Kad jaganjci s Bembaše ne utihnu

Kad jaganjci s Bembaše ne utihnu

Otadžbina naša iz ugla stranih filmaša – 12. deo

Die Letzte Brücke (1954) – The Last Bridge

Kad jaganjci s Bembaše ne utihnu. Punih jedanaest godina je prošlo od kad su snimljeni propagandni ratni filmovi Chetniks Fighting Guerillas i Undercover. Snimali su ih tad Amerikanci i Englezi o svojim jugoslovenskim saveznicima u borbi protiv Nemaca. Sada 1954. Nemci su sami snimili film koji propagira borbu Jugoslovena protiv njih. Zvao se Die Letzte Brucke – POSLEDNJI MOST. Režirao ga je Helmut Kautner sa Mariom Shell (koju pamtimo kao jednu od Kriptonskih glavešina iz prvog bioskopskog filma o Supermenu i rođenu sestru glumca Maximiliana Shella poznatog po ulozi sudije u filmu Suđenje u Nirnbergu) u glavnoj roli austrijske bolničarke koja se lomi između lojalnosti Fireru i očigledno za respekt pravedne borbe za slobodu jugoslovenskih partizana.

Za ovu kompleksnu ulogu Maria Shell nagrađena je u Kanu kao najbolja glumica (trideset i jednu godinu pre nego šo će i jedan reditelj iz Jugoslavije dobiti ovo zlatno odličje). Zahvaljujući ovoj prestižnoj nagradi film Letzte Bruke je sebi obezbedio i distribuciju u Americi tri godine kasnije pod nazivom Last Bridge. Pored Shellove kao bolničarke,  u ulozi partizana Bore pojavio se Berhnard Wiki poznat po ulozi Dr Ulmera u Wim Wendersovom Paris Texas ali za nas odavde najzanimljivije je to što je Kanskoj pobednici glumački partner u par ključnih scena naš Paja Minčić. Ovekovečen na LP ploči OLOVKA PIŠE SRCEM kao adekvatno saživljen interpretator vickastih dečijih umotvorina Pavle Minčić je u Poslednjem mostu na tragu dubokog razumevanja za detinjarije izgradio vrlo upečatljiv lik mutavog seoskog spadala kog niko neshvata ozbiljno dok on to koristi kao paravan da pod budnim okom okupatora prenosi ključne informacije borcima za slobodu. Gledajuci film covek sa nasih prostora se ne retko zapita da li je i Paja možda trebao biti nominovan za svoju vinjetu ali svakako je nepobitno da je sinergija između njih dvoje je bitno doprinela njenoj nagradi.

Last Bridge

Pored Paje Minčića i skokova vojnika sa mosta na lokaciji u Mostaru (s kog će skakati i Lepa Brena tri ipo decenije potom u Hajde da se volimo)  našim gledaocima će biti svakako zanimljiva i glavna muzička tema ovog filma koju je vešto orkestrirao Carl De Groof a reč je o poznatoj narodnoj pesmi Kad ja podjoh na Bembašu. Naša lokalna muzika retko se može čuti u stranim il holivudskim filmovima, kao izuzetke možemo navesti skorove Dušana Radića za dve američke koprodukcije snimljene kod nas (Long Ships i Gengis Khan), potom Zdravka Čolića koji peva Pusti pusti modu u filmu o ratu u Bosni sa Richardom Greerovom Hunting Party, Bregovićev Ederlezi u komediji Borat, Kad se cigo zaželi medenih kolača u Cat People, Spremte se spremte kao glavno tema Fighting Guerrilas i ova Bembaša u DIE LETZTE BRUCKE. U jednoj od dirljivijih scena tog Poslednjeg mosta naši iznemogli al i dalje raspevani borci objašnjavaju Mariji Shell duboko lirsko značenje ove sevdalinke o zakasneloj ljubavi u predgrađu Sarajeva:

Kad ja pođoh na Bembašu, na bambašu na vodu ja povedoh belo ja(g)nje, belo janje sa sobom. Sve djevojke Bembašanke na kapiji stajahu samo moja mila draga na dermirli pendžeru. Ja joj rekoh dobro veče dobro veče djevojče ona meni  dođ doveče dodj doveče dilberče. Ja ne odoh istu večer već ja odoh sutra dan ali moja mila draga za drugog se udala. 

Reči ove pesme onakve kakve priliče jednoj ljubavnoj pesmi iz jednog davno prohujalog vremena našle su svoj adekvatan odjek i u ovom tragičnom ratnom filmu i zarezonirale svojom porukom – navek aktuelnom. Ko je pisao reči ove pesme? Nije nam poznato kao ni za većinu onih koje nazivamo narodnim. Ipak za samu enigmatčnu melodiju postoji jedan od verovatnijih odgovora (koji nam između ostalih daje i jezikoslovac, istrazivač i muzikolog Eugen Veber).

Kad jaganjci s Bembaše ne utihnu

Ako vas put nekad navede u bilo koju sinagogu u vreme tri hodočasna jevrejska praznika Šavuot, Suket ili Pesah prepoznaćete i verovatno se ne malo iznenaditi da deo molitve koji se čita i peva za te pomenute praznike prepoznajete kao karakterističnu melodiju polaska na Bembašu. Deo  molitve koji sadrži pomenuti slično pevani tekst zove se SEDER ALEL (ODA HVALE) koja počinje hebrejskim rečima: Odeha ki anitani i peva se u potpuno istoj melodiji kao i naša Bembaša.

Ova melodija se pojavljuje u delovima molitve jos dvaju jevrejskih praznika Purima i Hanube kao i prilikom čitanja molitve za drugi dan Šabata (praznika subote koji počinje u petak izlaskom prve zvezde). Ta molitva zove se AVDALA. Pevljivost ove molitve kod sefardskih jevreja koji su se nastanili u Bosni nakon progona iz Španije u 15. veku ustalila se i u svetovnoj pesmi koja se pevala Mi kerido mi amado (Moj voljeni moja želja).

Ta međ novodoseljenim Jevrejima omiljena i često pevana pesma ostavila je traga na sredinu u kojoj su izbegavši iz Ferdinandove i Izabeline pred–inkvizicione Španije pronašli svoj novi dom kada je zapala za uho našem talentovanom anonimnom pesniku u hodu dok je u predgrađu Sarajeva – Bembaši vodio svoje belo janje na vodu…

za P.U.L.S.E: dr Mladen Kalpić 

 

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments