Izvan slobode

„Lako je biti rob; teško je biti slobodan”, čuvena je misao Nikolaja Berđajeva koja svoju potvrdu nalazi i u današnjem dobu na često sasvim neočekivanim mestima.

Sloboda je zaista teška. Teret koji mogu u svom duševnom cegeru da nose samo oni najači.

Na način, pesnika, pisca, slikara… donekle je poznat onima koji veruju da gledaju širom otvorenih očiju. Ali da li je poznat na način strip autora?

Sećam se, ja sam kao i drugi, koje uglavnom ne poznajem  i ne želim da upoznam više nego što poznajem, pretežno od sećanja skrojen… i vremena kada sam video prvi strip… ne sećam se kako se zvao, ni imena autora… ali znam odavno da autor stripa nije bio u društvu Slobode kada je crtao taj strip. I da nije ni mogao biti.

Ljudskom rodu se u nekom delu njene istorije Sloboda učinila suvišnom u svetu oslobođenom od Božjeg nauma, u svetu u kojem civilizacija cveta a kultura igra ulogu dekorativnog. U kojem razmenska vrednost biva zamenjena onom upotrebne prirode; etika privida kao jedina moguća. Stvorena u procesu nastajanja ideje čoveka i prirode kao resursa za eksploataciju scijentifikovanog materijalističkog uma. Obezduhovljenog. Uma koji razložno postvaruje ono još nepostvareno. Ubrzanjem pustoši ono još neopustošeno. Pisanim pamćenjem zaboravlja svet drevne viševekovne usmenosti; usmenosti koja volšebno zaboravlja svet tišine koji zbori sobom samim.

Strip (da ne kažem strip autor) u tako formiranom društvu nije ni mogao biti u društvu Slobode čak ni „na dan njenog pogreba“. Kao takav bio je već formiran mehaničkim, tržišnim polugama društva u kojem se kao takav zatekao. U kojem je već zadobio svoju ulogu. Ulogu zabavljača među zabavljačima. Nebitnog među Bitnom, kao što su politika,  ekonomija,  crna hronika ili sport.

Jer zašto bi, mislilo se bez mišljenja, on, strip (comiks), priča u slikama, iskazana, dakle, crtačkim putem, u američkom progresivnom oku mogla da ima neku drugu ulogu osim zabavnog dodatka u dnevnoj štampi i doprinosi značajno boljem tiražu. Onu koju je već zadobila i sva ostala umetnička fela mada ne u istoj srazmeri i sa potpuno istim obeležjima.

Pisani tekst je već bio u procesima zaboravljanja  kulture usmenog pisma, zašto ne i kulture crtačke? Zaboravljanja kulture pre nastanka pojma kulture; metafizičke dimenzije starosedelačkog vremena koja se zatire bezobzirnim vrednosnim prosedeom tipičnim za osvajački metalitet belog čoveka, ubojitim predrasudama naoružanog i opčinjenog sobom u procesu sticanju svoje lažne snage koju će tek nadmeno deliti svakom onom koji ne može da se odbrani od zahuktale ideje Progresa i kolonizatorskih interesa novokomponovanih kolonizatora „novog sveta“. On-strip crtač – bio je već resurs za eksploataciju koji svoj uspeh može da meri isključivo odjekom koji će ostvariti na postojećem tržištu zabave i razbibrige. Odvlačenje pažnje čoveku mase gomile lepotom i virtuoznošću crteža, uglavnom crnobelom, i ( koliko?) svesno i namenski skrojenog scenarističkog zapleta koji prosečnog čitaoca američkih novina ne obavezuje ni na šta posebno, pogotovo ne ne na razmišljanje o temeljnim obrascima (ne samo) američkog way of life.

Poznatost, zahvaljujući odjeku koji mu daje tržište, čini poznatog. Ne vrednost per se. Privid koji utemeljeno dominira nad zbiljom. Privid bitnog koji se već naveliko odomaćio u osvojenom „novom svetu“. Najvažnije je bilo ostati u trci sa ostalim oblicima zabave, pogotovo sa dolaskom radija i televizije u društvu zasnovanom na proizvodnji obilja roba i  konzumerizmu. Bilo je očaravajuće videti svo to razmetanje američke moći naročito u formi zabavnog. Važno je biti najpre najbolji trubač u bendu, a ako je tu i „atraktivna“ pevačica, koga zanima tekst pesme? Onaj koji želi poeziju neka, kao i do sada, čita knjigu poezije. Molim lepo. Kultura je tamo, u knjižarama, muzejima. Zna se odavno kome je i gde mesto. Zar se u to može sumnjati? A mi živi ljudi smo ovde i sada, a ne tamo, u toj…odvojenoj sferi – kulturi. Previše uglađenoj. I podobnoj, Sistemu privida i obmane. Užasa, rekao bi Teodor Adorno. I siromašni i pristojno siromašni kao i oni pristojno bogati i nepristojno bogati kao da su prećutno činili medijsko bratstvo. Elegantno bogati Rip Kirbi sjedinjavao je srca i levih i desnih… Hogar  je ipak samo simpatično strašan, užasan, odvratan,glup… pljačkaš, lopov, ubica… kao što su vikinzi pretpostavlja se svojevremeno bili. Čarli Braunov Snupi spava i sanja na vrhu krova svoje  kućice… Iako je to fizički neizvodljivo, crtački je duhovito čitaocima. Likovi iz stripa Stiv Kenjon mnogo pričaju prilično literarno i samosvrhovito; šta autor u stvari želi da ispriča ionako nikoga posebno ne interesuje. Estetika stripa je možda otkrivena, pominje se čak i izvesnim, dakako obimnim, knjigama pod naslovom „Svet umetnosti“ ili nekom sličnom naslovu, ali negde u fusnoti onog poglavlja takozvane epohe Moderne pod naslovom „Pop art”, na slikama izvesnog Roja Lihtenštajna… Leeepoo. Ali ipak, i dalje, ako želite da čitate nešto pametno i gledate nešto pametno ili, pak, naročito zabavno a umetnički vredno, nećete, zaboga miloga, kozumirati strip!

Ali hoćete film! Industrija za produkciju snova i uspavljivanja! Iako se ni on još nije smatrao obaveznim predmetom u školi, i obaveznim oblikom opšteg obrazovanja, on je odmah na prečac preoteo pažnju svih najpre samim savojim tehničko tehnološkim svojstvima. I naravno: tu su intelektualci koji su u tom dobu igrali uloge svetlećih reklama! Oni su išli u školu.

Slobodno misliti stripom, njegovim samosvojnim jezikom, bio je u većem delu njegove istorije kao i istorije kulture opšteprihvaćeni i nigde argumentovani nonsens. Pogotovo za redovnu platu, pravo na život, profesionalni a ne diletantski odnos prema umetnosti, onako preko vikenda, kad se nađe vremena za zasluženu, novcem kupljanu dokolicu, na koju bi i gospodin pisac, dakako, trebalo, pravde radi, da ima obično ljudsko ako ne i profesionalno pravo. Ali, eto, zamislite, nema. Čak ni on. On koji nešto očigledno misli i o tome svedoči svojim, ponekad s pravom, cenjenim delom. Pa kada je već tako, kada čak ni gospodin pisac nema pravo (na svoje spisateljsko) Pravo i naravno izvesne pretenzije na Istinu, šta bi onda, samim tim, hteo taj, kako se zove, ah da, strip crtač? Mada ja ovde ne govorim tek o nekom tamo crtaču stripa, nego o autoru. O autoru stripa, o onome koji sam crta i piše i čak misli svojom glavom, i to iz predela svoje zaslužene i Bogom dane slobode, znate.

Ali, znam, znam, vas to ne interesuje (vi ste takođe išli u školu). Ako Vas uopšte nešto interesuje. Pogotovo danas u vremenu postneoliberalnog tehnokorporativnog kapitalizma. Kada je logor postao digitalan, sveprisutan i na taj način nevidljiv.

Crtač je u drevnim vremenima bio neko ko crtežom svedoči i doziva ono bitno i često sveto za zajednicu. Crtač kruga je, recimo, crtao na pesku, zemlji… Proizvođač točka je kasnije dobro zarađivao i brzo se kretao kao i oni koji su bili samo vlasnici motornih vozila. Ako ne ulazimo sada u priču o tome koliko su i kako tehnički izumi, računajući i automobile, postali vlasnici svojih proklamovanih vlasnika, budući ljudi bez nogu  koji jure svetlosnom brzinom u drugi Edenski vrt, nalik tržnom centru i hipermarketu. Vruuuum!

U vremenu savremenom on, crtač, postao je neko ko u najbolju ruku ima čast da doziva prigodno i nebitno. Masovnost je postala posledica i simptom industrijske revolucije, a kultura površnosti odraz negovanja kvantiteta koji sofisticirano marginalizuje kvalitet koji neminovno svojim odsustvom rađa nove potrebe i bolest novih zavisnosti.

Sloboda ili strip? Loše postavljeno pitanje. Sloboda i strip. Tamo gde je sloboda, tamo je strip. Strip čiju istinu tek treba pronaći.

Za P.U.L.S.E: Đorđe Milović

  Đorđe Milović, Milton Caniff, Strip