Šta je obeležilo istoriju čovečanstva otkad za nju znamo? Odgovor je odveć lak. Naravno, ratovi. Nije bilo nijednog bogovetnog dana u ljudskoj prošlosti i sadašnjosti, a da se ljudi nisu međusobno tukli i istrebljivali.

No, pored ratova, beležimo i političke atentate na krunisane glave, vojskovođe, državnike. Od onog najpoznatijeg na Gaja Julija Cezara 44. pre Hrista, ovekovečenog u Šekspirovoj tragediji, prepričanoj bezbroj puta, do učestalih ubistava i pokušaja ubistava u poslednja dva veka i nešto duže.

Zato, krenimo redom.

Jedna žena, po imenu Šarlot Korde, usmrtila je francuskog revolucionara Maraa kuhinjskim nožem dok se on kupao u kadi punoj lekovite vode zbog kožne bolesti od koje je patio. Njen čin je bio iz osvete. Žirondinka, Šarlot se svetila za stotine ubijenih drugova kriveći Maraa kao vinovnika i inspiratora. I Fani Kaplan je 1918. pucala u Vladimira Iljiča Lenjina iz istog razloga.

Radilo se o hiljadama postradalih socijalnih revolucionara u Lenjinovom krvavom obračunu sa dojučerašnjim ortacima i sličnomišljenicima. Naša Ilka Marković pokušala je da ubije kralja Milana Obrenovića 1882. kriveći ga za muževljevu smrt. Ilka je bila supruga Jevrema, rođenog brata Svetozara Markovića. Sve tri su glavom platile za svoja bezumna dela.

U atentatu je 1944. teško ranjen i sam Adolf Hiler. Od dobijenih povreda, psihičkih i fizičkih, do svog sudnjeg dana se nije oporavio.

Posle Drugog svetskog rata izvršena su tri atentata na generala Šarla de Gola, ali je on, neverovatnim spletom taličnih okolnosti, svaki put preživeo. Prosto, metak ga nije hteo. Mi stariji pamtimo dva politička atentata u Švedskoj: na predsednika vlade Ulofa Palmea (1986.) i na ministarku spoljnih poslova Ane Lind (2003). Naša nacionalna trauma, mučko ubistvo Zorana Đinđića u atentatu izvršenom 12. marta 2003, nekoliko meseci pre Ane Lind i na dan kad je trebalo s njom da se sretne u Beogradu, opterećivaće i nas i mnoge potonje generacije ovog naroda.

Šta je zajedničko skoro svim ovim smrtonosnim događajima? Evo šta. Osim dva-tri izuzetka, svi su počinjeni u političkim zaverama i sa političkim motivima. Izvršioci su, po pravilu, bili ekstremisti. Ili levi, ili desni. U pretprošlom veku – levi. Uglavnom anarhisti ili karbonari. U prošlom i sadašnjem, većinom desničari, fašisti i neofašisti.

U Srbiji su, zna se, sem dvojice Aleksandara iz dve suparničke dinastije, nasilno usmrćeni Karađorđe i knez Mihailo Obrenović. Obojica u političkim konspiracijama. O onoj prvoj sve je poznato. Ona druga, do danas je obavijena velom tajne. Kako god, to je srpski neslavan bilans. Jedna napomena: samo je Karađorđevo umorstvo direktan dinastički obračun pošto je knez Miloš Obrenović naredio i organizovao smaknuće vožda Prvog srpskog ustanka. Bilo je indicija i pretpostavki o umešanosti karađorđevićevaca u atentat na kneza Mihaila: dočim, nikad i ništa nije dokazano. Osumnjičeni protiv kojih se vodio postupak oslobođeni su odgovornosti. Pozadina tog topčiderskog zločina ostaje nam, rekoh, nedostupna i nepoznata. Slobodan Jovanović je, u svojoj knjizi “Druga vlada Miloša i Mihaila”, nagovestio mogućnost upliva neke od velikih sila. Bez preciziranja, nažalost.

Atentati na predsednika SAD su posebna priča. Ovi poslednji na Donalda Trampa, još su neki u nizu. Verovatno ne i poslednji. Sudeći na osnovu istorijskih činjenica, biće da je Amerikancima nasilje u krvi. Počelo je 1804. jednim revolveraškim dvobojem. Zbog javnog skandala nacionalnih razmera, bivši američki ministar finansija (sekretar za trezor) Aleksander Hamilton i tad aktuelni potpredsednik SAD Aron Ber izašli su jedan drugom na megdan. Hamilton i Bur bili su ogorčeni politički suparnici, ako ne i otvoreni neprijatelji. Lična netrpeljivost je bila obostrana. Ishod okršaja pištoljima bio je fatalan za Hamiltona. Izdahnuo je posle Berovih kuršuma u stomak.

Četvorica predsednika SAD ubijeni su tokom svojih predsednikovanja: Abraham Linkoln 1865, Džejms A. Garfild 1881, Vilijam Mekinli 1901. i Džon F. Kenedi 1963.

Abrahama Linkolna u Americi svrstavaju među trojicu najznamenitijih predsednika. On stoji uz rame Džordžu Vašingtonu, prvom predsedniku SAD (1789–1797), i Frenklinu D. Ruzveltu, jedinom predsedniku sa više od dva mandata (1932–1944). Linkolnov značaj leži pre svega u tome što je Ameriku izveo iz građanskog rata predvodeći Sever, ali bez osvetoljubivosti prema poraženim južnjacima.

Ostaje kao temeljni stub američke demokratije Linkolnov govor iz Getizburga, na bojnom polju jedne od najkrvavijih bitaka, održan novembra 1863. Uprkos tome, Linkoln je usmrćen hicima ispaljenim tokom pozorišne predstave u Ford teatru u Vašingtonu kojoj je prisustvovao. Ubica se zvao Džon V. But, poznat glumac i simpatizer Konfederacije. Delovao je samostalno i na svoju ruku, utvrdio je policijski nalaz.

Dvadeseti predsednik SAD Garfild umoren je stojeći na železničkoj stanici Potomak u američkoj prestonici. Teško ranjen iz vatrenog oružja, borio se za život više dana, ali je na kraju preminuo od komplikacija i unutrašnjeg krvarenja. Na suđenju je utvrđeno da je atentator mentalno nestabilan. Ipak je obešen godinu dana kasnije. Ime mu je bilo Čarls Džej Galfo. I on je bio usamljeni strelac. Za razliku od Buta, hladnokrvnog ubice, Galfo je bio čovek pomračene svesti.

Tačno dve decenije docnije, septembra 1901, kao žrtva atentata pao je američki predsednik Mekinli. Tokom posete izložbi u gradu Bafalo, država Njujork, na njega je pucao anarhist poljsko-američkog porekla Leon Čolgož. U ovom slučaju, ideološke pobude su bile jasne i nesporne. Ovo je jedino ubistvo predsednika SAD koje podseća na ubistva evropskih monarha toga vremena.

Mnogo je reči prosuto povodom atentata na predsednika Kenedija 22. novembra 1963. na Dejli plazi u Dalasu, država Teksas. Sačuvan je i Zapruderov filmski zapis na kom se jasno vidi trenutak u kom je Kenedi pogođen u glavu. Znamo i za Lija Harvija Osvalda, i za Džeka Rubija, i za Vorenovu komisiju. Pljuštale su svakojake teorije o ovom gnusnom događaju. Filmsko ostvarenje Olivera Stouna pod naslovom “JFK”, u ovom pogledu, privlači naročitu pažnju.

Godine 1968. još dva politička ubistva izazivaju različite sumnje. Tad su usmrćeni afroamerički lider Martin Luter King u Memfisu, država Tenesi, i predsednički kandidat Robert Bobi Kenedi u Los Anđelesu. Zvanično, ni u jednoj ni u drugoj situaciji nije bilo komplota. Međutim… Upiralo se prstom u duboku državu.

Tri godine ranije, u februaru 1965, u Njujorku je iz zasede smrtno pogođen Malkom Eks, veoma popularna, i donekle kontroverzna, vodeća ličnost afroameričke zajednice, ideolog “crnog nacionalizma” i islamski konvertit. Trojica počinilaca su osuđena za ovaj zločin.

A sad, jedna sasvim lična beleška.

Tri meseca pošto sam stigao u Ameriku na postdiplomske studije, januara 1981, izvršen je atentat na ondašnjeg predsednika SAD Ronalda Regana. Gledao sam, u neverici, televizijski snimak tog strašnog događaja u kojem je Regan bio ranjen. To mi je bila američka dobrodošlica. Činjenica što sam se nalazio na suprotnoj strani, na pacifičkoj obali Kalifornije, ništa nije umanjila moj šok. I šok i konsternaciju. U ono doba, Regan nije spadao u moje omiljene predsednike, iako je prethodno bio guverner savezne države u kojoj sam boravio. Ali to što se desilo na vašingtonskoj Konektikat aveniji zaista je izgledalo grozomorno. Zastrašujuće. Košmarno.

Ni sanjao nisam da ću dočekati mučko ubistvo neuporedivo i groznije i strašnije od tog Hinklijevog neuspelog ataka na američkog predsednika.

Moj prijatelj, moj saborac, moj premijer, ubijen je pred vratima zdanja Vlade Srbije u mom Beogradu. U po bela dana. Snajperom, s prozora susedne zgrade. U zaveri čiju istinsku prirodu najverovatnije nikad nećemo otkriti. Ubijen je i pobednik nad Miloševićem, vesnik novog doba i bolje Srbije. Ubijen je, jer ova zemlja nije smela postati demokratska i prosperitetna. I nikako evropska. Nikad više neće biti isto kao što je bilo pre njegove pogibije. I nije isto. Srbija je okrenuta za sto osamdeset stepeni, u smeru suprotnom od Zoranovog. On je izgubio život, mi smo izgubili priliku. Šansu. Budućnost.

Evo, prođe dvadeset i jedna godina kako Đinđića nema. I gde smo sad? Njega su sklonili, ostalima su uterali strah u kosti. Tako su poraženi 5. oktobra, na kraju ove naše kukavne balade, izašli pobednici. A svi mi gubitnici. Mnogi su njegovi obrnuli verom. Odrekli ga se. Pogazili njegov amanet. Prešli na protivničku stranu. Iz koristi, ambicije, kompleksa.

Ima nas još što pamtimo i ne zaboravljamo. I ne predajemo se. Ima nas još što nismo za staro gvožđe i što nismo odustali.

“Biće dana za megdana”, što onomad reče narodni pevač.