“Školice” su u tehničkom pogledu zanimljiv roman, za čije čitanje postoje uputstva na prvoj strani, gde autor kroz jasan putokaz vodi čitaoca od poglavlja do poglavlja i naznačava tačan pravac kretanja. Ako to poštujete, kao što sam ja učinila kod prvog čitanja, naći ćete se u čudu. Shvatićete da ta poglavlja nemaju veze jedno sa drugim. Brojevi su samo tehnička pomagala. Prateći uputstva, desiće vam se da sa poglavlja 131 odete na 58 a odatle ponovo na 131. Tako se zavrtite u začaranom krugu. Izlaza iz knjige nema, raspleta nema, razrešenja nema. Kružno kretanje, lavirint iz koga isijava svetlost intelektualnog lika, sa kojom ni on sam ne zna šta će. Nekako mu nije dovoljna! Ovakvo čitanje podseća na dečju igru školica – skače se iz polja u polje, do Neba, sa pravilima i uputstvima koja igrači mogu menjati i na licu mesta.

Ako se “Školice” čitaju hronološki, postoji celina “Sa one strane” , “Sa ove strane” i “Sa drugih strana”. Sa one strane je Pariz, Oliveirin život tamo, beskrajna intelektualna popodneva i noći provedene u društvu mladih ljudi sa svih strana sveta – Maga, Osip Gregorovius, Ronald i Babs, Etjen, Periko, Kinez Vong.

Sa ove strane je Buenos Aires – Oliveira se vratio u rodni grad. Pariz je ostao iz leđa, ali u glavi i srcu uspomena na Magu koja će mu postati opsesija,. Najpre za nju ne čini ništa, da bi je posle opsesivno tražio, čak i u devojci svog prijatelja.

Treći deo romana, Sa svih strana, predstavlja zbir najraznovrsnijih beležaka, u kojima je glavni junak pisac Moreti, u kome mnogi vide samog Kortasara. Mnoge od tih celina, priča, novinskih članaka, eseja, postale su predmet drugih Kortasarovih dela, naročito pripovedaka. Svakako, one nemaju veze sa prva dva dela romana, sa pravim “Školicama”u kojoj igra nekoliko junaka, vrhom cipele gurajući kamen.

Dakle, moje drugo čitanje bilo je hronološko. Kod trećeg, sada, iščitavam Sa ove i Sa one strane kao celinu (Pariz i Buenos Aires), dok za treći deo, Sa svih strana, pravim pauzu, i čitam kao posebnu i nezavisnu celinu, kao posebnu knjigu.

 

“Školice” su snažan intelektualni i egzistencijalistički roman. Glavni junak, Orasio Oliveira, već ima četrdeset godina, kad ga zatičemo u Parizu, u društvu magične devojke iz Montevidea, koju će on nazvati Magom. Za njega je ona “mašina življenja, sakrivena munja”. Ona ga je izabrala, misli Orasio, jer joj je ličio na šumski požar, a on je bio samo tanak mlaz vode na vratu.

Orasio oseća njenu prostodušnost, iskrenost, telesnu bliskost, voli večeri kod nje posvećene društvu iz Kluba (Vong, Osip, Babs, Ronald). Zadovoljstvo je sa njima slušati muziku, ispijati mate, mada je u isto vreme teško kad ga skrivanje istine o bolesnom detetu dovede u egzistencijalnu teskobu. Orasio je od tog trenutka buntovan, preplavljen sujetom, umišljeni nadintelektualac (ja sam Gospod nad ovim gradom, kaže u šali). Prava istina je da je on predstavnik izgubljene generacije jedne zemlje, najnesrećniji i najstrastveniji u odbijanju da radi ono što i drugi. U njemu živi želja da se bude drugačiji, da se ne poštuju konvencije, da se ide težim putem, da se dokazuje sebi i drugima (ponajviše sebi) intelektualna nadmoć a da se u isto vreme živi od prodaje knjiga na crno, ponekad među klošarima, ponekad u koncertnoj sali gde samo za jednog slušaoca svira propala pijanistkinja. Eto, to je Orasio, koji će napustiti Pariz, vratiti se u Argentinu, i tamo započeti sličan, još apsurdniji život (prodaja gabardena, rad u cirkusu, u ludnici). Vratio se “kiselkast, niti živi niti pušta druge da žive.”

.

Scena u kojoj su na jednoj strani Orasio u hotelskoj sobi, na drugoj Traveler i Talita, u drugoj kući, na plus četrdeset i više stepeni, gde dvojica prijatelja iz mladosti, svako sa svog prozora, postavljaju po jednu dasku, da bi od nje napravili most između soba nagoni na smeh i ozbiljno razmišljanje. (Kortasar priznaje da je ovo – 41- prva scena sa kojom je započeo pisanje romana. Od nje se roman granao napred i nazad.) Most treba uvezati na sredini, spojiti daske, i to mora da uradi Talita, puzeći preko nestabilne tvorevine, iznad ulice, gde već stižu prvi gledaoci. Taj most od dasaka mogao bi da bude simbol veza, predmet koji pomaže protiv čudovišta zvanog otuđenost. Vrućina zbog koje ih mrzi da se popenju stepenicama, da jedan drugome donesu mate, nije adekvatan izgovor za zaludno pravljenje mosta ludosti. Jer, neko treba da spoji ovu dvojicu, da jednom od drugog donese kesicu matea, klizeći nad vrelinom ulice. To je žena, naravno, Talita, koja Orasia neodoljivo podseća na Magu. U predvečerje i u svitanje ona je isto što i Maga. A most iznad ulice, na kome ova žena pliva potrbuške, to je most koji Orasia pretvara u Travelera i obratno. Traveler u isto vreme i privlači i izaziva Orasia. Ovaj drugi, nezadovoljan, rado bi mu uzeo ženu. Ovaj prvi to zna, što će kasnije pojačavati njihove mentalne sukobe.

Umišljeni strah od prijatelja (jer Traveler bi imao potpuno pravo da dođe jedne noći, zato što se Oliveira ne može odvojiti od Talite/Mage) , njegovo upetljavanje u konce i lavore vode, njegova odbrana iza koje ostaje prozor sa koga uvek može da skoči, to na poslednjim stranicama prvog dela romana stvara pravu dramu. Da li je Oliveira skočio ili nije, pisac ne govori. Ja bih rekla da nije. Možda je sve to bilo zbog publike, zbog Talite, koja dole negde stoji na školicama i posmatra.

Kao i glavni junak što se bori između svoje intelektualnosti i potrebe za okrepljujućom ženskom ljubavlju, tako sam i ja u nedoumici šta u ovom romanu više da volim. Da li neizrečene duboke misli koje izviru iz tek naznačenih naslova i autora svetske književnosti i filozofije, ili bezbrojne odeljke o ljubavi, nedostajanju:

“Kao da se u ljubavi može birati, kao da to nije grom koji smlavljuje kosti i ostavlja te skamenjenog nasred dvorišta.”

“Pravi ljubavnik ljubi ne nadajući se ničemu izvan ljubavi, slepo prihvatajući da dan postane plavlji, noć mekša, a tramvaj manje neudoban.”

U intelektualnom segmentu, pak, privlačnom na isti način, u “Školicama” vidim Heraklita, Foknera, Korneja, Platona, Džona Dona, Išigura (zamišljam Valentina koji prolazi kroz zid), Kamija (nešto će se desiti, stići će spasioci), Vodolazkina (svetla se gase u ludnici na isti način kao i sveće na koncertu) Dostojevskog (milosrdno je Bertu/babu baciti niz stepenice).

Kortasarovih junaci izmišljaju svoj jezik, nazivaju ga giglijskim, igraju se rečima. Oni su usamljeno ostrvo u svetu pariskih budžaka, sobica, netrpeljivih staraca, klošara, praznih koncertnih dvorana, nereda, haosa, prljavštine, siromaštva. U tom giglijskim jeziku do pravog izražaja dolaze metafore, alegorije, aforizmi, parodije, antiteze, intertekstualni podsetnici. Klišei.

Na kraju, da dodam ono što je poznato svima koji su čitali ovaj Kortasarov roman. “Školicama” se ne može pristupiti na jedan način. Tumačenje likova, ideja, motiva traži mnogo više prostora. Do Neba je daleko, pogotovu što se moraju ispoštovati sva pravila. Istina, ona se mogu menjati na licu mesta, onako kako svaki čitalac/učesnik igre, poželi. Ali preporuka, svakako, najbolja moguća! Zato što volim Školice, još od prvog čitanja.