Hristijanizacija i razvoj pismenosti u Velikomoravskoj kneževini

Ulogujte se / Kreirajte profil

Hristijanizacija i razvoj pismenosti u Velikomoravskoj kneževini

.

Become a Patron!

.

O procesu hristijanizacije na prostoru Velikomoravske kao i na prostorima severnijih delova Panonije, najbolje svedoči izgradnja brojnih crkvenih objekata koja je posebno bila intenzivna tokom devetog veka. Međutim, istorijski izvori kao i arheološki nalazi ukazuju da je ovaj proces i pre dolaska Moravsko-panonske misije bio prilično dinamičan. U tom kontekstu treba pomenuti kako su postojale i druge misije na prostoru Velike Morave, pri čemu posebno treba izdvojiti tzv. Irsko-škotsku, kao i misiju koju su sprovodili bavarski kaluđeri. Ove dve misije su delovale uporedo sa misijom braće iz Soluna i često su imale antagonistički stav prema njoj o čemu veoma dobro svedoče različiti istorijski izvori. U tom smislu reprezentativan je primer neprijateljskog stava episkopa Vihinga koji je bio na čelu episkopije u Njitri i koji je često zlonamerno i tendenciozno delovao protiv Ćirila i Metodija. Posebno veliki uticaj na crkvene prilike na prostoru Velikomoravske su imale nadbiskupije u Salzburgu i Pasovu između kojih je inače postojao rivalitet oko dijaceza.

1.Teritorija Velikomoravske prikazana na mapi Evrope tokom vladavine Svetopluka I

Teritorija Velikomoravske prikazana na mapi Evrope tokom vladavine Svetopluka I

Proces hristijanizacije na prostorima na kojima su delovali Ćirilo i Metodije, izuzev kroz sakralnu arhitekturu, ogleda se kroz veliki broj materijalnih nalaza i to pre svega kroz običan i luksuzan nakit sa hrišćanskim simbolima. Arheološkim iskopavanjima je utvrđeno da je nakit sa hrišćanskim simbolima postao zastupljeniji od druge polovine devetog veka u svim većim naseljima Velikomoravske što svedoči o odmaklom procesu hristijanizacije, ali u izvesnom smislu i o onovremenim modnim trendovima na prostoru Velike Morave. Takođe, u periodu delovanja misije Ćirila i Metodija dolazi i do značajnijeg korišćenja luksuznog nakita među višim i vladajućim slojem stanovništva koje je inače prvo prihvatilo hrišćanstvo. Različiti primerci luksuznog nakita koji predstavljaju import iz Vizantije, postali su daleko zastupljeniji od početka delovanja misije solunske braće. Kasnije, tokom druge polovine devetog veka u Mikulčicama i drugim većim gradskim centrima su postojale brojne radionice koje su izrađivale luksuzan nakit od plemenitih metala sa hrišćanskim simbolima po uzoru na vizantijski import. Izuzev nakita, o razvijenom hrišćanstvu u drugoj polovini devetog veka svedoče i pojedini nalazi koji su služili za liturgiju, odnosno koji su predstavljali crkvene predmete.

Monoksili pronađeni na lokalitetu Mikulčice

Monoksili pronađeni na lokalitetu Mikulčice

Arheološki nalazi sa lokaliteta Mikulčice

Arheološki nalazi sa lokaliteta Mikulčice

Različite vrste luksuznog nakita i delova pojasa pronađenih na lokalitetu Mikulčice

Iako postoji čitav niz svedočanstava o hristijanizaciji, građevine ili predmeti koji se na neki način mogu povezati direktno sa misijom Ćirila i Metodija praktično da ne postoje. Jedini izuzetak možda predstavlja jedna luksuzna kutijica (piksida) od slonovače pronađena sedamdesetih godina dvadesetog veka u Češkoj, za koju pojedini istraživači smatraju da je mogla predstavljati predmet koji su Ćirilo i Metodije poklonili velikomoravskom vladaru Svetopluku. Takođe, nastanak nekoliko crkvenih objekata se  okvirno datuje u period delovanja misije.

O pismenosti i glagoljici, praktično da nema materijalnih svedočanstava. Svakako, izuzetak predstaljaju fragmenti keramike pronađeni u Blatogradu (Zalvar u Mađarskoj)  gde se inače nalazilo središte Panonske kneževine kojom je vladao Pribina nakon što je prognan iz Njitre, kao i njegov sin knez Kocelj. Naime, na ulomcima keramike pronađenim u blizini ovog lokaliteta, konstatovana su ugravirana slova glagoljice tako da ovi nalazi zapravo predstavljaju retka svedočanstva kojima se dokazuje da je glagoljica tokom devetog veka zaista bila korišćena. Interesantni su i nalazi od plemenitih metala koji su nedavno pronađeni u Bojni u Slovačkoj koji takođe ukazuju na pismenost i koji su trenutno u procesu analize najeminentnijih evropskih stručnjaka. Svakako, pismenost je bila ograničena isključivo na više slojeve kao i na pripadnike viših crkvenih krugova, dok je najveći deo stanovništva bio nepismen.

Stvaranje glagoljice kao prvog slovenskog pisma od strane Ćirila i Metodije, imalo je epohalan značaj za sve Slovene pošto su time postavljeni temelji slovenske pismenosti, koja će se kasnije tokom vekova razvijati u skladu sa kompleksnim društvenim, političkim i kulturnim istorijskim tokovima.

Prve sakralne građevine na prostoru Velike Morave izgrađene su početkom devetog veka i njihov nastanak je potrebno sagledati u kontekstu procesa hristijanizacije ovih prostora koji je pre svega sprovođen delovanjem franačkih misionara iz Bavarske, kao i delovanjem irskih misionara. Svakako, prvenstveno zbog jezičke barijere, uspešnost procesa hristijanizacije sprovođene od nemačkih i irskih misionara na ovim prostorima je bila prilično limitirana. Ne postoje svedočanstva o tome kako su izgledali sakralni objekti u ovom periodu, što se objašnjava činjenicom da su prve crkve građene pretežno od drvenog materijala.

Hrišćanski simboli (privesci) svedoče o procesu hristijanizacije u Velikomoravskoj

Hrišćanski simboli (privesci) svedoče o procesu hristijanizacije u Velikomoravskoj

17

Ostaci crkve iz perioda Velikomoravske. Arheološki lokalitet Sady “Špitálky (Uherské Hradiště).

 

Karakteristike sakralne arhitektura iz vremena Moravsko-panonske misije na prostoru Velikomoravske

 

Političkim, ekonomskim i vojnim jačanjem Velikomoravske tokom vladavine Rastislava, kao i dolaskom Moravsko-panonske misije na prostor Velike Morave, uočava se i značajnija aktivnost u kontekstu gradnje brojnih sakralnih objekata pre svega na prostoru većih i značajnijih naselja.

Arheološkim istraživanjima najznačajnijih centara Velike Morave kao što su Mikulčice, Stare Město na Valách, Uherské Hradiště i drugih, omogućen je uvid u arhitekturu sakralnih objekata koji su građeni tokom postojanja Velikomoravske, odnosno tokom delovanja Moravsko-panonske misije. Najveći broj crkava je konstatovan na lokalitetu Mikulčice koji je inače predstavljao najznačajniji i najveći gradski centar Velikomoravske. Ovde je pronađeno dvanaest crkava pri čemu je sedam u okviru unutrašnje fortifikacije, a pet u širem arealu. Ujedno, na lokalitetu Mikulčice je iskopana najveća crkva koja je do sada pronađena na prostoru Velike Morave. Radi se o bazilici dužine 36,5 m i širine oko 12 m, sa tri broda i narteksom. Izuzev ovog objekta, na Mikulčicama su otkrivene i drugačije specifične crkve uključujući i rotonde od kojih treba izdvojiti onu sa dve apside. Na lokalitetu Staroměstsko-uhersko hradište i u njegovoj okolini takođe je otkriveno nekoliko crkava, kao i podoris rotonde ispod današnje Crkve Sv. Mihaila. Ostaci crkvenih objekata su pronađeni praktično na celom prostoru koji je zauzimala Velikomoravska.

Arheološki lokalitet Mikulčice. Fotografija nastala neposredno nakon iskopavanja drvenog čamca tzv. Monoksila u jednom od isušenih rukavaca reke Morave koji su predstavljali deo odbrambenog sistema

Arheološki lokalitet Mikulčice. Fotografija nastala neposredno nakon iskopavanja drvenog čamca tzv. Monoksila u jednom od isušenih rukavaca reke Morave koji su predstavljali deo odbrambenog sistema

8

8. Arheološki lokalitet Mikulčice čija se lokacija nalazi pored toka Morave na granici Češke i Slovačke

Od većine objekata izgrađenih tokom postojanja Velikomoravske sačuvani su samo delovi podorisa koji ne dozvoljavaju bliže datovanje na osnovu stilskih karakteristika. Zbog toga se ove crkve na osnovu nekropola koje se nalaze oko njih, datuju okvirno u prvu polovinu devetog veka. Jedini izuzetak predstavlja Crkva Sv. Margite u Kopčanima u današnjoj Slovačkoj koja je sagrađena krajem devetog veka i koja je praktično u potpunosti zadržala izvorni oblik što je čini jednom od najstrijih crkava u srednjoj Evropi, kao i jedinim sačuvanim sakralnim objektom iz vremena Velikomoravske. Inače, većina crkvenih objekata nastalih u periodu Velikomoravske i delovanja Moravsko- panonske misije, bili su dužine između 10,5 i 35 m. a širine od 7,1 do 10,7 m. Crkve su najčešće građene od lomljenog kamena koji je spajan krečnim malterom sa primesama paljene gline. Njihovi unutrašnji, a možda i spoljašnji zidovi bili su ukrašavani freskama o čemu svedoče sačuvani fragmenti. Pretpostavlja se da su na freskama preovlađivali figuralni i geometrijski motivi.

 

Arheološki lokalitet Mikulčice

 

Arheološki lokalitet Mikulčice (Mikulčice-Valy) predstavljao je najznačajniji i najveći gradski centar a najverovatnije i prestonicu Velikomoravske. Lokalitet se nalazi na jugoistoku Češke u blizini granice sa Slovačkom i sa ukupnom površinom od približno deset hektara predstavlja najveće slovensko arheološko nalazište na prostoru Češke. Čitav areal na kom se prostiru utvrđenje, naselje i nekropole, proglašen je nacionalnim spomenikom kulture a lokalitet je kandidovan i za Uneskovu listu svetske kulturne baštine.

Višedecenijskim arheološkim istraživanjima konstatovano je da je od kraja VI i tokom većeg dela VII veka na ovom prostoru postojalo neutvđeno slovensko naselje kao i nekropola sa pokojnicima koji su spaljivani i čiji je pepeo zatim sahranjivan u specifičnim urnama. Krajem VII ili početkom VIII veka sagrađeno je prvo slovensko utvrđenje koje se postepeno sve više razvijalo i širilo uporedo sa naseljem. Ostaci ovog prvog slovenskog utvrđenja su u velikoj meri uništeni zbog intenzivne građevinske ativnosti datovane u period postojanja Velikomoravske kada je izgrađeno novo i znatno veće naselje. Čitav kompleks je bio lociran na ostrvima na reci Morava i bio je okružen brojnim rukavcima koji su predstavljali sastavni deo odbrambenog sistema, odnosno fortifikacije. Areal se prostirao na površini većoj od deset hektara i sastojao iz više celina. Akropola je bila utvrđena bedemima od kamena i drveta koji su prelazili 3,5 m širine i u njenom sklopu se nalazila kneževska palata kao i sedam crkava. Van fortifikacije se nalazilo još pet crkava koje se pripisuju pripadnicima najviše aristokratije, pri čemu je u okviru fortifikacije konstatovana i velika građevina koja je služila za stacioniranje vojne posade od približno hiljadu vojnika.

Rekonstrukcija izgleda i položaja arheološkog lokaliteta Mikulčice, najznačajnijeg gradskog centra i najverovatnije prestonie Velikomoravske. Lokalitet je bio lociran na ostrovima na reci Morava i bio je okružen brojnim rukavcima koji su predstavljali sastavni deo odbrambenog sistema, odnosno fortifikacije. Sam areal se sastojao iz više celina koje su se u kontinuitetu razvijale još od sedmog veka. Akropola je bila utvrđena bedemima od kamena i drveta koji su prelazili 3,5 m širine i u njenom sklopu se nalazila sama kneževska palata kao i sedam crkava. Van fortifikacije se nalazilo još pet crkava koje se pripisuju pripadnicima najviše aristokratije, pri čemu je u okviru fortifikacije konstatovana i velika građevina koja je služila za stacioniranje vojne posade od približno hiljadu vojnika. Čitav kompleks se prostirao na nekoliko desetina hektara i do sada je na lokalitetu otkriveno preko 2000 grobova sa ogromnim brojem nalaza, od kojih mnogi predstavljaju vrhunac zanatstva I umetnosti Velikomoravske. Kulminaciju u razvoju Mikulčice su imale u drugoj polovini desetog veka, kada su predstavljale centralnu tržnicu Velikomoravske u kojoj je živelo preko 2000 stanovnika od čega 300 na prostoru same fortifikacije .

Rekonstrukcija izgleda i položaja arheološkog lokaliteta Mikulčice, najznačajnijeg gradskog centra i najverovatnije prestonice Velikomoravske. Lokalitet je bio lociran na ostrovima na reci Morava i bio je okružen brojnim rukavcima koji su predstavljali sastavni deo odbrambenog sistema, odnosno fortifikacije. Sam areal se sastojao iz više celina koje su se u kontinuitetu razvijale još od sedmog veka. Akropola je bila utvrđena bedemima od kamena i drveta koji su prelazili 3,5 m širine i u njenom sklopu se nalazila sama kneževska palata kao i sedam crkava. Van fortifikacije se nalazilo još pet crkava koje se pripisuju pripadnicima najviše aristokratije, pri čemu je u okviru fortifikacije konstatovana i velika građevina koja je služila za stacioniranje vojne posade od približno hiljadu vojnika. Čitav kompleks se prostirao na nekoliko desetina hektara i do sada je na lokalitetu otkriveno preko 2000 grobova sa ogromnim brojem nalaza, od kojih mnogi predstavljaju vrhunac zanatstva i umetnosti Velikomoravske. Kulminaciju u razvoju Mikulčice su imale u drugoj polovini desetog veka, kada su predstavljale centralnu tržnicu Velikomoravske u kojoj je živelo preko 2000 stanovnika od čega 300 na prostoru same fortifikacije .

Mikulčice su posebno značajne zbog raznolikosti i zastupljenosti sakralne arhitekture, koja pored različitih nalaza nakita, najbolje svedoči o procesu hristijanizacije, ali i o naglašenom hrišćanskom i gradskom karakteru naselja. Uzimajući u obzir veliki broj crkava kao i gabarit ovih objekata, postoje indicije da je upravo u Mikulčicama bilo crkveno središte Velikomoravske. U tom kontekstu posebno se ističe trobrodna bazilika sa narteksom čija je dužina iznosila preko 36 m, dok je širina objekta bila oko 12 m. Pored ovog objekta posebno je interesantna i rotonda, odnosno crkva sa specifičnim okruglim podorisom. Na osnovu pojedinih fragmenata, konstatovano je da je unutrašnjost crkava bila oslikana. Na lokalitetu je otkriveno preko 2000 grobova sa ogromnim brojem nalaza, od kojih mnogi predstavljaju vrhunac zanatstva i umetnosti Velikomoravske. Osim priloga u nakitu, prilikom arheoloških iskopavanja u grobovima je pronađeno oružje, kao i konjanička oprema, što pruža indicije da su u preko stotinu grobova sahranjeni ratnici. Na lokalitetu je takođe pronađen značajan broj nalaza koji svedoče o svakodnevnom životu njegovih žitelja a posebno su zanimljivi nalazi nekoliko tipičnih slovenskih drvenih čamaca –  monoksila.

Kulminaciju u razvoju Mikulčice su imale u drugoj polovini devetog veka, kada su predstavljale centralnu tržnicu Velikomoravske u kojoj je živelo preko 2000 stanovnika od čega 300 na prostoru same fortifikacije. Zbog velikog broja nalaza, kao i zbog urbanog karaktera naselja, Mikulčice se od strane pojedinih istraživača identifikuju sa „starim Rastislavovim gradom” (viz urbs antiqua Rastizi). Propast Velikomoravske početkom X veka ujedno je doprineo i opadanju značaja Mikulčica, iako dokazi o uništenju naselja nisu konstatovani na terenu. Suprotno tome, rezultati arheoloških istraživanja svedoče da je naselje postojalo još nekoliko vekova, ali nije imalo nikakav veći značaj.

 

Problematika lociranja Metodijevog grobnog mesta

 

Nakon što je preminuo 869. godine u Rimu, Ćiril (Konstantin) je sahranjen u Crkvi Svetog Klimenta, gde se i danas nalaze njegove mošti. Sa druge strane, lokacija Metodijevog groba do danas nije poznata i predstavlja predmet brojnih hipoteza od kojih većina ima krajnje spekulativni karakter.

Bazilika Svetog Klimenta u Rimu

Sudeći prema dva spisa Metodijevih učenika koji su očito prisustvovali sahrani, Metodije je preminuo 6. aprila 885. godine i sahranjen je u glavnoj crkvi Velikomoravske sa leve strane iza oltara Sv. Bogorodice. Međutim, bez obzira na ovaj naizgled koncizan podatak sa kojim se disponuje, Metodijev grob, uprkos permanentnoj potrazi koja traje već nekoliko decenija do sada nije pronađen ili nije identifikovan. Pitanje nepoznate lokacije ujedno već nekoliko decenija predstavlja interesantnu temu, pa se zbog toga konstantno produkuju različite, najčešće naučno neutemeljene, hipoteze koje stalno dobijaju značajan publicitet u javnosti. Tako se često senzacionalistički navode različite lokacije koje se vezuju za Metodija, a nekoliko puta su različiti istraživači tvrdili kako su navodno na pragu značajnog otkrića. Sa druge strane, pojedini značajniji arheolozi smatraju da je Metodijev grob zapravo verovatno već otkriven, ali da nije sa sigurnošću ubifikovan zbog nedovoljno jasnih materijalnih dokaza koji bi sa sigurnošću potvrdili da je u njemu zaista bio sahranjen Metodije.

Intenzivna arheološka iskopavanja značajnih centara Velikomoravske, nisu rešila zagonetku lokacije groba, iako su svakako pružila različite značajne indicije koje su poslužile za izvođenje izvesnih validnih hipoteza. Generacije arheologa i istoričara su se najčešće prilikom traženja lokacije oslanjali na podatke iz spisa Metodijevih učenika koji prilično detaljno opisuju mesto groba u glavnoj crkvi Velikomoravske. Problem je međutim, to što nikada nije pouzdano utvrđeno koji sakralni objekat je važio za „glavnu crkvu Velikomoravske”, kao ni gde se ta crkva zapravo nalazila. Iako postoji čitav niz tumačenja i nagađanja oko potencijalne lokacije ovog objekta, danas preovlađuju dve ozbiljnije hipoteze.

Ranosrednjevekovni breg Mikulčice. Drugi krak reke sa natkrivenim pregradama građenim od kamena i drveta na tlu korita i drvenom konstrukcijom prizemne pozornice

Maketa trobrodne bazilike u Mikulčicima

Mikulčice – Arheopark

 

Prema mišljenju nekih istraživača, glavna crkva je sigurno bila locirana u okolini ili na užem prostoru najznačajnijeg gradskog naselja Velikomoravske u Mikulčicama. Prilikom intenzivnih arheoloških iskopavanja tokom šezdesetih godina dvadesetog veka na ovom lokalitetu, u najvećoj crkvi tzv. trobrodnoj bazilici, pronađen je grob br. 580 čiji položaj u hramu prilično odgovara opisu lokacije groba Metodijevih učenika. Češki arheolog Z. Klanica je ovaj grob u svojoj knjizi „Tajna groba moravskog nadbiskupa Metodija” interpretirao kao Metodijev. Međutim, mnogi drugi istraživači su izneli protivargumentaciju datujući ovaj grob na osnovu priloga u period pre delovanja Moravske misije, ukazujući kako je u tom grobu sahranjen lokalni velmoža s obzirom da je uz pokojnika u grobu između ostalog pronađen i mač koji svakako ne bi bio sahranjen uz Metodija. O Mikulčicama kao glavnom središtu Moravske misije takođe postoji izvesna tradicija u krugovima bugarskog pravoslavnog sveštenstva, čiji pripadnici upravo ovaj lokalitet vide  kao mesto na kome je sahranjen Metodije.

Istraživači koji zastupaju drugu hipotezu, smatraju da se glavna sakralna građevina Velikomoravske u kojoj je sahranjen Metodije, nalazila na lokalitetu Uhersko Hradište Sadi koji se nalazi nedaleko od Velegrada na jugoistoku Češke. Šezdesetih godina dvadesetog veka u zidu najvećeg sakralnog objekta na ovom lokalitetu pronađen je jedan grob sa fragmentima podlaktice pokojnika kao i sa ostacima hrišćanskih simbola. Zbog ovakvog konteksta nalaza, ovaj grob je deo istraživača interpretirao kao Metodijev. Iako je ovo stanovište bilo afirmisano i od strane pojedinih vatikanskih autora, ne postoji dovoljno dokaza po kojima bi se ovaj grob sa sigurnošću pripisao Metodiju. Ipak, ova hipoteza nije u potpunosti odbačena. Suprotno tome, ona je u poslednjih nekoliko godina iznova aktuelizovana budući da su nova arheološka iskopavanja  pružila značajan korpus novih nalaza koji idu u prilog pretpostavci da se glavni crkveni centar Moravsko-panonske misije nalazio na lokalitetu Uhersko Hradište Sadi, a ne u Mikulčicama. Inače, ovaj lokalitet je pored Mikulčica predstavljao jedno od najznačajnijih i najvećih velikomoravskih naselja.

Uhersko Hradište Sadi

Izuzev ove dve potencijalne lokacije Metodijevog groba, postoje i druge hipoteze po kojima je Metodije sahranjen u Đevinu, Njitri, Velegradu, Modri ili na nekoj drugoj lokaciji, ali one imaju više spekulativni karakter nego što predstavljaju argumentovane pretpostavke. Na kraju treba pomenuti i hipotezu po kojoj je Metodije sahranjen u okolini Sirmijuma, odnosno na prostoru današnje Mačvanske Mitrovice. Ovu tezu su zastupali i zastupaju pojedini mađarski i američki arheolozi, ali ona u suštini za sada nije izazvala veću pažnju stručne javnosti. Svakako, ova pretpostavka se čini interesantnom s obzirom na to da se iz teksta Moravsko-panonske legende crpe izvesni podaci koji govore kako je sedište nadbiskupije u Panoniji bilo upravo u Sirmijumu gde je Metodije jedno vreme boravio.

Problem identifikacije Metodijevog groba i dalje ostaje otvoren, pri čemu je mogućnost za precizno i tačno određivanje izuzetno limitirana. Činjenica da je Metodije samo nekoliko meseci nakon smrti praktično anatemisan od strane pape Stefana V koji je zabranio slovensko bogosluženje na prostoru Velikomoravske, upućuje na mogućnost da je nad Metodijevim posmrtnim ostacima od strane germanskog klera izvršen interdikt, tj. odstranjivanje iz groba i spaljivanje. Zabrana slovenskog bogosluženja na prostoru Velikomoravske, pismena naredba pape, progon Metodijevih učenika, kao i mržnja germanskog klera na čelu sa njitranskim episkopom  Vihingom prema Moravskoj misiji, čine sasvim mogućim scenario po kom su Metodijevi posmrtni ostaci odstranjeni iz njegovog groba a zatim uništeni, tj. spaljeni. Uostalom, u grobu pronađenom u najvećem crkvenom objektu na lokalitetu Uhersko Hradište Sadi koji neki autori interpretiraju kao Metodijev, konstatovani su tragovi paljevine, što donekle govori u prilog ovoj hipotezi. Svakako, uprkos ovoj činjenici, svaka interpretacija o Metodijevom grobu još uvek je isključivo hipotetičke prirode. Vodeći arheolozi i istoričari koji se bave istraživanjima istorije i kulture Velikomoravske, prilično su skeptični da će i u bližoj budućnosti pitanje lokacije Metodijevog groba dobiti konačan epilog.

ZA P.U.L.S.E. Kristijan Obšust

Odabir ilustracija izvršila redakcija Pulsa

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



3 komentara na tekst Hristijanizacija i razvoj pismenosti u Velikomoravskoj kneževini

  1. Tatijana

    18/04/2020 at 21:05

    Super tekst, još bolji autor…:))

  2. Митар Давидовић

    21/04/2020 at 05:45

    Проф. др Радивоје Пешић (1931-1993)

    Radivoje PešićПроф. др Радивоје Пешић (рођен 1931. у Велесу, умро 1993. у Београду) био је истраживач изузетне научне упорности и доследности и пре свега личног истрајавања и храбрости. Докторирао је и објавио петнаестак књига из области науке о књижевности. Био је члан многих страних академија наука и уметности и носилац Златног ордена француске академије. У складу са својом великом љубављу и оданошћу научној истини, био је иницијатор и један од оснивача Института за истраживање словенске цивилизације у Новом Саду. Идеја творца било је мултидисциплинарно, научно и пре свега слободно проучавање уз посебно формирану архиву, библиотеку и информативно-издавачку делатност. Циљеви овог Института требало је да буду оно што је Пешићев научни рад већ са успехом и показао, а то је да словенска историографија трпи доминантан утицај нордијске школе, да су многе историјске истине фалсификоване из ненаучних интереса са врло тешким и дуготрајним научним, историјским и сваким другим последицама. Слободна и темељна анализа, како нових, тако и старих извора, требало је да покаже Балкан као прву Европу и источник европске писмености и цивилизације, као и аутохтоност Словена на његовим просторима.
    За живота проф. др Радивоје Пешић није доживео да његови радови из обе области буду објављени на српском језику, што сада исправља издавачка кућа, коју су основали његови наследници под именом “Пешић и синови”. Они су објединили његова предавања из лингвистике и палеолингвистике која је излагао у Риму, Милану и Трсту, као и његов скоро четири деценије дуг истраживачки рад на Виначком писму. Тај рад се огледао у систематизацији графема и откривања законитости које владају међу њима, као и упоређивање са етрурским, али и критским, санскритским, англосаксонским и другим писмима.
    Винчанско Писмо 1Потврду свом раду проф. Пешић је добио у делу најкомпетентнијег европског палеолингвисте Харалда Хармана, као и проф. Марије Гимбутас, која је основала катедру за проучавање Винчанског писма на универзитету у Калифорнији. Код домаће научне јавности, на жалост, таква подршка је изостала, будући да је био највише оспораван од нестручњака.
    Проф. Пешић је открио систем “Винчанског писма” 1980. године, 8000 година после његовог нестанка и систем писма Лепенског вира 1985. године, 10000 година после настанка. Уједно је и предочио универзалну генезу писма, доказујући да човек није прво цртао предмете ради споразумевања. У почетку је било слово (у чијој је структури било садржано архетипско, креативно и формативно), а не пиктограм, хијероглиф или идеограм. Проучавајући писмо Лепенског вира, уочио је морфологију која се налази у скоро свим архајским системима писма. Индијски граматичар Панини (IV век пре н.е.) оставио нам је у наслеђе трагање за нултом фонемом, а проф. Пешић за нултом графемом.
    Сећајући се Галилеја који нас је упозорио да природа говори језиком математике, запитао се када се праисторијски човек помирио са природом наслутивши њену геометрију. Из прве уцртане тачке произашао је први круг. Сложеније структуре су попримиле, према резултатима његовог истраживања, различите али симетричне обрасце. Таква дијалектика преображаја форме заједничка је тековина старе кинеске традиције као и савремене физике.
    Цивилизација се, дакле, родила истог “трена” када и потреба за препознавањем облика и његовим овладавањем, и то не само у избору и распореду станишта него и осећања и “схватања” света. Тај преокрет десио се у периоду неоита од VI до IV миленијума пре нове ере и то баш (зашто не?) на простору између Црног и Јадранског мора и Карпата и Крита. Радивоје Пешић је први схватио епохалност открића археолошког локалитета Винча, а да је тачно његово тврђење да се из тог епицентра писменост ширила панонском равницом, сведоче локалитети: Старчево, Гомолава, Доња Брањевина, Ватин.
    Својим делом, овај научник на нас преноси задивљеност чињеницом да је већ у раним траговима овог писма, било на керамичким предметима за свакодневну потребу, било на жртвеним фигурама, доследан синтетизам и прецизност у облицима. Распрострањеност забележених порука у свој њиховој сложености сведочи да духовне потребе нису биле привилегија повлашћених, него да је интелектуална комуникација била својина целе заједнице.
    Када модеран човек ово схвати, мора да се још једном замисли над својим површним односом према духовном животу праисторијског човека. Тада више не може да се одржи став неких научника о митолошкој, уместо историјској свести човека тог давног времена. Јер, наш предак није бележио само елементе свог живота у његовој појавности, него и законитости њиховог међусобног односа, остављајући будућим људима да и они о њима мисле. Ако ово изазива неверицу, шта рећи за најновија истраживања која су доказала писменост човека старијег од нас 250000 година.
    Све до открића проф. Пешића 1980. године, богат фонд балканске писмености из доба неолита није озбиљно тумачен. Сваки пут, међутим, када би се тим налазима прилазило са научним поштењем, били су прихваћени као докази аутентичне писмености. Пуна афирмација је остварена 1987. у Милану, када је документовано представљен систем писма које је по свом првом и најбогатијем налазишту названо Винчанско. Тај тренутак је изменио до тада важећу хронологију, која сада изгледа овако:
    1. Протописмо Лепенског вира (8000-6000 год. пре н.е.).
    2. Винчанско писмо (5300-3200 год. пре н.е.).
    3. Сумерско у Месопотамији (3100 пре н.е. – 75 год. н.е.).
    4. Протоеламско (између 3000 и 2000 пре н.е.).
    5. Протоиндијско (око 2200 пре н.е.).
    6. Кинеско (1300 пре н.е. и траје до данас)
    7. Египатско (3000 пре н.е. – 400 н.е.).
    8. Критско (2000–1200 пре н.е.).
    9. Хетитско (1600–777 пре н.е.).Винчанско Писмо 2Винчанско писмо је, не само историју, померило временски неколико хиљада година уназад, него и просторно изменило цивилизацијску карту, али се померања ту не заустављају. Проф. Пешић у предавању о Словенској цивилизацији (1991. год.), под називом “Завера порицања”, наводи низ до тада важећих аксиома, који по цену бурних ломова, дефинитивно морају бити научно раскринкани и прогнани у поглавље догми. Значи: Слави не потиче од Скјави (на латинском: робови), Словени имају Дажбога, бога сунца, те отуда њихов етноним који именује ову цивилизацију као цивилизацију светлости.
    Словени нису били без језика све до почетка нове ере и нису чекали браћу Ћирила и Методија да им дају прво писмо. Словенима припадају и Сармати и Скити, Илири и Трачани, Венети и Анти, Дачани и Готи, Дарданци и др. Истраживања Херодота и Константина Порфирогенита нису довољно детаљна и веродостојна да би на њима почивале науке III миленијума (нове ере). Можда се многи ратови не би ни водили у име (сада знамо) лажног идентитета. Ни Рим, ни Грчка, ни Византија нису дошли на празна пространства. Дух света којег су затекли и на који су наслонили своје темеље надживео их је.
    Настављајући традицију свога оца и примерно обогаћујући српску културу, “Пешић и синови” најављују скоро објављивање такозваних Изенбекових дашчица, названих по Али Изенбеку, руском царском пуковнику, који их је 1917. изнео из ратног вихора Русије и донео на наше тло. Због незаинтересованости тадашње научне јавности, делови тог дрвеног текста дешифровани су и објављени први пут тек 1954 – 1959 у Сан Франциску, у редакцији А. А. Кура и Ј. Мирољубова.
    Овај необични историјски документ од 10 свезака, под називом “Велесова књига” постоји до сада објављен само на украјинском језику. Непознати писац је на брезовим дашчицама предћирилским писмом исписао историју Словена од 650 година пре н.е. до ИX века н.е. Стара десетак векова, надовезује нова питања о историји Словена.
    Писана словенским језиком и писмом данас представља најстарији документ писане историје настанка, развоја и сеобе словенских племена. Говорећи о просторима које су Словени заузимали у својој најранијој историји, на 7. дашчици каже: “… тамо где је пала наша крв, тамо је наша земља. То добро знају наши очеви, али и наши непријатељи то знају”. Љубав према земљи, дакле Словенима, није донело тек хришћанство.
    Књига је, иначе, добила име по 15. дашчици која говори о Велесу, богу земљорадње и плодности. Цео запис нам открива суштински принцип наше цивилизације у породици и роду као највећој светињи, која свему даје смисао. Потпуно посвећени природи, наши преци су узроке сукоба, сеоба и деоба налазили само у поремећеном односу према природи, коју су сматрали божанском.
    Проф. Пешић је први превео “Велесову књигу” на српски, упоређујући своја запажања са осталим научницима који су је изучавали, исписујући тако странице незаобилазне у тумачењу. Свесан значаја ове писане тековине основао је институт у Ахену у Немачкој, ради даљих истраживања.
    Откривајући са закашњењем целокупно дело Радивоја Пешића, ми почињемо да откривамо сопствену историју.

    (преузето из часописа »Српско Огледало« Број 66.

  3. Jovan

    21/04/2020 at 11:03

    Митре,

    Радивоје Пешић није никакав професор ни светски познати научник него најобичнији шарлатан као што су шарлатанске књиге које издаје издавачка кућа Пешић и синови….

    Погледајте овај чланак да се информишете мало

    http://www.anthroserbia.org/Journals/Article/759

Ostavite Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.