Kosovo izvor svih problema
Jugoslavija je osamdesetih godina imala nebrojeno problema, ali jedan je bio najvažniji, toliko da će se na njemu lomiti i sam opstanak zajedničke države – Kosovo. Kosovsko pitanje bilo je izvor i utoka gotovo svih drugih bolesti koje su snašle zemlju. Pravog izlaza iz krize koju je indukovala pokrajina, međutim, nije bilo. Oko načina rešavanja ovog pitanja sudarile su se i dve opcije u vrhu srpskih komunista 1987. godine – Stambolićeva i Miloševićeva.
Situacija na Kosovu bila je redovna tačka dnevnog reda gotovo svih sednica najviših organa Savezne države i njenih republika osamdesetih godina. Cela decenija prošla je u previranjima, protestima, nasilju… Osma sednica bila je i prelomna tačka odnosa države prema svemu što se dešavalo u pokrajini, a pitanje kako rešavati kosovsko pitanje raspuklo je tadašnje partijsko rukovodstvo Srbije.
U pokrajini se živelo kakavom-takavom miru do Titove smrti. Na talas nemira nije se dugo čekalo. Već 1981. godine izbija albanska pobuna koja će se u većoj ili manjoj meri produžiti na celu deceniju i dalje do današnjih dana. Od ovog prvog posttitovskog pokušaja rušenja državnih temelja, okončanog mobilizacijom policije i vanrednim stanjem, pa do danas, u pokrajini se neprekidno smenjuju scene nasilja, progona i nepravde.
Nezadovoljstvo albanskih studenata kvalitetom hrane u menzama za svega nekoliko godina pretvorilo se u otvorenu borbu za otcepljenje. Albanci, Ustavom iz 1974. bogato čašćeni autonomijom kakvu nije poznavala nijedna evropska država, naslućivali su da njihova dominacija neće dugo trajati i prešli su u konkretnu akciju. Ova pobuna uostalom nije prva koju su Albanci organizovali u drugoj Jugoslaviji. Ona je bila samo nastavak prethodne, iz 1968. godine, kada su uoči dana Skenderbegove zastave Albanci u Prištini glasno zatražili ustav, ujedinjenje sa Albanijom i Envera Hodžu.
Komunistička vlast Srbije, sa druge strane, ovakve istupe Albanaca gledala je hladno, uzdržano i sa namerom da ih minimalizuje i svede na nivo incidenta. Vladajući princip osamdesetih godina bio je da se secesionističke težnje Albanaca pravdaju ideološkim i ekonomskim uzrocima – nerazvijenom privredom, lošim kvalitetom života i nedovoljnim efektima “stabilizacije”. Srpsko rukovodstvo albanski nacionalizam najčešće je nazivalo “iredentizmom”, njihove proteste “antirevolucionarnim”, a težnje “antisocijalističkim”. To su bile samo maske koje su skrivale ogoljeni pokušaj cepanja Srbije, a samim tim i Jugoslavije.
Niko u vladajućoj garnituri nije imao hrabrosti da kaže ono što su svi znali – Albanci ne žele Srbiju, već albansku državu. Jugoslavija je njima, ispostaviće se i drugim narodima u tadašnjoj federaciji, igrala igru samo kao prelazno rešenje – do konačnog otcepljenja i pripajanja Albaniji. Svima je to bilo jasno, ali samo malobrojni su imali hrabrosti da to i kažu. Oni, međutim, nisu pripadali vladajućem establišmentu.
Albanci su sa druge strane veštom igrom na najbolji način iskoristili komunističku ideologiju i pravne instrumente zasnovane na Ustavu Jugoslavije iz 1974. godine u borbi za otcepljenje Kosova i Metohije. To priznaje i jedan od vodećih albanskih intelektualaca sa Kosova Škeljzen Malići. U svojoj knjizi “Kosovo i raspad Jugoslavije” on se suprotstavlja savremenoj kritici komunističkih lidera, naravno sa današnjih pozicija i trenutne situacije.
“Posle 1945. komunisti su omogućili transformaciju kosovskog društva i pripremili generacije koje će se pobuniti, prvo 1968. pa 1981, i definitivno alternativu iz devedesetih i OVK… Kad se sve sabere, mislim da su više dobijali Kosovo i Albanci. Generacija Fadilja Hodže i mog oca (Mehmet Malići, ministar unutrašnjih poslova Kosova 1981-1984, prim. aut.) od 1945. do 1981. kompromisima i zaokretima postigla je cilj i pripremila teren da Kosovo postane faktor unutar jugoslovenske federacije, a ostvarenje nezavisnosti ostalo je na generacijama koje su rođene i odrasle u vreme socijalizma.”
Srpski narod posebno je bio frustriran odnosom državnog i partijskog vrha Srbije, koji je često pribegavao pravdanjem jednog nacionalizma drugim. Albanski separatizam pravdan je tako “velikosrpskim krugovima u Beogradu”, “srpskim nacionalizmom”, “pisanjem beogradske štampe”… Prst je upiran u tadašnju opoziciju, intelektualce i umetnike koji su slobodno govorili o iskušenjima Srba u pokrajini.
U stvarnosti, država je bila nemoćna da preko republičkog i pokrajinskog rukovodstva na Kosovu zavede red i sputa bujajući nacionalizam i revanšizam albanskog naroda. Srbi i Crnogorci, sa druge strane, nisu krili gnev prema sopstvenoj državi što ih je prepustila na milost i nemilost Albancima, koji za svoje ponašanje nisu trpeli gotovo nikakve sankcije.
Naprotiv, uživali su niz povlastica predviđenih Ustavom iz 1974. godine, koji im je garantovao izuzetno privilegovan položaj. Nije postojala nacionalna manjina u svetu koja je imala toliki stepen prava poput Albanaca u SFRJ. U svojim rukama držali su vrh političke vlasti, policiju, sudove u pokrajini. Albanski jezik bio je u zvaničnoj upotrebi u prosveti, a u školama se učilo iz udžbenika štampanih i napisanih u Albaniji. Albanci su imali prednost prilikom zapošljavanja. Univerzitet nalik prištinskom, na manjinskom jeziku i samostalnim nastavnim programom, na primer, imali su samo Mađari u Rumuniji i Šveđani u Finskoj. I to je sve.
Pritisci su jačali, a Srbi, najčešće u tišini i bez većih potresa, spas su tražili u bežanju iz pokrajine. Slučaj nabijanja na “kolac” Đorđa Martinovića, požar u Pećkoj patrijaršiji i brojni primeri albanskog nasilja koji su se probijali do dnevne štampe preostale Srbe uveravali su da na Kosovu za njih tamo nema mesta.
Ćosićev kosovski boj
O situaciji na Kosovu prvi je javno progovorio književnik Dobrica Ćosić. Sednica CK SK Srbije održana 29. i 30. maja 1968. godine, poznatija kao 14. plenum, na kojoj je zajedno sa profesorom Jovanom Marjanovićem digao glas protiv sve očiglednije nacionalne neravnopravnosti i ugroženosti srpskog naroda u pokrajini, smatra se početkom njegovog ličnog kosovskog boja, ali i disidentskog puta kojim će na različite načine hodati sve do devedesetih godina.
Ćosić i Marjanović našli su se pred posebnom komisijom CK (Milija Radovanović, Bora Simić, Mirko Tepavac, Bora Pavlović, Kadri Reufi, Mirko Popović i Milorad Nikšić), na čiji predlog je usvojen zaključak kojim se osuđuju njihova izlaganja “kao suprotna načelima i tekovinama SKJ i energično odbacuju uvrede koje su oni uputili komunistima u pokrajinama i drugim republikama”. Bez obzira na to, tačka preloma u odnosu srpske javnosti prema pokrajini je napravljena.
Posle 14. Plenuma Ćosić je napustio Savez komunista, ali ne i delatnost vezanu za Kosovo. On je bio inicijator, između ostalog, i peticije koju je početkom 1986. godine potpisalo najpre 2.000 Srba sa Kosova, da bi joj se priključilo još 80.000 građana. Uprkos težnji vlasti da umanji njen značaj, imala je izuzetno veliki odjek u jugoslovenskoj javnosti. Upućena je Saveznoj i skupštinama svih jugoslovenskih republika. Ovaj apel da se zaustavi albansko nasilje Partija i njene državne ispostave označile su kao još jedan primer srpskog nacionalizma na Kosovu i Metohiji.
Keljmendijev pucanj u Jugoslaviju
Da je Milošević sam planirao povoljniji povod i trenutak za prevrat ne bi mogao smisliti ništa bolje od paraćinskog incidenta. Sad je imao gotovo sve srpske nacionaliste na usluzi.
Ove reči Ivana Stambolića opisuju jedan od ključnih momenata Osme sednice i definitivnog razlaza na političkoj sceni Srbije toga vremena. Masakrom u kasarni “Branko Krsmanović” u Paraćinu, gde je vojnik Albanac Aziz Keljmendi na spavanju ubio četvoricu mladića, a šestoricu ranio, kosovski čir u Jugoslaviji definitivno je pukao. To je bio signal za Miloševićevu političko-medijsku mašineriju da stupi u akciju. Na talasu uzavrele situacije u pokrajini, dodatno podgrejane masovnim ubistvom vojnika i dugo taloženim gnevom Srba došlo je i do pada kompletne garniture srpskog rukovodstva.
Na Kosovu je ključalo već godinama ali incident ovih razmera niko nije očekivao. Vest je pukla kao grom. Niko nije mogao ni da zamisli da će dvadesetogodišnji Keljmendi, rodom iz okoline Lipljana, student Pravnog fakulteta u Prištini, svega nekoliko nedelja pred “skidanje” da se dočepa automatske puške i da krene da puca po spavaonicama punim vojnika. U svom noćnom piru, 3. septembra 1987, Keljmendi je ubio regrute – Srbina Srđana Simića, muslimane Hazima Džananovića i Safeta Dudakovića i Hrvata Gorana Begića. Posle počinjenog masakra pobegao je na Karađorđevo brdo, gde je, kako je tada saopšteno, izvršio samoubistvo.
Zločin u kasarni istinski je zgrozio Jugoslaviju. Kult JNA, bez obzira na sve nedaće klimave federacije i dalje je bio jak, pa je ubistvo vojnika različitih nacionalnosti, izuzetno emotivno primljeno širom zemlje. U Srbiji je proključao i bes običnog naroda. Keljmendijevo streljanje usnulih vojnika doživljeno je kao ubistvo dece, porodice. To, međutim, nije bilo dovoljno.
Tragični događaj je bio idealna prilika da se razgori ionako snažno antialbansko raspoloženje. Incident iza koga je stajao jedan neuravnoteženi mladić u vreloj atmosferi pripisan je snagama koje rade na rušenju države. “Keljmendi pucao u Jugoslaviju” osvanuo je naslov u “Politici” od 4. septembra, plasiran preko saopštenja koje je prenela agencija Tanjug. Na sličan način događaj su komentarisali svi ostali beogradski mediji. Tumačilo se kako je “Keljmendi samo povukao obarač”, da je “ciljao u jedan od najznačajnijih stubova jugoslovenske stabilnosti – JNA” kao i da su njegovi motivi za koban čin ipak politički.
“Masakr u Paraćinu je ukazao još jednom, na tragičan način, da je kontrarevolucija na Kosovu jugoslovenski problem. Tragedija u Paraćinu je tragedija cele Jugoslavije, ali i veliko upozorenje svima koji su odgovorni pred narodom i istorijom za bezbednost svakog građanina ove zemlje, za njenu stabilnost, za njenu budućnost”, komentarisala je “Politika”.
Temperatura u srpskom društvu naglo je skočila, a glave su se usijale. Na sahrani vojnika Srđana Simića 5. septembra na beogradskom Novom groblju okupilo se, kako su prenele novine, desetak hiljada ljudi. Pretilo je da se pogreb pretvori u miting. Dok je posmrtna povorka prolazila, uzvikivalo se “Obesite Fadilja!” i “Vlasi Azeme, marš iz Jugoslavije”, ali i “Bolje grob nego rob” i “Kosovo je Srbija”. Posle sahrane nekoliko hiljada ljudi spontano je zapevalo “Hej Sloveni”, a na račun albanskih vođa pljuštale su psovke i kletve. Nedeljnik NIN je preneo i da je otac ubijenog vojnika Petar Simić, iako u teškoj žalosti, morao da se oglasi. Uzeo je mikrofon i okupljenima poručio da prekinu da uzvikuju nacionalističke parole nad grobom njegovog sina.
Mnogi su nakon ukopa mladog regruta potražili i grobove Aleksandra Rankovića i Slobodana Penezića, čiji je antialbanski imidž doživljavao posthumnu renesansu u srpskom narodu.
Srbi su, pod teretom potisnute prošlosti, turobne svakodnevice i straha od budućnosti i nesvesno skliznuli u vrtlog nacionalizma.
Više poslastičarnica, pekara i kioska širom Srbije, čiji su vlasnici bili Albanci tih dana je demolirano. Talas antialbanskog rušilaštva pretio je da udavi ono malo međunacionalne tolerancije što je opstajalo od 1981. godine.
Nisu, međutim, svi mislili isto. Jovan Ćirilov piše u svojoj redovnoj kolumni u NIN-u:
“Naši junaci s imenom i prezimenom nekada su jurišali na tvrđave, a danas bez imena i prezimena napadaju poslastičarnice.”
Okolnosti zločina u paraćinskoj kasarni počele su da se magle u istragama, zaključcima i tumačenjima. Savezni sekretarijat za narodnu odbranu (SSNO) saopštio je zvanične rezultate istrage:
“Analiziran je postupak unutrašnje i straže u kasarni. Reagovanje straže moglo je biti i drugačije ali se ni u kojoj varijanti nije moglo izbeći krvoproliće, s obzirom na ispoljenu rešenost ubice. Ubica je svoje postupke očito ranije planirao, razradio i u vrlo kratkom vremenu izvršio”, navedeno je u izveštaju objavljenom za JNA neobično brzo – već 4. septembra.
Armija je skinula sa sebe svaku odgovornost za masakr. Politička uprava SSNO četiri dana kasnije bila je još decidnija – JNA, njene komande i oficirski kor nisu odgovorni za ono što se dogodilo u Paraćinu. Kriva je bila “nacionalistička zaslepljenost Keljmendija i indoktrinacija albanske omladine”.
Mediji su objavljivali fragmente iz života ubice sastavljajući njegov psihološki profil. Pročulo se tako da je bio povučen i iskompleksiran sitnim rastom i malom visinom, nedruželjubiv i ponekad agresivan. Isplivalo je da je Keljmendi iako član Partije, ispod kreveta u rodnom selu kod Lipljana držao pesme i beleške koje se podudaraju sa separatističkim parolama, kao i da je 1984. bio uhvaćen pri pokušaju da prebegne u Albaniju i kažnjen sa 15 dana zatvora. Na papiru strogim lokalnim partijskim komesarima to očigledno nije bila prepreka da ga svega godinu dana kasnije prime u članstvo SKJ.
Dve nedelje od zločina general Veljko Kadijević, zamenik saveznog sekretara za narodnu odbranu referisao je Saveznom veću skupštine SFRJ i ukazao na pojedine nove okolnosti prikupljene na terenu. Naveo je niz provokacija u garnizonima na Kosovu u danima posle zločina, kao i na okupljanje više od 200 ljudi ispred komande garnizona u Prištini posle jedne fudbalske utakmice.
Paraćinski masakr trajno je promenio javno mnjenje Srbije koje prvi put počinje da otvoreno piše o situaciji na Kosovu i Metohiji. Beogradska štampa više nije ignorisala apele Srba iz pokrajine. Štaviše, na novinskim stupcima ređale su se potresna svedočanstva o njihovom položaju, problemima, albanskom teroru… U svemu tome nije nedostajalo preterivanja niti generalizacija svake vrste.
Armija gubi reputaciju
Zločin u kasarni u Paraćinu otkrio je i niz aljkavosti organa JNA, koja je sa državom delila sve snažnije spiranje reputacije odlučne i organizovane ustanove. Isplivalo je tako da u Keljmendijevom vojničkom kartonu nije bilo ni slova o ranijim postupcima koji bi ukazivali da je reč o problematičnoj ličnosti. Pokazalo se i da je oružje u kasarnama loše obezbeđeno, kao i da su straže ispred objekata nedovoljno budne i sposobne za reakciju. Prvi put je javno postavljeno i pitanje rešavanja integracije albanskih vojnika u JNA, koji su važili za izolovanu grupu koja se u kasarnama gotovo nikada nije mešala sa vojnicima ostalih nacionalnosti.
Zaokreti na Studentskom trgu
USPON Slobodana Miloševića na vlasti značio je i pad Ivana Stambolića. On, međutim, nije bio prva žrtva obračuna u vrhu srpske partije. To je bio predsednik Gradskog komiteta Beograda Dragiša Pavlović.
Danas gotovo zaboravljen, Pavlović je osamdesetih godina bio treći čovek nove generacije političara koji su zauzeli ključne pozicije u državi i Partiji. Njegov najveći greh bio je što se u kolopletu posustale države, posrnule ideologije i nagomilanih problema našao na putu Miloševićevom zaokretu prema kosovskom pitanju. On će biti u središtu Osme sednice, koja će zbog svega ovoga postati simbol kraja stare i početka jedne sasvim nove epohe u srpskoj politici.
Mlad, obrazovan, širokih vidika, Pavlović je smatran nadom nove generacije političara u Jugoslaviji. Čovek sa diplomom dva fakuleteta, mašinskog i ekonomskog (završio bi, govorili su tada, i više, ali ih u Kragujevcu nije bilo), i doktoratom političkih nauka, međutim, sagoreo je u ognju mnogobrojnih afera koje su tresle tadašnju državu.
KARIJERU je počeo u Institutu za naučno planiranje, gde je krajem sedamdesetih i upoznao Ivana Stambolića. Iako je to bilo neuobičajeno za tadašnji poredak, u politiku se vinuo sa mesta Ivanovog šefa kabineta, funkcije bez političkog masla. Na Ivanov zahtev prelazi u Privrednu komoru, odakle počinje da deli putanju svog političkog oca. Izborom Miloševića za čelnu poziciju u CK Srbije, mesto predsednika Gradskog komiteta Beograda pripalo je Dragiši Pavloviću.
Dobro potkovan znanjem, sa dozom narcisoidnosti i samozaljubljenosti, sklon polemici i konceptu dijaloga u društvu, ali slabo poznat široj javnosti, Pavlović se nije uklapao u šablon tadašnje partijske birokratije. Milošević je bio nezadovoljan i dogovorom da ga on zameni na čelu Gradskog komiteta. Ali vezao mu je ruke svojim kadrovima koji su ostali u beogradskoj partiji. Treći čovek osovine srpskih političara, međutim, ubrzo će se zakopati u talogu polemika, afera, borbe za prevlast… Dragiša je precenio i sebe i Ivanovu moć.
Time je počela i labudova pesma njegove neslavne političke karijere.
POJAVA Dragiše Pavlovića bila je osveženje i za državu i za Partiju. Sve do početka osamdesetih glavnu reč u Jugoslaviji vodili su političari stare garde, ratni kadrovi ogrezli u komunističku ideologiju i sa balastom mučnog poratnog doba i izraženog titoizma. Narod je već bio prezasićen Petrom Stambolićem, Dobrivojem Vidićem, Dražom Markovićem, Nikolom Ljubičićem…
Pojava mladog čoveka širokog obrazovanja, fizički markantnog, veštog oratora impresivno dubokog umirujućeg glasa mnogima je ulila nadu da na scenu stupaju ljudi koji će umeti da se nose sa izazovima vremena. Saradnici ga i danas pamte po smirenosti, dobrim odelima, belim long sajz cigaretama “kent”, talentu za polemiku, ali i brzopletosti i potcenjivanju protivnika.
ZAPAMĆENE su njegove javne rasprave povodom Memoranduma SANU iz čega je objavio i knjigu “Pitanjem na odgovore”, kao i tekstovi koje je objavljivao u štampi pod pseudonimom. Žestoku polemiku vodio je sa Mijalkom Todorovićem i Miladinom Koraćem u “Politici”.
“Uredništvo je bilo dužno da njihove odgovore na Pavlovićeve napade prvo daje Pavloviću da on napiše svoj odgovor, pa da se tek onda objave”, priseća se u svojim memoarima Dušan Čkrebić. “Ustao sam protiv ove prakse. Bila je to čista zloupotreba položaja i prijateljstva sa direktorom ‘Politike’ Ivanom Stojanovićem. Pavlović je pod moćnim Ivanovim okriljem mislio da ako si na vlasti možeš sve. Posle malog koprcanja ipak nije imao kud i prihvatio je moj prigovor.”
Beograd je bio veoma važan Savezu komunista. U glavnom gradu tada, kao i danas, bila je koncentrisana politička i kulturna moć, tu su institucije, kao i sedišta najmoćnijih industrijskih kompleksa. Ovim telom on je rukovodio u jeku najvećih afera tog vremena.
SRPSKU i jugoslovensku javnost, pored stalnih napetosti na Kosovu, potresali su politički skandali vezani za Memorandum SANU, “Politikinu” humoresku “Vojko i Savle”, naslovnu stranu omladinskih novina “Student”. Svoj epilog sve ove afere dobiće na Osmoj sednici, kada će efikasnom akcijom Miloševićevi kadrovi počistiti Dragišu Pavlovića.
Povod za Pavlovićevu smenu jeste njegov istup pred glavnim urednicima beogradskih medija koje je povodom krize na Kosovu i masakra u Paraćinu 11. septembra 1987. on okupio u Gradskom komitetu. Pred uključenim TV kamerama on je izašao sa tezom da bujanje srpskog nacionalizma ne doprinosi smirivanju stanja u Pokrajini. On je naglasio da želi da razgovara o suštini političke zbilje, a ne o aferama.
Na ovom skupu u zdanju na Studentskom trgu izgovorio je sledeće rečenice:
“Ukupno stanje na Kosovu, koje se ne popravlja ni potrebnom, ni poželjnom, ni olako obećanom brzinom, stvara opasnu atmosferu u kojoj kao da se svaka izgovorena reč protiv srpskog nacionalizma doživljava kao popustljivost prema albanskom separatističkom nacionalizmu. U takvoj atmosferi, sa upozoravajućim odlikama političke napetosti širih razmera, lako se gubi orijentacija, brkaju se opredeljenja, blede linije preko kojih se ne sme preći…”
GOVORIO je ciljajući na Miloševića da zapaljive reči ne donose ništa drugo osim požara i da se neodmerenim izjavama stvara histerija koja može da dovede do najgoreg – ratnog sukoba.
“Dlanovi Srba i Crnogoraca na Kosovu iz aplauza već prelaze u pesnicu, a to je granica preko koje sve dalje ide u tragičan razvoj događaja. Kome je to danas, za zamišljena rešenja, potrebna krv? Ta zastrašujuća reč sve učestalije se i javno izgovara, a izostaju politički i zakonski odgovori na nju, pa i obična ljudska zabrinutost. Šta treba da se dogodi da bismo shvatili da obarač na oružju povlače i neodmerene, histerične reči na javnoj sceni, a ponekad i jedan jedini red u novinama.”
Ove reči između redova upućene Slobodanu Miloševiću koji je već mesecima jahao na talasu uzavrele kosovske krvi, Pavlovića će skupo koštati. Uslediće desetak mučnih dana mrcvarenja, koje će svoj epilog dobiti na Osmoj sednici. Ušao je u bitku za koju nije bio ni najmanje spreman.
Milošević nije gubio vreme. Pavlović je pred novinarima govorio u petak, a već u ponedeljak 14. septembra na stranicama “Politike ekspres” objavljen je komentar pod naslovom “Olake ocene Dragiše Pavlovića”. Tekst je potpisao Dragoljub Milanović, čija će karijera od tog trenutka krenuti uzlaznom putanjom.
Lutanja Dragiše Pavlovića
MNOGO je toga što Pavlovića prikazuje kao kontroverznu ličnost, zapisao je publicista Slavoljub Đukić u svojoj knjizi “Kako se dogodio vođa”. Rasvetljavajući Bucinu ulogu dramatičnih osamdesetih godina, Đukić je podsetio na brojne kontradiktornosti u političkoj biografiji nekadašnjeg predsednika Gradskog komiteta.
“Demokratska javnost neće mu oprostiti ulogu koju je odigrao u pojavi opskurne humoreske ‘Vojko i Savle’. Novinari priznaju njegovu tolerantnost, ali mu ne zaboravljaju saradnju sa Živoradom Minovićem. Albanskim ekstremistima ostaje u sećanju kao prvi srpski političar koji je opipljivo pokrenuo akciju zaustavljanja iseljavanja Srba sa Kosova, kada je u Batusima postavio temelje nove fabrike, srušivši pritom porodičnu kuću jedinog Albanca u ovom selu. Srpski nacionalisti istovremeno su njegovu izjavu o olako obećanoj brzini doživeli kao predaju Kosova Albancima”, zapisao je Đukić pet godina posle Osme sednice.
Slaba Srbija, jaka Jugoslavija
Kriza na Kosovu i Metohiji koja će se naći u središtu Osme sednice jedna je od najvećih tekovina Ustava iz 1974. godine. U Srbiji osamdesetih godina na njega se upiralo prstom kao na tempiranu bombu za razaranje Jugoslavije. Kao njegov atentator najčešće se navodi Slobodan Milošević, a često se zaboravlja da je i Ivan Stambolić godinama bio uključen u rad na promeni ustavnog položaja Srbije.
Ustav iz 1974. praktično je uveo konfederalno uređenje i neformalnu maksimu “Slaba Srbija, jaka Jugoslavija”. Konfederalni princip da je za svaku odluku potrebna prethodna saglasnost svake republike i pokrajine, Jugoslaviju je dovelo u stanje paralize i odumiranja. Princip jednoglasnosti i “usaglašavanja” za svaku, pa i najmanju, promenu Ustava, preuzet je kao princip i uveden i u Veće republika i pokrajina, a linijom manjeg otpora stigao je i u privredu, ustanove kulture pa čak i sportske saveze.
Ovakva ustavna postavka omogućila je republikama i pokrajinama SFRJ, koje su dobile elemente državnosti, da bezbrižno gledaju svoja posla i da oslobođeni stega centralne vlasti zadovoljavaju sopstvene interese, čak i na štetu drugih članica. Trn u oku kritičara bio je paritetan sastav Predsedništva SFRJ, kao i svih drugih najviših organa vlasti, kao tipičan izdanak konfederalnog uređenja.
Puno problema stvarao je i apsurd toga vremena da republički i pokrajinski ustavi ne moraju da budu usaglašeni sa saveznim, već ne smeju samo biti njemu suprotni. Nisu postojali korektivi čak i ako je suprotnost evidentna, a prednost je u svakom slučaju davana republičkom ustavu.
Srbija je bila potpuno dezintegrisana i teško je to podnosila. Bila je jedina republika sa pokrajinama na svojoj teritoriji, a Kosovo i Vojvodina konfederalnim uređenjem dobili su ovlašćenja države. To je dovelo do pojave ustavnopravne rupe oko položaja tzv “uže Srbije” – prostora na kome se jedino primenjivala republička nadležnost.
Princip konsenzusa bio je obavezujući, iako on ni teoretski nije mogao da bude postignut oko iole važnog pitanja. Pokrajine su time dobile mogućnost veta i blokade bilo kog zakona ili propisa. U suprotnom smeru bilo je drugačije – imale su svu slobodu u odlučivanju bez uticaja vlasti Republike. Birokratski aparat se širio, a proces donošenja odluka bio je spor za nevericu.
Srbija zbog toga gotovo nikada nije donela niz veoma važnih republičkih zakona iz njene nadležnosti – o državljanstvu, ekonomskom razvoju, odbrani…
Mnogi su se osamdesetih godina prisetili reči umnog profesora Pravnog fakulteta Mihaila Đurića, koji se deceniju ranije žestoko suprotstavio načelima novog Ustava oličenih u amandmanima na prethodni, zbog čega je poslat na robiju.
“Jugoslavija se ustavnim amandmanima svodi gotovo samo na geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država. – Ovi amandmani uvode Jugoslaviju u poslednju njenu raskrsnicu – naglasio je Đurić.
Stanje je bilo neodrživo i već prvih godina po izglasavanju Ustava javili su se prvi pokušaji vraćanja stvari u pravi tok. Prvi pokušaj počeo je 1975. godine i vezan je za izradu “Plave knjige”, iniciranu od Predsedništva Srbije. Ovaj posao poveren je nesumnjivom pravnom autoritetu Najdanu Pašiću koji je sastavio širok krug saradnika. Materijal je sastavljen pod naslovom “SR Srbija i autonomne pokrajine u njenom sastavu”, a o njemu su se pozitivno izjasnili tadašnji srpski prvaci Dragoslav Marković i Tihomir Vlaškalić, pa čak i sam Edvard Kardelj koji je dostavio svoje primedbe. Posao je završen, a pažljivo napisan elaborat predat je 5. januara 1977. godine
“PLAVA knjiga’ je bila umnožena u ograničenom broju primeraka i o njoj je trebalo da se raspravlja na Predsedništvu Srbije'”, piše u svojim memoarima “Život, politika, komentari” Dušan Čkrebić, koji je u vreme pisanja “Plave knjige” bio predsednik republičkog veća.
“Izlazak ove knjige, međutim, uneo je veliku nervozu i tenzije u naš politički život. Govorilo se da je to nacionalistički velikosrpski projekat u kome učestvuju osvedočeni hegemonisti koji hoće da prvo uguše autonomnost pokrajina, da bi ih posle i formalno ukinuli”, navodi Čkrebić.
“Plava knjiga”, a posebno njen obazrivo naveden stav o neravnopravnosti srpskog sa drugim jugoslovenskim narodima, podelio je rukovodstvo u Srbiji. Pozvan je Tito da arbitrira, a “Plava knjiga” ubrzo će biti odbačena i zaboravljena. Deceniju kasnije problemi navedeni u njoj dobiće pun zamah i obrise katastrofe.
Na listi za odgovornost, iako kao drugorazredna ličnost i ovom političkom slučaju našao se i Ivan Stambolić, u to vreme sekretar Izvršnog komiteta CK SK Srbije. To će biti prvi njegov poraz u borbi za ustavnopravne promene.
Nastavak ove sage u kojoj će Stambolić imati daleko zapaženiju ulogu uslediće deceniju kasnije. Međunarodni monetarni fond zatražio je od Jugoslavije, suočene sa ogromnim dugovima i blizinom potpunog finansijskog sloma promenu ustavnog sistema. Preduslov za moderne reforme u privredi, finansijama i tržišnoj ekonomiji bio je uspostavljanje efikasnosti države. Drugi stendbaj aranžman MMF je uslovio da se veto republika na saveznom nivou ukine, uz naglašavanje apsurdnosti prava veta pokrajina unutar Srbije.
Stambolić je prepoznao priliku da se na talasu ekonomskog oporavka Jugoslavije reši i pitanje ustavnog položaja Srbije. Nadao se da će to smiriti već uzavrelu krv Srba, uverenih da je njihova republika talac SFRJ. Tokom 1985. i 1986. vodio je teške i mučne pregovore o ispravljanju ovih nedostataka. Posle grčevite borbe uspeo je da obezbedi saglasnost i podršku svih republičkih rukovodstava u Jugoslaviji da se ide na promene onih delova saveznog Ustava koji se odnose na regulisanje položaja pokrajina i Srbije u Federaciji i da se otklone problemi koji dovode u pitanje njenu državnost, njeno jedinstvo, bez narušavanja autonomije u bitnim njihovim odrednicama.
Posle više od dve godine rasprava između branilaca postojećeg stanja i reformatora, pod ogromnim pritiskom MMF, Predsedništvo CK SKJ 21. januara 1987. godine predložilo je republikama i Saveznoj skupštini više od 120 amandmana na Ustav SFRJ iz 1974. Ključni amandmani su predviđali i veća prava Srbije nad pokrajinama. Uglavnom sve što je deceniju ranije odbacio Josip Broz Tito.
Svega deset dana nakon što je septembra 1987. Ivan Stambolić podneo ekspoze u Skupštini Srbije o predlogu promena ustavnog položaja pokrajina, održana je Osma sednica na kojoj je pretrpeo ubedljiv poraz.
Pucnji na sopstvenu državu
Najveći otpor težnjama da se obezbedi ustavna ravnopravnost u Jugoslaviji dolazili su iz pokrajina, zapadnih republika, ali i iz same Srbije. Danas je gotovo neshvatljivo koliko su energije srpski političari potrošili da unazade sopstvenu državu. Slučaj “Plave knjige”, uostalom to dobro pokazuje. Najglasniji u njenoj osudi bili su albanski političari Fadilj Hodža, Kolj Široka, Ali Šukrija, Mahmut Bakali i Džavid Nimani. Na njene zaključke možda i sa više žestine pucali su i Miloš Minić, Živan Vasiljević, Momčilo Dugalić… Posebno su se isticali pojedinci iz Vojvodine, a među njima opet posebno Stevan Doronjski, Dušan Alimpić, Dušan Popović… Njihova postavka svodila se na grčevitu odbranu stečenih prava autonomije uz sledeću logiku – ako pokrajine nisu protiv Srbije, onda i nisu potrebne.
Teror nad Srbima na Kosovu
Danilo Milinčić iz Samodreže kod Vučitrna ubijen je 2. juna 1982. godine na njivi pred majkom Danicom. Imao je nepune 22 godine. Grupa mlađih naoružanih Albanaca presrela je Danila i Danicu, a posle kraćeg maltretiranja jedan od nasilnika potegao je pištolj. Očajna majka ispruženih ruku zaklonila je sina. Metak je prošao kroz njene ruke i završio u Danilovom srcu. Nesrećna Danica, kojoj su Albanci 15 godina ranije ubili i muža, u strahu i očaju spremila je unuke i odmah pošto je sahranila sina uputila se za Srbiju.
“Predala sam se Beogradu”, rekla je Rajku Đurđeviću, novinaru “Duge” i autoru TV emisije “Monitor”.
Iza velikih istorijskih događaja kriju se na hiljade malih sudbina. Jedna od njih je svakako i usud ove nesrećne porodice. Ona je postala simbol kosovske realnosti osamdesetih godina, bremenite beznađem, progonom, ubistvima, nasiljem…
Duh ovog događaja osećao se pet godina kasnije na Osmoj sednici CK SKS, koja se smatra početkom ere Slobodana Miloševića. Iako je njen cilj bio posve politički, događaji na Kosovu davali su ambijent. Novi lider uzdigao se na erupciji bola i nezadovoljstva Srba sa Kosova, koji su u njemu videli dugo čekanu ruku razumevanja i poverenja.
Na tok događaja posredno je uticala i zlosrećna porodica Milinčić iz Samodreže. Tokom “najduže noći” u Domu kulture u Kosovu Polju 1987. Milošević je slušao iskustva nezadovoljnih Srba sa Kosova. Među njima bila je i udovica Danila Milinčića.
“Kažu da je na zboru bilo teško. Jeste, bilo je strašno. Čoveku je najteže kada to sluša. Moraš da stegneš srce da ti ne prepukne. Izašla je jedna žena, mlada i lepa. Ona je supruga onog Milinčića iz Samodreže, koji je ubijen pred majkom. Ubijen je samo što je Srbin. Došli su i ubili ga pred majkom, na njivi. A na suđenju ubici sudilo se na albanskom jeziku. Rodbina je molila da se omogući prevod. Rekli su im da će dobiti pisani prevod, ali da proces mora da ide na albanskom. Uzimam ovo kao primer, ne sada da na vas prenosim, a voleo bih da mogu, svu svoju gorčinu i očajanje”, navodi Slavoljub Đukić Slobodanove prve utiske po povratku u Beograd iz Kosova Polja.
Milinčića je na Kosovu i Metohiji osamdesetih godina bilo gotovo u svakom selu u kome su živeli i Srbi. Ustav iz 1974. Kosovu je dao gotovo državna ovlašćenja, a republičku vlast potpuno je prognao iz pokrajine. Mnogi Albanci, koji su inače činili ogromnu većinu stanovništva, to je doživela kao signal za osvetu i naplatu starih računa – iz vremena Rankovića, kralja Aleksandra, balkanskih ratova… Nasilje je bujalo, a hiljade Srba pred očima centralne vlasti u Beogradu napuštalo je Kosovo.
“Danas jedan, sutra sedam, prekosutra svi do jedan”, kružila je zlokobna poruka srpskom stanovništvu koja se naslanjala na parolu demonstracija još 1981. koja je glasila “od Prizrena pa do Raške pobićemo srpske vaške”.
Iseljavanje Srba i Crnogoraca bio je dugotrajni proces, o kome se dugo nije javno govorilo. U kakvoj atmosferi se on odvijao posvedočio je anketarima SANU 1985. godine anonimni srpski seljak sa Kosova star 80 godina:
“Početkom šezdesetih Srbi su počeli da odlaze, ostavljajući svoje domove. Danima su zaprežna kola, napunjena stvarima, odećom i hranom prolazila kroz naše selo i pored moje kuće. Niko od onih na vlasti se nije pitao zašto ti ljudi, koji su čak i za vreme rata ostali u svojim kućama, sada napuštaju svoja ognjišta. Stanem ispred njih i kažem: ‘Stanite, ljudi, kuda idete? A odgovor je uvek bio isti: Ne možemo više da izdržimo teror, prijatelju. Napadaju svaki dan, žene, decu, starce, imovinu, udaraju i psuju. Odlazim da bi moja deca mogla da žive slobodno'”.
Srpska akademija nauka inače prva se uhvatila ukoštac sa problemom migracija iz pokrajine. U cilju rasvetljavanja ovog fenomena 1985. godine urađeno je obimno istraživanje, koje su sprovele Ruža Petrović i Marina Blagojević, na bazi ankete i uzorka od 500 domaćinstava (oko 2.500 građana) koja su se iselila iz pokrajine. Rezultati su bili alarmantni – na Kosovu je postojao izgrađen i duboko utkan sistem diskriminacije nealbanaca. Srpski narod beležio je i katastrofalnu demografsku situaciju. Stopa fertiliteta kod žena 1953. godine bila je 5,92 odsto kod Srpkinja i 6,32 kod Albanki, da bi nepune četiri decenije kasnije kod Srpkinja stopa bila 2,78, a kod Albanki 6,16 odsto.
Na žestokom udaru Albanaca bila je Srpska pravoslavna crkva. Izmoždena torturom komunističke ideologije, potpuno gluve i slepe za nevolje monaha i sveštenika, Crkva je prolazila golgotu u pokrajini.
“Telefonirao mi je kaluđer Filaret, kaže da se upravo vratio iz manastira Svete Trojice kod Mušutišta”, beleži u svojim memoarima 20. decembra 1981. akademik Dejan Medaković. “Traži mi podatke o starosti manastira za tekst za ‘Dugu’ povodom albanskog nasilja. Pretučena je kaluđerica, manastirskom volu izboli su oči, steonoj kravi zabili su kolac i otelila je mrtvo tele. Vladiku Pavla su tukli i povredili mu ruku, a jednom profesoru Bogoslovije prebili su rebra. Albanska milicija ne interveniše, traže da tužbu napišu na albanskom jeziku. Idu sve dalje i sve agresivnije'”.
Igumanija manastira Devič mati Paraskeva nabrajajući albanske zulume od 1981. i nivoe vlasti koje ništa nisu preduzele da pronađu počinioce, novinaru Petru Savkoviću otkriva jedini preostali način zaštite Srba na Kosovu:
“Branimo se Bogom!”
Srbi već posle 1985. nisu više želeli da ćute. Na Kosovu se javio neformalni narodni pokret otpora čije je postojanje ozvaničio Kosta Bulatović na tribini u Udruženju književnika Srbije u Beogradu 18. marta 1986. Već 2. aprila Bulatović će biti uhapšen sa optužbom da je počinio delo “neprijateljske propagande”. Ispred njegove kuće u Kosovu Polju okupilo se 20.000 Srba. Atmosfera je bila pred pucanjem.
Da se nešto mora učiniti postajalo je svesno i rukovodstvo u Beogradu. Kao i Mlošević godinu dana kasnije, u Kosovo Polje je došao Ivan Stambolić. Poput Miloševića i on je dočekan aplauzima i ovacijama “Ivane, Ivane!” Ponet atmosferom i Stambolić je u svom govoru bio nešto otvoreniji nego inače, ali očekivani efekat je – izostao. Pasivnost srpskog rukovodstva, pažljivo odmeranje reči i težnja da se u rešavanje problema Srba sa Kosova prebaci na proalbansko federalno rukovodstvo učinili su da Miloševićeve reči godinu kasnije daleko snažnije odjeknu i nagoveste ostvarenje njihovih zahteva.
Slobodan Milošević je bio izraz potrebe srpskog naroda za pravdom i čvrstom rukom.
Kolone stižu u Beograd
Svoj bunt protiv nepravde i terora Srbi iz pokrajine počeli su da iskazuju masovnim dolascima u Beograd. To je bio jedini način da centralnoj vlasti skrenu pažnju na svoj problem. Prvi ovakav konvoj od stotinak ljudi u glavni grad je stigao februara 1986. Predstavnici Srba iz svih opština u pokrajini četiri sata su razgovarali sa predsednikom Skupštine SFRJ Ilijazom Kurtešijem. O ovom sastanku javnost je obaveštena nekoliko dana kasnije. Sledeći veći dolazak usledio je aprila iste godine, nekoliko dana posle Stambolićevog dolaska u Kosovo Polje. Na čelu kolone od oko 550 Srba sa beogradske Železničke stanice preko mosta išao je starac Boža Marković (80) iz Batusa. U Sava centru sa njima su razgovarali Lazar Mojsov i Ivan Stambolić. Obećali su im brzu promenu Ustava.
Terali lisicu a isterali vuka
Dragiša Pavlović i njegovi stavovi u svetlu krize na Kosovu bili su gotovo jedina tačka dnevnog reda sednice proširenog Predsedništva CK Srbije održane 18. i 19. septembra. Čak 49 govornika tokom 23 časa vodilo je tešku raspravu iza koje se pomaljalo nešto mnogo krupnije i opasnije. Prevrat u Srbiji. Sastanak na osmom spratu zgrade CK u Lenjinovom bulevaru na Novom Beogradu bio je prvi i najvažniji čin onoga što će uslediti pet dana kasnije na Osmoj sednici.
– Terasmo lisicu, isterasmo vuka – reći će pouzdani šraf Miloševićeve ekipe Vlajko Stojiljković. Ciljajući, naravno, na Ivana Stambolića.
Slobodan je znao da u gradskom i republičkom komitetu sede i ljudi koji neće lako progutati obrazloženje Pavlovićeve eliminacije. Učinio je sve da lojalne učvrsti, a one što se dvoume da prevuče na svoju stranu. Računao je i na najjače adute, narodne heroje generale Nikolu Ljubičića i Petra Gračanina, Dobrivoja Vidića, Dušana Čkrebića…
Tačka dnevnog reda je glasila “Istupanje Dragiše Pavlovića na konferenciji za štampu – političke posledice”. Stambolić je bio protiv. Tražio je da se ona prekrsti u “Aktuelna politička situacija i stanje u sredstvima javnog informisanja Srbije”.
– Prvo treba da razgovaramo o problemima, pa da vidimo da li da pričamo i o ljudima. Od dolaska druga Tita na čelo partije nijedan komunista nije pozvan na odgovornost zato što se zalagao za stavove kakvi su Pavlovićevi – upozoravao je predsednik Predsedništva Srbije.
Milošević nije odstupao od plana:
– Nikakva ličnost nije u pitanju. Reč je o političkim posledicama jednog političkog događaja. Tačno je da se to razlikuje od današnje prakse. I tu praksu, međutim, moramo da menjamo, jer nas je ona i dovela do ove situacije. Ko je za predloženi dnevni red? Petnaest. Protiv? – Milošević je bio neumoljiv. Ispostaviće se i – nazaustavljiv.
Zoran Sokolović je čitao uvodni referat, koji je bio razrada teza komentara koji je četiri dana ranije objavljen u “Politici ekspres”.
Nepisano pravo da prvi govori imao je obavešteni i sveprisutni Nikola Ljubičić. Iako zbrkanih misli, konfuzan i preopširan, general je podržao Miloševića. Usput je baražnom vatrom opleo sve redom – memoare Koče Popovića, Milovana Đilasa, Radivoja Jovanovića Bradonje, Vojkana Lukića, patrijarha Gavrila Dožića, Ljubodraga Đurića… Pucao je i po “Politici”, tačnije njenom direktoru Ivanu Stojanoviću, “Književnim novinama”, Miloradu Vučeliću, Vuku Draškoviću, Zoranu Bogavcu, Popoviću, Maksimoviću, Perišiću.
– U Kanadu odu (Gojko) Đogo i (Rastko) Zakić. Pričali su tamo svašta loše o Jugoslaviji. Išli su dotle da su otvoreno govorili da je “ono đubre umrlo, a sahranjeno je u cvijeću”. To je informacija Unutrašnjih poslova, odnosno diplomatskih organa. Mislite da je neko do njih pozvan na odgovornost. Niko ništa. A tamo su bili i Drašković, Đuretić, Danojlić, Danko Popović – štrektao je general po tadašnjoj opoziciji posredno odapinjajući strele ka navodnom nemaru i sporosti Stambolića i Pavlovića. Pominjala se tu i kuća Vuka Draškovića u Budvi, kafana “Madera”, list “Student”, Pekić i “Njegoševa nagrada” i šta sve još ne.
Dragiša Pavlović šest puta se javljao za reč. Isprva je delovao umereno, racionalno, kao čovek koji veruje da je i dalje moguć dogovor. Svaki izlazak za govornicu, kako su šanse za pomirenje opadale, bivao je sve oštriji.
– Ključni problem je neodgovarajuće sučeljavanje sa srpskim nacionalizmom – u jednom trenutku otvoriće karte potencirajući “Politikine” napise. – Oko toga se izgleda ne razumemo do kraja. U trenutku Keljmendijevog zločina u paraćinskoj kasarni, dok je cela zemlja bila u šoku, kad neodmerena reč može imati velike posledice, na Albance se baca kolektivna krivica i time pojedinačni zločin dobija kolektivno obeležje. Od samog zločina postaje važnije da je zločinac Albanac.
Među članovima Predsedništva SK Srbije na Miloševićevoj strani bili su Bogdan Trifunović, Zoran Sokolović, Borisav Jović, Radmila Anđelković, Ratomir Vico… Pavlovićevi su bili Vaso Milinčević, Momčilo Baljak, Milenko Marković, Branislav Ikonić, Radoje Stefanović, Desimir Jeftić.
Za reč se javio i Zoran Baki Anđelković, u to vreme šef Omladine SK Srbije. Iako sa samo 28 godina i tek pristigao iz Varvarina u Beograd, moravski lukavo je procenio sa koje strane vetar duva.
– Možda nemam pravo ni da kažem da se slažem sa drugom Ljubičićem, jer sam kao mlad čovek svoje uverenje gradio i na njegovim izlaganjim, njega kao ličnosti, normalno pored Tita i drugih – govorio je omladinac Anđelković.
Već pomalo zamrlu raspravu razgoreo je Borisav Jović gađajući u centar mete. Kako prenosi publicista Slavoljub Đukić u svojoj knjizi “Kako se dogodio vođa”, Jović će odbiti da govori “o olako obećanoj brzini”, a kao suštinu problema naglasiće nejedinstvo u rukovodstvu koje je postalo vidljivo posle Miloševićevog istupa u Kosovu Polju.
– Nije u pitanju Dragišina neopreznost – razrađivao je Jović. – Ta rečenica je svesno napisana i izgovorena. Prvo se postavlja pitanje brzine, koja nije realna, pa se postavlja pitanje jačanja srpskog nacionalizma, koji će biti izazvan ako se takav nerealan program ostvaruje. Onda se postavlja pitanje jačanja neraspoloženja albanskog naroda, jer se na njega vrši presija, van realnih mogućnosti. Dalje, izazivaju se Albanci jednom nerealnom brzinom umesto smirivanja dodatnih sukoba. Nejedinstvo je ovde, drugovi, činjenica.
Stambolić je pokušao da sentimentalno umiri situaciju. Branio je Pavlovića, ali pomirljivo nije napadao Miloševića. Podsećao je na bliskost sa obojicom i naivno predložio da se “Sloba i Buca svakoga dana na pola sata nađu i uz kafu i limunadu premošćavaju razlike”.
– Ovo pitanje se ne može minimizirati svođenjem na jedan maltene personalni sukob, kao da se deca međusobno dure. To nisu stvari ličnog animoziteta i simpatija, niti su stvari koje se mogu na taj način pojednostavljivati – Milošević je bio surov i neumoljiv.
Dojučerašnji politički đak učitelju je zamerio i što je svojim (ne)delovanjem podigao paravan za odugovlačenje rešenja na Kosovu.
– Hteo sam da tražim pojednostavljen izlaz, a ti hoćeš komplikovaniji. Videćemo na šta će to izaći. Zna se da se ja već deset godina borim sa problemima vezanim za Kosovo. I meni insinuirati da stvaram paravan borbe, to ne mogu da prihvatim – uzvratio je Stambolić.
Miloševićev predlog prošao je za dlaku – dobio je 11 glasova, naspram pet protiv i četiri uzdržanih. Ovakav rezultat bio je preloman za zakazivanje sednice CK, ali i sveukupni ishod obračuna. Sednica Predsedništva pokazala je da Milošević ima snage za borbu, što je na njegovu stranu prevelo najveći deo onih koji su čekali da vide ko je jači od dvojice takmaca.
Drugovi i gospoda
Vreme Osme sednice jasno je nagoveštavalo i promene koje će definitivno promeniti jugoslovensko društvo. Političari, uprkos tome, bili su i dalje makar na rečima slepo odani starom sistemu i njegovim normama. Novi običaji, drugačiji od dotadašnje ideološke prakse, kritikovani su i u predvečerje istorijskog obračuna srpskih komunista. Na to je upozorio mladi univerzitetski profesor Vladimir Štambuk.
– Mi danas imamo situaciju da se pojam “gospodine i gospođo” koristi zvanično na televiziji, i to ne samo na proslavama kojima prisustvuju stranci. Ja čekam dan kada će neko kada mu se kaže “druže” da odgovori – “izvinite, ja nisam za vas drug, nego gospodin” – ukazao je Štambuk.
Obrt zbog Stambolićevog pisma
Milošević je na sastanku Predsedništva CK Srbije, koji je bio prethodnica Osmoj sednici, u rukavu imao spremnog i petog keca. To je bilo pismo koje je Ivan Stambolić nekoliko dana ranije poslao Gradskom komitetu Beograda. Ono je iskorišćeno kao dokaz o pokušaju njegovog tihog puča i nameri da uspostavi kontrolu nad beogradskim komunistima.
Nema sumnje da je Slobodan znao za Ivanovo pismeno obraćanje članovima Gradskog komiteta. Lukavo je, međutim, ćutao i svoje saznanje sačuvao za završni udarac. Drugog dana sednice, pismo je izazvalo potpuni preokret na sednici.
– Drugovi, želim nešto da vam kažem – dramatično se skupu obratio Milošević. – Poslednjih sat, dva sam se kolebao. Evo dobili smo jedno pismo. Prvi sam zamolio da se proveri da li je autentično, da ga neko nije podmetnuo. Onda sam se kolebao da li možda da suzimo sednicu samo na Predsedništvo. Odlučio sam da ga, kad već radimo ovako, zajedno pročitamo.
Milošević je mislio na “pismo o pismu”. Predsedništvu CK SKS obratila se grupa članova Predsedništva Gradskog komiteta, koja se sastala dva dana ranije na Studentskom trgu. Radoš Smiljković, Slobodanka Gruden, Mihailo Milojević, Jagoš Purić i Dušan Mitević u njemu obaveštavaju vrh partije da je Ivan Stambolić pisao Gradskom komitetu i otvoreno podržao Dragišu Pavloviću.
“To je pritisak i delovanje u suprotnosti sa odnosima u SKJ. Smatramo da nema pojedinca koji sebi sme dopustiti da se stavi iznad organa Saveza komunista i da svojim pismom daje ili uskraćuje podršku, bez obzira na to koju funkciju vrši”, napisali su nezadovoljni članovi beogradskog komiteta.
U sali je nastalo komešanje. Učesnici sastanka došaptavali su se jedni sa drugima, pojedini su čak i ustajali da se konsultuju sa drugovima na drugom kraju sale. Bilo je jasno – rat je objavljen.
– Moram da kažem da sam zaista lično pogođen ovim događajem, čak i emocionalno – rekao je Milošević pripremajući novi čin predstave. – Ovakvih stvari zaista nikada nije bilo u našem Savezu komunista.
Dodavao je i Dušan Čkrebić:
– Mi ispadamo ovde najobičniji magarci! Ovoliko razgovaramo, a već 48 sati imamo sasvim drugu ovakvu aktivnost.
Pojava pisama, po svedočenju aktera ovog događaja, dodatno je pogoršalo Pavlovićev, ionako žestoko uzdrman položaj. On se branio koliko je mogao.
– Sve više se bojim da nije reč o nesporazumu oko mog izlaganja, već o kampanji. Ovde ću ponoviti da će biti velika opasnost ukoliko danas jedna mala grupa ljudi, ali organizovana i povezana u Gradskom komitetu, pre svega sa nekim drugovima iz Univerzitetskog komiteta, bude dobila podršku – nije uvijao Pavlović.
U jednom trenutku je govoreći o potpisnicima pisma, Miloševiću rekao “onih tvojih petoro”.
– Molim za razgovor koji će isključiti vatru i nekulturu, jer tih petoro članova Predsedništva nisu moji. Drug Pavlović drugi put ide sa opasnom pretnjom konfrontacije između Gradskog komiteta i CK Srbije želeći ovde da nam stvori utisak kako iza njega stoji 230.000 komunista Beograda – odmah ga je poklopio Milošević.
Svojim pismom Stambolić je želeo da koliko-toliko ojača poljuljanu poziciju svog vernog druga. Nesvesno, time je Miloševiću dao oružje kojim će mu zadati završni udarac.
Na zatvorenoj sednici Gradskog komiteta koju je 17. septembra, posle “Ekspresovog” komentara sazvao Dragiša Pavlović, međutim, ništa nije ukazivalo da predsednik Gradskog komiteta provodi svoje poslednje dane u politici.
Većina od 45 govornika na sastanku bila je uz njega. Podržali su ga bez veće rezerve i dvojica vodećih beogradskih političara – predsednik Grada Aleksandar Bakočević i šef Socijalističkog saveza Dragan Tomić. Prelazak njih dvojice, posebno Tomića na Miloševićevu stranu, u danima koji će uslediti, mnogima su bili jasan putokaz čiji će tabor trijumfovati.
Pavlović je u Beogradu protiv sebe imao samo Miloševićevu struju koju su činili Radoš Smiljković, Slobodanka Gruden, Jagoš Purić, Mihailo Milojević, Dušan Mitević, Slobodan Jovanović, Zoran Todorović, Snežana Aleksić, Nebojša Maljković…
Ovaj sastanak biće i prelomna tačka u karijeri Radmile Anđelković, do tada malo poznate pravnice iz Kruševca, koja je svojom ideološkom prilježnošću fascinirala Ivana Stambolića. Javnost će je zapamtiti po valceru koji je na jednoj železničkoj stanici odigrala sa Slovencem Jožeom Smoleom prilikom dolaska poslednjeg slovenačkog voza bratstva i jedinstva, zbog čega će dobiti i prigodni nadimak – “Rada lambada”. Njoj će kasnije pripasti i partijska dužnost da pozove privrednike i građane Srbije da bojkotuju slovenačku robu, kako bi Ljubljana bila ekonomski kažnjena zbog podrške Kosovu.
Na skupu u zdanju na Studentskom trgu, međutim, imala je drugačiju rolu. Pristala je da bude Miloševićev izaslanik koji će tok događaja usmeriti u željenom pravcu.
“U trenutku kada je posle podrške koju je dobio poverovao da će izaći kao pobednik Radmila Anđelković je saopštila da je za sutra zakazana sednica Predsedništva CK Srbije na kojoj se otvara slučaj Dragiše Pavlovića”, piše Slavoljub Đukić. “Iznenađen ovom vešću Pavlović je nastojao da sačuva prisebnost. Sve pokazuje da je onog dana, kada je komentar u “Ekspresu” objavljen, politički scenario već bio sastavljen.
Za predstojeći sastanak nije znao ni Ivan Stambolić, a vest o njegovom zakazivanju zatekla ga je u Palati federacije. Telefonom je pozvao Miloševića:
– Da li je tačno da je Buca na dnevnom redu Predsedništva?
– Jeste, i on je za to odgovoran – skresao mu je Slobodan.
– Zar ne shvataš da time i mene stavljaš na dnevni red – u neverici je pitao Stambolić.
– To sa tobom nema ništa. Uostalom razgovaraćemo na sastanku – odgovorio mu je Milošević.
Vreme će pokazati da ne samo da je Ivan imao mnogo šta sa predstojećim sastankom, već i da je zapravo on njegova glavna meta. Na Osmoj sednici već je sve bilo jasno, ali i prekasno da se bilo šta promeni. Događaji su išli naruku samo Miloševiću.
Oba sastanka koji su prethodili Osmoj sednici bila su zatvorena i javnost je sa njih obaveštavana šturim saopštenjima. Ostalo je daleko od očiju javnosti da je Milošević na proširenom Predsedništvu prošao za dlaku – za njegov predlog o smeni Dragiše Pavlovića (o čemu će se glasati na predstojećoj Osmoj sednici) dobio je 11 glasova, protiv je bilo četiri, a petoro članova je bilo uzdržano. Na isti način prošle su i odluke o smeni direktora “Politike” Ivana Stojanovića, kao i odgovornosti Radmila Kljajića i Momčila Baljka. Ovaj trenutak biće uvod u kadrovske promene u nekim medijima.
Početak obračuna
Slobodan Milošević nije bio zvanično obavešten da će Dragiša Pavlović govoriti pred glavnim urednicima i novinarima beogradskih redakcija. Za njegov istup saznao je uveče iz priloga na TV Dnevniku, uoči odlaska na uobičajeni vikend u Požarevac. Pavlovićeve optužbe saslušao je u društvu Dušana Mitevića.
“Ovo je gotovo, nema šta da se čeka”, rekao je tada.
To će biti i formalni početak obračuna koji će svoj vrhunac dobiti na Osmoj sednici 24. septembra 1987.
Rade Dragović
Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E
Kosovo izvor svih problema napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →