Између Гавриловог принципа и лепе епохе

Сарајевски атентат у савременој књижевности

Година 2014. протекла је у знаку сећања на Први светски рат, па се, сасвим очекивано, и међу историчарима и књижевницима изнова јавило интересовање за непосредни повод Великог рата, за Сарајевски атентат, тако да је овај догађај у једном периоду био предмет бројних, често и крајње неочекиваних тумачења. Разуме се да то није изостало ни у српској јавности, па смо поред студија, брошура и чланака о Гаврилу Принципу и Младој Босни, добили и неколико нових књижевноуметничких дела, најзад и филмску драму Бранио сам Младу Босну (режија Срђан Кољевић, 2014).

Када је реч конкретно о књижевности као уметности, у Србији су 2014. запажено прошле четири књиге које су посредно или непосредно посвећене Младој Босни и Видовданском атентату. То можда није много, али није ни мало, ако знамо да један тако значајан историјски догађај деценијама није код наших писаца будио било какву инспирацију.

Непосредно уочи стогодишњице, тема Сарајевског атентата у српској књижевности отворена је драмом Биљане Србљановић Мали ми је овај гроб (Самиздат Б92, Београд 2013). Можемо слободно рећи да је наша чувена списатељица историју преокренула потпуно наглавачке, јер у њеном тумачењу мозак целе операције постаје србијански обавештајац Драгутин Димитријевић Апис, док су босански родољуби постали наивно средство и жртве међународних политичких игара. Читаоцу не може да промакне накнадна изјава списатељице како у метку који је усмртио Франца Фердинанда треба видети исти онај метак који је, лутајући нашим просторима, готово деведесет година доцније усмртио Зорана Ђинђића. Овде имамо случај када аутор експлицитно наводи читаоце у ком кључу треба да читају његово дело, што итекако може бити контрапродуктивно, тим пре ако знамо да поређење између два историјска догађаја нема никаквог основа у стварности, осим што се у оба случаја заиста ради о атентату.

Треба ипак рећи да је драма Биљане Србљановић, гледано из чисто литерарног угла, вероватно најбоље уметничко дело које се бави темом Сарајевског атентата а које је одштампано у Србији последњих година. И да није било накнадне изјаве о лутајућем метку, читаоцима можда не би сметало ни то што је историја потпуно тумбе окренута, јер чак и поред тога, драма Мали ми је овај гроб много је вишег литерарног квалитета и од романа Гаврило Принцип, бесмртна младост аутора Момчила Петровића и од збирке прича под заједничким називом Гаврилов принцип.

Књига која носи наслов Гаврило Принцип, бесмртна младост (Adria Media, Београд 2014), ипак би се само условно могла назвати романом, јер не само што је писана под очигледним утицајем новинарског стила (то је и професија аутора књиге), него је и (мање-више непотребно) допуњена архивском грађом, чиме литерарни квалитет прети да падне у сенку пред форсирањем сувопарне историографије. Пишчеве симпатије јесу на страни младог Принципа (то писац и не крије), али је и супротној страни дато довољно простора, па је опет на читаоцу да сâм пронађе свој угао гледања, наравно без ауторових сугестија и без кривотворења историјских чињеница под маском уметничке слободе. Ипак, ако би читаоци требало да се идентификују и сроде са главним јунаком, то ће ићи веома тешко, јер квалитет романа није на оном нивоу какав је потребан за достојно представљање једног значајног историјског догађаја.

Издавачка кућа „Лагуна“ из Београда објавила је 2014. године два наслова која се директно повезују са обележавањем стогодишњице Сарајевског атентата. Збирка Гаврилов принцип, сачињена од четрнаест прича различитих аутора, више је значајна као приређивачки и издавачки подухват (приређивач је Вуле Журић) него као квалитетно књижевно дело, тим пре што нису сви аутори могли досегнути једнаке литерарне висине, а чак ни неки добри писци нису се у овој књизи показали достојни својих имена. Две „оквирне“ приче заправо и нису приче, него текстови есејистичког жанра, мада је уводни текст, „Принцип и процес“ аутора Владимира Пиштала веома значајан зато што, између осталог, разбија и бајку о „лепој епохи“, овде сагледаној у империјалистичком светлу.

Треба издвојити причу која је, зачудо, потекла из пера човека који ширим масама није познат као књижевник, него првенствено као музичар. Ненад Јанковић, alias Др Неле Карајлић, очигледно је озбиљно схватио задату тему, јер управо из његове приче, назване „Нека буде што бити не може“, увиђамо суштину принципа који је водио Гаврила и његове другове тог видовданског јутра 1914. Одавно је речено да Гаврило Принцип није пуцао у човека него у идеју и симбол власти. Да би то и доказао, Др Неле се мало поиграо са историјом, начинио невероватан обрт и у неочекиваној финалној сцени показао колико је Принципов чин свевремен и колико је изнад било каквих ситних и крупних политичких игара. Ипак, Др Неле не правда извртање историје накнадним објашњењима о уметничкој слободи нити повезивањем са савременом политиком, него се оправдање налази у самој причи, у виду сновиђења једне од жртава Принципових хитаца.

Истовремено кад и поменуту збирку, „Лагуна“ објављује роман Џевада Сабљаковића под насловом Како убити господина Фројда, чиме се на неки начин коригује позитивно (или бар непристрасно) виђење атентата из збирке Гаврилов принцип. Као да се претерало са похвалама, па треба опет чути и другу страну, овде сагледану кроз призму цивилизованог Беча, „лепе епохе“ и напредног Запада, који на Балкан доноси културу и науку, а необавештени завереници га дочекују пуцњима.

На први поглед, идеја и радња Сабљаковићевог романа заиста делују оригинално и занимљиво. Аустријски барун Лотар фон Беркс угошћава јуна 1914. у свом замку Острожац надомак Цазина ни мање ни више него елиту царског Беча, попут Сигмунда Фројда, Штефана Цвајга, Роберта Музила, Густава Климта… За двојицу завереника, церемонијал-мајстора Калина и његовог друга Небојшу, то је идеална прилика да се обрачунају са припадницима противничке нације, јер би им убиство „господина Фројда“ и остале бечке господе наводно било исто тако патриотски чин као и убиство Фердинанда и Софије.

Свима је јасно да је посета угледних Бечлија цазинском замку чиста фикција, али је и став двојице Босанаца према Аустријанцима такође један вид фикције, јер ниједан следбеник младобосанске идеологије никада није запуцао на некога само зато што је овај био по националности Аустријанац. Да су то хтели, младобосанци не би морали да чекају „госте“ из Беча, могли су да убију било ког Сарајлију аустријске народности, али они су пуцали у представника власти, у „главу“ Двојне монархије, то им је био једини циљ, а не убиство „господина Фројда“ или било ког другог обичног грађанина Аустроугарске.

Зато је и питање из наслова Сабљаковићевог романа потпуно бесмислено, јер нико није ни имао потребу да убије Сигмунда Фројда. Уствари, Сабљаковић је овде донекле подлегао старом трику где „свака империја нужно настоји да помеша своју културу и свој империјализам“, како је, у већ поменутом есеју „Принцип и процес“ истакао Владимир Пиштало. „На Кавказу се нису борили против Пушкина“, појашњава Пиштало, „код Стаљинграда се нису борили против Гетеа и у Босни се нису бунили против Рилкеа. Рилке је био ван домета Андрићевог кмета Симана“. Додајмо да је и велики научник Фројд био ван домета Богдана Жерајића, Гаврила Принципа и Мухамеда Мехмедбашића.

Све у свему, јасно је да визија Видовданског атената и даље лута између Гавриловог принципа (који нам је за сада најбоље дочарао Др Неле Карајлић) и „лепе епохе“ (коју и данас васпостављају нови визионари и ревизионари). Стогодишњица атентата и рата ипак је више светлости бацила на Велики рат него на догађај који се узима као непосредни повод европског и светског сукоба. У Србији се тако све свело на један фељтонистички роман, десетак прича, једну драму и један роман који сâм чин атентата оставља у други план. Опет, ни то није за потцењивање, мада смо видели да глорификаторима националне историје углавном недостаје уметничке снаге, док су неки други умањили уметничку вредност свог дела (упропастивши и оно што заиста вреди) тако што су потпуно произвољно представили (и чак изокренули) добро познате чињенице.

Разуме се, као и већина историјских догађаја, и Сарајевски атентат може бити предмет нових интерпретација у књижевности, јер сваки писац има право да донесе своје виђење и наметне своју идеју, али опет под условом да се уметничка слобода не претвори у окретање историје наглавачке нити у мерење историјских догађаја аршинима наше свакодневице. Не лута метак који је усмртио Фердинанда, него лутају они који суштину Принциповог чина не умеју да сагледају на прави начин, па у помоћ призивају политичка, национална и социјална схватања новог времена, без жеље да храбро и без зазора погледају у епоху о којој говоре.

За ПУЛСЕ Душан Милијић

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Dušan Milijić, Istorija, Književnost