Izmišljeni intervju sa Haruki Murakamijem

Izmišljeni intervju sa Haruki Murakamijem i Mete Holm

(inspirisan knjigom “O čemu govorim kada govorim o trčanju” i filmom “Sanjati Murakamija”)

Kada pomislimo na trčanje, za razliku od ostalih sportova, među prvim asocijacijama je mir koji se dostiže sa samim sobom. Čini se da je to u trčanju najočiglednije. Kako Vi doživljavate to stanje?

Trčanje je, kao i pisanje knjige, jedan bolan proces. To može zvučati kontraintuitivno nekome ko ne poznaje sam proces pisanja dovoljno, ali evo zašto tako mislim: U trčanju osećate fizičku bol kada se nalazite u početnim fazama ove aktivnosti. Postepeno, pojačavate svoj tempo, dužinu, te samim tim i nivo opterećenja. Osećate veliki zamor i potreban je ogroman napor da savladate cilj koji ste sebi zadali. U pisanju upoznajete delove sebe za koje niste znali da postoje ili da su vam makar bliski. A čovekov najvažniji cilj koji u životu može sebi zadati je upravo spoznaja svoje ličnosti. Zar nas pitanje: “Ko sam ja?” ne “proganja” iznova i iznova u različitim periodima života?

Da li čovek ikada uspeva da zaista odgonetne odgovor na to pitanje?

Mislim da se tu upravo radi o istrajnosti, disciplini i izgradnji mentalne snage, a primetićete da su ove tri sposobnosti podjednako važne u trčanju kao i u pisanju.

Da li Vi onda trčite da biste bolje pisali ili Vam pisanje pomaže u pomeranju sopstvenih granica u trčanju?

Otkako sam počeo da trčim više ne uspevam da posmatram ta dva procesa odvojeno. A počeo sam da trčim tek sa 33 godine… Da ste me pitali to ranije, možda bih mogao da dam konkretan odgovor. Ako oba procesa posmatramo kao dva skupa, suština se za mene nalazi u njihovom preseku.

Pomenuli ste istrajnost, disciplinu, mentalnu snagu koju je potrebno razviti i u trčanju i u pisanju. Kako se one održavaju? Znači li da više verujete u disciplinu nego u inspiraciju kada je pisanje u pitanju?

U dugačkim trkama posle nekog vremena morate pronaći način da prevaziđete bol. Ne, “moranje” nije dobra reč. Ali ako ne pronađete taj način, nećete izdržati do kraja trke, a ja sam neko ko ne voli da ostavlja stvari nedovršene. U pisanju postoji jedna teorija (ako je tako mogu nazvati) koja kaže da se pisac, u trenutku objavljivanja svoje knjige, kada ona postane dostupna publici i podložna najrazličitijim tumačenjima, treba distancirati od tog dela koje je stvorio. Ta knjiga ima svoj put i više nema mnogo dodirnih linija sa onim ko ju je stvorio. Ona sada postaje vlasništvo drugih umova koji će je percipirati na bazi svojih pređašnjih iskustava, doživljaja, emocija… Ali isto tako mislim da je to distanciranje važno i prilikom samog procesa pisanja – posmatrati nečijim drugim očima ono o čemu pišete. Možda ja svaki put kao nova osoba stavljam reči na papir. I različiti likovi mi dolaze kada se kao pisac preobratim u nekog drugog.

Je li vama uspelo da se potpuno distancirate od karaktera likova koje gradite? Vi ste u najvećoj meri usmereni ka nadrealizmu ukoliko izuzmemo par romana u kojima se bavite nekom vrstom samoreflekcije opisujući svoja poimanja pisanja i profesiju pisca.

Sada se zaista mogu zapitati koliko me ima u likovima koje sam stvorio. Možda su neki od njih deo mog nesvesnog bića, a neki drugi delovi nesvesnih bića ljudi kojima sam okružen. Stvarajući određene simbole suočavao sam se sa vlastitim strahovima koje možda nikada ne bih prepoznao da ih pisanje nije iznedrilo. I valjda zbog toga pisanje doživljavam kao nešto što mi ukazuje da nisam ni bolji ni gori čovek nego što zapravo jesam.

Šta bi vam vođenje džez bara, da ste sa tim nastavili, oduzelo, a šta donelo kao piscu?

Nije bilo jednostavno upustiti se u donošenje odluke o stvaranju puta profesionalnog pisca. Mislim da bih uz vođenje džez bara dobio priliku da upoznam još mnogo ljudi koji na različite načine doživljavaju i tretiraju život. Čini mi se da nikada toliko različitih pristupa nisam video u težnji da se stvori smisao postojanja na ovoj zemlji. Sa druge strane, izgubio bih jednim delom mogućnost da uronim u delove sebe koje je potrebno posvećeno i fokusirano otkrivati. Taj proces ne dopušta mnoštvo distrakcija.

Dok trčite, čemu trčite u susret?

Harukiju koji stvara, oslobađa svoje misli i dopušta im da se ujedine u originalnu ideju.

Dok razgovaramo, u kafić ulazi starija žena koju Haruki ustaje da zagrli kada nam priđe. Upoznaje me sa njom rekavši da je to prevodilac Mete Holm koja je u tom procesu najviše tragala za suštinom koja se krila ispod napisanih reči prevodeći ih sa japanskog na danski jezik

Odlučujem da nekoliko pitanja postavim i njoj.

Kako ste izašli iz ustaljenih okvira prevođenja?

Izmišljeni svetovi koje on stvara opiru se ustaljenim okvirima. I od čitaoca i od prevodioca oni zahtevaju novu perspektivu; nove načine da razumemo ljude, život, sećanja; rastegljivost imaginacije koja nas vodi izvan šablona, možda čak i izvan “normalnog” ako smo uopšte ikada i znali šta je to normalno…

Koje se granice najlakše brišu na osnovu Vašeg iskustva u prevođenju?

U Murakamijevom slučaju to su svakako granice između imaginacije i stvarnosti.

Koji od ta dva sveta Vam više prija?

Imaginacija je ta koja ruši nametnute okvire i obračunava se sa “ustaljenim, normalnim, većinski prihvaćenim”. Ona otkriva o stvarnosti mnogo više nego što možemo da pretpostavimo. Nekad je doživljavamo kao kontrast u odnosu na stvarnost, ali bih lično volela da se zapitamo da li je ona ponekad pravo lice stvarnosti. Čini mi se da iz straha nekad izbegavamo da na to pitanje saznamo odgovor i zato pod veo “imaginacije” ostavljamo sve ono što nam je daleko, nejasno, nepoznato… Ko zna šta bismo spoznali o nama samima.

za P.U.L.S.E Tijana Katić

fotografije su preuzete sa sledećih linkova: