Danilo Bata Stojković (1934-2002) je glumac kojem pripada jedno od prestižnih mesta u glumačkoj hijerarhiji srpskog teatra druge polovine dvadesetog veka pripada 

Glumački put Danila Stojkovića nije bio ni poseban ni odveć lak; kao i većina glumaca početnika kalio se u pozorištu igrajući male uloge i izvršavajući male zadatke. Tek na pragu životne zrelosti, Stojković se najavljuje kao glumačka personalnost, kao osobeni histrion koji je uspeo da sagleda svoje glumačke moći i da u potpunosti njima ovlada.

Stojković po svojoj telesnoj građi nije bio predisponiran za glumca. Onižeg rasta, čvrstog tela, bio je stamena figura koja nije odgovarala fahovskim prototipovima heroja i ljubavnika. Jedino je njegov snažan glas predstavljao valjanu glumačku građu na koju su računali reditelji i partneri. I neobično žive i pronicljive oči; odista, u najvećih glumaca oči govore podjednakom silinom, a pokatkad i većom nego što to čini glas.

Shvativši, dakle, da mu priroda nije podarila vizuelni kapital, Stojković je tražio svoj glumački put nastojeći da od sopstvenog izgleda stvori prednost, nalazeći u svome zadatom obličju niz mogućnosti i negujući različitost kao sopstveni pristup glumi. Trebalo je samo sačekati pravi trenutak, da bi se Stojkovićeva glumačka samosvest afirmisala u punoj meri.

Tih pravih trenutaka sreće bilo je u karijeri Danila Stojkovića dovoljno. Zbir uloga u komadima Dušana Kovačevića (Sava odžačar, Luka Laban, Ilija Čvorović, Deda), lik đenerala Nedića u drami Siniše Kovačevića, Simeon Njegovan Lupus u Pekićevoj groteski, Havelov direktor pivare, ovlaš su navedeni samo neki Stojkovićevi glumački zadaci koje je on pretvorio u trenutke pune glumačke kreacije. Bile su to antologijske uloge koje su obeležile pozorišnu umetnost u Beogradu tokom poslednje dve decenije 20 veka.

Stojković je ulogu gradio kao što vajar kleše stenu, strpljivo, od detalja do detalja, možda ulazeći u izgradnju lika sporije nego što bi trebalo. Savlađujući svaku rečenicu dramskog teksta kao tešku prepreku, propuštajući je kroz filter iskustva i kritičkog viđenja, Stojković, bez ostatka, temeljno i s punim pokrićem slaže rečenicu po rečenicu, rečenicu na rečenicu, dajući rečima podršku u telesnoj plastici. Kada jednom osvoji deo uloge, Stojković jednakom strašću kreće u dalje traganje za celinom lika, gradeći ga kao zidar, sloj po sloj. Kada završi s istraživanjem, kada prođe kroz svaku rečenicu kao kroz dug i mračan hodnik s bezbroj krivina, kada nađe u fizičkoj ekspresiji ekvivalente za reči i misli koje treba da izgovori, Danilo Stojković je isklesao ulogu!

Svaku ulogu Stojković je odigrao s maksimalnim predavanjem sceni, partnerima i gledaocima. Taj visoki profesionalizam kod Stojkovića ima snagu strastvene odanosti sceni i glumi. Igrajući svaku predstavu kao da mu je i prva i poslednja, on je promovisao pozornicu u svojevrsni hram u kome služi bez priziva i bez ostatka. Takvu istu predanost tražio je i od partnera.

Duboko verujući u umetnost pozorišta i njen smisao, Danilo Stojković zasnovao je i branio sopstvenu etiku profesije tražeći istinitost na sceni. A ta istina na sceni, istina u koju smo spremni da poverujemo, odlika je najvećih glumaca i dokaz njihove umetnosti, jer uspevaju da od svog tela i svoje duhovnosti načine lik čoveka čiji život postaje život svih nas.

O svome metodu glume i pripremi za predstavu „Audijencija-vernisaž“ pričao mi je 1982. u Dramskoj redakciji TVB. U ovoj predstavi, koja je načinjena od dva Havelova komada, Stojković je igrao ulogu Sladeka, direktora pivare, u prvom delu. Sladek ubeđuje Vanjeka (Petar Kralj) da sam sebe denuncira policiji. Tokom četrdeset minuta, koliko traje jednočinka, Sladek neprekidno pije pivo. Stojković, dakle, popije sedamnaest malih piva (od 3 dl).

U Zagrebu je istu ulogu igrao Pero Kvrgić, koji je koristio posebnu čašu sa dvostrukim dnom, pa pivo uopšte nije pio. Ali Bata Stojković je insistirao na autentičnosti scenskog izraza, a reditelj Ljubomir Draškić nije se tome protivio. Veli Bata: „Tog dana kada igram ’Audijenciju’, ne jedem ništa. Uoči predstave dobro se izbrijem, da se znoj ne bi lepio na dlačice brade. Dva sata pre predstave pojedem dva barena jajeta, dobro posoljena. Dok igram predstavu pazim da dobro postavim telo, zbog disanja, jer dijafragma mora da bude slobodna. Kad završim predstavu, odmah mi daju drugu košulju, jer je ova na meni potpuno mokra. Siđem u bife kod Mila, i dotučem se sa duplim vinjakom. Onda me odnesu kući.“

Sedeli smo u hotelu „Jagodina“ u „Ćuran-sali“ do sitnih sati. Dođe vreme da se kafana zatvori. Pošto nije želeo da prekine priču, naruči od kelnera da nam postave sto u foaje hotela i donesu nekoliko litara vina. Bata mi je te noći pripovedao o glumi i o sebi, prigušenim glasom (da ne probudi hotelske goste), sve dok nije završio priču i dok nismo popili vino. U svitanje, kada su glumci koji žive urednim životom, polazili na trčanje, Bata i ja smo stavili tačku na razgovor o suštini glume. Nikada posle toga, iako smo se često viđali i radili nekoliko TV projekata zajedno, o umetnosti glume nismo razmenili ni reč. Jer, sve je bilo rečeno.

Radomir Putnik

Večernje novosti

Tekstovi o pozorištu na portalu Pulse

  Bata Stojković, Film, Pozorište, Radomir Putnik