Kako je izbeglička kriza uništila Rimsko carstvo, ili šta nismo naučili iz istorije

Godina je 378, treći je avgust, borba se vodila u Jedrenima, nekadašnjoj Trakiji. Bila je to bitka zbog koje je Sveti Ambrozije zavapio da je “kraj čitavog čovečanstva, da je kraj sveta”.

Imperator Istočnog Rimskog carstva Flavije Julije Valens Avgust – jednostavno upamćen kao Valens, a poznatiji kao poslednji pravi Rimljanin, predvodio je svoje trupe protiv Gota, germanskog naroda koji su Rimljani smatrali “varvarima” pod komandom Fritigerna. Valens, koji nije sačekao na vojnu pomoć svog nećaka, cara Gracijana, imperatora Zapadnog dela carstva, ušao je u bitku sa 40.000 vojnika. Fritigern je mogao da računa na vojsku od 100.000 ratnika. Bio je to pravi masakr – 30.000 rimskih vojnika poginulo je, a carstvo poraženo. Bio je to jedan od mnogih događaja koji se smatraju početkom kraja Zapadnog rimskog carstva. U vreme bitke, Rim je vladao teritorijom od skoro 600 miliona hektara ili 2,3 miliona kvadratnih kilometara, što je, poređenja radi, skoro dve trećine današnjih Sjedinjenih Američkih Država, uz populaciju od preko 55 miliona ljudi.

Poraz u Jedrenima nije se dogodio jer je Valens bio tvrdoglav i željan vlasti ili zbog toga što je grubo potcenio protivnika, kao što je bio slučaj sa nekim njegovim prethodnicima. Možda i najvažniji poraz Rimskog carstva u istoriji, ima korene u nečem drugom: u izbegličkoj krizi.

Dve godine ranije, Goti su tražili zaklon na rimskoj teritoriji, ali je talas izbeglica tretiran slično kao današnji talas ka Evropskoj uniji. Upravo je to loše upravljanje migrantskom krizom započelo lanac događaja koji su doveli do propasti jedne od najvećih političkih i vojnih sila koje je čovečanstvo upamtilo.

Ta priča je zaista šokantno slična onoj današnjoj i mogla bi da posluži kao upozorenje. Prema istoričaru Amijanu Marcelinu, godine 375, Goti su bili primorani da napuste svoje teritorije – sadašnju Istočnu Evropu, bežeći pred Hunima. Huni su se “spustili kao vihor sa uzvišenih planina, kao da su iznikli iz nekog skrivenog udubljenja u zemlji, i pustošili i uništavali sve što im se našlo na putu”.

Rezultat je bilo stravično krvoproliće, a mnogi od Gota – kao i mnogi Sirijci i ostali raseljeni danas – odlučili su da pobegnu. Oni su odlučili da se nastane u Trakiji, s druge strane Dunava, što je bilo najbolje rešenje; zemlja je bila plodna, a reka je trebalo da im obezbedi odbranu od naleta Huna. To nije bila slobodna zemlja, već deo Rimskog carstva, pod vladavinom Valensa i tako je Fritigern, koji je vodio Gote, tražio da bude primljen kao carev podanik, obećavajući da će živeti mirno, a da će mu trupe biti na potpunom raspolaganju.

“Kombinovanjem snage svojih ljudi sa ovim stranim silama, on bi imao apsolutno nepobedivu vojsku”, pisao je Marselin. U znak zahvalnosti Valensu, Fritigern je prešao u hrišćanstvo. Sve je počelo mirno. Rimljani su obećali da će pomoći u tome da nijedan od izbeglica neće biti ostavljen na migrantskoj trasi. Oni su prelazili rekom, mnogi su se udavili i “odnela ih je vodena struja”,

pisao je istoričar. Bila je to neočekivana tragedija, bez presedana – neki tvrde da je migrantsku rutu prelazilo 200.000 ljudi. “Zvaničnici” zaduženi za “upravljanje” krizom pokušali su da izračunaju broj migranata, ali izveštaji kažu da je to bilo beznadežno. Tradicionalno, odnos Rimljana prema “varvarima” bio je prilično pragmatičan. Često su ih slali tamo gde je to bilo najpotrebnijecarstvu, a ne tamo gde su želeli da ostanu; ali to je učinilo da se oni asimiluju i postanu građani carstva. Potomci migranata redovno su postajali članovi vojske ili administracjie. Recept koji je čuvao carstvo od napada varvara bio je jednostavan: omogućiti im da postanu deo carstva kao Rimljani.

Ali, stvari su se na kraju promenile. Vojni zvaničnici koji su bili zaduženi za Gote – recimo kao današnja podrška onima koji stižu u Grčku ili Italiju – bili su korumpirani i profitirali su od onoga što je bilo namenjeno izbeglicama. Goti su gladovali i bili primorani da kupuju pseće meso od Rimljana.

“Njihova izdajnička zavist uzrok je svih naših nesreća”, pisao je Marcelin. Poverenje je nestalo i Rimljani su postali neprijatelji Gota – oni koji su želeli da postanu Rimljani, postali su oni koji su želeli da unište Rim. Dve godine kasnije, pisao je da je “bes titrao u njihovim očima, varvari su progonili naše ljude”. A onda su uništili imperiju.

Ova priča govori o tome da će migracije uvek biti deo našeg sveta. Postoje dva načina da se suočimo sa tim: jedna je dijalog i inkluzija, druga je nebriga i odbijanje dobrodošlice. Drugi način, istorija kaže, vodiće do katastrofe, pre ili kasnije.

Priredila: Zorica Marković

Nedeljnik

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Istorija, izbeglička kriza, Rim