Idealni čitalac i tumač „Dnevnika o Čarnojeviću“

Dnevnik o Čarnojeviću je svojevrsno jezgro celokupnog opusa Miloša Crnjanskog. Sumatraizam, kao jedna od struja evropske avangarde, odnosno tipično ekspresionistička pojava i pesnički program Crnjanskog, izložen u njegovom Objašnjenju Sumatre, najbolje je ilustrovan u ovom kratkom, izrazito fragmentarnom, poetskom romanu. Ono što povezuje većinu njegovih tekstova jeste upravo ideja sumatraizma, tačnije – to su sumatraističke vizije i simboli, koji se na različite načine provlače i kroz Dnevnik o Čarnojeviću.

Sumatra kao utopijski prostor po kojem će čitava poetika Crnjanskog dobiti naziv sumatraizam jeste svojevrstan hronotop sreće oko koga se vezuju pesničke slike, a po rečima Radovana Vučkovića „sumatraistička pesnička slika podrazumeva posebno stanje subjekta koje konvergira sa stanjem objekta kao i (vazdušnu) dinamičnu relaciju u kojoj se subjekat i objekat spajaju, ili koja, bar, nastoji da ih spoji“. Da bi se pokazao spoj udaljenih svetova, Crnjanskom je, dakle, bilo potrebno nešto izuzetno daleko, a povezivanje udaljenih svetova i međuzavisnost u prirodi je Sumatre, iza koje stoji utopijska želja za utehom. Sumatraizam Crnjanskog, prvobitno označavan kao eterizam, nastao kao neka vrsta otpora svetu haosa, podrazumeva nekakvu eteričnu viziju stvarnosti, dublji sklad između čoveka i sveta, tj. prirode. Crnjanski je još u svom eseju o Andriću pesnike slične sebi nazivao eteristima, a ovom našem velikom književniku posvetio je i istoimenu pesmu (Eterizam). Poznato je da je Crnjanski svoju poeziju i poetiku oblikovao prema uzorima istočnog modela. Njegovom melanholičnom biću i lirskom temperamentu odgovarala je eteričnost kineske, dalekoistočne lirike, za koju je bio vezan i pre no što je počeo da je prevodi. Otuda, u sumatraističkom kontekstu, i veliki udeo elemenata astralnog, eteričnog i fluidnog u njegovom stvaralaštvu, odnosno poetici, kao i uverenost u postojanje nevidljivih veza između ljudske egzistencije i prirodnih fenomena. Ideja sumatraizma, kako tvrdi Vučković, zasniva se na sintezi „utopijskog kosmizma“ i „vitalističkog univerzalizma“. Vučković se poziva na univerzalnu korespondenciju svega sa svim uprkos beskrajnoj udaljenosti, kao bitnu odliku i same filozofije ekspresionizma. On kod Crnjanskog prepoznaje melanholičnu rezignaciju koja nastaje usled suprotnosti grube ratne stvarnosti i blage sumatraističke vizije.

Pravo je pitanje – kakva je priroda sumatraističkog sveta Dnevnika o Čarnojeviću i šta taj sumatraistički koncept podrazumeva, kao i otkuda nalaženje „svesmisla“ u njemu, ako sa druge strane postoji i „svebesmisao“ ratne stvarnosti. Ako bit sumatraizma podrazumeva postojanje alternativnog doživljaja sveta i uzdizanje nad zbiljom, kao vrsta posebnog svetonazora, šta se dešava kada se takav svet suprotstavi jednom drugom svetu, onom koji postoji van takvog koncepta? Izvesno je da izvan blagog sumatraističkog sveta u ovom romanu postoji i svet ratne zbilje, prolaznog i smrtnog, u kome za astralno ne može biti mesta. Ovde smo nesumnjivo na tragu specifične sumatraističke ironije, ironije o kojoj je najbolje pisao Tihomir Brajović („Ironijski pesnik Miloš Crnjanski“).

Kakve je prirode sumatraistička slika sveta koja nastaje kao rezultat kretanja između nihilističkog i utopijskog u „Dnevniku o Čarnojeviću“?

Kako je sumatraizam više od pesničkog pravca, teži da bude eksplicitni pogled na svet, pokušaj da se izgubljena čovekova zavičajnost nađe u daljinama, podrazumevajući vizije o udaljenim, dalekim predelima, počiva na verovanju da neka nada ipak postoji. Međutim, kada govorimo o sumatraizmu kao jednoj vrsti alternativnog koncepta stvarnosti, za koji se vezuje uverenje da ipak postoji mesto slobode i iza kojeg se krije takva utopijska projekcija koja nudi mogućnost blaženstva i nade uprkos istorijskom i ličnom razočaranju, dovodi se u pitanje priroda te sumatraističke utehe i mira. Postoji, dakle, jedan značajan paradoks unutar sumatraističke poetike, a tiče se dva različita koncepta stvarnosti koja postoje i u Dnevniku o Čarnojeviću. Upravo u neskladu ta dva sveta krije se specifičnost odnosa Miloša Crnjanskog prema vlastitoj poetskoj viziji. Crnjanski se pokazuje ironičan spram sopstvene ideje sumatraizma već u Sumatri i njenom Objašnjenju. U svojim Pismima iz Pariza on takođe spominje svoju ludu teoriju sumatraizma.

Ovo intrigantno avangardno štivo nesumnjivo zahteva drugačiji način čitanja od uobičajenog. Zahvaljujući sugestivnosti piščevog stila, čitalac Dnevnika o Čarnojeviću kao da pred sobom ima poetske slike kojima se želi uspostaviti nekakav sumatraistički vrednosni smisao. Tome nesumnjivo doprinosi specifičan postupak montaže (što je takođe u skladu sa poetikom sumatraizma), jer u stilu Miloša Crnjanskog nesumnjivo ima neček „filmskog“, čime se on i tom pogledu otkriva kao pisac-eksperimentator, tragajući za originalnim izražajnim rešenjima i kreirajući moderan način pisanja. Sigurno je da remećenje klasične naracije čini ovaj roman netipičnom prozom. Naracija očigledno nije linearna, već zahteva mnoštvo skretanja i susretanja, trasirajući na taj način potpuno drugačije staze u pripovednom postupku od onih tradicionalnih. Dominira tehnika diverzija i dekompozicije, a sve u funkciji zgušnjavanja doživljaja i događaja, što doprinosi specifičnoj narativnoj dinamici teksta. Čitav mozaik motiva se u ovom romanu sustiče i strukturira u nove odnose, zapletene i usložnjene. Nema kontinuiteta: prisutni su samo komadi istorije, prošlosti, detinjstva, snova, koji se ipak spajaju u nekakvu celinu zahvaljujući takvoj organizaciji teksta koja se nesumnjivo može nazvati sumatraističkom. Način na koji je sumatraistička poetika izložena u ovom delu provocira nas, dalje, da se zapitamo kako zapravo treba čitati ovaj roman, postoji li uopšte idealni čitalac i tumač jednog sumatraističkog teksta poput Dnevnika, i kakav je on (ako već u romanu postoje sumatraistički junaci a, zašto da ne, i svojevrsna sumatraistička bića). Idealni čitalac ovog dela svakako bi morao imati u vidu dva pola sumatraizma koja postoje kod Crnjanskog, njegovo lice i naličje, kao dve slike stvarnosti, i ironiju koja odatle proističe, ne dakle bilo koju, već onu koja nastaje kao rezultat kretanja između nihilističkog i utopijskog.

Dnevnik o Čarnojeviću i danas je velika zagonetka srpske književnosti, nukleus svega što je Crnjanski sam. Posmatrajući ovog pisca i njegovo delo u kontekstu ekspresionističke poetike, možemo zaključiti da narativna i žanrovska disperzivnost, lirski ton, opsesivni ekspresionistički motivi i težnja ka subjektivizaciji prozne sadržine odgovaraju ekspresionističkom proznom modelu. Kod Crnjanskog je bodlerovska ideja o saglasju u svetu dobila tipičan avangardni izraz. Svakako treba imati u vidu specifičan ironijski otklon koji se vezuje za takvu vrstu doživljaja sveta, jer se očigledno u konceptu sumatraizma Crnjanskog mogu uočiti izvesne razvojne promene, koje možemo pratiti i na primeru ovog dela.

Elementi sumatraističke poetike prepoznaju se u mnogim ostvarenjima Miloša Crnjanskog, kako u esejima i proznim delima tako i u poeziji; u njima je on sintetizovao najveći deo svojih poetičkih preokupacija, ali sve te sumatraističke pojedinosti rasute po njegovim delima u funkciji su dosezanja smisla i istina koje, ma koliko individualne, ipak se sustiču u suštinama.

Za P.U.L.S.E Marija Mirković

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Crnjanski, Književnost, Marija Mirković