Komercijalizacija Pavića opusa nanela je štetu njegovom delu

Doktor književnosti Jasmina Ahmetagić govori o svojoj knjizi “Unutrašnja strana postmodernizma” koja otvoreno i oštro preispituje književni opus akademika Milorada Pavića, ali i o komentarima književnika i kritičara Vase Pavkovića u dnevniku “Danas” povodom izostavljanja Pavićevih kontroverznih izjava i medijskih nastupa, postmodernizmu kao “septičkoj jami” ili “fantomu bez lica”…

Jasmina, Vaša knjiga “Unutrašnja strana postmodernizma”, koja već u naslovu parodira Pavićevu “Unutrašnju stranu vetra”, izazvala je niz polemika u Srbiji i učinila da se nakon puno godina jedna književna kritičarka pojavi čak i u najgledanijim televizijskim emisijama. To nije čudo, jer na kraju Vaše knjige sasvim otvarate karte i Milorada Pavića proglašavate osrednjim piscem, piscem ispod proseka. Koje su osnovne premise iz kojih izvlačite ovakav oštar zaključak?

Jasmina Ahmetagić: – Ne, ja karte otvaram na početku knjige i više ih ne zatvaram do kraja. U uvodu kažem da knjiga ima za cilj da preispita vrednost Pavićevog opusa, uglavnom onog koji je kritika branila po svaku cenu, a najčešće postmodernističkom teorijskom aparaturom. Stoga prvi deo knjige i preispituje Pavića kao, po rečima postmoderne kritike, najvrednijeg i tipičnog predstavnika srpskog postmodernizma, a drugi deo knjige preispituje sam postmodernizam, i to iz ugla iskaza koji su ovom “izmu” dali njegovi zagovornici. Jer, to je lice i naličje jednog te istog procesa u srpskoj književnosti. Cilja postavljenog na početku knjige držim se sve vreme. Dokazujem da su termini književe teorije izneveravani kako bi se branio jedan u osnovi osrednji opus. Međutim, moj stav je jasno iskazan, na početku: Pavić je veliki pisac zbog “Hazarskog rečnika”, “Malog noćnog romana” i nekolicine priča. Ja ne bih ni preduzela preispitivanje stavova naše kritike da nisam imala nameru da dokažem osrednjost Pavićevog preostalog opusa, osrednjost koju su pratile uvek jednake pohvale, kao da razlike među njegovim delima nema, a to je uticalo na gubljenje samih kriterijuma vrednovanja. Dokazi za takvu tvrdnju dati su u čitavoj knjizi.

Da li biste naveli neke od njih?

– Među osnovnim zamerkama su prevlast proizvoljnosti, prenaglašavanje banalnosti, posezanje za motivima koji tradicionalno nose dubinu i simboliku i njihovo razgrađivanje u samom toku priče, šematizovana fabula, svođenje zapleta na verbalizaciju i fantastiku koja se sama sobom opravdava, srozavanje jezičkih sredstava…

Ne odričete vrednost Pavićevom “Hazarskom rečniku”, ali tvrdite da je nakon njega počela “propast” ovog pisca. Zašto?

– Nisu prepoznate najdublje vrednosti “Hazarskog rečnika”. U kritici su bitna svojstva ovog romana zapažena, ali pre no što su iscpljena, kritika se već zaplela u ponavljanju površnih stavova (roman-leksikon, roman o istorijskoj sudbini Hazara koja odražava i srpsku istorijsku sudbinu), ali i netačnih stavova (roman bez središta). Preveliko divljenje formi, propuštanje da se utvrdi da je smisaona nosivost ovog romana našla u formi romana-leksikona svoj pravi izraz, ali da na samoj formi nije mogla počivati, doveli su do toga da se pisac i čitaoci utvrde u mišljenju da je forma po sebi ona naročitost koja obezbeđuje mesto u večnosti, ma o čemu kazivala i ma kakvim jezikom nam se obraćala neka proza. To je pisca podstaklo da se nadalje poigrava formom koja se iscpljivala u sebi. Pored toga, poremećen je vrednosni poredak u srpskoj književnosti za duže vreme, stvoren je dovoljan broj nadripisaca koji, videvši kakvu prozu sebi dozvoljava autor “Hazarskog rečnika” (a uvek jednako hvaljen) i sami, drsko, traže poseban status.

Da li Vi tvrdite da je Pavićeva proza izgubila na vrednosti zato što je on počeo da koristi banalna i jeftina rešenja ne bi li povećao broj čitalaca? Da bi postao razumljiv širokim masama?

– Da, mislim da je komercijalizacija Pavićevog opusa očevidna i da mu je nanela mnogo štete. Korišćenje Tarot karata i to u svrhu gatanja, znakova Zodijaka na najpovršnijem nivou, srozavanje jezika, pisanje priča za Internet koje imitiraju duh igrica i proces čitanja svode na puku zabavu, navodno uključivanje čitaoca u prozu, a zapravo pretvaranje čitaoca u pukog konzumenta – sve je to iz banalnog svakodnevlja ušlo u Pavićevu književnost, koja na taj način podilazi čitaocu, ali to ne smeta da u isti mah bude proglašena uzornom prozom srpske književnosti. To je suštinski problem.

Nedavno je u dnevniku “Danas” objavljen tekst književnog kritičara Vase Pavkovića koji je oštro i kritički govorio o Vašoj knjizi. Recimo, on vam zamera što u kritičkom osvrtu na Pavićevo delo pominjete njegove kontroverzne izjave, to jest njegovo pojavljivanje u medijima. Mislite li da to treba uzeti u obzir kada se raspravlja o kvalitetu proze?

– Apsolutno ne pominjem ni jednom jedinom rečju u svojoj knjizi Pavićeve kontroverzne izjave. Moja knjiga ne sadrži nijedan komentar koji je vezan za njegovo pojavljivanje u medijima. Niti me to zanima, niti je to predmet književne kritike i to bi trebalo da zna svaki student književnosti već na prvoj godini studija. To što prikazivači knjiga lažu o njihovom sadržaju, a prepoznajem da je vaše pitanje proisteklo iz jednog takvog prikaza, samo potvrđuje onaj deo moje knjige koji kritičare uzima za “glavne junake” i pokazuje čime se oni služe u procesu diskvalifikacije. Ako pažljivo čitate, čak vam ni moja knjiga nije potrebna da utvrdite ko tu laže: jer autor tog prikaza sam govori o mojoj ličnosti, a tvrdi da bi trebalo da znam da ličnost autora nije predmet kritike.

Ali, Vasa Pavković skreće pažnju i na to da vi na jednom mestu kritikujete Milorada Pavića zbog nedovoljne “pravoslavne duhovnosti”, te Vašem kritičarskom pristupu pripisuje tradicionalizam i konzervativizam. Zaista, da li “nedovoljna pravoslavna duhovnost” može biti ozbiljna zamerka jednom delu?

– Ja ni na jednom mestu u svojoj knjizi ne kritikujem Pavića zbog nedovoljne “pravoslavne duhovnosti”, jer bi to bilo van pameti već i zbog toga što sam ja duboko svesna – ako vaš prikazivač nije – da osim pravoslavne postoje i druge i drugačije vrste duhovnosti. Međutim, pomenuti prikazivač je svestan da mnogo puta ponovljena laž za većinu ljudi postaje istina, pa se time i služi. Pošto je kritika mnoga Pavićeva dela proglasila ispunjenim hrišćanskom duhovnošću, treba njih pitati šta iz toga proizilazi, a ne mene koja polazeći od njihovih iskaza preispitujem koliko je taj stav istinit. Pri tom, ja se bavim isključivo pitanjima književnoumetničke realizacije onoga što je u delu prisutno. Moje je pitanje imanentno književnosti: ako se pisac poigrava hrišćanskim motivima, onda je prirodno da istražujem načine na koje to čini i funkcionalnost postupka za celovit smisao dela. Konačno, kada bi prikazivačev stav bio istinit, onda ne bi bilo moguće da pišem o Pekićevom “Vremenu čuda” kao o vrhunskom romanu – a ja sam upravo to činila – jer to je roman koji parodira Hrista i novozavetna jevanđelja.

Još je oštriji deo Vaše knjige u kome se obrušavate na postmodernizam. Upoređujete ga sa septičkom jamom. Zamolio bih Vas da mi kažete koje su vaše osnovne zamerke postmodernizmu…

– Deo o postmodernizmu u mojoj knjizi toliko je jezgrovito napisan, a toliko literature sažima u sebi, da osećam otpor kada treba o tome da govorim još jezgrovitije. Ja u knjizi, sve po tragu teoretičara postmodernizma i njegovih branilaca u našoj sredini, istražujem šta je differentia specifica ovog “izma”. I pošto se sve sto su rekli rastače, pokazujući se kao neistinito čim se nad tim duboko zamislite i sučelite mu neki drugi, takođe postmodernistički stav, dolazim do jednog preseka svojstava koji ostaje iza svih definisanja. U najkraćem, postmodernizam je fantom bez lica, koji podstiče i teorijski opravdava zamiranje personalnosti. U literaturi, kao i u drugim umetnostima. Kao i u životu.

Mića Vujičić

Intervju koji je sa spisateljicom oštre knjige o Paviću, Jasminom Ahmetagić, vodio Mića Vujičić za “Feral Tribune”

Izvor: Plastelin

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Hazarski rečnik, Jasmina Ahmetagić, Književnost, Milorad Pavić