Kapitalipsa

Svet bez sna, bez strasti, bez reči. Sve je novac.

Lajbah, Degenerisani svet

(Kapital, 1992).

„Po meni, ništa nije izvesno, najviše što mogu da prihvatim je verovatnoća“, odgovori profesor Renato Kačopoli senatorki Vivijani na njenu zapitanost o uzrocima duboke uzdržanosti profesorove, tako neobične za opšti poratni polet duha, te skepticizma koji je izbijao iz njegove duše. Ovaj otmeni Napolitanac, unuk Mihaila Bakunjina, držeći studentima matematike (ali i ne samo njima) predavanje u dupkepunom amfiteatru, u elegantnom crnom večernjem odelu sa cvetom gardenije na reveru, ostaće upamćen i po izjavi kako „svaki promašaj može da se oprosti, samo ne onaj prilikom samoubistva“, dan pre nego što nije promašio. Pronađen je jednog poslepodneva u svom stanu u palati Čelamare, prostreljene slepoočnice sa glavom na jastuku, kao da spava.[1]

Može biti da sam ovu fusnotu napisao kako bih ilustrovao razliku između bogatstva i siromaštva duhom, i staru istinu da je prost čovek u meri njegovog intelekta sklon lakim rešenjima, a svet vidi u samo dve boje, beloj i crnoj, dok onaj ko mnogo zna ima tu poganu osobinu da u sve sumnja i preferira uglavnom tonove sive. Cinici, koji su često bolno u pravu, tvrde da je optimizam tek trijumf nade nad iskustvom, a Kačopoli, vrhunski matematičar, beše robovao jedino činjenicama, dakle empiriji, koja ga je i ubila.

Ima više od dve decenije kako je, sada već anonimni član istočnonemačkog parlamenta, u zoru Wiedervereinigunga podigao glas upozorenja da je najvažnije što će Istočna Nemačka dobiti od prisajedinjenja Zapadnoj biti droga, prostitucija, socijalna nesigurnost i nejednakost. Budući bi mnogi koji ovo čitaju voleli da su na mestu Prusa, ili lužičkih Srba, ovo njima pišem. Ako Bizmarkovi saplemenici još uvek osećaju nelagodu onoga ko je nižeg reda i roda, čemu se mi u tom prijatnom društvu možemo nadati? A droga, i sve pobrojano, jeste došlo.

Sa Zidom što je razdvajao uverenja, pala su i ona, postavši relativna, i tek privatna stvar pojedinaca, uglavnom osuđenih da postavljaju večna pitanja u potrazi za smislom. Tržište je pobedilo razum, a pečati iz Apokalipse počeli da se otvaraju, jedan po jedan. Svaka nada doživela je svoju suprotnost, kao ona da će nam fukara što se na našoj nesreći obogatila doneti nešto dobro, i da će otvoriti nova radna mesta onima od kojih ih je oduzela. Ne biva to.

No, je li istorija putovanje u jednom smeru do mesta gde će se konačno odpočinuti, i da li nakon socijalizma nužno sledi pitomi kapitalizam? Zar ona, istorija, nije prepuna obrata i hirova, čemu je život koji živimo najbolji dokaz? Nismo li svedoci da nakon civilizacije ne dolazi njen savršeniji oblik, nego katkad pad u paprat prepotopnih šuma, i još niže, u mulj u kojeg sve dublje tonemo? I, za nas proklete smislom, važnije od svega – ima li to potonuće neku pedagošku ako ne estetsku svrhu?

Oni zagledani u pravcu „Novog doba“ koga jedini vide, tvrde da brojimo poslednje dane „starog“, te da će se istorija zaista okončati trijumfom ljudske svesnosti, kako ni prorok Isaija zajedno sa Karlom Marksom ne bi mogao opisati. Ako se u evoluciju svesti ne računaju zanesenjaci po novodopskim internet forumima, ja svuda vidim samo njenu dekadenciju, degeneraciju i pad. Uzmite stare fotografije, ako se ne sećate vaših neposrednih predaka, i pogledajte kako su ti ljudi izgledali, a potom se iskreno pogledajte u ogledalu i izvinite im se što ih niste dostojni. Kakvi sve tutumraci zauzimaju mesta formalne i neformalne moći, sve više verujem da ovim svetom ipak upravlja legendarna Ašokina devetorka, devet nepoznatih ljudi, inače bi ga uništila njegova vlastita glupost. Prva brazda istinskih promena biće stoga spoznaja da ne treba menjati samo ljude, već najpre sistem koji ih je omogućio. Jer su i ti ljudi došli po tržišnom principu. Ne samo da ih je birala masa, nego su ih pre mase odabrali neki drugi kojima su oni bili najjeftiniji, a najpogodniji za upotrebu. Drugim rečima, kod njih je bio najpovoljniji odnos između ugušene savesti i cene.

„Raspad SSSR-a bio je najveća geopolitička katastrofa 20. veka“, a citirana izjava Vladimira V. Putina iz 2005. godine spada takođe u red epohalnih, jer pruža nadu. Nema, osim slaboumnih, kojima nije zameriti, i fukare, nikoga ko bi ponovio isti put od vremena kada su grmeli bageri što su rušili Zid, da je video ovo što danas gleda. To verujem ne bi učinio ni mister Gorbi koji je otvorio vrata kuće Kapitalipsi, da je sa mesta predsednika najveće zemlje sveta znao kako će u neko doba postati maneken tašni Luja Vitona i nemačke železnice, koji, nota bene, posle svega ima obraza da govori protiv Putina.

Ali, kao što egzaktna matematika u sebi sadrži deo iracionalnog da ne bi do kraja bila shvaćena i da bi bila zanimljiva, moja vera u civilizacijsku rekonkvistu opstaje i kada joj ništa opipljivo ne ide u prilog. Najčuvenija književna dilema budući je Lazareva vojska nije imala, ona danskog princa Hamleta, boriti se ili uteći (kuda?) bespredmetna je:

Umreti – spavati – ništa više

Da spavanjem se svrši srca bol

(…) eto to je cilj

I predano mu teži ti.

(…) Jer ko bi pod’no svetske šibe, ruge,

Nepravde silnih i zlostave gordih,

(…) Kad sâm sebi možeš slobodu da daš

I golim nožićem? [2]

.

Tako je jedina izvesnost, ona koju je profesor Kačopoli prevideo, neprestana borba bez početka, kojoj se ne vidi niti kraj, ni izvestan ishod. Jer, oružje se, otkad je ljudi, ili koristilo ili gotovilo. Trećeg nema, rođaci.

26. januar 2012.

Za P.U.L.S.E Predrag Anđelić

predrag-andjelic.com

Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E

.

[1] Opisano u knjizi „Istorija grčke filozofije od Sokrata nadalje“ Lućana de Krešenca. Suicid prof. Kačopolija (Caccioppoli) dogodio se 8. maja 1959. godine.

[2] U prevodu Živojina Simića i Sime Pandurovića, Kultura, Beograd 1966.

  Društvo, Kapitalipsa, Politika, Predrag Anđelić