Карл Маркс је говорио да народ који угњетава други народ не може да буде слободан. По том принципу би могли да кажемо да друштва у којима мушкарци угњетавају жене нису слободна друштва. Борбу за модернизацију ислама могу да добију само жене, муслиманке. Пут до демократизације и трансформације муслиманских земаља у правне државе пролази кроз борбу за равноправност и слободу жена. И муслиманске заједнице Европи неће моћи да се интегришу све док муслиманке не буду равноправне и слободне. Само сабијање ислама у џамије и приватну сферу појединца отвара пут ка интеграцији европских муслимана и просперитету муслиманских држава. 

Пре 50 година, у муслиманском свету жене су имале много више права и слобода него што имају данас. Штавише Турска, Тунис, Алжир су били позитиван пример за бројне европске државе а Иран у једном моменту и авангарда са феминистичким ревијама. У Турској су жене могле да се разведу још од 1926. године (у Италији, примера ради, тек од 1970.) а да гласају на изборима од 1934. године, у добром делу европских држава жене ће добити право гласа тек после Другог светског рата.

Данас звучи невероватно да се 1955. године у египатском парламенту смејало захтевима Муслиманске браће да се Египћанкама наметне вео као обавезни одевни предмет. Тадашњи председник Гамал Абдал Насер је реферисао посланицима да је разговарао са лидерима Муслиманске браће: “Питао сам их шта желе. Одговорили су ми: хоћемо да све жене буду забрађене. Хоће да све Египћанке иду улицом са велом”. У сали се прво чују подсмеси а онда неко од посланика добацује: ”Нека га сами себи ставе, тај вео”. Од тада је прошло 65 година, Египат је и даље диктатура као и у време Насера, Муслиманска браћа су поново у илегали, али су жене у Египту готово све забрађене, а ми смо у 2021. години.

Између Другог светског рата и осамдесетих година прошлог века у муслиманским земљама, са изузетком Саудијске Арабије, велика већина жена није носила вео, а камоли никаб, хиџаб или бурку. Практично у урбаним центрима није било могуће видети жену покривену велом, о буркама да не говоримо.

После два пораза арапских држава у ратовима са Израелом 1967. и 1973. године, сплашњавања панарапског национализма и  поготово од исламске револуције у Ирану 1979. године, долази до заокрета. Власти у сунитским државама у страху од онога што се догодило режиму шаха Резе Пахлавија у Техерану отварају врата средњовековној интерпретацији ислама. Уместо да крену путем демократизације и давања политичких слобода, отварају врата реисламизацији и за мир у друштву жртвују права и слободе жена. Исламски интегралисти финансирани доларима Саудијске Арабије и других петро-монархија из Персијског залива реисламизују арапске државе и европске муслимане, користећи забрађене жене као ударну песницу и експлицитни показатељ њиховог присуства.

Филозофкиња Елизабет Бадинтер, супруга Роберта Бадинтера који је био на челу комисије која је републичке границе бивше СФРЈ прогласила у државне,  сведочи и о регресији нових генерација муслиманки у Европи: “Ћерке муслимана миграната прве генерације  су училе  више од њихових вршњакиња јер су желеле да се интегришу и у томе су успевале. У последњих 20 година та тенденција је потпуно изокренута. Данас су девојке пореклом са Магреба пасивне, покривају се велом и затварају се у своје, врло често, деспотске породице. У Тунису младе муслиманке излазе на улицу и демонстрирају јер не желе да буду грађанке другог реда а у Француској стављају бурку. То је разочаравајуће. Вео, у бројним случајевима, није верски гест већ политичка провокација проселитизма и милитантне опозиције вредностима Републике”, сматра Бадинтерова.

Није случајно што су вео, хиџаб, никаб или бурка претворени у политичке симболе. У великом броју случајева муслиманке у Европи су приморане од стране породице да носе исламске велове или су индуковане од стране мизогине и биготне средине да га ставе. У супротном су етикетиране као жене лаког морала, изложене насиљу и шиканирању. А то није уопште безазлена етикета у муслиманским гетима који су се креирани на периферијама великих европских градова.

Сиријски писац Адонис је у својој књизи “Ислам и насиље” запазио да чак ни у моменту врхунца тзв. “арапских пролећа” нико није потрошио једну реч на улогу и положај жена у исламском свету. “Како може да се говори о арапским револуцијама ако су жене и даље заточенице шарије?”, поставља питање сиријски песник. По његовим речима нико у исламском свету не жели да се одрекне потпуно анахроних сура из Курана које дискриминишу жену. “Нико не жели да прича о положају жена у исламу, јер ако кажеш истину излажеш се претњама, критикама, процесима, фиизичким нападима. Боље је не причати, правити се да то није важно. Боље је прекрити проблем велом”, иронично је  закључио Адонис.

Сара Кан, британска муслиманка основала је поркет “Инспајер” са максимом да се не може борити против исламског фундаментализма без муслиманки које ће да “скину вео” са лицемерства које карактерише ретроградно тумачење ислама и драматични положај муслиманки. Ајана Хирс Али, Сомалијка која је  напустила из безбедносних разлога Холандију, пошто су исламски фанатици 2004. године убили Теа Ван Гога који је режирао њен филм “Потчињавање”, сматра да је исламу потребан његов Мартин Лутер: “Реформа ислама мора да пружи одговоре на фундаментално питање: како се може бити муслиман и бити сагласан са раздвајањем вере од државе, слободом изражавања и гарантовањем равноправности жена. Неопходна је интерна револуција у исламу портив културе смрти и примене шарије. Вео није симбол идентитета и слободе вероисповести, већ симбол потчињавања жена”.

Поставља се питања како се у име толерантности може толерисати нетолерантност.

Потпредседница француског Сената Лоранс Росињол је јавно изнела сумњу да постоје жене које се забрађују зато што то желе: ”Жене које изаберу данас да буду забрађене су као амерички црнци који су  подржавали ропство или су нека врста партизанки ислама и типа друштва који политички ислам жели да наметне”.

Женско тело и сексуалност су вековима монета за поткусуривање монотеистичких религија. Све одреда, у њиховим интегралистичким изразима, личе једна на другу када се ради о улози жене. Иза оправдања да се штите права породице, част, поштење, чедност крије се жеља да се жена потчини мушкарцу и стави под контролу.

Алжирски писац Камел Дауд који је смело проговорио о сексуалној фрустрираности читавих генерација муслимана која одраста у северној Африци и на Блиском и Средњем истоку, је жигосан као исламофоб. Даудов грех се састоји у томе што је написао да је однос према жени и сексу гордијев чвор у исламу: ”Жена се негира, убија, прекрива велом, затвара или поседује. Она је отелотворење пожуде и зато се сматра одговорном за најстрашнији злочин: живот. У исламском свету секс представља најбедниији сегмент постојања. Али, то их не спречава да регрутују нове снаге продајући им причу о рају, који у њиховом опису личи на бордел. С једне стране се намеће најназаднији пуританизам на овом свету а на “оном” се обећавају баханалије. Исламизам је атентат на жељу за животом”.

Подаци о интернет саобраћају показују да су муслиманске земље највећи конзументи порнографије. Што је уплив ислама у јавни живот јачи то се више времена проводи на порнграфским интернет сајтовима. Дауд, иначе добитник Гонкурове награде за роман “Мерсо, контраистрага”, је тај феномен назвао “сексуалном мизеријом арапско-муслиманског света”.

Рита Панахи, персијска новинарка која је пре 35 година побегла из Хомеинијевог Ирана у Аустралију, указује на низ недоследности и противуречности на Старом континенту:”То што западне интелектуалке ћуте о положају муслиманки је равно издаји сваке девојке и жене која је прогоњена у име ислама. Прогресисти прихватају малтретирање муслиманки у Европи у име мултикултуралности. То бизарно савезништво прогресиста и исламских радикала је доказ моралног посрнућа политичке левице у Европи”.

Жене су кључ за борбу против ригидног ислама и његове средњовековне интерпретације и њихова слобода облачења је прва линија. Мини-сукња од како ју је измислила Мери Куант, пре педесет и кусур година, није била модни хир, већ идеја о свету, слободи и правима жена, док их не буду носиле када и како хоће и муслиманке неће бити ни интеграције, ни бољег света.

Аутор: Жељко Пантелић

Извор: НОВА С

  Društvo, fundamentalizam, Islam, Nova S, Sociologija