Intervju sa Akiko – (Ja sam Akiko, Stefan Tićmi)

U rascepu dijaloga sa privremeno odsutnim Marselom 

Zdravo Akiko! Hvala ti što si odlučila da svoje vreme pokloniš meni. U svoju tašnicu si spakovala Marselov eho koji će upotpuniti tvoje priče. Drago mi je da je barem njegov odjek iz knjige tu. Za početak: Kako si? Kakvo je vreme kod tebe danas?

Akiko: Napolju je oblačno jer sam danas sebično ukrala sunce da bih njime upalila Marselove svećice za rođendan. Napravila sam mu tortu od čokolade i višanja. On najviše voli slatko i kiselo. Ne voli ljuto i začinjeno. Danas je lep dan i ja se osećam poletno.

Milo mi je da to čujem. Tvoj tata te stalno podseća da si ti zgusnuti vosak pretvoren u devojčicu i da u tebi raste jedno osetljivo uže, koje će se kasnije pretvoriti u sveću. Takođe, naučila si od njega da treba da znaš da se objasniš sebi naglas i pomoću slova, koje polako učiš. Mene sad zanima, da li uspevaš do kraja da objasniš sebe i kako bi savetovala druge da to urade?

Akiko: Često mi bude nezgodno da se objasnim jer ne volim da crtam granice, lepim etikete i smeštam sebe u okvire. Zbog toga nosim belilo u džepu. Ja se trudim da odučim sebe od svega što ja jesam ili u šta sam ubeđena da jesam.  Želim da budem praznina.  Zato sam se i spakovala u Marselov kofer.

Marselo: Sećanja me ponekad pritiskaju. Možda sam zbog toga dugo osećao kao da u sebi vučem kofer koji je u potpunosti prazan, zaglavljen između rebara i stalno se pitao kako može i kome može da bude težak prazan kofer. Može, naravno. Kada u njega strpaš misli i malo slame, da se nađe.  Tako sam činio. Međutim, otkad se u taj kofer uselila Akiko, ja ne brinem. Znam mu svrhu. U taj se kofer uselila ljubav.[1]

Akiko: Kao što rekoh – baš sam šašava i pomalo glupava kad se trudim da koristim sve te reči. Sve te krupne reči se ne uklapaju uz moju malenu i krhku građu. Skulptura lako popuca od krutog materijala. Tata ume lepo da govori i uvek zna kako da odgovori na zamršena pitanja. Ja sam u čvoru od granica koje uporno brišem. Zato je nekad sasvim u redu da ljudi koji vas najviše vole kažu kako vas vide i šta misle o vama. Zato je moj savet da ako ne možeš da objasniš sebe naglas i ako si u čvoru, pokušaj da se pronađeš u očima drugih dragih ljudi. Oni pravi imaju lasere kojima uspešno presecaju taj čvor. Nekad je toliko jednostavno…a u tom rascepu spoznaš sebe i Drugog, kao što je mene Marselo uočio, prevodilac svoje a i moje duše.

Marselo: A ja Marselo, oduvek između sve (o)sobe. Oduvek u tom nekom Između. U rascepu.[2]

Dok si nam se objašnjavala u svojoj autobiografiji rekla si da svojom visinom kačiš ultraljubičaste oblake; zapravo, ljubičaste oblake. Ispravila si se jer je reč ultra pa, ako mi dozvoliš da to kažem, ultra glupa. Precrtavamo ultra i u ovom našem razgovoru. Pored reči ultra, spominješ i pričaćemo, ali, tendencija, projekat, svejedno, kao. Koja još reč se može ubaciti u taj  koš?

Akiko: Dodala bih još videćemo, čućemo se jer te reči postoje samo na papiru ili u vazduhu isparavaju, stvarajući  sparinu, dok se ne pretvore u kišne oblake.

Ne volim ni reč važi jer šta znači tačno to? Baš, baš je glupava.

Međutim, slažem se sa tobom da je indigo lepa reč. Da li u tvom leksikonu lepih reči postoji još koja zanimljiva?

Akiko: Zvončić je zanimljiva reč jer najavljuje lepe vesti i to svojom posebnom melodijom. Košuta podseća na čvrstu nežnost (nežnost je lepa reč), ženstvenost i gracioznost. I lala, jer najavljuje proleće kome se najviše obradujem.

Ako mi dozvoliš, u leksikonskom duhu postavila bih ti još jedno pitanje. Koji ti je omiljeni dan u nedelji?

Akiko: To pitanje mi niko nije do sada postavio. Čak ni samoj sebi nisam postavila to pitanje. Čekaj da razmislim…hm, mislim da bi to bio nedeljak. Da li si čula za taj dan?

Nisam, volela bih da ga ubacim u svoj kalenadar.

Akiko: Nedeljak je uvek bio tu, samo malo ko obraća pažnju na njega. Nije nulti, niti osmi dan u nedelji. To je prazan prostor između nedelje i ponedeljka. Pripada nedelji popodne ali se ne oseća kao nedelja jer se nadolazeći ponedeljak, lagano, u rikverc parkira u nedelju. Volim i nedelju i ponedeljak i onda sam spazila taj deo dana u kome se kraj i početak nedelje susreću. Volim susrete. Ne volim rastanke. Rastanci.

Znamo da se malo plašiš poletanja i moguće turbulencije. ✈ O tome si nam pričala kada si sa tatom putovala u Rusiju. Postoji li još nešto u životu što ti izaziva strah?

Akiko: Pre nego što sam upoznala Marsela, mislila sam da ću jedino smeti da letim uz pomoć tatinih krila. Dok sam tumarala po prostranim prostranstvima svog bića, čije sam granice obrisala, dešavalo mi se da se o ivicu spotaknem i krenem da propadam. To su momenti kada sam se učila da letim. Iznova. Iznova. Uz pomoć svojih krila. Dok sam propadala ili letela, nazovite kako hoćete, umela sam da se zakačim, sasvim slučajno za jednu šiljatu krajnost koju nisam još stigla da belilom izbrišem. Tako sam zakačila Marsela, koji mi je pozajmio svoj padobran. Zato sada i ako me sopstvena krila iznevere, znam da mi Marselo čuva leđa svojim padobranom.

Umeš da razgovaraš sa drvećem. Tako si se sprijateljila sa Baobabom. Možeš li nam se još malo otkriti? Postoji li još neki talenat koji čeka da glasno progovori ,,pu ja” u igri životne žmurke?

Akiko: Nikad nisam bila dobra u skrivanju. Nekad mi se čini da se najlakše otkrijem kada pokušavam da se dobro sakrijem. Tako je i sa mojim talentima, kako kažeš. Pričam s drvećem i ne krijem to od drugih. Ljudi mi obično ne veruju. Kažu pričam gluposti. A ja i pričam gluposti kad razgovaram sa svima njima, tako se praznim dok ih slušam. Oslobađam se od njihovih priča tako što im pričam gluposti. Ja sam kao filter. A drveće… ono samo šuška i treperi i tako zagolica uže u meni. Pored toga, umem da pričam i sa životinjama. To je isti jezik. Jezik duše. A i Marselo se savršeno uklopio u to jer je on njen prevodilac.

Umem da pravim sneg od papira i majstor sam za pomorandžadu – to je limunada od limuna i pomorandže.

Akiko, okrznućemo i pokoju tešku temu. U svojoj knjizi si nam prepričavala razgovor između tvog tate i prodavca knjiga u kom komentarišu knjigu Viktora Frankla Zašto se niste ubili. Prodavac navodi hipotetički primer u kom sreće čoveka koji planira da skoči s mosta i treba da nađe dovoljno jak razlog da tog čoveka zadrži u životu i da ga spreči da skoči. Akiko, koji su to tvoji razlozi zbog kojih vredi živeti? Kako bi ti spasila tog čoveka?

Akiko: Zbog poezije na francuskom koju pomalo razumeš, ili je se prisećaš iz prošlog života (kad mi je tata čitao francuske pesnike pred spavanje; nekada se stvarno to detinjstvo čini kao prošli život). Mada, tako je generalno s poezijom, nešto razumeš, ostatak samo osećaš da pulsira u tebi jako, a onda i najjače. Tad znaš da pesnik progovara u tebi i za tebe, naglas. Pored prijatelja i pesnici mogu odlično da te objasne.

Vredi živeti i zbog toplog mleka i mlevene plazme pred spavanje koji natapaju tvoje nepce. Vredi živeti zbog snova koji su mnogo više slađi kada se zaliju tim mlekom i kada je mlečni put do tvog sazvežđa popločan keksom. Živeti je lakše kad mu oduzmeš bilo kakvo ozbiljno značenje. Ozbiljno treba precrtati. Ozbiljno. Ja bih tog čoveka s mosta odvela na plazma šejk. I to na jedno magično mesto gde prave sa najboljom gustinom. Mislim da bi posle njega poželeo jedino da skače od sreće.

Kažeš ,,navika je čudan vrag. Ljudi iz navike drže kišobrane otvorene. I kada kiša prestane da pada, oni i dalje drže kišobran u ruci.” ☂ Akiko, šta si ti primetila da ljudi još rade iz navike?

Akiko: Ljudi se iz navike žale i ogovaraju. To dolazi u jednom paketu koje se naziva nezadovoljstvo. Primetila sam da to često ljudi rade.

I za kraj, rekla si da je ,,ljubav beskrajna potraga za toplinom”.  Šta bi Marselo rekao na to?

Akiko: Marselo bi se nadovezao i rekao da je ljubav, takođe, i održavanje te optimalne topline. Optimalno je takođe ružna i glupava reč. I nju treba precrtati. Optimalno. Zvuči previše odraslo.

On voli da se ljubav krčka lagano, s puno strpljenja, mene zanese pa mi se nekad omakne i pokipi. Ups. Marselo se samo nasmeje. Ljubav je kad ti ne zameraju već te prihvate uz osmeh i popiju tvoje pokipelo mleko. Nema veze. Tu je uvek keks.

za P.U.L.S.E Anđelka Panić

[1] Iz knjige Ja sam Akiko, str. 86-87.

[2] Isto.

Kreativni program Epifanija

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Akiko, Anđelka Panić, Epifanija, Književnost, Stefan Tićmi