Vrhunski majstori i strasne umetničke mecene – Beč i Firenca imali su mnogo godina blisko povezanu, zajedničku istoriju. Nakon što je 1737. izumrla toskanska dinastija velikih vojvoda Mediči (de’Medici), ovaj deo Apeninskog poluostrva pripao je habsburškoj kruni. Firencu i čitavu Toskanu dobio je muž Marije Terezije, Franc Stefan Lotarinški, kao “odštetu” za rodnu Lorenu (Lotaringiju), koje se morao odreći pre venčanja, na pritisak nekih drugih evropskih sila. Posle njegove smrti 1765., Toskana je postala “sekundogenitura” dinastije Habsburg-Lotaringija.

Velikim vojvodstvom Toskane je otada vladao drugorođeni carev sin, te na taj način i on imao vlast nad jednom suverenom državom (koja je zapravo bila satelit carstva Habsburgovaca). Toskana je deo Austrijskog carstva bila do 1859., kada su Italijani, koji su se tih godina ujedinjavali, proterali poslednjeg velikog vojvodu Toskane iz porodice Habsburg. Nije prošlo mnogo i već 1870. godine car Franc Jozef (na čelu reorganizovanog carstva koje se od 1867. zove Austro-Ugarska Monarhija), tera svog rođaka Ferdinanda IV., poslednjeg nosioca titule velikog toskanskog vojvode, da se odrekne pretenzija na Toskanu. Franc Jozef je i na taj način hteo da normalizuje odnose sa Italijom.

Iz Firence će u Beč u jesen 2019. doći Ajke Šmit (Eike Schmidt), međunarodno poznat istoričar umetnosti i direktor slavne Galerije Ufici (Galleria degli Uffizi), da bude direktor ne manje čuvenog bečkog Umetničko-istorijskog muzeja (Kunsthistorisches Musem). Zaputili smo se zato u Firencu, zbog intervjua sa dr. Šmitom (za ljubljansko Delo) – i usput pogledali jedno drugo zanimljivo umetničko blago  “Činkvečento u Firenci: Od Mikelanđela i Pontorma do Đambolonje” (Cinquecento a Firenze – Tra Michelangelo, Pontormo e Giambologna) je izuzetna izložba, koja je nekoliko meseci, do 28. januara 2018., privlačila brojnu publiku u firentinsku Palatu Stroci (Palazzo Strozzi). Za razliku od Galerije Ufici, u kojoj je ogromna gužva pretežno inostranih turista, u Palati Stroci smo bili okruženi većinom Italijanima.

Firenca je u kasnom Srednjem Veku iznedrila legendarnu toskansku dinastiju Mediči, koja je u vreme renesanse iz Firence napravila jedan od centara evropske umetnosti. Slavu su u to vreme stekle još neke familije koje su postale visoko plemstvo i veliki umetnički mecene. Jedna od takvih je bila porodica Stroci, patriciji, potom i aristokrate, koji su se takođe obogatili trgovinom i bankarstvom. Medičijevi su uspeli da ih politički izguraju, ali su Strocijevi uspeli da još dugo održe značajnu ulogu u italijanskoj umetnosti i drugim društvenim područjima. U prvoj polovini 20. veka su testamentarno ostavili svoju renesansnu palatu u Firenci (izgrađena 1539.) italijanskoj državi, za kulturne namene.

Firentinska Palata Stroci se u internacionalno relevantnom izložbenom pejzažu pojavila na početku Drugog Svetskog rata, u aprilu 1940., kada Mussolinijeva Italija u njemu još nije bila težak gubitnik. Tada je u ovoj palati bila “Izložba toskanskog činkvečenta”, umetnosti ovog dela Italije u 15. stoleću. U istim prostorima je izložba “Primat crteža” godine 1980. pokazala raznolikost, kompleksnost i kvalitet firentinske umetnosti 16. stoleća.

Poslednji deo trilogije

Nedavna izložba “Činkvečento u Firenci: Od Mikelanđela i Pontorma do Đambolonje” je bio završni deo trilogije koju su osmislili kuratori Karlo Falčani (Carlo Falciani) i Antonio Natali. Ova trilogija je započeta 2010., izložbom “Broncino” (Bronzino, 1503-1572), o ovom slikaru manirizma. Usledila je, 2014., izložba “Pontormo i Roso Fjorentino” (Rosso Fiorentino, 1495-1540). Upravo su Broncino, Pontormo (1494-1557), Roso Fjorentino i Đorđo Vazari (Giorgio Vasari, 1511-1574) bili najznačajniji predstavnici firentinskog manirizma. Reč je o posebnom stilskom profiliranju umetnika kasne italijanske renesanse, posvećenih naglašavanju lično specifičnog stila (maniera).

U trećem delu ove trilogije, na izložbi “Činkvečento u Firenci: Od Mikelanđela i Pontorma do Đambolonje” videli smo umetnost druge polovine 16. veka. To su decenije realizacije velikih talenata u prvoklasnoj umetnosti. Bio je to zanimljiv period u Evropi, sa širenjem Luterove (Martin Luther) reformacije i protestantske umetnosti – koja nije bila preterano pobožna, bleda i beskrvna, kao što se dugo verovalo.

U Firenci 16. veka veliko umetničko blago gomilaju Medičijevi. Rimokatolička crkva je tada na protestantski raskol reagovala i Trijentskim koncilom, sa tri duga zasedanja crkvenog vrha između 1545. i 1563. Među ostalim, rimokatolički vrh je odlučio da sveci, njihove relikvije i njihove slike trebaju biti obožavani, kao i slike Isusa Hrista i Majke Božje. Hrišćanska umetnost nije samo izraz pobožnosti, već u prvom redu treba propagirati crkveno propovedanje, saglasili su se crkveni velikodostojnici.

Koncil u Trijentu je potakao i redizajn sakralne arhitekture, što je dalo dodatni zamah likovnim umetnostima. Među ostalim, za nove oltare u crkvama poželjne su postale slike velikog formata, razumljive svima. Likovi na njima trebali su biti u savremenoj odeći, da bi se narod mogao sa njima identifikovati.

Rimokatolička crkva je na protestantski raskol, među ostalim, reagovala Trientskim koncilom, sa tri duga zasedanja crkvenog vrha između 1545. i 1563. Na tom koncilu se, među ostalim, odlučilo da sveci, njihove relikvije i njihove slike trebaju biti obožavani, kao i slike Isusa Hrista i Majke Božje. Hrišćanska umetnost nije samo izraz pobožnosti, već u prvom redu treba propagirati crkveno propovedanje, saglasili su se rimokatolički velikodostojnici.

Koncil u Trientu je potakao i redizajn sakralne arhitekture, što je dalo dodatni zamah likovnim umetnostima. Među ostalim, za nove oltare u crkvama poželjne su postale slike velikog formata, razumljive svima. Likovi na njima trebali su biti u savremenoj odeći, da bi se pastva mogla identifikovati sa njima.

Svetlija koža Michelangelovog boga

“Činkvečento u Firenci” pokazao je dostignuća manirizma i uticaj ubrzane protivreformacije na slikarstvo i kiparstvo. Na početku vidimo de ovih dela pršti erotika. Takvi su “Venera i Kupidon”, slika koju je izradio Alesandro Alori (Alessandro Allori, 1535-1607). Eksponati na kraju izložbe pokazali su otvaranje firentinske umetnosti za nove likovne izraze početkom 17. stoleća, na primer obnovljen interes za naturalizmom, kao i umetničko prožimanje sa stremljenjima iz drugih italijanskih centara umetnosti: Venecije, Rima, Napulja….

Mikelanđelo je bio neizbežan ideal umetnika tog doba u Firenci. Neposredan putokaz tadašnjim vajarima bila su Mikelanđelova dela za “Novu sakristiju”, jednu od dve kapele Medičijevih u katedrali Svetog Lorenca (San Lorenzo) u Firenci. Mikelanđelo je za nju izradio i pomenutog “Rečnog boga”. Vrhunska umetnost del Sarta takođe nikad nije bila pod znakom pitanja. Bio je uzor brojnim firentinskim slikarima, Pontormu i Rosu Fjorentinu i lični učitelj u svojoj umetničkoj radionici.

Izložba je pokazala brojna dela iz prve polovine 16. veka, do izlaska poznate Vazarijeve knjige “Život umetnika” (1550). U jednoj sali gledamo “trijalog” majstorstava evropskog slikarstva na temu skidanja Isusa sa krsta. Najstariju od ovih slika je 1521. izradio Roso Fjorentino (čuva je Pinakoteka Voltera /Volterra/, Italija), drugu Pontormo (1526-1528; crkva Svete Felicije, Firenca), a treću Broncino (oko 1543-1545, Muzej lepih umetnosti, Bezanson /Besançon/, Francuska).

Firentinski slikari i kipari 16. veka iskazali su se i u portretima, kojima je takođe bila posvećena jedna sala izložbe u Palati Stroci. Valerio Čijoli (Cioli, 1529-1599) je ekstremno naturalistički uradio lik patuljka Barbina (oko 1564-1566). Izvajani Barbino je bio napravljen da bude deo fontane u parku Palate Piti (Palazzo Pitti). Usput, Čijoli je izradio alegorijske skulpture kiparstva, slikarstva i arhitekture na Mikelanđelovoj monumentalnoj grobnici u bazilici Svetog Krsta (Santa Croce) u Firenci.

Eksponati “Činkvečenta u Firenci” bila su i brojna dela sa mitološkim scenama, kompleksne kompozicije sa nagim ženskim i muškim likovima. Iz većine ovih dela pršti erotika. Takvi su “Venera i Kupidon”, slika koju je izradio Alesandro Alori (Alessandro Allori, 1535-1607). Eksponati na kraju izložbe pokazali su otvaranje firentinske umetnosti za nove likovne izraze početkom 17. stoleća, na primer obnovljen interes za naturalizmom, kao i umetničko prožimanje sa stremljenjima iz drugih italijanskih centara umetnosti: Venecije, Rima, Napulja….

za P.U.L.S.E: Milan Ilić

  izložba, Mikelanđelo, Milan Ilić, Priče iz Bečke šume, Slikarstvo, Umetnost, Vajarstvo