ficdžeralda i Herman Melvil za Foknera.

Blum između ostalog ukazuje i na vitalnost hispano-latinoameričke književnosti XX veka, za koju tvrdi da prevazilazi onu severnoameričku.

On ističe da su tri „utemeljitelja“ ove književnosti Borhes, Neruda i Kubanac Aleho Karpantije, a među najveća romanopisce sa kontinenta navodi Kortasara, Markesa, Ljosu i Fuentesa.

Kao i svako drugo delo ekscentričnih profesora književnosti, Blumov kanon je krajnje subjektivan i uz to sadrži ogromnu dozu anglosanksonskog kulturnog imperijalizma: od 26 pisaca, samo njih 14 nije pisalo na engleskom, pri čemu je u klasičnom veku romana (XIX veku) od osam pisaca Blum probrao samo dvojicu izvan anglosaksonskog govornog područja (Tolstoj i Ibzen). Blum je isto tako „mušičav“ i pri izboru dela (npr. u slučaju Tolstoja najviše piše o „Hadži Muratu“, a kod Džejn Ostin bira „Pod tuđim uticajem“). Veliku prašinu je izazvalo njegovo tvrdolgavo odbijanje da prihvati, na istom niovu kao i klasike, moderne trendove u izučavanju „manjinskih“ pisaca, poput žena – pisaca ili afričke literature i sl.

Možda je zanimljiviji deo „kanona“ H. Bluma širi spisak od oko 3000 klasičnih dela na 36 strana u prilogu njegove knjige, koji predstavlja neku vrstu sugestije liste za čitanje – od antičkog doba do danas. Na ovom spisku u odeljku „haotičnog doba“ (tj. XX vek) su i tri pisca sa „srpsko-hrvatskog“ područja, tj. srpski pisci: Ivo Andrić (Na Drini ćuprija), Vasko Popa (pesme) i Danilo Kiš (Grobnica za Borisa Davidoviča).

Kada se radi o ostalim zemljama centralne i istočne Evrope i Balkana, na spisku su i 5 čeških pisaca, 6 poljskih pisaca, 3 mađarska pisca i 6 grčkih pisaca (nema Bugara, Rumuna i td – ali zato ima dosta Australijanaca (sic) i pisaca sa Kariba).

Bez obzira na sve primedbe i nedostatke, ovo delo ipak može da posluži kao neka vrsta „polazne tačke“ u upoznavanju sa velikim brojem književnih klasika. Za zainteresovane, postoji hrvatski prevod Blumove knjige, ali ne i srpski.

Prilog:

Širi spisak književnih klasika koji je objavio H. Blum. „Haotični period“ (XX vek)

Ovde navodim samo Italiju, Nemačku, Rusiju, Skandinaviju, Latinsku Ameriku, Arapski svet i Centralnu Evropu (navedeni su samo autori, ne i dela koja je birao Blum).

Italija: Pirandelo, Danuncio, Dino Kampana, Umberto Saba, Tomasi di Lampedusa, Ungareti, Montale, Salvatore Kvasimodo, T. Landolfi, Leonardo Skasia, PP. Pasolini, Cesare Pavese, Primo Levi, Italo Svevo, Basani, Natalia Ginzburg, Elio Vitorini, A. Moravia, Andrea Zanzoto, Italo Kalvino, Antonio Porta.

Nemačka: Hugo fon Hofmanstal, Rilke, Herman Broh, Georg Trakl, Gotfrid Ben, Franc Kafka, Bertold Breht, Artur Šnicler, Frank Vedekind, Karl Kraus, Ginter Eih, Tomas Man, Alfred Deblin, Herman Hese, Robert Musil, Jozef Rot, Pol Selan, Tomas Bernhard, Hejnrih Bel, Ingeborg Bahman, H.M. Encesberger, Valter Benjamin, Robert Valser, Krista Volf, Peter Handke, Maks Friš, Ginter Gras, Fridrih Direnmat, Johanes Babrovski.

Rusija: Ana Ahmatova, Leonid Andrejev, Andrej Beli, Osim Mendeljšam, Velimir Hlebnikov, Vladimir Majakovski, Mihail Bulgakov, Mihail Kuzmin, Maksim Gorki, Ivan Bunjin, Isak Babel, Boris Pasternak, Jurij Očlješa, Marina Cvetajeva, Mihail Zošenko, Andrej Platonov, Aleksandar Solženjicin, Josip Brodski

Skandinavija: Isak Dinsen, Martin Andersen Nexo, Knut Hamsun, Sigrid Unset, Gunar Ekelof, Tomas Transtomer, Par Lagerkvist, Lars Gustafson.

Srpsko-hrvatski: Ivo Andrić, Vasko Popa, Danilo Kiš.

Češka: Karel Čapek, Vaclav Havel, Milan Kundera, Jaroslav Seifert, Miroslav Holub.

Poljska: Bruno Šulc, Časlav Miloš, Vitold Gombrovič, Stanislav Lem, Zbignjev Herbert, Adam Zagajevski.

Mađarska: Atila Jozef, Franc Juhač, Laslo Nemet.

Grčka: Kavafi, Seferis, Nikos Kazancakis, Janis Ricos, O. Elitis, Angelos Sikelianos.

Latinska Amerika: Ruben Dario, Borhes, Karpanijer, G.C. Infante, Severo Sarduj, Reinaldo Arenas, Neruda, Nikolas Gilen, Oktavio Pas, Sezar Valeho, M. Asturias, Hoze Lima, Hoze Donoso, Hulio Kortazar, Markes, Ljosa, karlso de Andrade.

Arapski svet: Nadžib Mahfuz, Adunis, Mahmud Darviš, Taja Husajn.

  Duško Lopandić, Harold Blum, Književnost, Zapadni kanon