Џимија Хендрикса његови обожаваоци називају богом гитаре. Као божанство је насликан и на омоту његовог албума “Axis: Bold as love”. Са друге стране, његови сарадници и пријатељи кажу да је, упркос фуриозним и надахнутим наступима, ван сцене био тих, повучен и стидљив човек.

Усред инвазије британских бендова на Америку средином шездесетих година, у супротном смеру су, свако са своје стране континента и свако по своје парче славе, кренули Walker Brothers и Џими Хендрикс. Скот Вокер причао је да му се дешавало на почетку да га из неког разлога (и због дуге косе) на улицама Лондона побркају са Миком Џегером, али Хендрикса не да нису могли да помешају, него нису могли ни да га упореде са било ким кога су до тада видели и чули.

Хендриксов успон у правом смислу те речи почео је у Лондону, а ту му се четири године касније, после четири албума, небројених студијских снимака, концерата и турнеја по Америци и Европи, овоземаљски живот окончао под никад до краја разјашњеним околностима.

Кључну улогу у доласку Хендрикса на Острво одиграо је Чез Чендлер. Некадашњи басиста Анималса оставио се инструмента са намером да се упусти у менаџерисање. На препоруку Кита Ричардса из Rollin Стонеса, чуо је нешто посебно код Хендрикса у њујоршким клубовима и одлучио је да га поведе преко Атлантика и од њега направи звезду.

Тамнопутом гитаристи необичног стила и изгледа прикључила се бела ритам секција (басиста Ноел Рединг и бубњар Мич Мичел) и легенда је могла да се закотрља.

Пре одласка у Лондон, Хендрикс није имао много шта да изгуби. Рођен у Сијетлу 1942, у породици у којој се слили афроамеричко и ирско порекло са очеве и крв Черокија са мајчине стране, на рубу беде, трауматизован коначним одласком несталне мајке и строгог, па и насилног оца, повучен у себе, посебно од када су му брата одвели код хранитеља, пре би тек нешто промуцао него што је говорио. Бежао је у свет јефтиних научно-фантастичних романа све док му социјална радница у школи није помогла да у 15. години дође до прве акустичне гитаре и задржи је, јер би ми, ако би остао без ње, то “оштетило психу”. Леворук, самоук, толико је овладао инструментом да је умео да, када га је једном отац укорио што свира “наопако”, само окрене гитару и одсвира исто то једнако добро.

“Прво чега се сећам били су музика, звезда и планете. Отишао бих да спавам и написао петнаест симфонија. Имао сам чудно осећање да сам овде са разлогом и да ће једног дана имати прилику да ме чују”, причао је о свом детињству Хендрикс.

Када је као тинејџер после возикања у украденим колима доведен пред свршен чин да бира између затварања у поправни дом и одласка у војску, нашао се у униформи, и то у падобранским јединицама. Војске се ратосиљао фингирајући хомосексуалне склоности и 1962. године почео професионално да се бави музиком. Прво као пратећи гитариста, калећи се у бенду Литл Ричарда и свирајући са (ритам и) блуз музичаром Слимом Харпом, те Вилсоном Пикетом, Семом Куком, Ајком и Тином Тарнер, Џекијем Вилсоном, Isley Brothersima и другим мање или више познатим соул музичарима, а потом по њујоршким (фолк) клубовима, пишући прве песме под јаким утицајем Боба Дилана.

Живео је код девојака, хронично декинтиран, некад и данима гладан. “Када сам упозала Џимија, имао је само два пара панталона, две кошуље и гитару”, рекла је једна од њих.

О свему томе и много чему још пише Мик Вол у Хендиксовој биографији “Два су јахача прилазила”, објављеној недавно и код нас (Лагуна, превод Дејана Цукића). Подробно истражена, динамично написана књига, у којој су и три драгоцена дужа Волова интервјуа – са Хендриксовом девојком и инспирацијом за песму “Foxy Lady” Кети Ечинген, мултиинструменталистом и певачем Робертом Вајатом (Soft Machine) и чувеним тонцем и продуцентом Едијем Крејмером – осим што говори о Хендриксу као генијалном музичару, пружа и доста детаља, па и тривија, из каквих се може склопити портрет човека иза гитаре.

Хендрикс је у Британији, уз менаџерске захвате живописног Мајка Џефрија, постао одмах сензација. Најављиван као соул музичар (?) или “човек који је Дилан, Клептон и Џејмс Браун заједно”, фасцинирао је публику силовитим наступима и триковима попут свирања иза леђа или окидањем жица зубима.

“Идеја да то радим пала ми је напамет после Тенесија. Тамо морате да свирате зубима или у супротном лако могу да вас упуцају. Буде тамо цео низ сломљених зуба по бинама”, објаснио је Хендрикс, а пишу у његовој биографији Хари Шапиро и Сизар Глебик.

На једном од тих раних наступа, где су га слушали и Џон Ленон, и Пол Макартни, и Мик Џегер, и Брајан Џонс, и Пит Таунсенд, и Џеф Бек, и Кевин Ајерс, чуо га је и Ерик Клептон, тада у групи Cream.

“Свирао је сваким стилом који би вам пао напамет, али не да би се тиме ширио. Мислим, користио се са пар трикова, попут свирања зубима или иза леђа, али не у смислу да би тиме засенио, и то је било то. Сишао је са бине и мој живот више није био исти”, испричао је Клептон много година касније.

Неки су говорили да је Клептон најбољи рокенрол гитариста свих времена. Други да је то Хендрикс. Њих двојицу таква такмичења нису занимала. Неки су Клептона у то време називали богом. Хендрикс је то био. Бар на сцени. Ван сцене био је сушта супротност. Ћутљивог и повученог младића су, више од разговора, занимале девојке. А и он њих.

Аре You Experienced

Ту и тада настају Хендриксова чувена верзија “Hey, Јое”, као и његове песме “Purple Haze”, “Wind Cries Marry”, “Red House”. Албум “Аре You Experienced” (1967) доспео је на друго место топ листе на Острву, а Хендрикс на Монтереј поп фестивал. Одатле и легендарни снимак на ком Хендрикс током наступа пали гитару.

После Монтереја, било је време за повратак у Америку, где, како пише Вол, постаје нови предводник музичког андерграунда управо у тренутку када је он почео да се прелива на главну сцену. На турнеју са Хендриксом ишла је и група Soft Machine.

– За Хендрикса су се турнеје претвориле у сцене из оних старих вестерна где локални револвераш излази да изазове чувеног револвераша ако овај дође у град. Хендрикс је био веома стрпљив, али мислим да му се то помало смучило – испричао је Роберт Вајат.

Култни музичар у разговору са Миком Волом скреће пажњу на још једну важну особину начина на који је Хендрикс свирао.

– Постоји још нешто што људи који су га следили нису разумели. Та дугачка, предугачка солирања на гитари, претрчавање прстима преко прагова и извијање високих нота што делује тешко (а није). Џими то, у ствари, није радио. Он је веома пазио да не буде досадан – објашњава Вајат и као пример наводи Хендриксову верзију “All Аlong the Watchtower”, где “у сваком кругу мења оно што свира у соло деоници”.

За Хендрикса без гитаре каже да је “био суздржан”.

– Никада није држао банку. Никада га нисам чуо да нашироко распреда о некој теми. Мада, мислим, у тим приликама било је ту и других људи, а обично су га поред врата стрпљиво чекале и по две Швеђанке са ногама дугачким као Ајфелова кула, што му је можда било занимљивије него да седи и прича са гомилом ортака. Мало сам сумњичав према људима који тврде да су седели са Хендриксом и причали сатима – наводи Вајат.

За Хендрикса каже и да је “добар део времена деловао као одрасла особа међу адолесцентима”, да је био “невероватно фин човек, учтив и пристојан” и да су “све те дивље ствари биле само део представе”.

Хендриксова креативност, па и гениј чује се на његовим албумима. Или, како то Вајат каже: “Постоји та лакоћа додира, та флуидност. Постоји однос светлости и сенке”.

Слично о Хендриксу прича и чувени блузер Бади Гај. Њих двојица поделила су једном сцену.

– Џими је изгледао дивље, али се понашао врло стидљиво. Када је дошао тренутак за његов соло, чуо сам у томе доброг блузера који, попут мене, трага за новим звуцима и не брине ако се успут изгуби. После наступа, он ми је захвалио. ‘Ти си један од мојих учитељ’. Био сам почаствован, мада се не сећам да сам некада добио новац за часове. Пожелео сам му срећу и више га нисам видео.

Са друге стране, биле су ту и дроге. Од траве и ЛСД-а, до целог “асортимана” шездесетих. Тада је, причају сведоци, а и неке од девојака из његових успутних веза, умео да буде и насилан.

Кад звуци постану боје

Хендрикс је на омоту албума “Axis: Bold as Love” (1967) представљен као многоруко хинду божанство Вишну. Њему се то није допало. Мислио је да је боље било да је уметник акцентовао његово индијанско порекло. А тај албум се мање допао и публици од првог. Требало је слушаоци тек да се навикну.

Нема ко није чуо за вах-вах педалу а да је није довео у везу са Хендриксом. Педале су до пуног изражаја дошле управо на овој психоделичној плочи. Музиколози сад распредају читаве теорије о његовим начинима свирања и откривају слој по слој звукова и тумаче их. А некад је довољно само слушати и уживати. У песмама попут “Spanish Castle Magic”, “Castke Madeе оf Sand”, нежној “Little Wing”, “You Gот Ме Floating” и, посебно, у “If  6 Was 9”.

Склоност са експериментисањем звуком Хендрикс је наставио и на свом последњем студијском албуму “Еlectric Ladyland”. Снимање је започето крајем 1967. али се одужило скоро целу годину, а песме су се прелиле и на другу плочу. Гунђање менаџера Мајк Џефрија ублажено је оног тренутка када је чуо хит у виду фуриозне “Crosstown Traffic”.

А онда је Хендрикс прешао на “Voodoo Child”. Мичел је и био и није био у бенду, Рединг је отишао раније, па се баса, поред клавијатура, прихватио Стив Винвуд (Traffic), гостовали су и Џек Каседи (Jefferson Аирплане), као и други музичари које је Хендрикс доводио у студио након што би претходно са њима џемовао у клубовима. Све чешће би долазио и за миксету за којом је био Еди Крејмер.

– Ја сам један од оних који је имао ту невероватну срећу да сарађује са њим и да га гледа како свира… да гледам тог изузетно тихог, стидљивог човека како проживљава запањујући преображај у некаквог џина оног тренутка када узме проклету гитару и ти зачујеш звук из његовог појачала – прича Крејмер и за Хендрикса мисли да “није размишљао тек изван оквира, већ далеко изнад свих ограничења, дубоко у свемир”.

Он развејава још једну предрасуду о Хендриксу као неспутаном музичару који би се “изгубио”.

– Он је био изузетно добро организован човек, упркос спољашњем утиску раскалашног животног стила и свих тих ствари. Он је водио белешке о свему што намерава. Он је припремао и планирао унапред сваки термин у студију. До такве мере да су и неке ствари које делују као последица опуштене импровизације, веома добро биле осмишљене са његове стране. Најбољи пример за то је “Voodoo Child”. Он је отишао у “Сцену” и свирао три-четири сата, покушавајући да одабере праве музичаре са којима би свирао јер је знао шта жели – прича Крејмер.

Ту су и песме “Burning оf the Midnight lamp” и “Gypsy Eyes”, одраз нових Хендриксових културолошких фасцинација и идејама о племену и сталним путовањима. У дану када је Хендрикс почео да снима трећи тај албум, Боб Дилан објавио је “John Wesley Harding” (иначе снимљен за само 12 сати).

Мало је недостајало да на “Еlectric Ladyland” уместо “All Аlong the Watchtower” заврши обрада Диланове “И Dreamed I Saw Sт. Аugustine”, али је Хендрикс одустао од ње, мислећи да сам за то нема “довољну дубину”. Одабрао је зато следећу Диланову песму са плоче и одсвирао је тако да је и сам аутор касније ревидирао начин на који је свира.

И Хендриксов дар да напише добре стихове често је у сенци његовог свирања. А то су снажне слике и јасне поруке онима што могу да их чују. Поруке је успевао да пренесе и без речи. Начин на који је на Вудстоку у то августовско јутро последњег дана фестивала 1969. одсвирао америчку химну неко је већ назвао најбољим описом целе те деценије на подељеном континенту, па и шире.

Никада, нажалост, нећемо сазнати како би звучало да су Хендрикс и Мајлс Дејвис свирали заједно. И ту је та чувена прича да је Мајлса са Хендриксовом музиком упознала фасцинантна Бети Дејвис. И да га је из дводелних одела пресвукла у шарену одећу.

Велики џез трубач сумњичио је своју фасцинантну жену да петља нешто са Хендриксом и невезано за музику, па је то, наводно, био разлог што се два џина нису нашла у студију. Но, то су нагађања. Обојица су наступила на фестивалу Isle оf Wight 1970. Мајлс је исте године снимио “Bitches Brew” и увукао рокенрол у џез, а Хендриксов живи албум “Isle оf Wight” објављен је следеће године, постхумно.

Џими Хендрикс преминуо је 18. септембра 1970. године у соби своје тадашње девојке Монике Данеман у хотелу “Самарканд”. Све остале околности су у измаглици. Званична верзија је да се угушио након мешања вина и барбитурата. Незванична је да се Хендрикс онесвестио неколико сати пре него што је Данеманова позвала хитну помоћ, а да је пре тога позвала певача Анималса Ерика Бардона и његову девојку да јој помогну да почисти наркотике. Постоје, наравно, и неке теорије завере.

Последње што је написао је поема “Прича о животу” са стихом: “Прича о животу бржа је од трептаја ока”.

Да је Хендрикс поживео, Вајат мисли да би и даље вероватно лутао, онако како је лутао са групом “Band of  Gypsies”. Крејмер је уверен да би се бавио филмском музиком. За Хендриксом су остали бројни снимци и Крејмер их је повремено сређивао и објављивао. На питање која од тих постхумно објављених песама му је најдража, каже: “Somewhere”.

И Хендрикс је ту после пола века од смрти. Ту негде.

Аутор:Матија Јовандић

Извор: НОВА С

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Džimi Hendriks, Muzika, Nova S, Rok muzika