Švedska 1958. Posle neuspeha u Švajcarskoj (a koristim namerno reč “neuspeh”, ne bih li naglasio činjenicu da je nekad u ovoj zemlji ispadanje od Nemačke u 1/4-finalu SP smatrano neuspehom), došlo je do značajnijih promena u sastavu reprezentacije. “Olimpijski tim” je završio svoje, uradio šta je uradio, a vreme je došlo da druga posleratna generacija stupi na scenu i pokuša da ponovi, ili možda nadmaši, podvige one prve generacije. Sponu između te dve generacije činili su Beara, Crnković, Zebec, Boškov, pa i Milutinović i Veselinović.

No, pre kvalifikacija za SP u Švedskoj, Jugoslavija je učestvovala na fudbalskom turniru na Olimpijadi u Melburnu (1956.). Bila je to prilika da selektor Tirnanić proba nove, mlade snage, i da vidi na koga se može ozbiljno računati u narednom periodu. Od šestorice pobrojanih “starih” igrača, u timu je bio samo Veselinović, a šansu su dobile nove nade kao što su Radović (Hajduk), Šekularac (C.Zvezda), Antić (OFK), Mujić (Velež) itd. Rečeno je već da je Jugoslavija na prethodne dve Olimpijade osvojila srebrne medalje, a taj poslednji korak nismo uspeli da napravimo ni u Melburnu. Odigrane su samo tri utakmice, a u prve dve (četvrt-finale i polufinale) pobeđeni su nedorasli protivnici, SAD (9:1) i Indija (4:1). U finalu, ponovo smo poraženi, od SSSR-a sa 1:0, i morali smo se zadovoljiti i trećim uzastopnim srebrom.

Zbog smene generacija, reprezentacija je u Švedsku ispraćena sa prilično umerenim očekivanjima, sa zadatkom da makar prođe grupu, a dalje šta bude. Prethodno, trebalo je proći kroz 7. kvalifikacionu grupu, u kojoj su još bili Rumuni i Grci. Sa dva remija i dve pobede, i taj zadatak je uspešno prebrođen, a posebno su se istakli Mujić (3 pogotka), Milutinović (2 pogotka), Petaković i Krstić.

Selektor Tirnanić je na put vodio sledeća 22 igrača (po brojevima):

1. Vladimir Beara (C.Zvezda), 2. Srboljub Krivokuća (OFK Beograd), 3. Vasilije Šijaković (OFK Beograd), 4. Tomislav Crnković (Dinamo), 5. Novak Tomić (C.Zvezda), 6. kapiten Branko Zebec (Partizan), 7. Miloš Milutinović (Partizan), 8. Dobrosav Krstić (Vojvodina), 9. Vujadin Boškov (Vojvodina), 10. Ivan Šantek (Dinamo), 11. Vladimir Popović (C.Zvezda), 12. Aleksandar Petaković (Radnički Bg.), 13. Todor Veselinović (Vojvodina), 14. Milorad Milutinović (Partizan), 15. Dragoslav Šekularac (C.Zvezda), 16. Ilijaš Pašić (Željezničar), 17. Zdravko Rajkov (Vojvodina), 18. Luka Lipošinović (Dinamo), 19. Radivoj Ognjanović (Radnički Bg.) 20. Gordan Irović (Dinamo), 21. Nikola Radović (Hajduk) i Dražan Jerković (Dinamo).

Šveđani su dobili domaćinstvo kao revanš za uslugu koju su učinili FIFA četiri godine ranije, kada su odustali od kandidature u korist Švajcarske, a sve to da bi Mundijal koji se igrao na 50-godišnjicu od osnivanja FIFA bio održan u zemlji u kojoj je bilo sedište svetske “kuće fudbala”. Format turnira podrazumevao je ponovo 16 ekipa, podeljenih u četiri grupe, a igralo se po sistemu “svako sa svakim”. U slučaju da su drugoplasirani i trećeplasirani imali isti broj bodova, nije odlučivala gol-razlika, već se igrao play-off za prolaz u četvrt-finale. Po prvi put je na Mundijalu učestvovao SSSR, a zanimljivo je da su nastupile, prvi i jedini put, i sve četiri britanske zemlje. FIFA je odlučila da grupe budu formirane tako da u svakoj bude po jedna zapadnoevropska zemlja, jedna istočnoevropska, jedna američka, i jedna britanska. Tako je Jugoslavija svrstana u grupu B, sa starim poznanikom Francuskom, Paragvajem i Škotskom.

Prvi meč u grupi “Plavi” su odigrali protiv Škotske. Naš tim je igrao dobro u prvom plouvremenu, i golom Petakovića vec u 6. minutu poveo je sa 1:0. No, Škoti su izjednačili početkom drugog poluvremena, pogotkom Mareja u 49. minutu, a do kraja više nije bilo golova. Osvajanje jednog boda u duelu sa Škotima je značilo da bi meč drugog kola, sa Francuzima, mogao biti odlučujući za prolaz u četvrt-finale. A Francuska je i u Švedskoj imala sjajnu ekipu, sa Kopom i Fontenom kao najvećim zvezdama, i u prvom kolu su prosto pregazili Paragvaj sa 7:3, u meču u kome se istakao veliki strelac Žist Fonten (postigao het-trik). Kao i uvek do tada, bila je to još jedna uzbudljiva i neizvesna utakmica, i opet je pobedila Jugoslavija, ovog puta sa 3:2. Fonten je doveo Francuze u vođstvo u 4′, a Petaković je izjednačio u 16′. U drugom poluvremenu naši su zaigrali znatno bolje i konačno poveli u 63′ preko Toze Veselinovića. To vođstvo je održavano sigurnom igrom do 5 minuta pred kraj, kada je naša odbrana na momenat ispustila iz vida Fontena, koji je svojim drugim golom na meču doneo Francuskoj izjednačenje. Međutim, to nije pokolebalo naše igrače, pa je Veselinović uspeo da postigne još jedan gol u 88′, i tako donese Jugoslaviji veoma važnu pobedu.

U trećem meču u grupi, protiv Paragvaja, Jugoslavija je opet morala da pobedi da bi bila prva u grupi, i tako izbegla Nemačku u četvrt-finalu, tj. da bi sebi obezbedila mnogo lakšeg protivnika, Severnu Irsku. Bili smo apsolutni favoriti protiv Paragvaja, ali ipak stvari nisu išle onako kako se očekivalo. Tri puta je naš tim na tom meču dolazio u vođstvo, i sva tri puta je svojim greškama dozvoljavao protivniku da izjednači. Na kraju, meč je završen rezultatom 3:3 (Ognjanović, Veselinović, Rajkov), i Jugoslavija je, umesto na S.Irsku, u četvrt-finalu išla na branioca titule – Nemačku.

Bila je to repriza četvrt-finalnog meča od pre četiri godine. I opet je Helmut Ran bio poguban za naš tim. Ovog puta, Nemci su bili favoriti i pobedili sa 1:0, golom postignutim u 12 minutu. Nemac je gol postigao iz vrlo teške situacije, iskosa sa desne strane, gotovo iz mrtvog ugla. Jugoslavija nije imala snage za preokret, i opet se kući vratila posle četvrt-finalnog meča. Razočaranje nije bilo veliko, obzirom da se nije od ekipe mnogo toga očekivalo, a ipak je nastavljena tradicija prolaska iz grupe u eliminacioni deo.

Generalno gledano, turnir je obeležila reprezentacija Brazila, a posebno njen 17-godišnji igrač, sa brojem 10 na leđima – Pele. Bio je najmlađi igrač na turniru i uopšte u istoriji Svetskog kupa, i usput je oborio i razne rekorde, iako nije igrao na prva dva meča u grupi. Rekosmo već, po prvi put je na Mundijalu igrao SSSR, sa čuvenim Jašinom na golu. Sovjeti su bili zaustavljeni u četvrt-finalu od strane domaćina, međutim taj tim je dve godine kasnije osvojio prvo Evropsko prvenstvo. Prvi i jedini put, učestvovale su sve četiri britanske zemlje, i paradoksalno, dve koje su imale manje šanse su prošle u četvrt-finale (S.Irska i Vels), dok su Englezi i Škoti otišli kući već posle prvog kruga. Pored Pelea, prvenstvo je obeležio i francuski golgeter, Žist Fonten, koji je bio ubedljivo najbolji strelac prvenstva sa 13 postignutih golova (do danas je to rekordan broj golova koji je postigao jedan igrač na jednom prvenstvu).

Brazil je u polufinalu izbacio Francuze sa pobedom 5:2, dok su Šveđani eliminisali ekipu koja je branila titulu – Nemačku (3:1).
Finalni meč je odigran 29.06.1958. u Štokholmu, i podario je svetu, koji je po prvi put celo prvenstvo gledao preko televizije (1954. prenošena samo dva meča), užitak gledanja fantastične brazilske navale, u sastavu Garinča-Didi-Vava-Pele-Zagalo. Treba reći da ni Šveđani nisu bili “mačiji kašalj”, naprotiv, bio je to tim prepun internacionalaca, uglavnom iz italijanske Serije A. Bili su tu i Lidholm iz Milana, čuveni Hamrin iz Padove, Skoglund iz Intera…No, ništa se tu nije moglo, Brazil je prosto bio prejak i zgazio je domaće sa laganih 5:2, i tako osvojio svoju prvu titulu. Sjajnom igrom, začinjenom sa dva fantastična gola, meč je obeležio mladi Pele, čiji je drugi gol na meču FIFA zvanično proglasila za najlepši gol u istoriji Mundijala. Meč je završio u suzama, nošen na rukama saigrača. Ovim mečom je otpočela dugogdišnja dominacija “Karioka”, a fudbalski svet je, u liku Pelea, dobio svog kralja.

Od zanimljivosti, može se izdvojiti podatak da je ova pobeda Brazila do danas jedini put da je neki južnoamerički tim osvojio titulu u Evropi. Posle neuspeha u grupnoj fazi, argentinski igrači su dočekani na aerodromu u Buenos Airesu od strane besnih navijača, te su jedva živi uspeli da se izvuku odatle. Meč u grupi D, između Brazila i Engleske (0:0), je prvi meč bez golova u istoriji Mundijala.
Na kraju, zanimljivo je i to da je finalnom meču u Štokholmu prisustvovao i Bobi Kenedi.

U drugom delu teksta, detaljno su predstavljeni svi jugoslovenski igrači sa Mundijala 1958.

za P.U.L.S.E:  Simić Mihajlo

Svetska prvenstva u fudbalu

  Feljtoni, Mihajlo Simić, Moca, Sport, Svetska prvenstva u fudbalu