Da je jedino napisao svoje delo “Grčki mitovi”, britanski pisac, pesnik, esejista i polihistor Robert Grevs ostao bi zapamćen kao izuzetan erudita velike maštovitosti koji je u toj knjizi, ne samo ispričao svaku od grčkih mitskih priča u svim različitim varijantama koje je ostavila klasika, nego i pružio izuzetno bogatu i originalnu teoriju o nastanku svakog pojedinačnog mita u vreme smene matrijarhalnih zajednica onim partijarhalnim. Grevs naime tvrdi da se u Evropi u vreme pre dolaska patrijarhalnih Indoevropljana (tj. grčkih plemena Dorana, Jonjana i dr) slavila žensko božanstvo “Velika majka” (ili “Bela boginja”, kako se naziva jedno drugo njegovo analitičko – antropološko delo o razvoju poetike mita sa naglaskom na keltske rituale) i da se najveći broj mitova predstavlja simboličke prikaze i predistorijska objašnjenja o prelasku evropskog (grčkog) društva sa sistema ženske vladavine (gde dominiraju vrhovne kraljice i sveštenice) na mušku patrijarhalnu prevlast (pa tako Zevs umesto Gaje odnosno Here postaje vrhovni bog ali još uvek uz rodovski paritet na Olimpu gde stoluju po šestoro najvažnijih muških bogova i isto toliko ženskih boginja i sl).
Grevs je ukupno objavio čak 140 dela, ali je uz poeziju, “Grčke mitove” i svoju autobiografiju (“Zbogom svmu tome”) ostao najpoznatiji po istorijskim romanima – adaptacijama antičkog mita ili klasične istorije, koji uz Ja Klaudija i Klaudije, car i bog, obuhvataju i teme poput priče o argonautima (“Zlatno runo”), porekla Odiseje (“Homerova kći”) biblijskih priča (“Kralj Isus”) i vizantijske istorije (“Vojskovođa Velizar”).
“Ja Klaudije” je roman pisan fiktivno u prvom licu, od strane samog budućeg cara Klaudija, kao neka vrsta rekonstrukcije rimske istorije u doba pricipata, tj. careva iz dinastije “Julijevaca-Klaudijevaca”, Avgusta, Tiberija, Kaligule i samog Klaudija (od 10. godine pre n.e, kada je rođen Klaudije do ubistva cara Kaligule i dolaska Klaudija na vlast, 41. godine nove ere).
“Ovo je tajna istorija. Ali moga o bi neko pitati kome se to ja poveravam? Evo mog odgovora: ova istorija je namenjena potomstvu. Ne mislim pri tom na moje praunuke ili čukununuke, mislim na krajnje daleko potomstvo. Pa ipak se nadam da ćeš ti čitaoče, koji ćeš me možda čitati pošto prođe stotina pokolenja, pa čak i više, da ćeš dakle, ti imati utisak kao da ti se neposredno obraća neki savremenik.”
Roman je pisan u vrlo klasičnom stilu, u bukvalnom smislu te reči. Grevs najvećim delom preuzima način na koji su veliki latinski uzori, poput Tacita, Svetonija, Tita Livija, Cicerona, Cezara, Plutarjha i drugih pisali. Njegov veliki stilski uzor je, rekao bih, Tacit, čiji obimni “Anali” pokrivaju dobrim delom isti istorijski period i koji prepričava događaje kombinacijom uzdržane objektivnosti, uz umetanje usputnih komentara lične prirode i moralno-političke ocene. Uz to, Grevsov “pisac” Klaudije piše sa dozom ironije, uključujući i šale na sopstveni račun, što je možda bio i jedini način da se preživi u epicentru vlasti koju je činila porodica velikog Avgusta i njegove lukave supruge Livije. Klaudije tako objašnjava da, iako je obrazovan pisac i inteligentan čovek, svoj relativno dugovečni život u sredini visoke rimske aristokratije u kojoj se uglavnom umiralo prerano – u mladosti, u ratu, u progonstvu, ili (često) uz pomoć otrova – duguje činjenici da su ga svi najbliži smatrali za malo sposobnog mucavog idiota, fizički ograničenog (hramao je i trzao glavom), pa ga tako ni rođena majka nije mnogo uvažavala ni trpela. Samo su slučaj i istorija koja takođe zna da nekada bude krajnje ironično-cinična, omogućili da taj beskorisni porodični marginalac koga niko nije smatrao za konkurenta za vlast, sticajem okolnosti postane rimski car.
“Ja sam bio vrlo bolesno dete, i možda sam jedino zato i ostao u životu što bolesti nisu mogle da se pogode kojoj treba da pripadne čast da me pokosi”.
“Ja Klaudije” je priča koja je, iako fikcija, u najvećoj mogućoj meri zasnovana na istorijskim podacima. Roman gotovo do detalja prati zbivanja unutar i oko carske porodice onako kako su zabeležena u sačuvanim klasičnim hronikama. U tom smislu, roman je izuzetno poučan, ali istovremeno i zabavan i zanimljiv, imajući u vidu porodične zaplete i spletke, lične drame i užasne tragedije, koji prate sudbine ključnih ličnosti koje su bliske – vladarskom paru Avgustu i Liviji, a zatim Avgustovim naslednicima – lukavom i hrabrom, poročnom i licemernom Tiberiju kao i ludom manijaku Kaliguli.
“U Rimu je nastao čitav red potkazivača i dostavljača od zanata, na koje se čovek mogao potpuno osloniti da će nekako naći dokaz protiv svakoga za kog im bude rečeno da je pao u nemilost Tiberija. Na taj način je krivični arhiv koji bi se osnivao na stvarnim krivicama postao nepotreban”.
Iako se do tančina drži istorijski zabeleženih činjenica, Grevs kroz Klaudijeva usta ipak daje svoje tumačenje i objašnjenje istorijskih zbivanja, što je možda diskutabilniji deo njegovog romana. On veliki broj smrti bliskih carskih rođaka i naslednika pripisuje Avgustovoj ženi, trovačici Liviji koju slika kao zloću koja nije oklevala da otruje ni sopstvene unuke kada je smatrala da mogu da ugroze njenu vlast ili način upravljanja državom. U tom smislu, čini se da je Grevs ipak dao lično tumačenje prve decenije Rimskog carstva, pa je dobar deo velikih državničkih zasluga koje se uglavnom u nauci pripisuju Avgustu – osnivaču rimskog principata i jednom od najvećih vladara u istoriji – pripisao njegovoj supruzi Liviji, koja je po njemu, bila isto toliko zla ličnost, koliko i sposobna i posvećena vladarka.
Kroz Klaudijevu priču promiču desetine i desetine likova rimske istorije ranoga Carstva, što možda može da optereti čitaoce manje zainteresovane za istorijske detalje (da bi se na primer razumele porodične veze u carskoj porodici, gde su svi istovremeno i bliski rođaci i supružnici, potrebno je neprestano konsultovati uz tekst priloženi rodoslov). Složenosti porodičnih veza doprinose i činenice da su članovi familije nosili slična ili ista imena (postoje dve Julije, dve Antonije, dve Agripine itd; Klaudijevo puno ime je na primer glasilo “Tiberije Klaudije Druz Neron Germanik”, pri čemu mu se stric zvao Tiberije, otac je nazivan Druz, brat Germanik a posinak Neron). Uz to, jedni druge su često usvajali pa nekad deda usvaja unuke, stric nećake i tsl; usvojenici su menjali ranije ime i uzimali ime novoga “oca” pa su bivši Oktavije ili Klaudije postajali Julije i tsl.
Grevs je ovim romanom savremenom čitaocu ipak približio način na koji se u antici gledalo na istoriju i kako su se prepričavali događaji. Kao i Tacit, Grevs piše o životu i sudbinama samog vrha rimske države – uz vladare o onih nekoliko stotina najmoćnijih i najbogatijih senatora i patricija – dok život i sudbine donjih slojeva društva ostaju u dubokoj senci, osim kada je reč o ponekom robu koji se postavši slobodan uzdigao do moći svojih gospodara, ili kada se prepričavaju povremene pobune rimske vojske ili sukobi sa varvarima.
Grevsov roman nema onu pronicljivu psihološku dubinu, finoću i suptilnost stila i univerzalnost slike jednog antičkog života kao mikrokozme svemira, kakav je postigla Margaret Jursenar sa neprevaziđenim “Hadrijanovim memoarima”, ali ovo delo ipak predstavlja dobar uvod u upoznavanje dela istorije starog Rima na pristupačan i zanimljiv način.
Grevsov roman je odmah nakon objavljivanja (1934) postao vrlo popularan. Dobio je više nagrada. Delo je kasnije ušlo u grupu 100 najznačajnijih engleskih romana. Grevs je, sarađujući lično u prevodu romanana na nemački, skratio delo u nemačkoj verziji za jednu trećinu, što je možda bila dobra ideja (zbog velikog broja digresija u Tacitovom stilu). Naš srpski prevod zasnovan je na onoj dužoj, tj. engleskoj verzziji. Po romanu je snimljena i čuvena istoimena serija BBC-a (1977), koju i danas mnogi pamte..
Ja, Klaudije – Robert Grevs napisao/la Duško Lopandić dana
Pregled tekstova autora – Duško Lopandić →