Indijanapolis (Autoput 74) – Sem Šepard

Ponovo krstarim ovom zemljom bez posebnog razloga. Ponekad bi mi samo iskrslo neko ime u glavi i odmah bih tamo krenuo. Ovog puta ka Normalu, u Ilinoju, s visoke tačke u pobeleloj Minesoti, usred zime, po zaleđenim putevima, dok vetar postrance duva preko pustih kukuruznih polja. Zastajem da prenoćim na prilazu Indijanapolisu pošto sam skrenuo sa autoputa 74 tik pre njegovog oštrog ukrštanja sa autoputem 65, koji vodi na jug, do Luvila. Nasumice biram Holidej In, više zbog njegovog prepoznatljivog zelenog znaka i njegove predvidljivosti nego zbog nečeg drugog. Uz to, iznuren sam. U gradu se očigledno održava nekakva konvencija automobilista s nabudženim motorom, mada mi se čini da se to uvek zbivalo usred leta, kad ljudi mogu da se vozikaju u kabrioletima spuštenog krova. U svakom slučaju, slobodnih soba nema, osim možda jedne, a ta je za pušače, što mi ne smeta. Recepcionerka mi kaže da će za desetak minuta znati da li je rezervacija te sobe otkazana ili ne. Rekli su mi da sačekam, pa to i činim jer ne želim da se suočim s još sto pedesetak kilometara do Kentakija po pretećem vremenu.

Padam na jednu od suviše mekih sofa u predvorju, naspram dva plazma televizora u suprotnim uglovima, a na oba je neki rijaliti program s pljačkama mini marketa: tinejdžeri u duksu s kapuljačom jednom rukom drže svoje široke farmerice dok drugom ispaljuju devetmilimetarske metke u vrišteće žrtve koje tvrde da nemaju pristup sefu. Pitam recepcionerku da li bi bila ljubazna da isključi TV ili promeni kanal, ali ona kaže da to nije u njenoj moći. Televizorima upravlja nekakav kompjuterski sistem kao automatskim prskalicama u Los Anđelesu ili bezbednosnim svetlima u garaži na drugim mestima. Pitam je može li bar da utiša zvuk kako ne bih morao da slušam ječanje žrtava u agoniji ili urlikanje mahnitih revolveraša, ali ona kaže da ni to nije u njenoj moći. Sa staklenog stola uzimam neku turističku brošuru o odmoru na Karibima i listam je zastajući nad svakom slikom žene u bikiniju koja šeta plažom s ledenim koktelom u visokoj čaši i samozadovoljno gleda u kameru. Krici, jauci i pucnjava s TV-a ponavljaju se u pravilnim razmacima i ubrzo se gubi njihova veza sa ubistvom. Očekujem sledeći krik kao što se očekuju poznati stihovi u pop pesmi. (Upravo nailazi piskava, bučna sekvenca vrištanja, odmah posle brze pucnjave.) Ne mogu da procenim koliko dugo džonjam u čistilištu predvorja, ali čini mi se više od deset minuta.

Visoka, mršava žena u kaputu kakav je nosila Pat Nikson, kose pokupljene uvijenom plavom maramom, ulazi kroz obrtna vrata vukući za sobom mali kofer s točkićima. Osmehuje mi se u prolazu i, ko zna zašto, istog časa me obuzima tuga. Ona zastaje pred recepcijom da uzme ključ i onda nastavlja prema liftu okrznuvši me nekoliko puta pogledom preko ramena. Opet osećam mali ubod melanholije ili praznine – možda je to. Ustajem i protežem se, pa ponovo prilazim recepciji i pitam devojku ima li novosti o sobi. Još ne, kaže ona, i uverava me da će se mogući gosti svakog časa javiti. Dolaze s grupom automobilista iz Tupela u Misisipiju i sve zavisi od vremenskih prilika, kaže. Vraćam se i ponovo se rušim na mekanu sofu. (Je l’ Tupelo ono mesto gde se rodio Elvis?) Po žutoj rikni prepoznajem National Geographic i izvlačim ga ispod gomile magazina na staklenom stolu. Naslovna priča se zove „Crni faraoni – osvajači drevnog Egipta“. Na koricama čovek koji veoma liči na mladog Džejmsa Erla Džounsa, mišićavih ruku prekrštenih na grudima, ogrnut leopardovom kožom, s debelom zlatnom kajlom i pozlaćenom lobanjom s dve sjajne kobre na temenu, stoički gleda ispred sebe. Dok prevrćem sjajne stranice, osećam pored sebe prisustvo neke visoke osobe i čujem visok ženski glas koji izgovara moje ime sa znakom pitanja: „Stjuart?“ Okrećem se i vidim istu onu mršavu ženu u kaputu, ali bez kofera.

„Ne sećaš me se, je l’ da?“ pita me. Zurim u njene zelene oči tragajući za nečim prepoznatljivim, ali nalazim samo istu nijansu melanholije. „Šezdeset peta“, kaže ona uz mali uzdah. „Deseta ulica i Druga avenija? Crkva svetog Marka.“

„Nemam pojma“, priznajem. „Vozim već danima. Ili mi se bar tako čini.“

Ona se nervozno smeje, napola zbunjena, a onda se zagleda u tepih. „Neko vreme smo živeli zajedno. Zar se ne sećaš? Ustajali smo svako jutro, sedeli na ivici mog dušeka i jeli iz činije pšenične klice prelivene medom.“

„Oh“, kažem i nastavljam da zurim u nju sve očajniji, pitajući se da nije preduga vožnja prekinula neku krhku sinapsu u mom mozgu, pa je baš ovde, u Indijanapolisu, konačno izbilo vozačko ludilo. Onda ona radi nešto krajnje neobično. Skida plavu maramu i protresa grivu crvene kose koja joj seže gotovo do struka. I sad se sve vraća. „Oh, to si ti“, kažem, ali još nisam u stanju da dodam ime.

„Ko?“ kikoće se ona. „Uopšte me se ne sećaš, je l’ tako?“

„Naravno da se sećam.“

„Kažeš to reda radi.“

„Ne…“

„Onda reci kako se zovem. Hajde, nije bilo tako davno.“

„Hiljadu devetsto šezdeset pete“, kažem.

„Ili šeste…“

„Ne, nije moguće.“

„Možda 68. To je to.“

„Čak i otad je prošlo četrdeset godina.“

„Ne!“ smeje se ona.

„Saberi.“

„Pa da, valjda jeste.“

„Bet, je l’ tako?“

„Nije. Vidiš da se ne sećaš.“

„Beti?“

„Blizu.“

„Kako onda? Ovo me prevazilazi.“

„Beki“, kaže ona s blistavim osmehom, raširenih ruku kao da ću sad skočiti i zagrliti je.

„Naravno – Beki. Tako je. Beki. Naravno.“

„Kako se prezivam?“

„Daj, molim te – ne mogu to. Stvarno sam iscrpljen…“

„Tejn.“

„Tejn?“

„Tejn. Beki Mari Tejn.“

„Tako je“, kažem.

„U stvari se uopšte ne sećaš, je l’ tako?“ kaže ona gotovo šapatom, a onda prigušuje kikot.

Prekršta dugačke ruke i kratko zadržava šake na ramenima kao da nadoknađuje izostanak osećanja koje je očekivala od mene. „Bila sam tako zaljubljena u tebe, Stjuarte“, kaže sa uzdahom dok joj oči lutaju po tepihu s mrljama od pice i pepsi-kole koji se proteže od zida do zida. Nasilni zvuci sigurnosne kamere nemilosrdno se ponavljaju. Primećujem da devojka za recepcijom baca poglede iskosa na nas, a onda se vraća svetlozelenom sjaju svog kompjuterskog ekrana. Nema bežanja. Beki Mari Tejn spušta svoje dugačke ruke u znak predaje; iz desne šake visi plava marama. Odlažem National Geographic na stakleni sto i onda mi se najednom vraća slika tog vremena, u magnovenju vidim jutro naspram njujorškog prozora i činiju koju stežem golim kolenima, i kažem tek da bih nešto rekao: „Kosa ti je još crvenija nego što pamtim“, a ona prasne u smeh, zadovoljna što nisam prekinuo igru.

„Nije prava“, kaže ona.

„Šta?“ pitam uveren da misli na nešto metafizičko.

„Boja. Klerol. Iz tube.“

„Aha, razumem, izgleda odlično.“

„Hvala.“

„Vrlo… praznično.“

„Praznično?“ Kikoće se i rukom odbacuje kosu s potiljka kao filmska zvezda.

„Koliko smo onda imali godina?“ nastavljam bez prave želje.

„Bili smo klinci“, kaže ona. „U ranim dvadesetim.“

„Stvarno?“

„Ja u svakom slučaju. Toliko znam.“

„Klinci – da, valjda je tako.“

„Koliko ih imaš?“ pita. Pogled joj se sreće s mojim i mali grč tuge pretvara se u podvodnu struju.

„Misliš dece?“ Klima glavom i oči joj ostaju prikovane uz moje.

„Ceo čopor“, kažem.

„Koliko?“ uporna je.

„Petoro. Ali nisu svi od iste žene.“

„To me ne čudi.“ Smeška se.

„A ti?“ pitam.

„Dvoje. Dve – imam dve ćerke.“

„Dve. Sjajno. Gde su one?“ pitam.

„Ovde. Mislim…“

„Tako je. Ti si iz Indijanapolisa, zar ne?

„Jesam. Sećaš se toga!“ Osmehuje se.

„Sećam se da je zvao tvoj otac. Kad smo sedeli na krevetu jedući te stvari.“

„Pšenične klice.“

„Tako je. Zvao je da ti kaže za nerede u vašem prednjem dvorištu. Znači da je sigurno bila ’68, zar ne? Tada su svakog drugog dana izbijali neredi.“

„Mora biti.“

„Martin Luter King i…“

„Tako je.“

„Sve je eksplodiralo. Detroit, El Ej.“

„Ceo svet je ključao.“

„Tako se činilo.“

„Pa…“ rekla je dok je tražila nešto drugo. „Nisam htela da – mislim, bila sam tako zapanjena kad sam ušla i videla te da tu sediš. Nisam mogla da verujem. Znala sam da si ti čim sam te videla, ali… pomislila sam da ne mogu tek tako da prođem i ništa ne kažem. Razumeš – da odem u svoju sobu i pravim se da nisi ti. Morala sam da siđem i da ti nešto kažem. Mislim – sve to vreme.“

„Ne, ne, drago mi je što si prišla. Mnogo mi je drago što te vidim.“

„Kog vraga radiš ovde? U Indijanapolisu?“

„Samo prolazim.“

„Aaa…“

„A ti? Ako živiš ovde, zašto si odsela u Holidej Inu?“

Sve se zaustavlja. Najednom je zanemela i usne joj podrhtavaju. Iz nekog razloga prestao je i zvuk u pozadini. Devojka za recepcijom sad zuri u nas kao da podozreva nešto nezakonito.

„Moj muž…“, kaže Beki i tu prekida. „Moj muž je nestao pre mesec i po dana. Samo je – otišao.“

„Oh, ne“, kažem.

„Poveo je i ćerke.“

„Ne…“

„Možda je napustio zemlju.“ Ustajem i izvodim slabašan gest tešenja, ali radije bih istrčao napolje.

„Imaš li – hoću da kažem, da li ti neko pomaže?“ Usta mi se suše. „Policija? Advokati?“

„Da, kroz sve sam prošla.“

„To je prilično ozbiljno – mislim, to se smatra otmicom, je l’ da?“

„To jeste otmica.“

„Imate li ikakav trag. Mislim…“

„Pratili smo kreditnu karticu – znaš već, benzinske pumpe, restorani – ali sad smo u ćorsokaku. Sve se zbivalo u Floridi i onda odjednom nema ničeg.“

„U Floridi?“

„Deo porodice mu je tamo.“

„Šta je s ćerkama? Koliko godina imaju?“

„Petnaest i sedamnaest. U kući još sprovode istragu, zato ne mogu da budem tamo.“

„Eh.“

„Zato sam privremeno uzela sobu ovde. Ostaje mi samo da čekam, valjda.“ Mlitavo podiže ruku i plava traka na tren leprša kao udaljena zastava primirja. Pogledom ispituje dva plazma ekrana pošto su krici i pucnjava opet počeli. „Izvini“, kaže. „Nisam nameravala da sve ovo sručim na tebe. Samo sam te videla na toj sofi i pomislila…“

„Ne, sve je u redu. Drago mi je što si… radujem se što sam te video.“

Ona se smeje, onda zaplače, ali se brzo pribere i okreće rame ka meni. Prilazim da je utešim, ali ona mi okreće leđa i prekršta ruke. Recepcionerka ide ka meni kroz predvorje; na grudima joj je sjajna pločica sa imenom, na licu izraz izvinjenja. „Žao mi je, gospodine“, kaže, „ali upravo mi je potvrđena rezervacija za sobu koju sam vam pomenula. Onu dvokrevtnu za pušače“.

„Oh“, kažem.

„Sad su zvali da potvrde. Na putu su. Žao mi je.“

„Sve je u redu.“

„Odmah pored puta 465 je Motel 6. Kod njih obično ima mesta. Ako želite, mogu pozvati da proverim imaju li neku slobodnu sobu.“

„Ako vam nije teško. Bio bih vam zahvalan.“

„Nema problema. Obavestiću vas.“

Vraća se na svoje mesto. Izgleda da se Beki sabrala. Ruke joj se spuštaju i prelazi šakom preko kaputa kao da je upravo otkrila grudvice vune na njemu. Okreće se ka meni sa osmehom i nadlanicom trlja oči.

„Pa, drago mi je što sam naletela na tebe, Stjuarte. Nisi se nimalo promenio.“ Kreće ka meni pružene ruke, što mi izgleda malo neprimereno s obzirom na okolnosti, ali prihvatam rukovanje. Šaka joj je ledena i tanka i gotovo odmah je izvlači iz mog stiska. Onda spušta kratak sestrinski poljubac na moj obraz. Sad mi se sve vraća, miris njenog blagog daha. „Baj“, kaže najednom i ponovo nestaje u hodniku.

Da sam u tom času imao pištolj, pucao bih u plazma ekrane i možda u bucmastu sofu, a onda bih možda zasuo mecima stakleni stočić i brošuru o letovanju na Karibima i sve primerke magazina Time i Newsweek s muškarcem godine na naslovnoj strani. Umesto toga, vraćam se do recepcije gde se devojka s prikačenim imenom začudo trudi da mi pomogne. Prilazim dovoljno blizu da pročitam slova na pločici dok ona nešto zapisuje držeći telefonsku slušalicu između brade i ključne kosti. „Lašandra“, piše na pločici, pored malog žutog nasmejanog lica. „Lašandra“, kažem joj ne znajući tačno koji slog treba da naglasim. Daje mi znak očima i prinosi plavi lakirani nokat usnama kao da upravo iznajmljuje luksuzni apartman u Motelu 6. Prevlačeći kažiprstom preko grla, signaliziram joj da više ne želim sobu i krećem prema obrtnim vratima. Lašandra me zove zbunjena: „Gospodine! Izvinite, gospodine!“ Vraćam se do nje. „Zar ne želite sobu? Mislim da sam vam nešto našla.“

„Ne, hvala, ali cenim vaš trud. Vrlo ste ljubazni.“

„Nema problema, gospodine. Žao mi je što nije uspelo.“

„Lašandra, mogu li da vam postavim jedno kratko pitanje?“

„Svakako, gospodine. Šta god želite.“

„Zar nikad ne izludite slušajući tu televiziju po celu noć? To ubistvo?“

„Eh, više i ne čujem. Znate – uvek je uključeno.“ Osmehuje se i ja prolazim kroz obrtna vrata. Zvuk pucnjave bledi iza stakla.

Napolju je mračno, pahuljice padaju kroz narandžastu svetlost. Sasvim sam zaboravio da sam ostavio upaljen motor i moja žuta keruša počinje izbezumljeno da grebe stakla čim je videla da prilazim. Otvaram zadnja vrata. Iskače na asfalt i kliza se po ledenoj stazi. Divljački vrti repom kao da je nanjušila trag. Juri do malog kvadrata smeđe trave da se pomokri. Čini se da se temperatura spustila do niskih dvadesetih i oči mi suze od uskovitlanog snega. Pas verovatno obavlja najduže pišanje na svetu. Čuči tamo s neobično odignutom zadnjom nogom i zuri pravo u mene kao da bih mogao da odmaglim i ostavim je. Iza nje se diže para. Šuplje stenjanje autoputa navodi me da se zapitam da li sam konačno prekinuo sve veze iako to nisam stvarno želeo.

Vraćam psa u auto i sedam na vozačko sedište koje je sad usijano jer sam ostavio uključen i grejač. Spremam se da pritisnem pedalu kvačila, pogledam kroz sneg i vidim je – Beki Mari Tejn – tačno između farova. Zuri u mene na sličan način kao moj pas. Stoji i drhti, bez kaputa, a sneg joj pada na crvenu kosu i sija naspram svetlosti kao oreol. Je li ovo neki religijski doživljaj?

Trči prema prozoru i ja ga spuštam, zapanjen. „Izvini“, kaže. „Pomislila sam da bi možda hteo da ostaneš u mojoj sobi pošto ne možeš – mislim, imam kauč i sve što treba. Zaseban kauč. Na izvlačenje, znaš – u separeu sa umivaonikom. Nije baš cela soba, ali sam pomislila da bi te to poštedelo putovanja po ovom vremenu. Ne pokušavam – znaš…“

„Hvala ti, Beki“, prekidam je. „Stvarno sam ti zahvalan, ali morao bih da nastavim put.“

„Dobro, to je sasvim u redu. Nema problema.“ Osmehuje se. „Samo sam htela da ponudim. Nisam pokušavala da…“

„Ne, ali mnogo ti hvala. Stvarno se radujem što sam te opet video.“

„Ćao“, kaže ona ljupko i kratko mi mahne rukom i šalje mi poljubac s dlana dok se odvozim. Vidim u retrovizoru kako otresa sneg s cipela i ulazi u hotel. Pokušavam da se setim na koji stari film me to podseća. Jedan od onih otrcanih crno-belih iz četrdesetih o vojnim pilotima, sa suznim opraštanjima, kad Džimi Stjuart odleće u opasnu plavu daljinu. Zašto je sve što mi se javlja pred očima crno-belo?

Sneg doslovno juriša na vetrobran dok vozim prema skretanju za Luvil, pozadi se keruša vrti u malim krugovima, a zatim padne na sedište i sklupča se u loptu, zabija nos u rep i miri se s još sto pedeset kilometara sumornog autoputa. Počinjem da skrećem u prošlost dok svet postaje mutniji i belji. Možda postoji veza između spoljašnjeg slepila i unutrašnjih slika. Sad vidim ivicu dušeka, sive činije jednu do druge i naša kolena koja se dodiruju. Još neke stvari mi plove kroz glavu dok pokušavam da održim auto između linija: odlazak iz pustinje po jasnom danu. Ulazak u autobus. Silazak na Tajms Skveru. Ogromni poster pop grupe iz Engleske s frizurom likova iz Tri glinena goluba. Banka krvi sa obaveštenjem na prozoru da plaćaju pet dolara za pola litre. Crne kurve s crvenom kosom. Čet Bejker stoji na vratima Avenije Si, kod Tompkins Skver Parka s džinovskim američkim brestovima. Čorba od kupusa i ovsa. Prvi put čujem zvuk poljskog jezika. Žene iz Starog sveta u kaputu, s maramom na glavi. Kubanci igraju šah. Glasine o LSD-u i TCP-u. Gomile okupljene oko crne limuzine koje na radiju slušaju izveštaj o atentatu na Kenedija. Džungle zapaljene napalmom. Urne prekrivene američkom zastavom. Mazge koje vuku kovčeg Martina Lutera Kinga Juniora. Stenli Tarentajn sa saksofonom u papirnoj kesi.

Vrtim se u krug. U srcu snežne oluje vrtim se u krug. Nailazim na zaglavljeni u jarku ogroman traktor s prikolicom. Reklo bi se da vozač nije tu. Sada vozim preko linije, sa upaljenim svetlima za opasnost i nadam se da ništa ne juri prema meni iz suprotnog smera. Vozim naslepo. Pokušavam da stignem do proširenja pored puta, ali više ne znam gde je. U neprekidnoj snežnoj struji i kovitlanju nešto se događa s mojim vidom. Osećam se kao da najednom propadam kroz prostor, kao da su točkovi izgubili svaki dodir sa zemljom. Sad se zaista raspadam, drhtim, podilazi me strašna jeza, grčevito držim volan kao da svakog časa može da me proguta ponor u kom me nikad neće naći.

Nagonski pronalazim put natrag kroz sivilo, do izlaska s petlje, i dovlačim se na parking Holidej Ina. Porodica iz Tupela vadi prtljag iz ogromnog kamioneta u uskovitlanoj oluji, vuče svoje hladnjake i prtljag po zaleđenom asfaltu. Neko vreme sedim i gledam ih kroz brisače, svetla za opasnost još su mi uključena, a pas je vrlo uznemiren zbog onog što bi moglo biti pred nama. Možda treba da provedem noć u autu, pomišljam. Sačekaj. To znači da će motor ostati uključen da se ne bih na smrt smrzao. To dalje znači da će pas cvileti i vrteti se u krug. Palim satelitski radio u nadi da ću nešto saznati. Ne mogu da podnesem anđeoski glas Sema Koka. Gasim radio da bih izbegao potpuni emocionalni slom. Mogu li ovako sedeti celu noć? Sa upaljenim motorom. Sa psom koji se vrti. Sa svetlima koja žmirkaju. Sa snegom koji pada. Šta će se dogoditi kad se najzad pojavi sunce i sneg prestane da pada i led se otopi i ceo krajolik se preobrazi u proleće i procveta ono što cveta i seljaci krenu uz dugačke brazde u svojim ogromnim kombajnima? Šta će se onda desiti? Da li ću još ovako sedeti sa upaljenim motorom? Šta će se desiti kad otkriju da neko pokušava da živi u svom autu na parkingu Holidej Ina? Moram da se parkiram!

To i činim, a onda jedna stvar vodi drugoj i vraćam se u hotelsko predvorje ne radujući se što ću opet sresti Lašandru, što ću čekati u redu iza automobilske porodice iz Tupela. Ali tu sam. Hvala bogu, televizijski kanal se promenio. Sad su vesti s nekim uglednim tipom u odelu koji se šetka ispred velike elektronske mape Sjedinjenih Država i magijski dodiruje oblasti, pa se na jugu pali crveno svetlo, a na severu plavo, što stvara utisak da je cela prokleta zemlja crtać podeljen kao pita od jabuka, i da u njoj niko ne živi, da niko ne pokušava da dobije običnu sobu u Holidej Inu usred snežne oluje, negde u predgrađu Indijanapolisa.

Porodica iz Tupela konačno se s celom opremom odvlači ka sobi za pušače koja je meni uskraćena. Lašanda je u nedoumici kakakv izraz lica da namesti dok me gleda kako pokunjeno opet tu stojim. Odlučuje se za spoj ljubazne učtivosti i čistog užasa zbog onog što sigurno vidi u mojim očima. „Zdravo, Lašandra“, kažem ponizno. Ona ništa ne kaže. „Pitao sam se da li biste mogli da mi učinite uslugu. Ja – oluja je stvarno gadna. Da ne poverujete.“

„Čula sam“, kaže ona. „Od onih ljudi iz Tupela.“

„Neverovatno. Prava nepogoda. Jedva sam video haubu ispred sebe.“

„Bilo je i u vestima“, kaže ona. „Sve do Nju Orleansa, valjda.“

„Stvarno? E pa… nisam… morao sam da se okrenem i vratim.“

„Ali i dalje nema praznih soba“, kaže ona.

„Ne, znam, to znam. Ali sam se pitao da li je… imam ovde staru prijateljicu. Ona žena – znate ona žena s kojom sam razgovarao? Visoka mršava žena s crvenom kosom?“

„Tako je“, kaže ona.

„Pitao sam se možete li da mi date njen broj pošto mi je ponudila da ostanem u njenoj sobi i…“

„Nije nam dozvoljeno da dajemo imena gostiju, gospodine.“

„Ne, znam. Mislim, znam njeno ime. Ime joj je Beki Mari Tejn i nekad smo živeli zajedno u Njujorku. Mislim, nekad davno.“

„Ali ipak ne smem da vam kažem broj njene sobe. Takvi su naši propisi.“

„Razumem, ali mogu li da je pozovem na lokal? Da li bi to bilo u redu?“

„Naravno. Mogu da vas pustim da pozovete. Odmah ću vas povezati.“ Privlači telefon, traži broj Bekine sobe, ukucava ga i predaje mi slušalicu. Prinosim je uhu nadajući se da će Lašandra prestati da zuri u mene i diskretno okrenuti leđa, ali ona ostaje nepomična i oči joj svrdlaju moje. Beki podiže slušalicu.

„Halo?“ kaže i od jednostavne nevinosti njenog glasa počinjem da plačem i ne mogu da se zaustavim, i Lašandra se konačno okreće na drugu stranu.

Sem Šepard

The New Yorker, 23.11.2009.

Prevela Slavica Miletić

Izvor: Peščanik

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Peščanik, Priče, Sem Šepard