Tokom razgovora sa jednom devojčicom o tome da li Deda Mraz postoji ili ne priča mi kako je ona došla do istine. Kaže pre dve godine počela je da sumnja u to da Deda Mraz postoji, pa je uoči dočeka Nove godine odlučila da ostane budna celu noć kako bi ga videla kada dođe da ostavi poklone. Kaže skoro celu noć nije spavala, krišom je čekala da se pojavi. To roditelji, naravno, nisu znali. Međutim, ništa se nije dogodilo, Deda Mraz se nije pojavio. Te noći je jedino videla majku kako stavlja poklone oko jelke. Ujutru kad se probudila osećala se umorno i nenaspavano, a sumnja se dodatno pojačala, ali ipak ništa nije htela da pita roditelje. Sumnja je mučila tokom cele te godine. Pošto nije našla način kako sama da otkrije istinu, uoči sledećeg dočeka Nove godine odlučila je ipak da pita roditelje. Tada je nastupilo razočarenje, od roditelja je dobila odgovor da Deda Mraz ne postoji, a da poklone kupuju oni. Iako je sumnjala, ipak se negde nadala da će roditelji reći da postoji. Kaže da joj je tad ta istina teško pala, ali da je sada sve u redu, i dalje dobija poklone za Novu godinu. Saznavši istinu od roditelja jedva je čekala da istu podeli sa drugarima. Nakon zimskog raspusta, prvog dana škole drugarima je razglasila istinu o Deda Mrazu. Međutim zadesilo je nešto što nije očekivala. Svi su bili ljuti na nju, čak su je neki optuživali da je lažljivica, da izmišlja, neki su joj rekli i da je ljubomorna jer sigurno ne dobija poklone za Novu godinu pa hoće njima da napakosti. Pošto nije mogla sama da se bori protiv gomile vršnjaka odlučila je da se povuče. Na njenu sreću stvar se brzo rešila. Neka deca, verovatno oni najhrabriji, su pitali roditelje da provere istinu i dobili isti odgovor koji je dobila i ona od svojih roditelja. Kaže drugari su bili mnogo razočarani, isto kao i ona kada je saznala istinu od svojih roditelja, ali bitno je da je povratila poverenje drugara i da se sad opet super druže.

 

Devojčica dalje dodaje i da ona ima drugaricu koja ima pet godina i da ta drugarica i dalje veruje da Deda Mraz postoji. Na moje pitanje zašto drugarici ne kaže ono što ona zna, odgovara da joj još neće reći. Misli da stvarno nije fer detetu od pet godina reći da Deda Mraz ne postoji. Reći će joj kad za to bude bilo vreme.

 

Izgleda da ova devojčica zna veliku istinu o istini. Iz ovog za nju prilično velikog iskustva devojčica je naučila pre svega da istina zna biti bolna. Iako je sumnjala, teško joj je bilo kada su joj roditelji rekli da Deda Mraz ne postoji. Onda možemo i razumeti zašto neki ljudi ne mogu da se suoče sa istinom. Boli ih. Ovo ne treba gubiti iz vida onda kada se želi nekome skrenuti pažnja na to šta je istina, posebno ako je reč o nečemu intimnom, ličnom. Teba znati i to da onda kada nam se čini da je neko potpuno slep za istinu, zapravo je vidi, ako ništa, vidi je makar kraičkom oka. Zbog toga se i drži laži jer naslućuje šta je istina. Laž ima svoju funkciju, brani nas od bolne isine. Što je istina bolnija to se više držimo laži.

 

 

Ljudi često nastoje da nametnu drugima istinu, da ih ubede. Oni ljudi koji vole da “saspu istinu u lice”, pod parolom da je istina dragocena i da je uvek treba reći, tzv. “borci za istinu”, koji počinju rečenicu sa “Vidi, da ti ja nešto kažem…”, više su štete naneli drugima nego što su im pomogli. Ukoliko se drugome silom pokušava nametnuti istina, ništa dobro iz takvog pristupa neće izaći. Ovakav pristup može samo narušiti međuljudske odnose, a u neku ruku takvo ponašanje je i nepristojno. Kada se želi reći nekome istina traba razmisliti i o tome koji nam je motiv. Da li želimo stvarno nekome da pomognemo ili da ispadnemo pametni jer znamo nešto što drugi ne zna? Pre svega treba poštovati tuđu bol. Ne možemo znati koliko i kako nekoga nešto boli, kolike su sposobnosti tog drugog, kojm veštinama raspolaže, koji su mu ciljevi. Ne znamo jer nismo u njegovoj koži. Da bi se pelcer istine primio trebaju postojati određeni uslovi. Istina treba biti uvremenjena. Da bi osoba prihvatila istinu ona to treba da želi i da se oseća spremno. Još jedna bitna stvar je i način na koji je saopštavamo. Ako se setimo da istina može da zaboli onda ćemo znati i kako da je saopštimo.

 

Ljudi koji dolaze na psihoterapiju i savetovanje uglavnom dolaze da bi saznali istinu o sebi. Razlozi zbog kojih se ljudi obraćaju za pomoć su razni. Uglavnom zbog nezadovoljstva poslom, malih prihoda, loših međuljudskih ili porodičnih odnosi, nemogućnosti pronalaženja partnera ili pronalaženje pogrešnog, depresivnih raspoložnja, psihosomatskih tegoba… Razloga je mnogo ali u osnovi svega su pitanja gde grešim, zašto grešim i šta mogu da promenim? Kako se na terapiji otkriva istina? Kroz terapijski odnos koji grade klijent i terapeut. Terapeut ne zna šta je istina, ona se nalazi u klijentu, ili i kad pretpostavlja šta bi mogla biti, pretpostavke proverava sa klijentom. Ali, ako je stvoren dobar odnos između klijenta i terapeuta, klijentu će biti lakše da dođe do svoje istine.Ukoliko je terapeut podržavajući, klijenta prihvata kao posebnu, nezavisnu osobu koja ima određene vrednosti, nastoji da razume ono što klijent govori i oseća ono što i klijent oseća, isključivši svako moralno ili dijagnostičko vrednovanje, i ukoliko se klijent oseti prihvaćenim i cenjenim od strane terapeuta, stvara se topao odnos u kojem se klijent oseća sigurno i slobdno da istraži svaki kutak svog unutrašnjeg bića. I kada se dođe do istine tu nije kraj. Dalje se radi na njenom prihvatanju, jačanju klijentovih sposobnosti, pronalaženju najboljih rešenja, sve u zavisnosti od klijentovih ciljeva. Često se dešava da klijenti napuštaju terapiju i to onda kada su na korak od istine. Osete da ona dolazi, ali se ne osećaju spremno i da se suoče sa njom. I to je u redu, u redu je jer poštujemo druge i njihovu istinu u koju žele da veruju.

 

Devojčica iz priče pred kraj razgovora je dodala i da je nedavno na You Tube-u videla snimak koji je postavio neki dečak, a koji tvrdi da Deda Mraz postoji. Kaže da se na snimku, ne baš tako jasno, vidi čovek sa bradom, a oko njega se pojavljuje neko svetlucanje. E sad, to svetlucanje… nije joj baš jasno šta je to bilo. Kao da joj je ono ponovo zagolicalo maštu i otvorilo nova, odnosno stara, pitanja. Onda smo malo oćutale, svaka sa svojim mislima. Na kraju smo se dogvorile da taj snimak treba proveriti, jer šta ako je neka montaža. Rekla je da njen tata radi nešto sa kompjuterima i da će ga zamoliti zajedno da odgledaju taj snimak.

 

Izgleda da ova devojčica ne odustaje od potrage za istinom sve dok u nju ne postane sto posto sigurna.

 

 

Srećno vam se primila istina!

 

Za P.U.L.S.E: Bojana Kučinar