Iguazu vodopadi – povratak iz raja

Iguazu vodopadi – povratak iz raja

“Not all those who wander are lost.” J.R.R. Tolkien

foto Lola

Prvi susret sa vodopadima Iguazu, ušuškanim i sakrivenim u srcu prašume, kojih zavisno od količine padavina ima 275, i njihovim snažnim hukom koji apsolutno dominira okolinom, pravi je šok za čula. Eksplozija boja, huk vode, zvuci iz šume i vazduh pun vodene prašine koja je potpomognuta jakim sunčevim zracima pobacala šarene duge po kanjonu reke Iguazu, deluju na čoveka kao da je na trenutak odškrinuo vrata raja.

Iako ima moć da vas prijatno zanese svojom hipnotišućom lepotom, ovaj prizor može da bude i opasan, zbog nepodnošljive lakoće zaborava. U susretu sa njim istog trena iščezava svest da ste deo jednog drugog univerzuma gde je stres vaš svakodnevni životni pratilac. Kao da ste kročili u neku drugu dimenziju i započeli šetnju kroz mitski “Shangri-la”, gde vlada savršen ekvilibrijum neba, vode, zemlje i bitisanja na njoj.

Jedan omanji tukan se šegači sa mnom, pozirajući mi sve dok ga ne uhvatim u kadar, da bi onda odlepršao samo par grana dalje i tako dobrim delom staze. Dok mi on odvlači pažnju, sa druge strane se ređaju vodopadi, kaskadno se prelivajući po crvenim stenama kao najfinija čipka, neki u vidu minijaturnih slapova, drugi moćni i zastrašujući. Negde dublje u raskošnom zelenilu ženka jaguara sasvim spokojno umiva svoje mladunče, razleže se hor cvrkuta, ćućorenja, kreštanja, zvižduka, dozivanja, pijukanja i povremeno izviruju koati, južnoamerički rakuni, koji su se najlakše prilagodili stalnom prisustvu čoveka. Druge vrste se radije klone ljudi ne napuštajući gusto šipražje. Sudaram se sa ogromnim leptirovima i sa zadovoljstvom primećujem da nema komaraca, mada su svi uslovi tu, konstantna vlaga i temperatura koja je dostigla 40 C.

Lako vas ponese ovaj spokoj, na svakom koraku se čuju uzdasi ushićenja , a desetine vodopada svaki lepši od prethodnog, u nepreglednom nizu, zavode vas sve više, ne dajući vam da odvojite pogled. Potpuno mokri od oblaka stalno prisutnih mikroskopskih kapljica, ne razmišljate više o vremenu, koje ovde gubi svaki značaj, sve dok vas vodič lagano ne dotakne po ramenu i osmehom vam da znak da ste se zaneli.

Iguazu na jeziku Guarani Indijanaca znači “Velika voda” i smatra se da njihova geološka formacija datira od pre 150 miliona godina. Nalaze se na granici Argentine i Brazila, u neposrednoj blizini Paragvaja, tačnije argentinska strana vodopada pripada provinciji Misiones a brazilska provinciji Parana, u subtropskom pojasu Latinske Amerike. Vodopadi se obrušavaju sa visine od 80m i prostiru dužinom od 2.700m, na brazilskoj 800m a na teritoriji Argentine 1.900m. Velikih vodopada ima 19, od kojih je najveći i najspektakularniji “Đavolje grotlo” (Garganta del Diablo) u vidu potkovice koji se obrušava sa visine od 85m i može se posmatrati sa obe strane, mada je sa argentinske izgrađena čelična platforma u njegovoj neposrednoj blizini, pa je doživljaj zastrašujuće uzbudljiv.

Nacionalni park Iguazu obiluje egzotičnom subtropskom vegetacijom sa oko 2000 biljnih vrsta. Dominiraju dve grupe – polulistopadna šuma i tzv. araukarija šume koje imaju stalnu vegetaciju. Ovaj zadivljujući biodiverzitet obuhvata džinovsko drveće od kojih lovorovo drvo i kedrovi rastu i do 30m, a prate ih divlja smokva, brazilski orah i srce-palme. U drveće srednjeg rasta između ostalih spadaju divlja pomorandža, kaučukovac, rododendron, filodendron i šume bambusa, dok pokrivače tla čine paprati, trave, bilje i šiblje, orhideje, ljiljani, bromelije. Flora na obalama reka se sastoji mahom od trske i barske trave.

Jedinstven eko sistem Nacionalnog parka Iguazu sadrži 400 vrsta ptica među kojima su papagaji, are, kolibri i tukani a od životinjskih vrsta tu su divlji jelen, jaguar, tapir, kapibara, kajman, južnoamerički rakun – koati i puma.

Iako su smešteni u srcu subtropske šume, posmatrano na mapi u sred nedođije, u neposrednoj blizini vodopada nalazi se poveći urbani centar Foz do Iguacu na teritoriji Brazila, i nešto manji Puerto de Iguazu na argentinskoj strani. Ovaj prvi gradić je nastao u vreme izgradnje hidroelektrane Itaipu na reci Parani, zajedničkom poduhvatu Brazila i Paragvaja. Po završetku izgradnje postao je odredište za turiste koji su početkom devedesetih počeli da dolaze u obilazak vodopada. Kako je broj turista rastao, nicao je sve veći broj hotela, pa se danas tu može naći zavidna hotelska ponuda. I Argentina i Bazil ovde imaju svoje aerodrome. Moj hotel se nalazio na argentinskoj strani nacionalnog parka sa jedinstvenim položajem, na tromeđi Argentine, Brazila i Paragvaja, na ušću reke Iguazu u Paranu. A svega 18km pre završetka svog puta, Iguazu će podariti svetu lepotu od koje zastaje dah, dok moćna Parana, presecajući nacionalni park napušta Brazil, nastavljajući prema Argentini i dalje ka Atlantskom slivu. Kako je brazilska strana vodopada kraća ali ne i manje lepa, po dolasku se najpre ide u njen obilazak.

Brazilski park

Na ulasku u “Parque Nacional do Iguacu” turisti se ukrcavaju u dabldeker koji ih prevozi do samih vodopada, čija je silina takvih razmera, da se već na otvorenoj platformi, iako u sred šume, po licu osećaju sićušne kapljice koje vazdušne struje raznose kilometrima unaokolo. Beli oblaci vodene pare podižu se stotinama metara uvis i jasno razaznaju iz aviona i helikoptera.

Ležerna šetnja brazilskom stranom se završava jedinstvenim pogledom na Đavolje grotlo sa isturene platforme iz prilične daljine, što nimalo ne umanjuje doživljaj. Da u povratku ne bi bilo napornog penjanja uz stepenice, na samom kraju staze nalazi se lift koji skuplja turiste u kanjonu i vodi ih do nivoa na kome je autobuska stanica. No pre napuštanja brazilskog parka, vredi malo predahnuti u kafeu i posetiti izuzetno lepu suvenirnicu sa bogatom ponudom predmeta na kojima je utisnuta glava jaguara, zaštitnog znaka parka.

Kad se napusti ovaj kompleks, sledi još jedan susret sa nestašnim malim rakunima koji prosto mame da ih dotaknete jer bez ikakvog straha prilaze svima redom i zaviruju u torbe. Ali koliko god bili neodoljivi, treba imati na umu da hranjenje divljih životinja nije dozvoljeno kao i da ovi mališani imaju vrlo oštre zube.

Argentinski park

Za razliku od ležerne šetnje brazilskim stazama, argentinska strana nacionalnog parka Iguazu nudi celodnevnu avanturu. Čitavom trasom izgrađene su čelične platforme, koje krivudaju, penju se i spuštaju u vidu lavirinta, zalazeći u rukavce, približavajući se svakom vodopadu, premošćavajući ih tako da možete da posmatrate vodu kako se komeša neposredno ispod vas. Pojedini brzaci su, zahvaljući sasvim isturenim platformama, toliko blizu da možete gotovo da ih dotaknete. Druge staze omogućuju divan pogled na delove kanjona i male plaže u podnožju do kojih se stiže uskim i strmim “kozjim” stazama.

Najpre se otvorenim “zelenim vozom” vijugajući uskom prugom kroz šumu dolazi do najbližeg odredišta odakle se dalje pešači do Đavoljeg grotla iskjučivo preko platformi jer put prolazi čas kopnenim, čas vodenim terenom, u dužini od 1.200m. Prašumu postepeno smenjuje predeo koji nalikuje močvari, sa mnoštvom barskih ptica, trske i bambusa i po nekim kajmanom u plićaku. Iako smo još daleko od Đavoljeg grotla, njegov huk potpuno ispunjava okolinu.

Na kraju tog puta stiže se do uzavrelog Đavoljeg grotla. Platforma nas vodi do samog vodopada i belog, gotovo neprozirnog oblaka vodene pare, gde je buka toliko snažna, da se sporazumevamo samo rukama, brišući vodu sa objektiva i čekajući slobodno mesto za slikanje. Prizor je zadivljujući i zastrašujući istovremeno. I dok se ogromna, moćna voda penuša i grmi pred našim očima, prosto smo prikovani u želji da i sami upijemo nešto od te silne energije. Trudimo se da pogledom prigrlimo sav taj nestvarni pejsaž i što duže sačuvamo sećanje na ovaj kratak iskorak u drugi svet.

Provincija Misiones i oblast Iguazu je postojbina Guarani Indijanaca koji vekovima žive na ovom području ne hajući mnogo za tekovine civilizacije. Još žive na tradicionalan način, a dolazak turista im je omogućio da svoje lepe i vešto izrađene rukotvorine prodaju na samom ulasku u Nacionalni park gde se nalazi i turistički centar sa restoranima, prodavnicama, menjačnicom i prostorijama za osveženje.

Posle Đavoljeg grotla, ono što sledi nije više samo uobičajena šetnja, što zbog dužine koja iznosi dobrih 6km, a delom i zato što trasa terena čas izlazi na samu ivicu kanjona, čas zalazi duboko u šumu, uz mnoštvo stepenika i strmih puteljaka odakle se sigurno ne biste lako izvukli bez ostavljanja kamenčića za sobom. Najsretnije rešenje je ipak, u pratnji vodiča. Bez obzira na putokaze, pejsaž koji vas okružuje ne ostavlja mnogo mogućnosti za prepoznavanje i orijentaciju, da biste mogli istim putem da se bezbedno vratite. Osim toga, tempo je prilično žustar ukoliko ne želite da vas ovde uhvati mrak.

Divlji rododendroni, lepršave paprati, orhideje i druge cvetnice koje izviruju iz srca prašume, fasciniraju celim putem. Ni čitav dan ne bi bio dovoljan da se nauživate ove nemerljive lepote. No to nije bio kraj, čekala nas je još jedna nesvakidašnja avantura – vožnja čamcima ispod vodopada. Da bi se uopšte došlo do doka odakle se otiskuju čamci za ovaj safari, potrebno je ukrcati se na otvoreni kamion koji vozi nekih pola sata kroz raskrčenu šumu, zemljanim terenom. Ovo truckanje i poskakivanje smo doživeli kao još jedno autentično iskustvo, doduše potpuno izloženi jakim sunčevim zracima, dok nam je simpatična rendžerka usput nadahnuto držala predavanje o flori i fauni predela kroz koji smo prolazili.

Kad smo stigli do krajnjeg odredišta, iskrcali smo se iz kamiona i nastavili da se spuštamo do obale visokim, strmim “hičkokovskim” stepenicama isklesanim u steni. Tu su nas čekali Zodiac čamci koji primaju oko 40 putnika, gde smo navukli pojaseve i dobili velike gumene torbe za svoj ručni prtljag i foto opremu koja je morala biti potpuno zaštićena na izletu koji nas je čekao. Skiperi su manevrisali tako da čas jedna strana, čas druga bude potpuno potopljena talasima prijatno tople vode, što je bila samo uvertira za ono pravo. Pre nego što smo se približili odabranom vodopadu, zaustavili su motore i teatralno počeli da navlače svoja gumena odela sa kapuljačama dajući nam do znanja šta nas čeka.

Naći se ispod vodopada, odabranog tako da vam njegova silina ni na koji način ne ugrozi život, jeste nesvakidašnji osećaj. Osim što je nivo adrenalina na najvišem nivou i što osećate kako ta silna voda velikom brzinom puni čamac, ne možete ništa ni da čujete ni da vidite, jer svi instiktivno prekriju lice dlanovima i sagnu glave da bi imali vazduha za disanje. Posle nekog vremena, skiperi izvedu čamac na čistinu i onako egzaltirane i natopljene vas pitaju da li želite još. Naravno, svi uglas to potvrde i čamac se još jednom vraća pod vodopad koji vas prikuje za sedište, potpuno vas potapajući. Većina ovo doživljava sa uživanjem, ali kad je sve gotovo nekolicina će priznati da su se dobro uplašili. Oni koji smatraju da ova vožnja nije dovoljno uzbudljiva, mogu da se prijave za let helikopterom, što je kruna doživljaja u nacionalnom parku Iguazu.

Dok izlazimo iz čamca, voda se cedi sa nas otežavajući nam penjanje po istim “hičkokovskim” stepenicama. U ovim okolnostima, savladavanje uspona više nije naivno i polako ostajemo bez daha. Napuštamo reku Iguazu, umorni, potpuno mokri, gladni i srećni. Kad konačno stižemo do vrha, šetkamo po suncu da se malo prosušimo i pravac u restoran na ručak. Nepotrebno je da spominjem sa kakvim smo apetitom posedali za stolove. A to kako smo izgledali, neka ostane naša mala tajna.

Ovo je ujedno i oproštaj sa Argentinom, čudesnom zemljom neprevaziđenih prirodnih lepota i gordih ljudi osobenog temperamenta i identiteta, turbulentne istorije, konglomeratom kultura, zemljom gustih prašuma i moćnih reka, nepreglednih ravnica na jednom, gigantskih glečera i oštrih planinskih vrhova na drugom kraju, koja mami da je otkrivate i doživljavate.