Карађорђевa улицa – Београд

Карађорђевa улицa – Београд – Једна од највећих лагарија коју сте икада чули јесте она о томе како ће кад на врби роди грожђе Београд изаћи на обале својих река. Као што је познато, тај је пројект опет одложен за мало сутра и сва је извесност да ни ова генерација неће доживети остварење утопије „Београд, речни град”. Сматрамо да је то сјајно. Јер, истини на вољу, кој’ ће мој Београд на рекама. Да је то збиља гала ствар, неко би се већ досетио штоса пошто отмени и учени Београђани по традицији вековима живе у граду на рекама, то јест у Паризу. Будући да је кроз све те векове Београд упорно штурисао од обала Саве и Дунава, пентрајући се као сулуд по оближњим бреговима, што даље од воде, мора да постоји неко објашњење за његову аквафобију. И постоји.

Дотично се објашњење може пронаћи сваког радног дана на шеталиштима дуж леве обале Саве, са новобеоградске стране града: ту не дувају сви ветрови севера и југа (о истоку и не говоримо); ту је светска ружа ветрова. Можда је то разлог што се аквафилија овог народа свела на купање суботом. Бар је то тако од 1946. године, када је, према писању тадашње „Политике”, дефинитивно било забрањено држање крупније стоке у купатилима на ужој територији града.

Зато потписник верује да једном заувек треба напустити шашаву помисао о силаску града на реке. Али, како је то још трајни пројект неких овдашњих урбаноутописта, париских ђака наравно, чини се нужним учинити нешто против таквих намера, па за почетак предлажемо оснивање покрета за заштиту Карађорђеве улице од свих евентуалних будућих делиричних напада преуређивача градског простора. Ово је, на први поглед, претеран захтев из најмање два разлога. Први је опште природе: зашто дизати буку око улице која објективно не може променити свој статус још низ година. Тачно.

Али…

Не треба заборавити на тужан пример Кнез Михаилове улице која је, мењајући свој статус, била одређена за садржаје какви на њеном простору нису постојали ни у заметку, и која је, данас, захваљујући томе, потпуно изван сваког садржаја, слепо цревце. Можда ће кафићи извадити ствар. И хоће.

С друге стране, познато је како је Карађорђева улица једна од најружнијих прометница града којом се, кроз блато и баре, рупе и закрпе, котрља све оно што је још преостало од пустог турског. Живети у Карађорђевој улици исто је што и живети на робији, под условом да замислите мучионицу која неумитно пропада и коју су чак и отменији пацови давно напустили. Укратко, Карађорђева улица је клоака града где могу да вас прикољу у свако доба ноћи, дању још лакше, и харају сваковрсне полне болештине. Тачно.

Али…

Само крајње неразуман однос према граду (читај: мржња) не види да је Карађорђева улица, сада само дно Београда, његова ругоба пред лицем света, подземље и девети круг, истовремено и његова потенцијално најлепша авенија јер се у њој, и око ње, налази бар десетак епохалних грађевина и бар још пар туцета доказа да је овај крај можда једини сингидунумски кварт којим се Београд укључује у градитељске традиције европских градова и њихове архитектуре. Треба ли бољи доказ за то од зграде „Занатске задруге”. Ипак, поменимо још и хотел „Бристол” и читав блок око њега, подножје моста из Бранкове улице, те, на другој страни, зграде од броја 41 на савском пристаништу до оних на угловима Загребачке и Каменичке улице, где је у једној куполи својевремено становао сликар Љуба Поповић, и даље, низ чврстих, лепих грађевина у тим и другим попречним улицама према Улици Гаврила Принципа. Да и не говоримо о степеницама које Карађорђеву повезују са Калемегданом и Париском улицом, и преко Космајске са Косанчићевим венцем, главним историјским језгрима града, такође препуштеним неумитном пропадању.

Овим, наравно, не откривамо архитектонску Америку, нити наш апел представља нешто апсолутно ново пошто је реконструкција Карађорђеве улице вероватно обухваћена пројектом о силаску града на обале река. Али, пошто смо ми против тог пројекта, и против сваког пројекта који се не заснива на мораторију затеченог урбанистичког стања, дакле против сваког радикалног преуређења рушењем и малоурбанистичком козметиком новодобијених пољана, сматрамо да ништа не стоји на путу да се већ сада, одмах, приступи ревитализацији овог драгоценог градског језгра. Битни предуслови су ту: скори завршетак аутопута кроз Београд и предвидљива селидба аутобуске станице, те, затим, решење новог железничког чвора завођењем градског самодоприноса, учиниће да транзитни промет у Карађорђевој улици буде сведен на разумну меру хаоса.

Пројект правог преуређења ове, као и сваке друге улице, не захтева у првом тренутку неке радикалније захвате у постојећи градски живот и његове условности. Никаква пешачка зона. Никакве оазе рекреације. Напротив. Треба поћи обрнутим редом. На пример, учинити хотел „Бристол” угоститељским узором. Или, повећати до неразумне границе градске таксе на продајни простор за куглагере, штављене коже, васионске бродове у неисправном стању, старо гвожђе, линолеуме, експлозиве и отрове, прљаву воду и све што се у овом тренутку иначе продаје у Карађорђевој улици, а смањити намете и гарантовати посебну заштиту за све делатности из тзв. мале привреде. Терати проститутке на сталне лекарске прегледе и посете фризеру.

Затим, омогућити реализацију пројекта групе млађих позоришних радника (и Богдана Богдановића, градоначелника) који, у намери да српски театар врате на место његовог историјског постанка, желе да преуреде један од магацина на савској обали, како се то иначе ради у Њујорку и другде, где истрошени индустријски и привредни објекти служе све више културним садржајима. Исто тако, подржати стару иницијативу да се једном од београдских уметничких факултета (музичком, за примењене уметности) уступи зграда „Занатске задруге”. Условити финансирање Битефа и сличних манифестација њиховом обавезом да се све приредбе које захтевају посебне амбијенте одржавају у објектима у близини ове улице. Подржавати пресељење графичке индустрије, њених малих и средњих капацитета заправо, у тај део града, отворити књижаре у Улици Краљевића Марка.

Вршити сталну туристичку пропаганду трамвајске линије „број два” која пролази кроз Карађорђеву улицу и која је, познато је, један од најлепших београдских малих митова за свакидашњу употребу и лично сећање. Захтевати да светски циркуси који посећују Београд разапињу своје шатре на оним калемегданским пољанама које су најближе Карађорђевој. Обновити простор испод моста и оживети га киосцима (али не оним пластичним архитекте Саше Мехтига јер, за београдске услове, скупљају превише штроке). Наћи простор за биоскоп (можда магацин „Технохемије”, преко пута „Занатске задруге”). Помно одржавати хигијену свих степеништа из Карађорђеве улице према Косанчићевом венцу и Париској.

Концентрисати филмске куће и филмску технику у Задарској улици јер се ту најчешће снима. Сачекати завршетак железничког чвора и тада, такође на принципу градског самодоприноса, приступити детаљном оживљавању фасада. Стару станицу не рушити (благи бого, па ваљда нисмо толико блесави!), већ је претворити у технички музеј. Искористити колосеке и отворити железничку пругу до Сајма и Аде Циганлије. Засадити дрворед од Каменичке до Улице Краљевића Марка.

И тако даље. Укратко, волети Карађорђеву улицу на такав начин да се докаже како нисмо од јуче и како не намеравамо да овде останемо само до сутра. А реке? Реке служе да вода тече. Нека их.