Kako biti srećan?

Koliko poznajem sebe, vidim, čujem i osećam sa pomenutim osobinama, moram da vidim i ono što ne želim da vidim, čujem ili osećam. Još od svoje petnaesete godine (a danas mi je ne smem ni samom sebi da kažem koliko godina. Uostalom, kako čovek može da zna koliko mu je godina?) znam i verujem da mi ovde nije mesto. Ali…

Da li je ovaj svet sagrađen za ljude kao što sam ja?

Ako nije, nisam li suvišan entitet?

Neko ko nije adaptiran da bude jevtin građevinski material, to jest, beton i cigla?

Eto, baš pre nekoliko dana, tačnije u ponedeljak, na vratima su mi se pojavila četiri policajca. Naravno, odmah su mi tražili ličnu kartu, a zatim su mi rekli da pođem sa njima. Pretpostavljao sam zašto. Pre nekoliko dana sam vrlo glasno vikao na komšije koji stanuju sprat iznad mene. Obično znam sve što se događa iznad mene. Kad su došli, u kojoj su trenutno prostoriji, da li trenutno gledaju televiziju ili ono što obično rade po čitav dan, jebu se. Ili odlaze kod svojih roditelja na ručak, kolima koja su parkirana baš ispred mog koliko i njihovog prozora. Kola su inače svuda, jer današnji ljudi ne bi, da odlaze na posao kao što su njihovi preci odlazili na posao, to jest, najamni rad i sluganstvo gazdama peške ili zaprežnim kolima, da služe interesima savremenog Sistema vrednosti koji su iznad njih. Počeli su odavno da seku šume Fruške gore radi nečijeg biznisa, koji podrazumeva izgradnju parkirališta. Potmuli zvuci tabananja uvek kazuju da ostvaruju svoje pravo na takozvani život u datim okvirima koji obuhvata komšiju sprat ispod njih gde ja vodim svoj neželjeni život.

Bila je nedelja, kad mladi radni ljudu poput njih zasigurno provode više vremena u krevetu nego inače dok sam pisao četrnaesto poglavlje svog romana “Anatomija odvojenosti” kad se sa plafona iznad mene, negde oko 20.10 h začuo iznenadni bat koraka nalik ubrzanom trku. Mislio sam da smo se u načelu dogovorili oko uzajamne obazrivosti i spremnosti na toleranciju. Mislio sam da su par iznad mene teškom mukom ipak usvojili moje možda previsoke zahteve na privatnost. Mislio sam da su usvojili moje argumente o loše sagrađenim zvučnim izolacijama koje su preskupe za ugradnju pa se takvi objekti grade još krajem devetnaestog veka, kako veli izvesni Hose Ortege i Gaset, a poput njega i drugi mislioci tokom dvadesetog veka, to jest, od vremena kada je izmišljena vakcina i penicillin i kada se ljudski rod uvećao kao nikada u istoriji. Bio je to eksperiment jedinstven u istorji ljudskog roda. U kojem je ćovečanstvo strpano u superbrzi voz napretka. Ljudski rod je trebalo usmeravati kao nikada u istoriji. Brzo, nenametljivo i naizgled dobrovoljno. Obavezno školstvo je odavno nametnuto i začeto u državi Masačusets, a prinudni rad isto tako. Neslobodan rad je bio nesvestan pristanak na neslobodan život. Uslovljen silama iznad pojedinca.

U današnjim objektima sa jeftinim i neadekvatnim pregradama žive, dakle, stanari koji su svi eksperiment gospodina Le Korbizijea, odnosno onog Sistema vrednosti koji je usvojen još u njegovo vreme. Ako ne i mnogo ranije. Većina ljudi su najpre resurs za eksploataciju, što znači da nas, nažalost, ima previše. Živim još uvek ovde u pokušaju da pišem esej, odnosno priču, odnosno roman koji liči na ispovest. Ispovest može biti vox clamantis in deserto koji može biti pucanj u prazno.

Potrebno je videti toliko toga na putu, pored puta, osetiti mnogo bola, mnogo toga što ne želim da osetim, da mislim, zapisujem, svedočim neznanom čitaocu… da bih bio nesrećan. To jest srećan ukoliko sam mrtav i naizgled živ. Ako preskočim klupu neposredno ispred ne samo mog prozora, ja stanujem u objektu od pet spratova, koji je deo odavno zamišljenog eksperimenta, koji je deo neosvešćenog eksperimenta koji je deo odavno loše nacrtanog Sistema vrednosti svuda po evropi skarabudžen iz najboljih namera, razume se.

Crtež je koren sveta, kaže jedna stara francuska izreka. Ali ja nisam učestvovao u donošenju ideje tog crteža. Ja nisam bio taj crtač.

Danas, dok provodim vreme na neuropsihijatrijskoj klinici jer sam vikao na komšiju sprat iznad mene, sećam se da se sećam kako sam oko sebe viđao ljude koji liče na svoje kilave senke, dok hodaju dugačkim prilično zapuštenim hodnicima, iz kojih vire cigle ili loše i kao na brzinu okrečene delove prolaza za senke onoga što jesu ili što su nekada pre svog dolaska ovde bili. Sećam se kako su svakog dana nekome prilazili da se ogrebu za cigaru, uključujući i mene. I kako svi kao tuberkolozni bolesnici kašlju i nimalo elegantno i bez ustručavanja prilično zvučno često puštaju vetrove iz svojih omatorelih dupeta, možda zbog lekova koje su morali da kozumiraju tri puta dnevno. Sećam se da se sećam da sam jeo prekuvan pasulj ili viršle sa belim hlebom, koje sam ranije uvek izbegavao. I da je prostora za kretanje bilo neobično i neočekivano malo, i da sam uskoro i sam počeo da hodam opisanim hodnicima kao kilava senka koja je zbilja od nečeg bolesna. Nisam nalazio mnogo snage za čitanje, jer je svetlo u prostorijama bilo vrlo slabo, a napolju, na prilično zapuštenim klupama, bilo je uglavnom suviše ometajućeg sunca. O stanju dva-tri takozvana toaleta, iako nas je na klinici bilo pedesetak, nemam, želju da se ponovo prisećam. Ipak stigao sam, ni sam ne znam kako, da napišem nekoliko priča, među kojima se nalazi i ova koju upravo čitate. S obzirom na ono što znam, što osećam, što mislim, sreća bi bila da ovo mesto na kome sam danas ne postoji. I da nikad nije postojalo. Ili da je sve bio samo ružan san, ne znam zašto. Tamo gde sam ja i gde nisam ovaj ja ovde. Zahvaljujući kricima duhovnim koje izgleda samo ja čujem.

Rekoh vrlo glasno komšijama sprat iznad objekta od jevtino sagrađenog građevinskog materijala da su nakaze. Adaptirani na nakazno zdanje kao znak normalnosti ne zaboga nakaznosti koje ne dozvoljava pravo na privatno ja, samo na čoporativno ja. Psihologiju gomile koja nikada ne može doći do sebe. Što verujem da je sušta istina. Gomila je samo sredstvo za zaradu investitora, koja je savršeno adaptirana na izvitopereni sistem vrednosti. Podsećaju me na oslobođene robove (možda crnce) koji oslobođeni ne bi ionako znali šta bi sa iznenada otkrivenom slobodom. Nesloboda im je oduvek izgledala kao jedini oblik života.

Sećam se da se sećam svog nemuštog pokušaja da izađem. Ako izlaz postoji. Ako ne postoji, trebalo bi ga ponovo nacrtati.