1. Vladimir Beara
Rođen 2. novembra 1928. godine, u Zelovu pored Splita.
Smatra se najboljim našim golmanom svih vremena. Branio je gol Hajduka na oko 308 utakmica, da bi, kasnije, pristupio Crvenoj zvezdi, za koju je branio na 174 utakmice. Branio je gol reprezentacije 59 puta. Po završetku golmanske karijere, trenirao je više stranih i naših klubova. Bio je i golman selekcije Evrope.
Put od mladog električara iz malog mesta Zelova nedaleko od Splita, koji je u slobodnom vremenu statirao u Splitskom kazalištu i pomalo igrao balet, do golmana svetskog glasa – bio je meteorski brz. Na igralištu splitskih „bilih“ slučajno se zatekao da bi vežbao elastičnost, odraz i visok skok radi uspeha u baletu, a ostao je da bi postao (zajedno sa Džajićem) jugoslovenski fudbaler sa najviše osvojenih domaćih trofeja – sedam titula prvaka Jugoslavije i dva pehara Kupa Maršala Tita!
Za manje od godinu dana prevalio je onaj skoro redovno najteži put – od igrača podmlatka do standardnog prvotimca. Uz veliku pomoć najstarijeg jugoslovenskog trenera Luke Kaliterne i bivšeg reprezentativca i internacionalnog sudije Lea Lemešića, „Ero“ – kako su ga od prvih dana zvali – brzo je postao idol splitskih navijača, istisnuvši iz tima ondašnjeg golmana Hajduka Branka Stinčića i postavši zvezda koja će dugo sijati na jugoslovenskom fudbalskom nebu.
Beara je bio golman najviše svetske klase. Građen kao da ga je neko vajao da bude golman, veoma privlačne pojave, sa spektakularnim intervencijama i stilom igre, elegantan u svakom pokretu, sa skokovima koji su osvajali lepotom i izrazitom elastičnošću, kao i nadasve munjevitim refleksom koji je njegovim velikim dostignućima davao posebnu odliku, Beara je bio među perjanicama jugoslovenskog fudbala u vreme kad je igrao. A ostao je kao jedan od najboljih golmana u analima evropskog i svetskog fudbala.
U svom matičnom Hajduku, za koji je odigrao 308 utakmica (od toga 136 prvenstvenih – primio 139 golova i 14 u kupu Jugoslavije) uneo je prekretnicu kad je 1948. godine stao između stativa. Hajduk je već 1950. osvojio prvu titulu prvaka posle drugog svetskog rata, a u kratkom razdoblju od svega pet godina, još dve – 1952. i 1955. godine. To je po rezultatima bilo najuspešnije razdoblje u istoriji splitskih „Majstora s mora“. Uostalom, šta je Beara značio za Hajduk, najbolje se videlo kad ga je novembra 1955. napustio i prešao u beogradsku Crvenu zvezdu. Splićani posle njegovog odlaska nisu mogli da se oporave više od 15 godina!
Posle najspektakularnijeg transfera onog vremena, Beara je u dresu Crvene zvezde, od 6. novembra 1955. do 19. juna 1960. godine, odigrao 174 utakmice (od toga 83 prvenstvene – primio 81 gol i 10 u Kupu Jugoslavije) i osvojio četiri titule prvaka Jugoslavije (1956, 1957, 1959. i 1960. godine), kao i dva trofeja Fudbalskog kupa Jugoslavije (1958. i 1959). Dakle, 1959. čak „dupla kruna“ – prvenstvo i kup u istoj sezoni.
U dresu reprezentacije Jugoslavije Beara je branio gol 59 puta, na njegovu sreću u vreme velikog prosperiteta jugoslovenskog fudbala, kad su nailazile brojne prilike da svoje velike sposobnosti maksimalno iskaže na najvećim svetskim fudbalskim scenama. Debitovao je 8. oktobra 1950. godine na utakmici protiv Austrije (2:7) u Beču, na kojoj je, igrajući samo poslednjih desetak minuta, definitivno nasledio svog velikog prethodnika Srđana Mrkušića. Posle toga, punih devet godina bio je bez premca i sa najvećim uspehom čuvao mrežu reprezentacije. U tom periodu, u dva maha, odigrao je u neisprekidanom nizu prvo 20, a onda 22 utakmice!
Učestvovao je na dva svetska prvenstva (1954. i 1958. godine), pri čemu je 1950. u Brazilu takođe bio član reprezentacije, ali kao rezerva golmanu Mrkušiću nije odigrao nijednu utakmicu. Bio je i jedan od najboljih igrača onog legendarnog „olimpijskog tima“ koji je 1952. godine u Finskoj osvojio srebrnu olimpijsku medalju. U nizu utakmica na kojima su njegove briljantne odbrane ostale nezaboravne, spada i finalna utakmica protiv Mađarske (0:2) u Helsinkiju, na kojoj je odbranio jedanaesterac slavnog Ferenza Puškaša.
Oproštajnu utakmicu u reprezentaciji Beara je odigrao 11. oktobra 1959. godine protiv Mađarske (2:4) u Beogradu, na kojoj je debitovao budući veliki golmanski as Milutin Šoškić.
Naredne godine, 19. juna, oprostio se od beogradskih „crveno-belih“ i karijeru nastavio u SR Nemačkoj, u klubu Alemannia Aachen, čije je boje branio dve godine i zadobio – dve teške povrede. Prvi put, 1961, doživeo je prelom desne potkolenice, a onda, 25. novembra 1962, na utakmici protiv ekipe Borussia Dortmund (3:5) u Dortmundu, ponovo je doživeo tragediju: noga mu je bila slomljena na istom mestu kao i prvi put! Praktično, to je bio kraj, koban završetak jedne zaista blistave karijere, jer se naredne dve godine praktično samo oporavljao od povrede braneći u nižerazrednoj ekipi Victoria Koln.
U međuvremenu je završio Visoku trenersku školu u Kelnu i posvetio se trenerskom pozivu. Radio je u SR Nemačkoj, Holandiji, Kamerunu i bio trener više ekipa u Jugoslaviji.
2. Srboljub Krivokuća
Rođen 14. marta 1928. u Ivanjici, umro 22.12.2002.
Kao istaknuti golman i reprezentativac, čuvao je mrežu sedam klubova – sve do kraja četvrte decenije života. Počeo je u Javoru iz rodne Ivanjice (1948-1950), nastavio u titogradskoj Budućnosti (1950-1951), a zenit karijere doživeo u beogradskoj Crvenoj zvezdi (1951-1957) za koju je u dva perioda odigrao ukupno 246 utakmica, od čega 101 prvenstvenu. Igrao je još za novosadsku Vojvodinu (1957-1958), OFK Beograd (1958-1962), nemačku ekipu Wormatia Worms (1962-1964) i ponovo za Crvenu zvezdu (1964-1966), da bi karijeru kao 40-godišnjak završio u kragujevačkom Radničkom (1967-1968). Kao član Crvene zvezde osvajao je prvenstvo 1953. i 1956. godine.
Uz pet susreta za mladu reprezentaciju (1953) i pet za “B” tim (1951-1957), odigrao je i sedam zvaničnih utakmica za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 29. aprila 1956. protiv Mađarske (2:2) u Budimpešti, a poslednju utakmicu odigrao je 7. maja 1961. protiv Mađarske (2:4) u Beogradu. Učestvovao je na Svetskom prvenstvu 1958. u Švedskoj.
Posle završetka igranja posvetio se trenerskom pozivu i vodio ekipe: Šumadiju iz Aranđelovca (1968), posle toga Majdanpek (1969-1975), zatim je radio u Kuvajtu (1975-1977) i vratio se u Kragujevac gde je vodio Šumadiju (1978-1980) i bio jedan od trenera Radničkog (1981-1983).
1984. radio je sa golmanima olimpijske selekcije Jugoslavije.
3. Vasilije Šijaković
Rođen u Nikšiću 1929. umro 2003.
-nema podataka-
4. Tomislav Crnković
Rođen 17. juna 1929. u Kotoru, umro 17. januara 2009. u Zagrebu.
Dok je kao dečak sanjario o velikim timovima i punim stadionima i pošto je kod proslavljenog reprezentativca „Ice“ Hitreca u HAŠK-u ratne 1942. godine stekao osnovne pojmove iz fudbalske veštine, vihor rata odveo ga je 1943. u partizane. Tako je godine u kojima se formira Ijudska i sportska ličnost, proveo u ratu.
Sa završetkom rata, skinuvši oficirsku uniformu, vratio se svojoj dečačkoj Ijubavi – fudbalu. Prijavivši se za zagrebački Metalac, koji je u to vreme vodio jedan od naših najboljih trenera, bivši reprezentativac Toni Pogačnik, igrao je levu polutku i uvek ispoljavao izuzetnu srčanost. A kad je postao jedan od najboljih igrača, bilo je izvesno da će brzo promeniti klupsku sredinu…
Ono o čemu je kao dečak samo maštao, najzad se ostvarilo: u proleće 1950. godine postao je član Dinama, u kome će izrasti u jednog od najboljih odbrambenih igrača koji su se ikad pojavili na fudbalskim terenima kod nas.
Brzo se razvio u izvanrednog beka. Igrao je oštro, ne štedeći ni protivnika ni sebe. Onako visok i snažan, uvek je imponovao požrtvovanošću i brzo postao jedan od najsigurnijih oslonaca Dinamove odbrane. Stalno je igrao na mestu levog beka i dobijao dvoboje igrajući protiv najpoznatijih desnih krila evropskog i svetskog fudbala. Od 1956, kad je posle 507 utakmica Ivica Horvat skinuo dres Dinama, popularni „Crni“ – kako su ga od prvih fudbalskih dana zvali – preuzeo je ulogu centarhalfa i s velikim uspehom nasledio na ovom mestu sjajnog Horvata.
U dresu Dinama Crnković je odigrao 439 utakmica od toga 197 prvenstvenih i 31 u Kupu i postigao pet golova (od čega jedan u prvenstvu). Svoju sjajnu karijeru, krunisao je sa dve titule državnog prvaka (1954. i 1958. godine) i dve pobedničke medalje u Fudbalskom kupu Jugoslavije (1951. i 1960.).
Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 51 utakmicu, a takođe je dvaput igrao za ,,B“ tim (1951) i 10 puta za mladu reprezentaciju (1955-1956). Debitovao je 25. juna 1952. godine na prijateljskoj utakmici protiv Norveške (4:1) u Zagrebu, na kojoj se odlučivalo o sastavu naše ekipe za predstojeći olimpijski turnir u Finskoj. Kandidata je bilo dosta, posebno za mesto beka: Čolić, Kokeza, Broketa, Drago Horvat, Kolaković, Milovanov… Na toj utakmici inž. Arsenijević je poslednji put vodio reprezentaciju kao savezni kapiten, jer je za olimpijski turnir određena komisija u kojoj su, pored inž. Arsenijevića, bili Aleksandar Tirnanić i Leo Lemešić. Na nekoliko utakmica ranije, najčešće je igrao Čolić. Međutim, konačna odluka pala je na Crnkovića i tako je ovaj definitivno postao član našeg nezaboravnog ,,olimpijskog tima“.
U ovoj ekipi ,,Crni“ je bio najmlađi reprezentativac, jer je u Finsku otputovao sa svega jednom utakmicom za reprezentaciju. Najviše je odigrao Bobek (41), a posle Crnkovića najmanje Boškov- svega 5 susreta za nacionalni tim.
Crnković je odigrao svih 6 susreta u Finskoj i osvojio srebrnu olimpijsku medalju, jer je u flnalu Mađarska bila bolja i pobedila sa 2:0. Iz našeg slavnog tima, koji je osvojio sve simpatije Ijubitelja fudbala, jedino ,,Bata“ Ognjanov nije slavio ,,zlatni jubilej“ (odigrao je 28 utakmica), dok jedini fudbaler koji posle prestanka aktivnog igranja nije ostao u fudbalu, bio je – Crnković.
Učestvovao je i na dva svetska prvenstva. I oba puta je sve nade prekratila SR Nemačka koja je u Ženevi 27. juna 1954. pobedila sa 2:0, a na Svetskom prvenstvu u Švedskoj 19. juna 1958. godine u Malmeu sa 1:0. Na prvoj utakmici robusni Rahn postigao je drugi gol (prvi je bio autogol Horvata), a u Malmeu je bio jedini strelac. Na obe utakmice bio je Crnkovićev direktni protivnik…
Godine 1961. napustio je Dinamo i igrao u Austriji i Švajcarskoj, gde je u dresu ekipe FC Servette iz Ženeve završio karijeru zbog teže povrede meniskusa.
Iako je kao odličan fudbaler bio i dobro plaćeni profesionalac, njegov ekonomski saldo na kraju se našao u minusu. Jer, zbog saobraćajne nesreće, u kojoj su dve osobe sa motocikla koji se sudario sa Crnkovićevim automobilom zadobile teške povrede, ovaj je morao da snosi vrlo visoke troškove. Hteo je da ostane častan i sve obaveze isplati, ali cena je bila previsoka, ne samo finansijska…
Kad je sve obaveze izvršio, vratio se u svoj Zagreb, gde je dobio penziju. Ostao je u uspomenama kao sjajan bek-borac, koji je kao član onog našeg nezaboravnog „olimpijskog tima“ iz 1952. godine, odigrao 28 utakmica u užoj odbrani sa Bearom i Stankovićem. I koji je u svom Dinamu bio jedan od najboljih odbrambenih igrača.
Bio je jako popularan i na glasu kao zavodnik. Bio je u braku više od pet puta. U starosti je oboleo i osiromašio, prvi je štićenik Zaklade hrvatskih sportaša, osnovane 2006. Preminuo je u Zagrebu 17. januara 2009. u 80.-toj godini života.
5. Novak Tomić
Rođen 7. januara 1936. u Beogradu, umro 23. jula 2003.
Počeo u pionirskom timu FK Crvena zvezda. Debitovao kao bek u sezoni 1954-55. Uživao ugled odličnog igrača koji se u megdanima više oslanjao na tehniku, nego na snagu. Priseban u najzamršenijim situacijama, okretan i požrtvovan. Za “crveno-bele” nastupao na 94 prvenstvena meča i postigao 3 pogotka. Osvojio pet titula prvaka Jugoslavije (1956, 1957, 1959, 1960 i 1964.) i tri puta Kup Jugoslavije (1958, 1959. i 1964).
U sezoni 1964-65 prelazi u NK Hajduk Split i u dresu “bilih” za tri sezone odigrava 53 ligaška susreta i postiže jedan pogodak. Osvojio Kup Jugoslavije (1967). Karijeru završava “preko bare”, u američkim klubovima Los Angeles i San Diego.
Za reprezentaciju Jugoslavije igrao je pet puta. Debitovao je 11. juna 1958. protiv Francuske (3:2) u Västeraasu, na Svetskom prvenstvu u Švedskoj, a oprostio se 1963. protiv Švedske (0:0) u Beogradu, u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 1964. godine.
6. Branko Zebec
Rođen 17.maja 1929. u Zagrebu, umro 26. septembra 1988. u Zagrebu.
Kada je kao 14-godišnjak zaigrao u omladinskoj ekipi zagrebačkog Građanskog, ondašnji trener Marton Bukovi procenio je da će dečak biti bolje levo krilo od Plešea ili Kokotovića, koji su tada igrali u prvom timu. Bio je za svoje godine visok, suvonjav i žilav. Iznad svega, neobično brz. Kad su mu 1948. godirie merili vreme u trčanju na 100 metara, kažu da je u kopačkama kao vihor projurio stazu za oko 11 sekundi! To je bilo na nivou ondašnjih najboljih jugoslavenskih sprintera!
Posle rata jedno vreme je igrao za NK Poštar (otac mu je bio službenik PTT), a kad se ovaj klub fuzionisao sa NK Lokomotivom, čiji je trener bio Bogdan Cuvaj, igrao je s uspehom levu polutku. U novoosnovanom NK Milicioner, koji je kasnije promenio ime u Borac (sadašnji NK Zagreb), sa Jurišićem je bio najbolji navalni igrač i golgeter.
Jedna utakmica bila je, sasvim izvesno, odlučujuća za njegovu fudbalsku karijeru. Kao drugoligaši, Borac i novosadska Sloga (današnja Vojvodina) vodili su odlučujuću bitku za prvo mesto. Borac je pobedio sa 3:1, a sva tri pogotka postigao je Branko Zebec, od čega dva izvanrednim udarcima glavom. Posle toga u kasnu jesen 1951. otišao je za Beograd, gde je doživeo najveću slavu u „crno-belom“ dresu Partizana…
Kad se u Zagrebu pronela vest da će Zebec preći u Partizan, uzburkali su se duhovi: „Njima je dobar, nama ne valja“ – tako bi se u tom trenutku mogla sažeti reakcija nogometnih radnika vodećih klubova.
Po Zebeca je otišao Brana Dimitrijević, nekadašnji bek SK „Jugoslavije“, inače advokat i član rukovodstva „crno-belih“. Rezervisane su karte za spavaća kola, čak i podignute, na imena Dimitrijević – Zebec. Ljudi iz armijskog KOS-a su Dimitrijeviću dali snažna i brza kola. On je sa Brankom umesto na kolodvor seo u auto i za manje od četiri sata bili su u Beogradu. Dok su ih pred vagonom čekali ljudi iz Državne Bezbednosti Zagreba, oni su već bili kod Slavonskog Broda. Tako je Branko Zebec, pod neobičnim okolnostima, došao u Beograd po svoju sudbinu. Baš tako. Ovde je načinio veliku karijeru, postao nezamenljivi reprezentativac (65), čak je igrao i za selekciju Evrope. U Beogradu se i oženio (Dušica) i dobio dve devojčice.
Srećnom koincidencijom, skoro u isto vreme, u Partizan je došao i Miloš Milulinović, prvi fudbaler Evropskog juniorskog prvenstva u Kanu. Jugoslavija je bila prvak, Miloš najbolji pojedinac i prvi golgeter. Tako je Partizan došao do „navale snova“: Boba Mihajlovic, Milutinovic, Valok, Bobek i Zebec! Kvintet velemajstora.
Zebec je bio fudbaler izuzetne građe, snažne muskulature, lepe visine, vihorske brzine, hrabar i izuzetno racionalan u igri. Nikad suvišan potez, driblingom se služio samo u nuždi, cenio je sekunde u igri, savršenstvo je tražio (i našao) u jednostavnosti. Sa Bobekom je činio idealnu levu stranu u ondašnjem načinu igre.
Branko je povremeno igrao i centarfora. I to veoma uspešno. Na utakmici Francuska – Jugosavija (1:1), selektor Tirnanić i trener Ćirić su odlučili da Zebec dobije ulogu povučenog centarfora u našem državnom timu, a njegov prevashodni zadatak je bio da čuva Rajmona Kopu, najboljeg fudbalera Francuske, koji je tada igrao za madridski Real. Kopa se pored Zebeca nije video.
To je bilo veliko veče „plavih“ na Kolombu, nekadašnjem Olimpijskom stadionu. Dugo smo vodili sa 1:0, sve do 88. minuta kad je domaćin nezasluženo uspeo da stigne do iznenađenja. Bilo je to 1955. Te večeri autor ove knjige naslutio je da će Zebec jednog dana biti i sjajan trener. Kasnije se to i obistinilo.
Ali između toga dogodilo se nešto veoma značajno – Branko je sa velikim uspehom igrao centarhalfa.
To je bila Bobekova ideja. Uoči važne utakmice sa Hajdukom u Splitu, kapiten Stjepan Bobek je treneru Špicu savetovao da Zebeca postavi na mestu centarhalfa ako misli da „dobijemo utakmicu u Splitu“. Iskusni stručnjak je prihvatio ideju. Partizan je pobedio, Zebec je bio najbolji igrač na terenu!
S njim biti na ravnoj nozi nije bilo lako njegovim novim saigračima. Svoje osećanje superiornosti nije krio, naprotiv. Vidno je respektovao Bobeka, Čika i Bobu Mihajlovića. Sa Brunom Belinom bio je veoma prisan, znali su se iz Zagreba još kao deca, vršnjaci, koji su jurcali za loptom po poljanama kraj Save.
Zatim se dogodilo da je 1958. godine rukovodstvo Partizana odlučilo da se liši njegove saradnje. A to je bilo u danima kada je Zebec bio najbolji igrač u zemlji!
Nije se vratio u Zagreb, otišao je u Crvenu zvezdu i ubrzo dobio kapitensku traku.
Posle dve godine odlazi u SR Nemačku. U Braunšvajgu je završio karijeru, diplomirao u Kelnu kod Sepa Herbergera. I za divno čudo, dogodilo se ono što se inače ne dešava tako često – da veliki as postane i sjajan fudbalski pedagog.
Nemci su brzo shvatili da je Branko Zebec trener velikog formata i angažuje ga minhenski Bajern, klub u kome je pre njega sjajne rezultate imao Zlatko Čajkovski. Tako je Partizan ovom velikom bavarskom klubu darivao dva trenera koji su ostavili zlatne tragove u celokupnom nemačkom fudbalu.
Kad mu je bilo dosta stranstvovanja, cela porodica se vratila u Zagreb. Postaje trener Dinama, kasnije i Hajduka, stvara odličnu ekipu, potom prepoznatljivu igru u kojoj je bilo i naše imaginacije i nemačke racionalnosti. Bio je veoma autoritativna ličnost. Pred njim se nisu lagodno osećali ni najviši funkcioneri kluba, ako bi želeli nešto da mu sugerišu. Tu dramu na relaciji klub – trener, koja je inače u Maksimiru bila neizbežna prateća pojava, Branko je sasekao u korenu.
Bio je neprikosnoven autoritet!
7. Miloš Milutinović
Rođen 5. februara 1933. u Bajinoj Bašti, umro 28. januara 2003. u Beogradu.
Bio je igrač svetske klase, i da ga je zdravlje bolje poslužilo, bio bi, najverovatnije, najbolji napadač kojeg je jugoslovenski fudbal ikad imao. Osrednjeg rasta, vitak, izvanredan tehničar, elegantan u svakom pokretu, lako je vladao loptom i odlično šutirao i glavom i sa obe noge. Bio je ljubimac navijača.
Sa 15 godina igrao je u omladinskoj ekipi FK Bor, koji je u polufinalu Kupa Srbije 1949. igrao vrlo zapaženo. Bio je kapiten i najbolji igrač omladinske reprezentacije Jugoslavije koja je 1951, na turniru UEFA u Kanu, osvojila prvo mesto. Iste godine došao je u Partizan gde je, kao centarfor ili polutka, do 1958. odigrao 192 utakmice i postigao 183 gola! Igrao je u pobedničkoj ekipi Partizana koja je osvojila Kup 1957. godine.
Tokom 1959. se razboleo. Lekari su konstatovali tuberkulozu, u to vreme bolest od koje se još uvek umiralo. Bajern iz Minhena platio je operaciju, uz uslov da ponese njegov dres kad se oporavio. Miloš se vratio i narednih nekoliko godina igrao za Bavarce i za Rasing iz Pariza.
Vrativši se u OFK Beograd, s ovim klubom je kao tehnički direktor 1965/66. godine osvojio trofej Fudbalskog kupa Jugoslavije.
Reaktivirao se sa 36 i zajedno sa svojim velikim prijateljem Šekularcem zaigrao za OFK Beograd. Na njihovom „debiju“ protiv Proletera na Karaburmi, u prvom kolu prolećnog prvenstva 1968/69. došlo je blizu 30.000 ljudi. Bilo je 3:2 a Miloš je, kao u najlepšoj bajci, dao prvi gol već na početku igre…
U timu OFK Beograda igrao je 42 utakmice i postigao 13 golova.
Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 33 utakmice (1953-1958) i postigao 16 golova. Kao junior FK Bor odigrao je i tri utakmice (1951) za omladinsku reprezentaciju. U nacionalnom dresu prvi put je zaigrao 21. maja 1953. protiv Velsa (5:2) u Beogradu kao centarfor, u navali sa Rajkovim, Mitićem (postigao tri gola), Vukasom i Zebecom.
Prvi gol za reprezentaciju Jugoslavije postigao je 8. novembra 1953. u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo protiv Izraela (1:0) u Skoplju. Ovaj pogodak bio je značajan za učestvovanje naše reprezentacije na Svetskom prvenstvu 1954. u Švajcarskoj, na kome je odigrao sve utakmice. U susretu protiv Francuske (1:0) u Lozani postigao je jedini pogodak.
Učestvovao je i na Svetskom prvenstvu 1958. u Švedskoj i na njemu se 19. juna 1958. protiv SR Nemačke (0:1) u Malmeu oprostio od dresa sa državnim grbom.
Sa položenim trenerskim ispitom, vodio je od 1970. leskovačku Dubočicu, Proleter iz Zrenjanina (uveo ga 1973. u Prvu ligu), zatim meksičku ekipu Atlas iz Gvadalahare i Bešiktaš iz Istanbula, a kad se vratio u zemlju, sa mostarskim Veležom je 1981. osvojio Fudbalski kup Jugoslavije, a sa Partizanom 1983. državno prvenstvo.
Od 12.septembra 1984. do 16.novembra 1985. nalazio se na dužnosti selektora fudbalske reprezentacije Jugoslavije.
Poslednji put Miloš se pojavio u javnosti 2002. povodom utakmice Partizan–Bajern u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Nemački klub uvrstio ga je među svoje najbolje igrače svih vremena. U istoriji Partizana i jugoslovenskog fudbala ostaće zapamćen kao redak fudbalski dragulj koga je bolest, kada je bio u naponu snage, sprečila da dostigne svetsku slavu, ali ne i da zauvek ostane u srcima svih onih koji su ga bar jednom gledali.
Umro je u Beogradu 28. januara 2003. u svojoj 70.godini.
8. Dobrosav Krstić
Rođen 5. februara 1934. u Novom Sadu.
Za Vojvodinu je u periodu od 1950. do 1962. godine, odigrao 440 utakmica (ubedljivi rekorder) i postigao 89 golova. Na kraju karijere igrao je za francuski Sošo i bio je proglašen za igrača godine u Francuskoj.
Dobrosav Krstić je treći musketir čuvenog Vojvodininog fudbalskog kvarteta. Ako je Boškov oličenje upornosti i temeljitog rada, Veselinović izraziti talenat, vrlo bujan i nepresušiv, Dobrosav Krstić je primer skromnosti. On je, kažu stručnjaci, dobar kao devojka. To je momak bez želja, koji nikad nije postavljao uslove, na izgled ravnodušan, miran, povučen, gotovo se ne čuje i ne primećuje u ekipi. O njemu se takoreći i nije vodilo računa, jer on je brinuo i starao se o samom sebi u svakom pogledu.
Njegova fudbalska karijera isto tako je obična, svakidašnja i skromna. To je priča o hiljadama dečaka. Pva lopta – krpenjača, pocepane cipele, batine po prašnjavom turu. Onda- prva lopta, fudbalski dres i pravo borilište. Prvi njegov fudbalski dom je bila Slavija, klub koji je igrao u novosadskom podsavezu. I pošto se isticao na utakmicama brzo je zapažen i pozvan je da dođe u Vojvodinu. To je bilo 1950. godine, baš u dane kada je postao punoletan.
I sve ostalo je obično i prirodno: novi prvotimac osvojio je simpatije stručnjaka i publike i više nikom nije palo na um da bi novajlija mogao da se nađe na klupi za rezervne igrače. Čim je postao prvotimac, stekao je ugled standardnog igraca. Jedino se ponekad postavljalo pitanje koju mu ulogu dodeliti. Ako je mesto halfa bilo upražnjeno, tu je Krstić, ako je Rajkov bio sprečen da igra Krstić bi oblačio dres sa brojem 7. Njemu je sve jedno bilo da li će igrati spojku, cenarthalfa ili vođu navale. On je bio devojka za sve. Nije se čak ni ljutio kada bi tek u svlačionici saznao za novi zadatak. Bez reči bi uzimao dres i u novoj ulozi se snalazio najbolje. Takve fudbalere englezi nazivaju “all round sportiste” jer mogu da igraju na svim mestima u timu.
Sasvim tiho i bez pompe Krstić je postao član jugoslovenske reprezentacije i gotovo neprimećen odigrao 32 utakmice braneći boje našeg fudbala u periodu od pet godina (1955-60). On je uvek bio u tuđoj senci – Beara, Veselinović, Šekularac, Bobek ili Milutinović. Zvezde su uvek bile u prvom planu, čak i onda kada bi ih nadmašio, a to se događalo gotovo redovno, jer su retke utakmice reprezentacije u kojima on nije unosio svoj pun udeo i dobijao najveće ocene.
Kao i Boškova stručnjaci su veoma cenili Dobrosava Krstića jer njihovom oku nisu mogli da izmaknu podvizi ovog fudbalera. On je tako dobro pazio Puškaša na utakmici na Nep stadionu 1956. godine da slavni mađarski bombarder tog dana uopšte nije došao do izražaja. Krstić je uvek bio kraj njega, uvek je bio brži, uvek mu je odnosio loptu i činio je to na tako fer način, bez guranja, takoreći bez dodira, kao da se izvinjavao čuvenom strelcu, što je eto primoran da mu zagorčava život 90 minuta.
I kada je odslužio svoj fudbalski vek u Vojvodini i otišao u Francusku da za koju godinu produži svoj fudbalski staž, Dobrosav Krstić oprostio se skromno od svog kluba i mnogobrojnih prijatelja. Za njim je ostalo upražnjeno mesto jednog asa, koje skoro neće biti popunjeno, jer takvi asovi kao Dobrosav Krstić ne rađaju se često na fudbalskim borilištima. Njihovo prisustvo primeti se tek kad nisu tu, kad ih nema. Takvi asovi su istinski majstori fudbala a Dobrosav Krstić je baš jedan od tih neumornih radnika, koji svuda stižu na terenu, da pomognu odbrani, da podupru napad. To je ona nevidljiva poluga utimu, koja reguliše igru, menja ritam, pojačava tempo.
Svima nama Dobrosav Krstić je ostao u secanju kao fudbaler najviše međunarodne klase, uz to kao i blizak, dobrodušan prijatelj, čiji je blag osmeh na pitomom licu uspostavljao neposredan prisan odnos čak i pri prvom susretu.
Trenersku karijeru nastavio u Sošou (1967-69).
9. Vujadin Boškov
Vujadin Boškov, ime koje se izgovara sa dubokim poštovanjem. 512 utakmica u crveno-belom dresu FK Vojvodina i 57 mečeva u dresu nacionalne selekcije. Nikada nije započeo meč sa klupe i nikada nije bio zamenjen!
Ličnost Vujadina Boškova obeležila je najuspešnije decenije FK Vojvodina. Kao igrač bio je član „Zlatne generacije“ koja je uspela da sruši mit o tzv. „Velikoj četvorci“ Ju-fudbala, a kao tehnički direktor uspeo je da Vojvodinu dovede do šampionske titule, a zatim na kratko, i u vrh evropskog fudbala. Zbog toga je postao legenda medu navijačima. U inostranstvu, igrao je i za italijansku Sampdoriju i za švajcarski tim Young Boys.
Vujadin Boškov je bio jedan od onih fudbalera koje stručnjaci najviše cene. U vreme kad se nalazio na vrhuncu, bio je preteča današnjeg tipa halfa. Nakon blistave igračke i direktorske karijere, usledila je još slavnija trenerska.
Najveći uspeh kao trener doživeo je 1990. godine kada je osvojio Kup pobednika kupova sa Sampdorijom. Takođe je 1981. sa Real Madridom došao do finala Lige šampiona. Osim toga je kao trener osvojio prvenstvo Španije, dva puta španski kup, jednom prvenstvo Italije i dva puta italijanski kup.
Sportski centar u Veterniku kraj Novog Sada od 1996. nosi njegovo ime.
10. Ivan Šantek
Rođen 23. aprila 1932. u Zagrebu.
Ponikao u omladinskoj ekipi NK Zagreb, a kad se razvio u modernog halfa i posebno istakao dugim dodavanjima, 1957. je postao član zagrebačkog Dinama u kome je do 1963. odigrao 211 utakmica i postigao sedam golova, a 1958.godine osvojio i titulu prvaka Jugoslavije. Kad je 1963. napustio Dinamo, karijeru je nastavio i 1966. završio u austrijskoj ekipi FC Wacker iz Insbruka.
Uz pet utakmica za “B” reprezentaciju (1956-59) i 12 za mladu reprezentaciju (1954-56), odigrao je i šest utakmica za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 28.novembra 1956. protiv ekipe SAD (9:1) na olimpijskom turniru u Melburnu (Australija) na kome je naša reprezentacija osvojila srebrnu medalju, a poslednju utakmicu odigrao je 14. septembra 1958. protiv Austrije (4:3) u Becu.
Nakon igračke karijere, dugo je bio sekretar škole “Maršal Tito” u Preckom, a takode i trener nižerazredne ekipe NK Rudeš.
11. Vladimr Popović
Rođen 17. marta 1935. u Zemunu.
Ponikao u podmlatku beogradske Crvene zvezde, od marta 1950. do juna 1965. odigrao je 499 utakmica (od toga 214 prvenstvenih) i postigao 38 golova, najčešće kao levi half. Isticao se i borbenom i primerno korektnom igrom.
U dresu ,,crveno-belih” osvajao je četiri prvenstva Jugoslavije (1957, 1959, 1960. i 1964. godine) i tri trofeja Fudbalskog kupa Jugoslavije (1958, 1959. i 1964. godine) – ukupno sedam najvećih titula u našem fudbalu.
Odigrao je devet utakmica (1954-1956) za mladu (dva gola), osam za ,,B” ekipu (1955-1961) i 20 utakmica za najbolju reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 23. decembra 1956. u prijateljskom susretu protiv Indonezije (5:1) u Džakarti, a od dresa s državnim grbom oprostio se 16. juna 1965. u susretu protiv Norveške (0:3) u Oslu.
Učestvovao je kao rezerva na Svetskom prvenstvu 1958. u Švedskoj, a četiri godine kasnije, 1962. u Čileu, na kome je naša ekipa osvojila četvrto mesto, odigrao je svih šest utakmica i bio jedan od naših najboljih igrača.
Kao jedan od igrača koji su odigrali najviše utakmica za Crvenu zvezdu, izmedu 1965. i 1968. igrao je i u SR Nemačkoj za ekipu VfB Stuttgart, a u prvenstvu 1968/69. nosio je dres ekipe Deportivo Canarias (Venecuela), u kojoj je i završio karijeru.
Od 1970. posvetio se trenerskom pozivu. Prvo je u Venecueli bio trener ekipa Portuguesa i Deportivo Italia, a zatim je u Kolumbiji trenirao timove Santa Fe, Nacional Medellin i Deportivo Cali. I sa svim ekipama je osvajao titule nacionalnog prvaka!
Po povratku u Jugoslaviju, bio je trener kruševačkog Napretka i Trepče iz Titove Mitrovice, a od 1980. bio je u stručnom štabu Crvene zvezde kao vrlo ugledan rukovodilac omladinskih timova. Od maja 1984. nalazio se u Kolumbiji, gde je preuzeo dužnost trenera ligaške ekipe Deportivo Cali.
Sa beogradskom Crvenom zvezdom osvojio titulu prvaka sveta 1991. u Tokiju, pobedivši Colo-Colo (3:0).
12. Aleksandar Petaković
Rođen 6. februara 1930. u Beogradu.
Jedan od najboljih igrača beogradskog Radničkog u njegovoj istoriji. Srednjeg rasta, ali vrlo čvrst, prodoran i sa snažnim udarcem, igrao je svih sedam sezona kad je Radnički bio prvoligaš (1954-1961) i na 145 prvoligaških utakmica postigao 69 golova. S Radničkim je 1956/57. stigao do finala Kupa, ali je posle vođstva protiv Partizana od 3:0 u prvom poluvremenu, izgubio utakmicu sa 3:5!
Pošto je dres Radničkog nosio skoro 15 godina (1947-1961), igrao je i u inostranstvu: za francusku ekipu OSC Lille (1961-1963), zatim u Belgiji za RFC Liegois (1963-1964), a karijeru je završio u Holandiji u dresu Fortune iz Sitarda (1964-1965).
Uz 10 utakmica i tri gola za selekciju Beograda, odigrao je pet utakmica (postigao dva gola) za „B“ tim (1956-1959), dok je za najbolju selekciju Jugoslavije odigrao 19 utakmica i postigao osam pogodaka. Debitovao je 22. septembra 1954. u susretu protiv Velsa (3:1) u Kardifu, a prvi gol za nacionalni tim postigao je 16. septembra 1956. protiv Mađarske (1:3) u Beogradu. Na utakmici protiv Engleske (5:0) u Beogradu 11. maja 1958. postigao je tri gola.
Učestvovao je na Svetskom prvenstvu 1958. u Švedskoj, a od dresa s državnim grbom oprostio se 31. maja 1959. na utakmici protiv Bugarske (2:0) u Beogradu.
Kad je prestao s igranjem, posvetio se trenerskom pozivu i osam godina vodio ekipu Sloge iz Kraljeva. Radio je i u Kumanovu, Pirotu i Prilepu, a tri godine je bio trener turske ekipe VEFA iz Istanbula.
13. Todor Veselinović
Rođen 22. oktobra 1930. u Novom Sadu.
Jedan od najboljih jugoslovenskih strelaca svih vremena, četiri puta najbolji ligaški golgeter, klupski rekorder FK Vojvodine, za reprezentaciju Jugoslavije postigao 28 pogodaka!
Ponikao u podmlatku novosadske Sloge (ranije ime za FK Vojvodinu) kao jedan od najboljih učenika trenera Baneta Sekulića, brzo je izrastao u odličnog napadača i izvanrednog strelca. Za boje novosadskih „crveno-belih“ odigrao je ukupno 196 prvenstvenih utakmica i postigao 126 golova, što predstavlja klupski rekord FK Vojvodina. Igrao je s velikim uspehom krilo, polutku i vođu navale.
Tokom odsluženja vojnog roka 1952. igrao za beogradski Partizan i na 53 utakmice postigao 50 golova! Kad se vratio u Novi Sad i nastavio da igra za Vojvodinu, četiri puta (od čega triput uzastopno) je bio naš najbolji ligaški strelac: u sezoni 1955/56. (zajedno sa Mujićem i Ognjanovim) postigao je 21 gol; 1956/57. – 28 golova; 1957/58. – 19 golova i 1960/61. zajedno sa Prljinčevićem) – 16 golova.
Kad se 1961. rastao od Vojvodine, igrao je kao profesionalac u Italiji, Austriji i Belgiji. Prvo je nosio dres ekipe US Sampdoria iz Djenove, za koju je igrao dve i po godine (1961-1963), zatim bečke FC Vienna, a iz Austrije je otišao za Belgiju gde je jednu sezonu (1964-1965) igrao za briselski Union St. Gilloise. Onda se opet vratio u Austriju gde je u ekipi FC Austria (Celovec) bio igrač i trener ove ekipe sve do 1969, kad je završio karijeru.
Uz šest utakmica za ,,B“ selekciju (1954-1959) i čak 14 za mladu reprezentaciju, za koju je postigao rekordnih 20 golova, u 37 susreta nosio je dres naše najbolje selekcije i postigao 28 golova. Debitovao je 14. maja 1953. u prijateljskom susretu sa Belgijom (3:1) u Briselu, a poslednju utakmicu za reprezentaciju odigrao je 4. juna 1961. protiv Poljske u Beogradu.
Na olimpijskom turniru 1956. u Melburnu odigrao je sve tri utakmice za našu ekipu i postigao četiri gola. Učestvovao je i na Svetskom prvenstvu 1958. u Švedskoj i u susretu protiv Francuske (3:2) postigao dva gola, prvi i pobedonosni.
U dresu reprezentacije odigrao je nekoliko utakmica koje su ostale zapamćene po njegovim izvanrednim igrama. Na utakmici protiv Velsa (3:1), koja je igrana 22. septembra 1954. u Kardifu, ušao je u igru tek u drugom poluvremenu (zamenio Dvornića) i – postigao sva tri gola za Jugoslaviju! U susretu protiv Austrije (4:3) u jesen 1958. u Beču takode je postigao tri pogotka, a iste godine briljirao je i protiv Engleske (5:0) u Beogradu.
Po prestanku s aktivnim igranjem, posvetio se trenerskom pozivu. Počeo je kao i tehnički referent Vojvodine i trener Proletera iz Zrenjanina, a nastavio u Kolumbiji gde je vodio ekipu Santa Fe i nacionalni tim Kolumbije na olimpijskom turniru 1972.
Posle neuspeha reprezentacije Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u Španiji, 25. septembra 1982. imenovan je za saveznog kapitena, ali se zbog fijaska reprezentacije na Prvenstvu Evrope povukao 12. jula 1984. i preuzeo treniranje turskog prvoligaša Fenerbahče iz Istanbula, a radio je i u Italiji i Grčkoj.
14. Milorad Milutinović
-nema podataka-
15. Dragoslav Šekularac
Rođen 30. novembra 1937. u Štipu.
Sa 17 godina igrao je za omladinsku, a sa 18 godina za reprezentaciju Jugoslavije. Spada u red naših najspektakularnijih igrača posle drugog svetskog rata, izvanredan tehničar i veoma popularan zbog obilja atraktivnih trikova u igri.
Ponikao je u Crvenoj zvezdi, za koju je kao prvotimac debitovao 6. marta 1955. i do 5. juna 1966. odigrao ukupno 375 utakmica (od toga 156 prvenstvenih) i postigao 119 golova. U dresu beogradskih „crveno-belih” pet puta je osvajao državno prvenstvo (1956, 1957, 1959, 1960. i 1964. godine), dok je 1959. trijumfovao u Kupu, kad je njegov tim u finalu savladao Partizan sa 3:1.
Posle incidenta na utakmici, zbog kog je bio kažnjen sa dve godine neigranja, karijera je krenula nizbrdo. Kad se oprostio od dresa Crvene zvezde, jednu sezonu (1966-1967) igrao je u SR Nemačkoj za ekipu Karlsruher SC, za koju je odigrao 17 utakmica i postigao dva gola, a zatim se vratio u Beograd i jednu sezonu, zajedno sa Milošem Milutinovićem, igrao za OFK Beograd.
Onda, ponovo, 1969. godine, napušta zemlju i odlazi u Bogotu (Kolumbija), gde igra za ekipu Santa Fe, koju je u to vreme trenirao Todor Veselinović. U leto 1971. prelazi u ekipu „Los Millionarios de Bogota”, a 1972. se ponovo vraća u Beograd, da bi se posle nekoliko egzibicionih utakmica opet vratio u Kolumbiju i ponovo promenio dres – ovoga puta je postao član ekipe FC America iz Kalija. Takođe je igrao i u Dalasu (SAD).
Uz dve utakmice za mladu (1955-1956) i osam (uz dva gola) za omladinsku ekipu (1954-1956), odigrao je i 41 utakmicu za reprezentaciju Jugoslavije, za koju je postigao šest golova. Debitovao je 30. septembra 1956. protiv Čehoslovačke (1:2) u Beogradu, a od nacionalnog dresa oprostio se juna 1966. u prijateljskom susretu protiv Bugarske (0:2) u Beogradu. Debitujući u državnom timu kao levo krilo, kasnije je igrao na svim mestima u navali. Neposredno posle prve utakmice za reprezentaciju, učestvovao je na olimpijskom turniru 1956. u Melburnu, a 1958. i 1962. igrao je na svetskim prvenstvima u Švedskoj i Čileu. Dok je u Švedskoj igrao na prve dve utakmice (protiv Francuske i Paragvaja), četiri godine kasnije u Čileu odigrao je svih šest utakmica i, prema mnogim ocenama, bio među najboljim igracima celog prvenstva.
U nizu utakmica koje je odigrao za reprezentaciju, posebno je zapamćena ona 11. maja 1958. protiv Engleske (5:0) u Beogradu, na kojoj je u navalnom triju sa Milutinovićem i Veselinovićem, pružio jednu od svojih najboljih utakmica u nacionalnom timu.
Pripremajući se za trenerski poziv, nekoliko godina je u Crvenoj zvezdi radio sa omladinskim ekipama, 1982. i 1983. uključio se u rad s prvotimcima (završio je trenersku školu 1983), a od proleća 1984. ponovo je, ovoga puta kao trener, u Gvatemali, da bi kasnije bio prvi stručnjak Crvene zvezde (1989-91), Club América (Mexico), Atlético Marbella (1994-95). Sportski direktor u beogradskom Obiliću (2002).
16. Ilijaš Pašić
Rođen 10. maja 1934. u Herceg-Novom.
Prvi fudbaler iz SR Bosne i Hercegovine koji je posle drugog svetskog rata postao jugoslovenski reprezentativac, najbolje levo krilo u istoriji sarajevskog Željezničara u kome je sa 104 gola na 174 prvenstvene utakmice posle Josipa Bukala (127) drugi klupski strelac tima sa Grbavice.
U Željezničar je došao 1952. iz sarajevske Romanije (doveo ga Branko Šalipur) i s velikim uspehom igrao do 1959. zatim je 1960. prešao u zagrebački Dinamo, ali ga je teža povreda koju je zadobio u susretu protiv Hajduka, zaustavila u daljem napredovanju. Kasnije je u Austriji, kao igrač i trener, postigao uspeh, a igrao je i u Švajcarskoj.
Uz pet susreta i jedan gol za mladu reprezentaciju (1953-1955), odigrao je i osam utakmica i postigao jedan gol za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 17. oktobra 1954. protiv Turske (5:1) u Sarajevu, postigavši svoj jedini gol za državni tim, a igrao je i u ekipi koja je 11. maja 1958. pobedila Englesku (5:0) u Beogradu. Poslednju utakmicu za reprezentaciju odigrao je 20. decembra 1959. protiv SR Nemačke (1:1) u Hanoveru.
Radio je kao trener u Švajcarskoj, u prvenstvu 1970/71. vodio je Rijeku, zatim 1972. BSK (Slavonski Brod), a onda se vratio u Švajcarsku gde je radio kao trener.
17. Zdravko Rajkov
Rođen 5. decembra 1927. u Čurugu, umro 30. jula 2006. u Meksiku.
Kao radnik brodogradilišta u Novom Sadu pokušao je da zaigra u novosadskoj Slaviji, a kao vojnik igrao je u ekipi Desete armije, ali pri završetku odsluženja kadrovskog roka nije prihvatio poziv beogradskog Partizana.
Vrativši se u Bečej, igrao je za ekipu FK Jovan Crveni i tek 1950. došao je u FK Vojvodina, u kojoj su istovremeno počinjali Boškov, Veselinović, Herceg i drugi. Za novosadske “crveno-bele” do 1962, najviše kao krilo, odigrao je ukupno 510 utakmica i postigao 297 golova, od čega 220 susreta u prvenstvu, sa 94 ligaška gola. Po broju svih odigranih utakmica nalazi se na petom, a po broju golova na trećem mestu rekorderske liste FK Vojvodina.
Od 1962. do 1966. igrao je u Švajcarskoj za ekipu FC Lausanne-Sports, iz koje se vratio u FK Vojvodinu – kao trener. Sa zapaženim uspehom radio je kao trener i u Iranu, Alžiru i Španiji.
Uz tri utakmice za ,,B” ekipu (1951-1958), odigrao je 28 utakmica i postigao 11 golova za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 6. maja 1951. u prijateljskom susretu protiv Italije (0:0) u Milanu, a poslednju utakmicu odigrao je kao učesnik Svetskog prvenstva u Švedskoj, 19. juna 1958. protiv SR Nemačke (0:1) u Malmeu.
Umro je 30.07.2006. u 79.godini, u Meksiku, gde je i sahranjen, u krugu porodice.
18. Luka Lipošinović
Rođen 12. maja 1933. u Subotici.
Igrao je za sve reprezentacije Jugoslavije: triput (jedan gol) za omladinsku, 13 puta (šest golova) za mladu, devet puta (pet golova) za “B” tim i 13 puta (tri gola) za najbolju selekciju Jugoslavije!
Ponikao je 1950. u zagrebačkom Dinamu, a prvi put je doživeo veću afirmaciju 1951. kao član omladinske reprezentacije Jugoslavije koja je pobedila na turniru UEFA u Francuskoj. Iste godine počeo je da igra i za prvi tim Dinama, najčešće kao desno krilo i vođa navale. Za zagrebačke “plave” odigrao je ukupno 410 utakmica i postigao 47 prvoligaških golova, osvajajući dva prvenstva Jugoslavije (1954. i 1958. godine) i jedanput Fudbalski kup Jugoslavije (1960). Kad je 1966. napustio Dinamo, jedno vreme je igrao za austrijsku ekipu LASK iz Linca.
Debitovao je 26. septembra 1954. protiv Sarske oblasti (5:1) u Sarbrikenu, a poslednju utakmicu za državni tim odigrao je 11. maja 1960. protiv Engleske (3:3) u Londonu.
Učestvovao je na olimpijskom turniru 1956. godine u Melburnu (Australija), a igrao je i na onoj nezaboravnoj utakmici 12. maja 1957. protiv Italije (6:1) u Zagrebu, na kojoj je postigao i jedan gol.
19. Radivoj Ognjanović
Rođen 1. jula 1938.
Karijeru započeo u FK Srem iz Sremske Mitrovice, a nastupao je i za naše najveće timove u to vreme – Partizan Beograd (1951-53 i 1961-62), Radnički Beograd (1954-1961), Crvena zvezda Beograd (1962-63).
Nastupao u inostranstvu za austrijski Sturm Graz (1963-64) i švajcarske klubove Basel (1964-65) i Greenham (1965-66).
Odigrao je jedan meč za omladinsku, četiri za B tim i pet mečeva za A selekciju (postigao 1 gol). Debitovao je 1957. na utakmici protiv Rumunije (2:0) u Beogradu, a oprostio se 1959. u Bazelu protiv Švajcarske (5:1). Učesnik je Svetskog prvenstva 1958. u Švedskoj (dve utakmice, 1 gol).
Radio je kao trener i bio je selektor Kameruna (1982-1984) i Obale Slonovače (1989-92).
20. Gordan Irović
-nema podataka-
21. Nikola Radović
1933.-1991.
Fudbal je počeo da igra u podgoričkoj Budućnosti.
Karijeru je nastavio u beogradskom BSK-u, da bi 1954., stigao u Split i obukao dres Hajduka, kluba s kojim je bio prvak Jugoslavije (1955). Karijeru je završio u OFK Beogradu.
U dresu reprezentacije Jugoslavije odigrao je tri utakmice i postigao jedan pogodak. Ucesnik je Olimpijskih igara (1956) u Melburnu, na kojima je jugoslovenska reprezentacija osvojila srebrnu medalju.
22. Dražan Jerković
Rođen 6. avgusta 1936. godine, u Šibeniku, umro 9. decembra 2008. u Zagrebu.
Ponikao je u zagrebačkom Dinamu, za prvu ekipu počeo je da igra 1955. i do 1965. odigrao ukupno 315 utakmica i postigao 96 golova u prvenstvenim susretima. S „plavima” je 1958. osvojio titulu prvaka Jugoslavije, a 1960. i 1965. osvajao je i Kup maršala Tita. U prvenstvu 1961/62. bio je najbolji prvoligaški strelac sa 16 pogodaka.
Odigrao je tri utakmice za ,,B” ekipu (1957-1959) i 21 utakmicu za najbolju selekciju Jugoslavije, za koju je postigao 11 golova. Debitovao je 11. maja 1960. u prijateljskom susretu protiv Engleske (3:3) u Londonu, a poslednju utakmicu odigrao je 27. septembra 1964. protiv Austrije (2:3) u Beču.
Ucestvovao je na prvom finalnom turniru Kupa evropskih nacija 1960. u Parizu i u susretu protiv Francuske (5:4) postigao dva gola. Na prijateljskoj utakmici 19. novembra 1961. protiv Austrije (2:1) u Beču postigao je oba pogotka za Jugoslaviju, a na Svetskom prvenstvu 1962. u Čileu odigrao je svih šest utakmica i postigao četiri gola, pa je uz Garinču i Alberta, bio najefikasniji strelac mundijala.
Od 1965. igrao je u Belgiji (Gant), a kad se vratio posvetio se trenerskom pozivu, postavši u jesen 1970. viši fudbalski trener. Vodio je zagrebački Dinamo, vinkovački Dinamo, austrijski FC Vilach i NK Zagreb, a na Svetskom prvenstvu 1982. u Španiji bio je, uz selektora Miljanića, trener jugoslovenske reprezentacije.
Bio je prvi selektor fudbalske reprezentacije Hrvatske i sa njom ostvario tri pobede: protiv SAD (2:1), Rumunije (2:0) i Slovenije (1:0).
Iako mu je pravo ime bilo Dražan, celog života su ga svi zvali Dražen.
Podaci o igračima preuzeti sa sajta www.reprezentacija.rs
za P.U.L.S.E: Simić Mihajlo
Krunisanje – Švedska 1958. II deo napisao/la Moca dana
Pregled tekstova autora – Moca →