Kovaše li Mujo konja po Mjesecu?

„Orao pao, orao pao“ javlja Đuro svom bratu Iliju Čvoroviću u najpoznatijem domaćem filmu koji se bavi teorijama zavera. „Orao je sleteo“, reče nekih 15 godina ranije Nil Armstrong iz Mora tišine (Mare Tranquillitatis) na površini Meseca ni ne sanjajući koliko buke će podići bulumenta raznih likova koji će osporavati da se taj događaj uopšte i odigrao.

Poslednjih nekoliko godina, kada god neki od medijskih portala objavi nešto u vezi sa svemirskim letovima (osim kada je reč o nekom dostignuću braće Rusa) nađe se nekoliko komentatora koji vrte u krug priču da su misije Apola lažirane i pritom se navode isključivo paušalni argumenti. Hajde da pogledamo neke od najčešćih, otkrijemo šta ih je dovelo u zabludu i pokušamo da utvrdimo zašto do ovakvih pojava uopšte dolazi.

Mojoj mami umesto slike sletanja u NASA izlogu

Krećemo od fotografija. Jedan od najčešćih „dokaza“ da je celo sletanje lažirano je to da se nigde na fotografijama i video snimcima sa Meseca ne vide zvezde. Logično, možete i sami proveriti zašto je tako: izađite u grad, nađite mesto koje je poprilično osvetljeno uličnom rasvetom tako da tlo pod vašim nogama šljašti (najbolje u nekoj pešačkoj zoni u vašem gradu koja je popločana svetlijim pločama) i pokušajte da napravite fotografiju gde će se pločnik jasno videti, ali da uhvatite i parče neba iznad. Ima li zvezda? Naravno da ne.

Tehnologija fotografije, još od početaka pre vek i po sa dagerotipskim pločama, preko analognih aparata sa filmom (koje su koristili i u misijama Apola) pa i danas sa digitalnim fotoaparatima bazira se na kombinaciji tri parametra: otvora blende (veličina otvora na objektivu), dužine ekspozicije (koliko dugo se pravi fotografija) i ISO osetljivosti (filma, odnosno senzora danas). Otvorite bilo koju fotografiju sa vašeg mobilnog, tapnite na detalje i videćete upisana ova tri parametra koje je mobilni podesio prilikom fotografisanja shodno uslovima scene. Ako je scena presvetla, ekspozicija i ISO će biti manji, suprotno ako fotografišete u lošim svetlosnim uslovima (zato aparat diže ekspoziciju ako ne koristite blic, da bi uhvatio što više svetlosti u mraku, znači da se fotografija duže pravi pa su vam te fotografije iz ruke najčešće mutne jer ne možete toliko mirno da držite mobilni).

Zvezde su izrazito blede u odnosu na svetlost grada u vašem slučaju, tj. u odnosu na površinu Meseca u slučaju misija Apolo (pogledajte pun Mesec neko veče pa će vam biti jasno koliko je ta površina sjajna), te ne mogu biti uhvaćene s parametrima podešenim da se vide detalji na tlu. Ako se poveća dužina ekspozicije i/ili osetljivost, što možete i sami probati ako imate ručna podešavanja („manual“ ili „pro“ na fotoaparatu mobilnog), u jednom momentu ćete uhvatiti zvezde na vašoj fotografiji, ali će zato pločnik i okolne osvetljene zgrade biti jedna velika bela mrlja na vašoj fotografiji, što verovatno ne želite kao rezultat, kao što ni ekipa na Mesecu želela da se lunarna površina, lender i sami astronauti pretvore u šljašteće fleke.

Postoji još nekoliko „dokaza“ koji se zasnivaju na fotografijama. Prvo, pošto postoji samo jedan udaljeni izvor svetlosti, Sunce, senke moraju biti izrazito crne (a nisu), pritom astronaut koji je u senci lendera je lepo vidljiv, kao da je dodatno osvetljen, što implicira postojanje još jednog svetlosnog izvora (više reflektora u studiju, jelte?) koji ih prosvetljava. Da ima više izvora svetla svaki objekat na fotografiji bacao bi više senki, a to nije slučaj. Prosvetljenost senki je posledica same površine Meseca koja izuzetno dobro reflektuje sunčevu svetlost – da nije tako, ne bismo do nedavno znali ni da Mesec uopšte postoji jer ga ne bismo ni videli na nebu. Na istu temu upire se prstom u fotografiju gde senke dva bliska objekta nisu paralelne, što bi bio slučaj da je izvor svetlosti udaljen – ako se pogleda fotografija iste scene iz drugog ugla jasno je da jedna senka pada na površinu koja je pod nagibom i samim time njen ugao za posmatrača je drugačiji.

Idemo dalje: u jednoj raspravi potegnute su dve skoro identične fotografije, s tim da na jednoj se vidi lender s planinom u pozadini, u drugoj ga nema. Logično, astronauti ne bi mogli da naprave drugu fotografiju sem da su je uslikali pre sletanja ili posle poletanja, te je logično da je reč o prevari. Da ponovimo: Mesec nije Zemlja! Na našoj planeti, treperenje vazduha čini udaljene objekte pomalo nejasnima, što našem oku pomaže da ocenimo udaljenost. Bez vazduha, objekat ma koliko bio udaljen će nam i dalje biti kristalno jasan, te nećemo znati da li gledamo u kamen veličine jednog koji je udaljena 100 metara, ili u stenčugu od 100 metara koja je udaljena 10 kilometara. Očigledno je da je ugao snimanja promenjen, što se vidi i detaljnim pregledom obe fotografije na kojem je kamenje u prvom planu sasvim drugačije.

„Pa dobro, kako to da su sve fotografije savršene“, kažete vi, „kao da ih je radio profesionalni fotograf u studiju“. Dobro, da li vi pljusnete sve fotografije s mobilnog na FB kad se vratite s mora, ili ipak napravite neki izbor gde vam stomak nije toliko ispao i gde gospoji nije baš toliko izražen celulit? Sigurno ne postavljate fotku gde ste slučajno okinuli te vam se vidi samo zamućeni vrhovi nožnih prstiju u sandalama. Na šest misija Apola napravljeno je ukupno 5771 fotografija i logično je da će u medijima tog doba biti mesta samo one najreprezentativnije – srećom, Internet nam je omogućio pristup kompletnim arhivama te možemo videti da ima gomila njih gde je okinuto slučajno i onih koje su van fokusa ili loše eksponirane (potražite one označene sa „inadvertent shutter release“).

Vetar i zastave

…naziv je jedne pesme „Idola“, no ovde mislimo pre svega na drugi najpopularniji „dokaz“ o tome da je celo sletanje snimljeno u studiju, a to je da se američka zastava na snimcima dok je postavljaju njiše kao da duva vetar.

Eto, i to možete probati sami. Po danu bez daška vetra uzmite zastavu (srpsku, logično), u njenu gornju horizontalnu stranicu uvucite šipku čija je svrha da zastava stoji razvijena, zabodite vertikalnu šipku (tzv. koplje) u zemlju i uvrćite ga dok se ne učvrsti, snimajte ceo taj događaj. Da li je zastava lelujala prilikom uvrtanja? Jeste, pa i sekund kasnije, zbog nečega što se zove inercija, što je težnja tela da nastavi započeto kretanje (Prvi Njutnov zakon), ali će se umiriti vrlo brzo usled trenja zbog otpora vazduha, kao i delovanja gravitacije. Uzevši u obzir da vazduha na Mesecu nema, pa samim time ni trenja, kao i da je gravitacija 1/6 one na Zemlji, silama kretanja treba nešto više vremena da utrnu te je rezultat toga da se zastava koju su astronauti poboli njiše još koju sekundu posle toga.

„Ček deder“, vičete vi, „nije samo na snimcima, eno je vijori se i na fotografijama!“. Eh, vijori… Zastava je izvitoperena (nisu imali mesta u lenderu za peglu), na fotografijama snimljenim iz iste pozicije, kada se preklope jedna preko druge, lepo se vidi da je zastava istog oblika:

Uostalom, vetar koji bi onoliko zanjihao onoliku zastavu podigao bi čitav oblak Mesečeve prašine, a to ne vidimo na snimcima, zar ne?

Priznaj, Đura će ti oprostiti što te je tukao

Treći najčešći argument je: „Ma ajte, i sami Amerikanci su priznali da je sve lažirano, Kjubrik im je to snimao“.

Izvor ove teorije je u dokumentarcu koji se pojavio u decembru 2015. gde navodno sam Stenli Kjubrik priznaje da je učestvovao u toj prevari. Gde je onda problem? Prvo, osoba koja je intervjuisana možda podseća na njega po godinama, bradi i naočarima, ali tu se svaka sličnost završava što se jasno može videti po autentičnim snimcima proslavljenog reditelja pred kraj njegovog života. Drugo, dokumentarac je reklamiran kao ekskluzivni intervju snimljen u maju 1999. godine, što ne bi bio problem da Kjubrik nije bio opravdano odsutan iz privatnih razloga – preminuo je dva meseca ranije. Pod tri, u dokumentarcu se osoba koja vodi intervju nekoliko puta obraća sagovorniku kao Tomu. I na kraju, sam reditelj pomenutog dokumentarnog filma je, suočen s ovim dokazima, priznao da je reč o glumcu.

Kaži zašto me ostavi

Zamislite da ste dobrostojeći domaćin u nekom selu krajem 60-ih godina prošlog veka, cenjen od zajednice, uvek pitan za mišljenje oko bitnih stvari u ataru. Avlija pored pripada komšiji koji je mimo sveta, čudak, s neobičnim metodama vaspitanja čeljadi: deca mu nemaju ni propisnu obuću i odeću, ali mu domaćinstvo raste. I onda taj komšija provoza prvi automobil u selu, model „Sputnjik“ – nikakvo čudo tehnike, ali vi se pritom još uvek vozate u taljigama. Nabavljate i vi auto odmah iza njega, ali komšija zatim uzgaja rasnog psa, Lajku, kome nijedan od avlijanera ne može ni da prismrdi. Vi odmah nabavljate majmuna kao kućnog ljubimca, no i dalje kaskate za njim.

Čuli ste kako se komšija sprema da izveze traktor, čudo neviđeno, vaš ugled seoskog prvenca je poljuljan, te rešavate da preskočite sve te sitne korake u trci, posežete duboko u slamaricu i gradite drugu kuću u dvorištu. Komšija je iznenađen, kreće i on ali sporijim tempom – nema toliko dobrih dunđera, kvalitetan materijal je teško dobaviti, ruši mu se potporni zid pri prvoj kiši i konačno ste ga u nečem prestigli. Celo selo vam aplaudira, ali vi nećete da stanete dok imate prednost: majstori, mešalica i dizalica su tu, dižete još jedan sprat, i još jedan i još jedan dok tri godine kasnije ne završite sa šestospratnicom u dvorištu i tu stajete. Potrošili ste mnogo novca, komšija je odustao od gradnje još pri prizemlju, odbranili ste svoju poziciju u selu te više nema potrebe za dokazivanjem.

Slična stvar se dogodila s misijama Apolo, što je odgovor na često pominjani argument: „E, da su stvarno sleteli tada zašto nisu to uradili još koji put u poslednjih četrdeset i nešto godina“? Termin „svemirska trka“ bio je upravo to, jurnjava dve supersile za premoći, dokazivanje sopstvenom narodu i ostatku planete, sukob kapitalizma i demokratije, a završena je prvim koracima Nila Armstronga po Mesecu. Primarni cilj je postignut, euforija je splasnula – misiju Apola 11 pratilo je preko 530 miliona ljudi širom sveta dok već za Apolo 13, nekih 9 meseci kasnije, nije postojao prenos ni na jednoj američkoj televizijskoj mreži (u jednom kratkom uključenju zamoljeni su da ubrzaju jer je u toku bejzbol utakmica), što se promenilo tek kada je došlo do eksplozije rezervoara s kiseonikom.

U svetlu svega toga finansiranje svemirske agencije NASA koje je u jednom momentu iznosilo čitavih 4% sveukupnog budžeta Sjedinjenih Država drastično je skresano tako da više nisu postojala sredstva za nove misije Apolo, te se ona okrenula budućim projektima – svemirskoj stanici Skajlab i Spejs-šatlu. Sa naučne strane takođe više nije bilo opravdanja jer svi tada mogući eksperimenti su izvršeni – doneto je sveukupno oko 380 kilograma mesečevih stena, površina je bušena, rađeni su seizmički i gravitacioni ogledi tako da u tom momentu nismo mogli ništa više da saznamo o našem prirodnom satelitu.

Još malo (ne)dokazanosti

Pošto smo pokrili četiri najčešće spominjana „dokaza“, da protrčimo kroz još nekoliko njih koji se sporadično pojavljuju na raznim portalima:

• 

  Oni „naučno potkovaniji“ teoretičari zavera konstantno spominju Van Alenov pojas, te kako astronauti ne bi preživeli prolazak kroz njega. Ono što smo naučili iz skorašnjeg gledanja serije „Černobilj“ jeste da nije bitna samo količina zračenja, već i trajanje izloženosti njome (setimo se „biorobota“). Stoga, pošto astronauti nisu prostrli ćebence u Van Alenovom pojasu i napravili višečasovni piknik, proletanjem kroz slojeve sa nižom radijacijom pažljivo proračunatom putanjom i brzinom od 39 hiljada kilometara na sat (dnevnik misije, 16. jul, 12:22 p.m.) nije ih izložilo ukupnom zračenju većem od onoga koje bi primili da su npr. otišli na jedan rendgenski snimak celog tela.

• 

  „Ih, pa moj mobilni je 100 puta pametniji od kompjutera koji su tada koristili, nisu oni imali tehnologiju za to“. Zapravo, potcenili ste vaše mobilno sokoćalo – današnji Android ili iOS uređaj je nekih 120 miliona puta brži od računara NASA-e koji je radio na 0,043MHz. No, čak i tada su bili u mogućnosti da urade nekoliko stotina hiljada operacija u sekundi, sasvim dovoljno da dorastu zadatku koji je bio stavljen pred njih. To bi bilo kao kada biste tvrdili da Lindberg nije mogao da preleti Atlantski okean 1927. godine jer je brzina njegovog „Duha Sv. Luisa“ smešna u poređenju s današnjim mlaznim avionima. Nije bitna količina megabajta i megaherca, već kako ih koristite – setite se toga ovih dana dok drljate po FaceApp.

• Nema kratera od sletanja. Da li ulećete autom na parking mesto brzinom od 100 km na sat? Naravno da ne, usporavaćete kako se budete približavali, što su astronauti i učinili spuštajući se iz mesečeve orbite ka površini, tako da je brzina prilikom samog sletanja bila veoma mala i bilo je potrebno samo kratkotrajno paljenje motora neposredno pre samog doticanja tla. Malo matematike: mlaznica motora „Orla“ imala je površinu od metar i po, tako da je i jačina potiska od nekih 1.300 kilograma proizvodila potisak od bednih 86 grama po kvadratnom santimetru, pritom raspršenih zbog nedostatka atmosfere.
• Nema plamena prilikom uzletanja. Neverovatno, ali lunarni moduli ne koriste NIS-ov Evro premijum BMB 95 već Aerozin 50 (mešavina 1,1-Dimetilhidrazina i hidrazina) u kombinaciji sa azot tetroksidom kao oksidansom (setimo se da je za sagorevanje potreban kiseonik). Ovo pogonsko gorivo ne proizvodi vidljiv plamen koji je pritom, kao što je već pomenuto, dodatno raspršen zbog nedostatka atmosfere.
• Otisci stopala. Nedostatak atmosfere pobija još jedan „argument“, a to je da nije moglo biti čuvenih otisaka u mesečevoj prašini pored lendera jer je ona oduvana prilikom sletanja. Kahm… „oduvana“, čime? Nema vazduha, da podsetimo. Takođe „teorija“ da otisci nisu mogli da izgledaju tako jasni kao da su napravljeni u mokrom pesku ne pije vodu jer se opet zaboravlja da Mesec nije Zemlja – zrnca prašine nisu zatupljena pod uticajem vremenskih prilika, tako da ih njihove oštre ivice drže zajedno u vakuumu.

Dokazi

Već kada je toliko napisano o tome zašto nije da nisu sleteli, hajde malo da se osvrnemo na dokaze da jesu:

• Fotografije mesta sletanja. Tokom proteklih godina mnoge misije ka Mesecu bez ljudske posade fotografisale su iz orbite mesta sletanja raznih misija Apola. Ako isključimo Lunar Reconnaissance Orbiter zbog nevernih Toma, pošto je on američki, na raspolaganju su nam fotografije koje su napravili japanski SELENE, indijski Chandrayaan-1 i kineski 嫦娥二号.

• 

  Kamenje s Meseca. Ne možete lako poturiti neku stenčugu s poljane kao da je potekla s našeg nebeskog saputnika. Prvo, takvim stenama nedostaje hidratacija, imaju jedinstvene geohemijske potpise i starije su barem 200 miliona godina od bilo koje stene na Zemlji. Naravno, teoretičari zavera su zapeli da je to kamenje poteklo od meteorita, ali prvi takav meteorit je pronađen tek 10 godina posle Apola 11 i njegovo poreklo je otkriveno tek 1982. godine. Do sada je pronađeno tek oko 30 kilograma meteorita za koje je utvrđeno da su lunarnog porekla, što je daleko manje od 380 kilograma koliko su donele sve misije. Fragmente ovih stena možete pogledati u Muzeju Jugoslavije i predstavljaju poklon tima Apolo 11 prilikom njihove posete Beogradu 18-20. oktobra 1969. godine – da, dobro ste pročitali, Nil, Baz i Majk su svratili i do nas prilikom takozvanog „puta mira“ u kome su obišli 22 zemlje.

• 

  Retroreflektori. Reč je o prostim uređajima s površinom koja odbija svetlost natrag ka njenom izvoru uz minimum rasipanja (na istom principu funkcionišu „mačje oči“ pored puteva). Tri misije Apola ostavile ovakve uređaje na lunarnoj površini, a njihova svrha je da služe za merenje udaljenosti Meseca od Zemlje, tako što se laserski zrak upravi ka njima i zatim se meri vreme do njegovog povratka (udaljenost je jednaka polovini vremena pomnoženoj s brzinom svetlosti). Opservatorije širom sveta i danas koriste ove retroreflektore, kao i dva koja su Sovjeti ostavili za vreme svojih misija bez ljudske posade Lunohod.

• Ruski faktor. Kad već pominjemo Sovjete, da se vratimo na priču o „svemirskoj trci“ – da je postojala bilo kakva neregularnost naravno da bi dreku prvi digli braća Rusi, zakleti takmaci u jurišu na Mesec. Manje je poznato da je za vreme same misije Apola 11 u orbiti oko Meseca kružila sovjetska sonda Luna 15, čija je namera bila da se spusti na površinu, prikupi uzorke tla i vrati se na Zemlju. Spuštanje je pokušano nekoliko sati po Armstrongovim prvim koracima po Mesecu, ali je letelica udarila u obod jedne od planina i s njom je izgubljen svaki kontakt. Zanimljivo je da je tom prilikom ostvarena prva saradnja sovjetskih i američkih svemirskih programa, gde su obe strane uskladile putanje letelica i komunikacione frekvencije kako ne bi ometali jedni druge.

Anatomija zavere

Oni koji nisu potpali pod teorije zavere oko lažiranja misija ka Mesecu pitaju se zasigurno čemu toliko nepoverenje. Ako odbacimo one sulude tvrdnje o ljudima reptilima, tome da je Elvis Prisli živ i slično, koreni pojava teorija zavera leže u realnim problemima, a to je sve manje poverenje građana prema društvenim sistemima i institucijama. Afere kao što su „Votergejt“ i slične tokom 70-ih godina prošlog veka poljuljale su veru Amerikanaca u sopstvenu vladu i dovele ih do toga da preispituju svaku informaciju koja dolazi iz tog smera. Iako je prestanak slepog verovanja vlasti pozitivna posledica toga, problem je što se u tome otišlo u drugu krajnost, te iako postoje čvrsti dokazi za nešto oni će se odbacivati bez argumenata i inadžijski će se insistirati na sopstvenoj verziji istine.

Kod nas je situacija još izraženija prvo zbog hronične netrpeljivosti i nepoverenju prema Amerikancima zbog događaja tokom 90-ih godina prošlog veka. Drugo, za razliku od studioznih teoretičara zavera koji analitički pristupaju svojim teorijama, naš „lajt“ zaverenik je negde čuo za neki od „dokaza“ te ga uporno ponavlja u komentarima po portalima i društvenim mrežama, bez da je stvarno video fotografiju „lelujajuće zastave“, pročitao argumente druge strane (kao što verovatno neće pročitati ni ovaj tekst) i malo zastao da odvaga u svojoj glavi. Ne zaboravimo i čest sindrom toga da je „neko drugi kriv“ i koliko naš čovek traži pomoć od raznoraznih vračara koje će mu reći da „nije njegova krivica, neko ga je uvračao“ za situacije u koje se sam uvalio svojim postupcima.

Zašto sve ovo?

Pa, plaćenik sam, očigledno, nema drugog logičnog objašnjenja zašto bih držao „njihovu“ stranu. Priznajem, plaćen sam za posao koji radim i od kojeg živim, a koji ne bi bio moguć da nije bilo sjajnih žena i muškaraca tokom proteklih decenija čija otkrića su dovela do tehnološkog napretka koji je omogućio da ja sad ovaj tekst pišem na svom računaru, a vi ga čitate na nekom drugom uređaju udaljeni kilometrima od mene.

Misije Apola, pored očiglednog napretka na polju naših spoznaja o svemiru doprinele su posredno i do ubrzanog razvoja računarske industrije i telekomunikacija (esnafa koji mi donose ’lebac na astal svakog dana). Svakako, inicijalna namera NASA-e nije bila toliko altruistična i pomenuta dostignuća zapravo su kolateralni benefit, ali neki zamajac je morao da postoji – pa ni Magelan ne bi oplovio svet da mu Karlo V Habzburški nije udelio neku kintu nadajući se kako će ovaj usput da mu donese ponešto bibera za supu i vanile za tarta mágica.

Napori tih ljudi nisu zaslužili nipodaštavanje, naročito paušalno kao što je slučaj na našim prostorima. Iako već godinama imam kontraargumente na svaki pojedinačni „dokaz“ i učestvujem u diskusijama na tu temu po portalima i društvenim mrežama, ipak mi je trebalo nekoliko dana da ih sistematizujem, uobličim i potkrepim nekim fotografijama. Mali trud za mene, ali možda velika promena stava za nekog ko ovo pročita – ako uspem da promenim mišljenje makar jednog čitaoca smatraću da je moja misija uspela.

U telefonskom razgovoru s Niksonom (direktno prenošenim preko TV-a i radija), samo nekoliko minuta po prvim koracima po mesečevoj površini, Nil Armstrong je izjavio: „Velika nam je čast i privilegija da budemo ovde, zastupajući ne samo Sjedinjene Države, već i ljude mira svih naroda, i sa interesovanjem i radoznalošću, i ljude sa vizijom za budućnost. Čast nam je da smo bili u prilici da učestvujemo ovde danas.“. Iskreno se nadam, zarad budućnosti ove civilizacije, da na svakog teoretičara zavere koji je negde online izjavio nešto o lažiranju ovih misija postoji barem dvoje ljudi mira, interesovanja, radoznalosti i vizije za budućnošću koji posmatraju taj komentar s nevericom ili barem podsmehom…

Za P.U.L.S.E: Vladan Aleksić

Autor je tekst izvorno objavio na blogu Suština pasijansa

  Apolo, mesec, teorije zavera