Jevanđelje bogatstva – Džek Ma, osnivač i čelnik tehnološkog giganta „Alibaba“, nedavno je velikim slavljem obeležio napuštanje preduzetničkog i posvećivanje humanitarnom radu. Doduše, najbogatiji Kinez sa imovinom od skoro 40 milijardi dolara, zadržao je mesto u upravnom odboru i udeo u vlasništvu kompanije, a njegova dobrotvorna fondacija će se baviti ekologijom, razvojem preduzetništva u Africi i unapređenjem obrazovanja u „severnim područjima Kine“. Odluku je obrazložio željom da sledi primer Bila Gejtsa koji se 2008. godine povukao iz neposrednog upravljanja „Microsoftom“ zbog posvećivanja radu fonda „Melinda i Bil Gejts“.
Pod motom da svaki život ima jednaku vrednost Gejtsov fond je u međuvremenu izrastao u najveću privatnu filantropsku instituciju na svetu. Više od 1.500 zaposlenih upravlja kapitalom većim od 50 milijardi dolara kojima pomaže razvoj zdravstva i obrazovanja u siromašnim područjima planete. Da je to najbolji način trajnog ublažavanje nejednakosti uveren je i Voren Bafet koji od 2006. godine fondu sukcesivno donira desetine milijardi dolara. Lični primer dao je kredibilitet Gejtsovima i Bafetu da 2010. godine započnu kampanju „Obavezivanje na darivanje“ koja animira najimućnije da krenu njihovim stopama. Tako se Džeka Ma pridružio grupi od preko 200 milijardera koja se obavezala da će većinu bogatstva dati u humanitarne svrhe, a čija ukupna imovina premašuje 500 milijardi dolara. Prihvatajući zasluge, Gejts ne propušta priliku da ukaže na novčanu podršku Vorena Bafeta ali i uticaj koji je on imao na njegove životne stavove.
Navodno je Bafet, čovek uz čije se ime obično dodaje „legendarni investitor“, bio taj koji je upoznao Gejtsa sa esejem „Jevanđelje bogatstva“ koji je Endru Karnegi objavio 1889. godine. Koliki su uticaj Karnegijeve poruke ostavile na osnivača „Microsofta“ vidi se iz činjenice da mu se pripisuju najveće zasluge za njihovu dalju popularizaciju. Doduše, ne preterano javno jer odudaraju od savremenog kulta političke korektnosti, ali u krugu sebi sličnih, malobrojne elite u čijim je rukama većina svetskog bogatstva. Ima mišljenja da je sklonost takvoj mešavini humanizma i cinizma ono zbog čega Gejtsu uporno izmiče Nobelova nagrada za mir, uprkos džinovskim razmerama njegove filantropije. A govoreći o tome, upućeni ukazuju da su to i dalje manja sredstva od onih kojima je upravljao njegov uzor.
U našoj sredini Karnegi nije stekao značajniji broj savremenih sledbenika, kao što nisu ni Kolarac, Kapetan Miša, Sima Igumanov i drugi znameniti zadužbinari kojima obiluje naša istorija. Doduše, ulica pored Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ u Beogradu nosi Karnegijevo ime, kao i čitaonica u ovoj ustanovi. U odnosu na mnoge srpske zadužbinare, mahom zaboravljene i sa legatima kojima je promenjena namena, način upravljanja ili su naprosto nestale u vrtlogu ratova, revolucija, inflacija i tranzicionih otimačina, moglo bi se reći da i nije prošao loše. Zahvaljujući donaciji Karnegijeve zadužbine ova biblioteka je otvorena 1926. godine, da bi nakon rata ponela ime našeg velikana. Želja da se istakne levičarska tradicija Beogradskog univerziteta stavila je u drugi plan darodavca koji je moto „Neka bude svetlost“ stavio na ulaz hiljada sličnih ustanova koje je izgradio širom sveta.
Endru Karnegi je uspeo da ga istorija pamti kao verovatno najvećeg filantropa svih vremena, ali je za života bio kontroverzna ličnost, jedan od onovremenih tajkuna za koje su Amerikanci skovali termin „baroni razbojnici“. Danas deluje nestvarno, ali američko društvo se do duboko u XX vek dičilo time što je egalitarnije od većine evropskih država. Međutim, ekonomsko ubrzanje nakon građanskog rata pratilo je i zapanjujuće bogaćenje pojedinaca kao što su Dž.P. Morgan, Rokfeler ili Vanderbilt. Njihove kolosalne poslovne imperije nicale su pravo niotkuda, utemeljene na gramzivosti, eksploataciji, zaverama i verolomstvima, koliko i na umeću i poletu. U toj predatorskoj eliti bio je i škotski doseljenik Endru Karnegi koji se obogatio baveći se železnicom i industrijom čelika. U mračnim delovima njegove biografije pohranjeni su i događaji tokom suzbijanja štrajka u njegovoj čeličani u varošici Houmsted kod Pitsburga 1892. godine. Iako se nezvanično barata još brojnijim žrtvama, zvanično je u sukobima štrajkača sa štrjakbreherima, obezbeđenjem i regularnim vojnim jedinicama poginulo deset ljudi. Posebno je mučno što su među štrajkačima dominirali istočnoevropski imigranti, dok je za razbijanje štrajka dovođena uglavnom crna radna snaga sa američkog juga, a ulje na vatru dolivalo obezbeđenje „Pinkertonove detektivske agencije“.
Iako je Karnegi do kraja života negirao ličnu odgovornost za ovaj masakr i (zlo)upotrebu vojske smatra se da je i to uticalo na odluku da 1901. godine kompaniju proda Dž.P. Morganu za 480 miliona dolara. Ako se prihvati procena časopisa „Forbs“ da je to više nego današnjih 300 milijardi dolara, proizilazi da je i dalje reč o najvećoj akviziciji u istoriji svetskog biznisa. Karnegi se nije odrekao luksuza, ali je preostalih 18 godina života najviše posvećivao dobročinstvima na koje je utrošio gotovo ceo imetak. Njih je teško nabrojati, ali se ističe osnivanje skoro 3.000 javnih biblioteka, unverziteta Karnegi Melon, kultne dvorane Karnegi hol, Palate mira u Hagu, pomaganje muzeja, bolnica, naučnih ustanova, kao i školskih penzionih fondova. Vek posle njegove smrti zadužbina i dalje posluje podržavajući slične aktivnosti, a posebno mirovne inicijative. A basnoslovne donacije garnirao je strastvenim i elokventnim promocijama filantropije vršeći veliki uticaj da Morgan, Rokfeler, Goti i brojni drugi iz redova njegovih partnera, pa i konkurenata, krenu sličnim putem duboko utemeljujuću tradiciju filantropije u američkom društvu.
A najveći uticaj na njegova shvatanja izvršile su teorije drugog Škotlanđanina, Herberta Spensera koji je utemeljivač socijal darvinizma. Primenjujući na ljudsko društvo Darvinov koncept evolucije u prirodi on je u „Principima bilogije“ razvijao ideje o „opstanku najprilagođenijih“. Borba za opstanak u prirodi poistovećena je sa tržišnom selekcijom, a evolutivni razvoj vrsta sa usponom ili propadanjem država. U prirodi svega nekoliko jedinki pokaže sposobnost prilagođavanja promenama okruženja, pa je za opstanak cele vrste nužno da se one što pre i što više umnože. Neprilagođene jedinke gube svrhu postojanja i razvodnjavaju novozadobijeni evolutivni i nasledni kvalitet. Preduzetnici su analogija sa najprilagodljivijim organizmima, društva analogija sa vrstama, a tržišne turbulencije isto što i neprestane promene prirodnog okruženja. Iz ovakve ode tržišnom liberalizmu proističe da se preduzimljivi ne bogate isključivo sebe radi, kako nam se to čini, niti ih pohlepa goni da gaze preko onih koji im stoje na putu ili rade za njih, nego je to prirodna neminovnost zbog koje su samilost i emocije hendikep u dugoročnom dostizanju opšte dobrobiti. Uticaj ovakvih ideja na kasniji uzlet eugenike i rasnih predrasuda, uključujući i one koje su vodile Holokaustu, dovele su do toga da ih savremena nauka gleda sa velikim podozrenjem.
Karnegi se slaže da su načini bogaćenja neupitni („Kritikovati neizbežno je gubitak vremena“), ali vidi i mane rastućeg društvenog raslojavanja, pa piše „Jevanđelje bogatstva“ da bi ponudio lek u vidu promene „načina upravljanja velikim bogatstvima“. Pošto veruje da svima upravljaju društveni procesi, veruje i da sredstva trajno pripadaju društvu a da je bogaćenje samo vid privremene pozajmice pojedincima koji su najsposobniji da sredstva uvećavaju. Bogataš se razdužuje tako što će u jednom trenutku početi da finansira neke potrebe zajednice. To nije samo obaveza nego i privilegija jer je on stekao moć da rešava probleme drugih ljudi i da umesto države odlučuje šta je njima najpotrebnije. Njegovim rečima: „Tako bogat čovek postaje poverenik i zastupnik svoje siromašnije braće stavljajući njima na službu svoju izuzetnu mudrost, iskustvo i sposobnost upravljanja, čineći za njih bolje nego što bi oni mogli ili znali učiniti za sebe“.
Karnegi konstatuje da je dokazana nadmoć tržišta u odnosu na bilo koji alternativni način regulisanja privrede mada ne spori da stvara velike socijalne razlike, niti da kolektivističke ideje često motivišu plemenite pobude. Nastanak monopola sagledava samo kao koncentraciju bogatstva u rukama najsposobnijih, umesto da se ono rasplinjava ili raspoređuje arbitrarno. U jednakosti raspodele vidi uzrok učmalosti i opšteg siromaštva takvih zajednica, a za verovanje da ljude bilo šta motiviše snažnije i istrajnije od lične koristi kaže da je naivno, dok sam ne vidi naivnost u veri da poslovni uspeh vodi moralnom uzdizanju. Opravdava bogatstva proistekla iz ličnih sposobnosti i stvaranja novih vrednosti kojima se uvećava i bogatstvo čitavog društva. Za siromaštvo drugih misli da je neizbežno, ali kaže da će u društvu koje se razvija i oni postepeno imati sve više. Nabrajajući Karnegijeve stavove važno je da se ima na umu da je on apologeta preduzetništva i samostvorenih bogatstava, dok je protivnik nasleđivanja povlastica i kapitala. To smatra društveno neproduktivnim, pa zagovora progresivno oporezivanje nasledstava dodajući kako je i za potomke bolje da dobiju vrhunsko obrazovanje nego veliki imetak koji češće vodi dekadenciji nego stvaralačkoj dokolici.
„Jevanđelju bogatstva“ zavodljivost daje ideja o odloženoj moralnosti koja nadograđuje podrazumevajući stav da tržišno nadmetanje ne trpi veliku etičnost. Karnegiju je bilo važno i da uspešnima filantropiju predstavi kao prostor za dokazivanje u još jednoj oblasti, ali ga neki svode na savremenu verziju srednjovekovne prakse kupovine indulgencija ili od njega uzimaju samo ono što im odgovara. Među takvima su oni koji posežu za sofisticiranim poreskim eskivažama kako bi potom navlačili maske dobrotvora služeći se mrvicama utajenih sredstava i oni za koje su marginalne „društveno odgovorne“ akcije dimna zavesa za prikrivanje najnepoštenijih poslovnih praksi. Nekim od novotehnoloških „gikova“ bliža je međutim ideja o stalnom dokazivanju, ali tako što bi državnu vlast nad nama zamenili sopstvenom, potpomognutom genetskim inženjeringom i veštačkom inteligencijom. Među onima koji su osmislili neki softver, model telefona, berzansku spekulaciju, zablistali na sportskom terenu ili u nekom hitu, ne manjka ni onih kojima je filantropija neka vrsta hobija ili PR karijernog dodatka, mada ni sami ne veruju da o potrebama siromašnih i društva mogu da se staraju bolje od institucija i eksperata.
Ali pored ovakvih, Karnegi ima i iskrenije poštovaoce koji se povode za njegovom mudrošću da je najbolji način korišćenja zajednici „da se unutar njenog dosega postave lestvice kojima mogu da se popunu oni koje streme visinama“. Protivnik klasične socijalne pomoći govorio je i da je bolje svo bogatsvo baciti u more nego pomagati nasumično, pa puštati da sredstva više podstiču nego što rešavaju probleme jer najčešće završavaju kod onih koji ih troše na alkohol, nerad i druge poroke. Dodaje da pomoć zaslužuju samo oni koji su spremni da pomognu sami sebi, ali podučava da i tada treba da ostane nešto za šta moraju da se izbore sami. Zato je Karnegi najviše cenio stvaranje zdravstvenih i obrazovnih preduslova koji poboljšavaju opšte uslove života ili olakšavaju uspon onih koje sputava poreklo ili druge životne okolnosti.
Možda je najslikovitiji način na koji se protivio posthumnim donacijama iz čega shvatimo da se i tamo izneverava volja ostavioca ili nekompetentno i lupeški upravlja zaostavštinama. Još je čuvenija njegova sentenca kako „onaj ko umre bogat umire osramoćen“, posle koje se pita, zar to ne izgleda kao da bi taj i na onaj svet poneo bogatstvo kada bi mogao? Ne treba čekati smrt, nastavlja Karnegi, da bi se počinjalo sa činjenjem dobra i tako se lišiti istinskog bogatstva koje nosi sam čin darivanja i pomoći drugima.
za P.U.L.S.E: Vladan Žarković
Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E
Jevanđelje bogatstva napisao/la Vladan Žarković dana
Pregled tekstova autora – Vladan Žarković →