Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema,
Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti.

Lalić, Mesta koja volimo

Ne mogu tačno odrediti trenutak u kom sam odlučila da Beograd pokušam učiniti svojim – bilo je to sigurno odmah nakon spoznaje da se nećemo vratiti kući. Ne sećam se tačno u kom je trenutku ta spoznaja nastupila. Čovek je biće fundamentalne inercije. Čak i u drhtaju potpunog uništenja spreman je držati se za nestale svetove. Tako smo i mi neko vreme mislili da će se rat predomisliti i da ćemo se ipak vratiti kući. Uslediće nekakvo veliko i neispitljivo događanje razuma koje će povući nevidljivu polugu, ljudi će se urazumiti, rat će stati i svi će se vratiti svojim kućama. 

Kad je postalo jasno da se to neće dogoditi svako od nas je pojedinačno i za svoj račun otpočeo višegodišnji projekat prilagođavanja Beogradu. Otac i majka činili su to za sebe, sestra i ja za sebe, svako od nas suočen sa svojim psihološkim, socijalnim i identitetskim algoritmom. 

Ulagala sam golem napor da Beograd učinim svojim ili preciznije – da Beograd mene učini svojom. Svoj sam projekat počela od jezika, brzo sam prešla na ekavicu. Kako biti neprimetan, ne razlikovati se – imala sam četrnaest godina i bilo mi je dosta razlikovanja. Jedna razlika na koju nisam imala nikakav uticaj oterala me je u izbeglištvo – mogla me je dalekobilo i ubiti –  i zato sam instinktivno donela odluku da uvek i svuda imam biti što sličnija većini. 

Jedno vreme mi se činilo da to nekud ide. Napredak je bio vidljiv – završavala sam nekakve škole, imala nekakvo društvo, nakupila sam svoja sopstvena sećanja, stekla nekoliko sopstvenih identitetskih mesta u gradu. Onda je, u nekom zrelom dobu, došao trenutak konačnog odustajanja od projekta pripadanja. Pripadnost mi se učinila precenjenom, zapitala sam se šta mi ona uopšte nudi da bih svoju duševnu energiju rasipala na jedan toliko nestabilan i neizvestan koncept. Posebnost mog odustajanja od pripadnosti svodi se na to što se tačno sećam trenutka u kom se to golemo odustajanje konačno dogodilo – u kom smo Beograd i ja počeli nekako živeti jedno pored drugog, ni ja u njemu, ni on u meni. 

Odustajanje se dogodilo u naučnoj čitaonici Narodne biblioteke Srbije, dok sam pokušavala da izvučem pretešku drvenu stolicu, oličenje pretenciozno-nefunkcionalnog dizajnerskog idiotizma, savremenu simulaciju nekakvog, valjda srednjovekovnog prestola – preko pomodnog novog itisona.  Stolica je upadala u novi itison, a ja sam bila slaba od upravo preležanog virusa. Sećam se da sam uznemireno ostavila stolicu na pola, i izašla da udahnem.

Sa nove ograde pogledala sam odozgo u glavnu čitaonicu, na redove bizarnih srednjovekovnih prestola i prihvatila da Beograd i ja počinjemo da se razilazimo, da se od projekta odomljenja mora konačno odustati da bi egzistencija mogla da se realizuje u svojoj istinitosti. Ja sam osoba bez doma, bez pripadnosti. Moj je zavičaj pretvoren u prah i pepeo i ne može se na drugom mestu načiniti sledeći, naročito ne na mestu neprekidnih diskontinuiteta kakvo je Beograd.

Narodna biblioteka bila je dotad moje mesto na mapi grada. U njenim sam čitaonicama provela formativne godine. Nas dvoje smo svakodnevlje provodili u biblioteci. Isprva smo uvek sedeli zajedno u periodici, ispijali tanki espreso u kafeteriji, razmenjivali pasuse. Živeli smo već zajedno, a naš dnevni boravak godinama je bio premešten u Narodnu biblioteku. Posle, kad sam već dogurala do mastera i počela češće odlaziti sama, bibliotekarke su mi obezbedile neobeležen sto u naučnoj čitaonici. Razlikovale su me od studenata koji su biblioteku masovno koristili kao čitaonicu tokom ispitnih rokova – ja sam dolazila svakodnevno godinama, ostajala po ceo dan, uzimala piramide knjiga, bila deo inventara. Time sam zaslužila neobeležen izdvojen sto sa neograničenim brojem knjiga, bibliotekarkin šal oko ramena kad prihladi, brižna raspitivanja o mojim ispitima, portira na prijemu koji zna za aranžman sa stolom, pa namigne zaverenički.

Zgradu Narodne biblioteke upoznavala sam godinama – i taj mi je prostor naposletku postao potpuno prisan. Znala sam kako će zaškripati stolica, gde će pasti svetlo u zimsko predvečerje, kako će zaigrati senka na zidu. Bila je to autentična, originalna celina – u svakom kutku osećao se potpis velike autorske arhitekture Iva Kurtovića. Biblioteka je bila njegovo poslednje, zavetno delo, sa dinamičnom istorijom zamisli i izvođenja, koja je, u skladu sa zakonima najintenzivnijeg intuitivnog stvaralačkog procesa naposletku dovela do ove zgrade. 

U Kurtovićevoj je biblioteci i pored njene monumentalnosti ostalo nešto blisko i prisno balkansko i mediteransko, rođačko, neki daleki odjek sedenja pod lozom. Sve je u Kurtovićevom rešenju dato kao ravnoteža, uravnotežen odgovor na trenutak gradnje i na identitet prostora – u zgradi Narodne biblioteke autorski su spojeni univerzalni elementi koji vladaju arhitekturom dvadesetog veka i oni duboko identitetski, lokalni ili regionalni, zbog kojih je taj prostor tako čudesno prisan.  

Kurtović kao da je stvarao po onoj eliotovskoj po kojoj se tradicija ne može naslediti nego se mora, ukoliko nam je potrebna – osvojiti velikim trudom. Umro je ne dočekavši priznanja za taj svoj poslednji, veliki rad koji je trebalo da bude jedan od definišućih objekata ovog grada, uzmemo li u obzir mučenički status institucije zvane Narodna biblioteka u Srba. Ne znam koliko ustanova u kojoj se čuvaju knjige može definisati na bilo koji način  Beograd u onim decenijama u kojima je on, po sili istorijskog žrvnja, postao moje mesto boravka – ali mene je definisala, pa sam radikalni redizajn enterijera doživeli kao antikulturni čin, kao svojevrsno varvarstvo. 

Promeniti Kurtovićevu zamisao u uređenju enterijera za moje je shvatanje bilo sasvim nečuveno – kao kad bismo uzeli poemu nekog velikog pesnika, izbrisali u njoj nekoliko strofa i namesto njih dopisali druge ili kao kad bismo u jednom od Van Gogovih maslinjaka docrtali slona. Nisam razumela porive ljudi koji su u tome učestvovali, nisam uviđala šta se time dobilo. Obrisati Kurtovićeve rečenice iz prostora da bi se napisalo – šta i čime? Nestali su detalji, organski detalji Biblioteke koji su svedočili o autorstvu, o onome što autorska arhitektura, jednako kao i svako drugo autorsko delo mora zadržati. Nije u pitanju savršenstvo, naravno, nikako savršenstvo – već autentičnost autorskog glasa koji se kod nas nekako najmanje ceni i najčešće briše upravo na planu arhitekture – kao da za tu preinaku, jednako kao i za nastanak arhitektonskog dela, nisu potrebni ogromni resursi, pa ćemo sve to usput časkom obrisati i iznova napisati u betonu, staklu i drvetu.

Čitav događaj prošao je potpuno neprimetno – obrisana je strofa, dopisano nešto drugo, sa čudesnom lakoćom sa kojom naš svet nagrđuje balkone, pregrađuje hodnike, zapušta stepeništa, nadograđuje i ruši prema svojoj slaboj pameti i sumnjivom ukusu. Uvek mi se ta neosetljivost prema prostoru u kom čovek boravi činila neobičnom i nerazumljivom. U mom su zavičaju od stoletnih hrastova pravljene kuće koje si mogao sklopiti i rasklopiti iznova – sa visokim tremovima, otporne na zemljotrese, smisleno otpale od šume. Svuda je u našim krajevima narodna gradnja posedovala isti stepen pomenute smislenosti i estetike. Kad nam se i zašto dogodilo ovo? 

Taj je trenutak u biblioteci bio za mene duboko definišući – svest o tome da će sve što u prostoru doživljavam kao svoje nestati za moga života. Fizički zavičaj već je bio izbrisan velikom kataklizmom pogroma, a onaj prostor koji sam pokušala da osvojim biće neprekidno brisan pa dopisivan po nahođenju neke nevešte ruke i malenog uma – svet će se za mene neprekidno sužavati, postajati mi nelagodan i tesan kao tog dana u biblioteci. Zašto onda igrati unapred izgubljenu igru pripadnosti, tumarati po intimnim mapama tragično sklonim neprekidnom preinačenju? U narednim godinama, uostalom, strofe su nastavile da nestaju a na njhovom su se mestu dopisivali konfekcijski stihovi puni opštih mesta. Beograd je postajao sve dosadniji, sve ispražnjeniji od značenja. 

Oktobra 2023, na svom tridesetom Sajmu knjiga, setila sam se onog dana u Narodnoj biblioteci. Samo je izronio iz sećanja, iritantno živ. Učinilo mi se kao da je tada neprimetno i pomalo mistično počelo golemo otuđenje od grada koje su mi u godinama koje dolaze različiti ljudi ispovedali kao svoje iskustvo. Za svakoga je ono otpočelo u drugom trenutku, sličnom onom koji sam ja iskusila u biblioteci, ali meni se, sasvim neutemeljeno i po svoj prilici pomalo sumanuto –  učinilo da je ono počelo da se širi iz čitaonica i hodnika Narodne biblioteke preko čitavog grada, sa činom brisanja Kurtovićeve strofe.

U tom je otuđenju bilo nekog čudnog mirenja, jedno osećanje neminovnosti smene koja se događa onda kada jedan sistem vrednosti prevlada, svesti o nemogućnosti otpora njegovoj tendenciji da uzme pod svoje sve bez ostatka, da ne ostavi nijedno neosvojeno ostrvo. Ljudi su o svojim intimnim geografijama počeli govoriti u prošlom vremenu, čak i o onima koje i dalje postoje – poput hala Beogradskog sajma. Osvestila sam da svi o Sajmu govore kao o bivšem iskustvu, iako on još uvek nije faktički nestao. 

Ispod velike sajamske kupole širio se glas da će se čitav kompleks Sajma rušiti, ali ljudi su o tome govorili kao da je stvar već završena. Ostaće samo ta jedna kupola, koja još uvek spada u najveće kupole od prenapregnutog betona na svetu. Događa se isto što i sa Kurtovićevim bibliotečkim enterijerom pre više od decenije, samo u kobnoj inverziji – od jedne velike arhitektonske poeme ostaće samo strofa. Međutim ta pomirenost, to prepuštanje koje mi je tako blisko – sasvim me je zateklo. Ljudi rođeni i odrasli u ovom gradu odustajali su kao i ja, prispela ovde mimo svoje volje, sa večnom identitetskom kosti u grlu. Kad se to golemo odustajanje dogodilo, koliko dugo se pripremalo – i do čega će dovesti u konačnici?

Prolazila sam Halom 1, čije sve skrivene ćoškove znam napamet, kao svoju kuću, i mislila o toj jednoj čudesnoj strofi. Voleli smo je zato što je, kao i Kurtovićev projekat, sadržala u sebi nešto drevno i blisko, neko vizantijsko ozarenje u kom čovek iz građevine gleda u simulaciju nebeskog svoda, broji nevidljiva sazvežđa iznad kojih se naginje brižna ruka Pantokratora. Sajamski kompleks ugrađen je od početka u naše kolektivno nesvesno, u nešto mnogo dublje od pobedničkih projekata mladog socijalizma – i voleli smo ga zapravo jednom drevnom ljubavlju, starijom i od njega i od nas.

Do godine 2023. ja sam se uvežbala u odustajanjima od prisnih vidika – predajem ih lako, ne borim se više ni za jedan. U mom su zavičaju nestala čitava mesta, a kad su rat i progon učinili svoje podigao se iz zemlje drhtaj, otvorile se naposletku rupe da progutaju ostatak. To gradiranje dramskih efekata ispostavilo se kao maestralna pripovedna strategija koja čoveka podseti da ne poseduje ništa osim malo vremena. Možda su to shvatili i svi ostali, ili je jednostavno takav duh doba – pesak nam curi kroz prste, nezadrživo. 

Prijatelj sa jednog sajamskog štanda ispričao nam je priču o nastanku velike sajamske hale, jednu od onih urbanih legendi koja je previše bremenita značenjem da bi se održala u razvodnjenosti realnosti. Legenda kaže da je arhitekta za vreme gradnje stajao ispod centralnog dela velike kupole spreman da pod njom pogine ukoliko se materijal pokaže slabim, a ljudski um nepodržan Božjom matematikom. Krhka figura stvaraoca pod nesnosnim bremenom dela, smrvljena strahom i sumnjom – kakva ranjivost, kakva izloženost. Kakva ljudskost.

Bog se sigurno na to osmehnuo  i šezdeset i šest godina nastavio da svojim dahom podupire kupolu. 

Jer Bog voli beskorisne poduhvate poput golemih kupola pod kojima ljudi listaju knjige i dopada mu se da čita strofe u betonu. 

Ali i On je izvan projekata pripadanja, i stoga Njegov dah popusti, i ode na drugo mesto. 

Tad kupole nežno padaju.