Kud plovi ovaj brod, kud ljude odnosi?

Upravo tako se pre više od pola stoleća pitao pesnik čvornovatih ljubavi i otužnih sudbi, Arsen Dedić, u šansoni stvorenoj u duhu zabavne muzike — tada popularne među urbanim delom stanovništva sada već temeljno raskupusane domovine. Njegove stihove je za splitski festival  uglazbio sarajlija Esad Arnautalić, a gorak ukus žuči im je ublažio vanserijski volumen i raskošna boja alta istranke Radojke Šverko. Tada, naime, još nije preovladala dična balkanska maksima — svaka vaška obaška i duhovno moranje da se pri pomenu imena bivše zajedničke države prvo sočno pljucne preko ramena, a posle još triput glasno ponovi spasonosno bajanje „Puj, puj… daleko bilo”. Arsenova barka je u međuvremenu iz Šibenika otplovila u plavi beskraj bez luke, a mi preostali na kopnu ostadosmo u nepovrat zaglibljeni u shizofrenu metafiziku lokalno-kolektivnog, inače poznatu i kao mentalni virus nacionalizma. Više emotivno nego racionalno pesnik je, naravno, ovde kroki potezima pre oslikao predele i puteljke svoje intime, nego što je promišljao kuda se čitavo društvo zaputilo. Još manje je verovatno da je tu postavljao ontološka pitanja ili ona teološka o životu posle života, mada bi u bogatstvu jezika i tako mogla da se tumače ova pitanja i setan odgovor — „od svega samo znam, povratka nema”. A taj zajednički jezik u postmoderno doba niko iole oprezan više se ne usuđuje da nazove srpsko-hrvatskim iliti hrvatsko-srpskim. Nezasita politička ala progutala je i lingvistiku.

Govoriti o društvenim aspektima postojanja nije nimalo uputno; nikoga to više i ne zanima, čak ne donosi ni salve piktograma odobravanja na virtuelnim društvenim mrežama. U tradicionalnim medijima važe pravila: ne iznosi stavove koji iole odstupaju od trenutno preovlađujućih narativa, ne procenjuj, drž’ se davno proverenih veličina… — ukratko: ne talasaj ugodnu površinu političke podobnosti; na virtuelnom ćošetu FB, na kojem se okupljamo uglavnom mi matorci, pravila se mogu sumirati na: pritiskaj samo plavi simbol uzdignutog palca, eventualno crveni simbol srdašca, čestitaj sve i svima… i božić i bajram i hanuku i nowruz — ukratko: budi uvek pozitivan, projektuj samo veselost i sveopštu ljubav. I biće sve dobro, jer sve je to Kreator još davno genijalno zamislio, a posle hagiografi s odobravanjem komentarisali: „И видје Бог да је добро.” A onda u anomninosti interneta sve to preplavi cunami protivrečnosti ljudske podsvesti, pretežno oslobođenog Ida punog slepe mržnje prema svemu u svakom ko nije punopravni član društvanceta sa nekog verskog, etničkog ili političkog ćošeta.

Jungova saradnica Marie-Louise von Franz, poznata posebno po tumačenjima bajki, mitoloških skaski i alhemičarskih rukopisa, je — davno pre stvaranja savremenog elektronskog pandana javnom trgu iz zlatnog doba antičke Grčke — u knjizi „Put sna” (The Way of the Dream) zapisala:

„Pratiti sopstvenu zvezdu znači izolaciju, ne znati kuda da kreneš, biti primoran da pronađeš potpuno novi put za sebe, umesto da ideš samo utabanim putem kojim svi drugi trče. Zato je oduvek postojala tendencija ljudi da projektuju jedinstvenost i veličinu sopstvenog unutrašnjeg ja na spoljašnje ličnosti i postanu sluge, odane sluge, obožavaoci i imitatori spoljašnjih ličnosti. Mnogo je lakše diviti se velikoj ličnosti i postati učenik ili sledbenik gurua ili verskog proroka, ili poštovalac velike, zvanične ličnosti – predsednika Sjedinjenih Država – ili živeti svoj život za nekog militarističkog generala kojem se diviš. To je mnogo lakše nego pratiti svoju zvezdu.”

Ulogu antičke aleksandrijske biblioteke, koja je za čovečanstvo čuvala sva znanja staroga sveta, sada je preuzela privatna videoteka YouTube sa raznolikim ograncima u vlasništvu drugih „klaudalista” (kapital — kapitalista, cloud (oblak) — klaudalista). Ona čuva more dokumetaraca o mnogo čemu što oduzima dah, predavanja i diskusije sa najboljih univerziteta i društvenih foruma… ali pomno čuva još i čitav jedan oveći univerzum nesuvislih teorija i izravnih gluposti vajnih „kreatora i kreatorki sadržaja”. Preovladava metodologija — uradi sam. Sve se to razvija po genijalnoj zamisli njenih vlasnika da besplatno pruže virtuelni okvir unutar kojeg svako, pa i svaka šuša, može da se izrazi kako već zna i ume. „Kreatori” pak besplatno, ali s nadom da će neka kinta i njima da kapne s oblačnog neba, svoje „kreacije” iznose svima na uvid; a „klaudalisti” ćar naplaćuju rentom za večno ponavljanje elektronskih obmana, koje se obično zovu reklamama. Usto, algoritmi nas uče kako da besplatno učimo algoritme o tome ko smo, gde smo i šta nas suštinski najviše zanima. To je korisno za usmeravanje ciljanih reklama — svakom korisniku prema njegovom virtuelnom profilu. Svaki lajk na FB-u elektroni pomno beleže i pamte, Amazon tačno zna koji pasus u kojoj elektronskoj knjizi je čitalac podvukao, cloud povezan sa automobilom korporacije Tesla pamti koju muzičku numeru je vozač kada slušao na ugrađenom kompjuteru… Od orvelijanskog straha da OZNA sve dozna, dogurasmo do ugodnosti da elektronski Humpty Dumpty sada sve pomno pamti.

U sličnim grandioznim shemama korisnik se privlači na klikanje mišom (ili prstom direktno na ekran neizostavnog pametnog telefona) time što „kreatori sadržaja” na virtuelni meni lepe što bombastiji naslov, što jebozovniju fotku polugolog ženskog dupeta ili što veću halabuku o upravo razotkrivenim (belo)svetskim tajnama i novomudrostima raznih vrsta. Tako nastaju pametnim telefonom snimljene dnevne dogodovštine aktuelne pevačke zvezde, lagodne zabave poznatih po tome što su poznati na kakvoj karipskoj plaži… ili najsvežija varijanta vanzemaljaca uočenih od uvek budne publike; onda su tu još i najnovije vesti o „otkrićima” ko je zapravo zidao piramide, upozorenja o otkrovenjima tipa šokantno — pogledajte ovo pre nego što se zabrani… Kao i umešni pecaroši i vešti kreatori sadržaja za svaku felu korisnika postavljaju drugačiji mamac. Takva veština garantuje bolji ulov.

Na Tik-tok-u — virtuelnoj platformi u kineskom vlasništvu — video od ciglo 18 dragocenih sekundi na kojem se neki američki klipan zvani Zak voza na roleru, a ogledalom stvara iluziju da leti na metli, zabeležio je dve milijarde dvesto miliona pregleda! Video „Beba ajkula” proizveden od nekog Pinkfong-a, brenda za obrazovanje južnokorejske kompanije za zabavu SmartStudi, na YouTubu ima najveći broj pregleda ikada – preko 10 milijardi i 500 miliona!!! Za sada. Tu neki korejski klinci pevaju lako pamtljivu pesmicu. Aleksandrijska biblioteka osta postiđena pred ovolikm brojevima.

Niko međutim ne objavljuje podatak o tome koliko puta su, pri toj zabavnoj raboti, ponavljane i u podsvest pregledača uklesivane poruke naizled usputnih reklama. Kupi ovo, poruči ono i preporodićeš se. To su i tako korisnicima teško shvatljivi brojevi mnogo puta veći nego što su to trilioni. Baktanje s golemim brojevima bi naprosto moglo da razbiju privlačnost Zakove magije, koja opsenjuje pripadnike vrste homo sapiens na početku 21. veka. Možda se nekome sve ovo čini trivijalnim činjenicama, ali ako laže koza, rog ne laže. Brojevi imaju svoj smisao, posebno kada se po teoriji marksističke dijalektike dođe do takvog obima u kojem kvantitet prelazi u kvalitet. Ima podosta kritičara kapitalizma koji argumentuju da je početak novog milenijuma paralelan sa već započetim prelazom iz kapitalizma u kvalitetno novi društveno-ekonomski poredak. Najjasnije je to argumentovao marksistički ekonomista Janis Varoufakis u svojoj poslednjoj knizi „Tehnofeudalzam: šta je ubilo kapitalizam“. Marksisti se teško oslobađaju snoviđenja o komunizmu kao neminovnom grobaru kapitalzma, Varoufakis međutim priznaje da je levica doživela potpuni krah u celom svetu. Knjiga je pisana s umerenom dozom upotrebe ekonomskih žargona, jer nije namenjena suvoparnoj akademiji, nego svakom pristojno obrazovanom čoveku. On do detalja objašnjava mehanizme kojima klaudalisti ubiru najveći deo finansijskog kajmaka u postmodernom društvu. Ko to ne može da svari preostaje mu alternativno judeo-hrišćansko tumačenje ovakvih i sličnih internet-tričarija da se Zakovim rolanjem zapravo zaokuplja biće stvoreno po obličju i karakteru samog Svevišnjeg.

Obustava bespravne gradnje vavilonske kule

U knjizi „S one strane dobra i zla” Fridrih Niče oštro i prilično nadmeno zapisa da je hrišćanstvo zapravo platonizam dovoljno razvodnjen da narod može da ga razume. Na tako razvodnjenoj, ali i skoro dva milenijuma postojanoj osnovi, savremeni kapitalizam je nadzidao kule u oblacima, čiji stanari su toliko izgubili vezu sa stvarnošću da ne primećuju da svojim nemarom potpomažu masovno uništavaje same osnove ljudskog opstanka na planeti. Ukrajina, Gaza, Sirija i Iran sa svim tamošnjim ratovima vala mogu da se smeste i na tamnu stranu Meseca. Ili u alternativni univerzum gde obitava dobri Bog. Stanari kula opčinjeno gledaju i u to kakav brendirani bikini je noslila koja od hiper-obožavanih fanfulja na zasluženom odmoru, uzbuđeno blenu u danonoćne sportske prenose, a usuput mnogo puta bivaju podsećani na fantastični dupli hamburger u obližnjem Mekdonaldsu i na nove magične pilule za mršavljenje. Jedno ide s drugim kao već promrzla šaka sa rukavicama. Popularna metafizika i mitološki pogled na svet su tako stanare kule u oblacima potpuno oslobodili potrebe da razmišljaju bilo o čemu, osim o sopstvenoj zabavi.

Kitab zvani „Stari Zavet” u hrišćanskim tradicijama, a „Tanah” u judaizmu, u odeljku ПРВА КЊИГА МОЈСИЈЕВА КОЈА СЕ ЗОВЕ ПОСТАЊЕ premudro otkriva kako milošću svojom Gospod stvori sav život i na kraju čoveka da gospodari Zemljom:

25. И створи Бог звијери земаљске по врстама њиховијем, и стоку по врстама њезинијем, и све ситне животиње на земљи по врстама њиховијем. И видје Бог да је добро.
26. Потом рече Бог: Да начинимо човјека по својему обличју, као што смо Ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од цијеле Земље и од свијех животиња што се мичу по земљи.”

Malo dalje u odeljku Књига Исуса Навина, поглавље 6, zabeleženo je kako dvanaest plemena izrailjskih sprovode u delo ono što im je plemeniti Gospod, prepun ljubavi naložio:

„И побише, као проклето, оштрим мачем све што беше у граду, и жене и људе, и децу, и старце и волове и овце и магарце…А град спалише огњем и шта беше у њему; само сребро и злато и посуђе од бронзе и од гвожђа метнуше у ризницу дома Господњег. А Раву курву и дом оца њеног и све што беше њено остави у животу Исус, и она оста међу Израиљцима до данас, јер сакри посланике које посла Исус да уходе Јерихон.”

Šta posle ovakvih božanskih otkrovenja reći, nego s dubokim duhovnim ushićenjem i istim takvim olakšanjem uzviknuti: Haleluja!? Upustiti se možda u promišljanje o kreacionizmu — razblaženoj varijanti religiozne misli — jer eto komplikovanost ljudskog oka je, kažu savremeni učenjaci, statistički nemoguć zadatak za dozlaboga prostu teoriju evolucije vrsta? Gotovo nemoguća je i baš ona genetska kombinacija koju svako od nas nosi, jer je samo jedna od miliona mogućih u kombinovanju roditeljskih gena. Koliko li je tek još manja verovatnoća da se nasumičnim hemijskim kombinacijama iz nežive primordijalne čorbe stvorio život? I to na tako maloj i beznačajnoj planeti na rubu jedne od dve stotine milijardi galaksija u vidljivom delu vaseljene. Ko bi pri stvaranju statističke teorije verovatnoće mogao i da pomisli da će potonjim deistima, koji priznaju da stvarnost sasvim lako raskrinkava svete spise, ona zgodno da posluži za dokazivanje postojanja bar Kreatora, ako već dobrog starog Jahvea moraju da penzionišu? Stoga zaključuju da su sama vaseljena i život na Zemlji nemogući bez prethodne (dobre) namere plemenitog Kreatora. Time pokušavaju da udahnu novi život staroj Platonovoj ideji da je sve oko nas obična obmana čula. Relativizacija svega je i tako u poslednjih pola veka vodeći trend u prilagođavanju ljudskog društva na nadirući društveni haos. I vrlo učeni Toma Akvinski se u svom delu „Summa Theologica” ozbiljno bavio zanimljivim pitanjem koliko anđela može da stane na jedno te isto mesto. Recimo na vrhu čiode. S druge strane, nešto valjda kaže i ona zdravorazumska izreka iz pravoslavnog dela Balkanskog poluostrva: zaludni pop i jariće krsti.

Jedna od mnogobrojnih mudrosti Boga izrailjskih plemena bila je Gospodova podmetačina jezičke pometnje stanarima vavilonske kule. Pošto je došla od Svevišnjeg, mora da je i ona izraz plemenitosti i sveopšte ljubavi, mada se na ovlašni pogled bezbožnika nimalo ne čini takvom. Čudni su putevi Gospodnji… U bronzano doba Jahve je učenim zapisivačima (guščjim perom po pergamentu) svojeglasno diktirao već pomenuti prvi tom bestselera za buduća dva i po milenijuma. U knjizi Postanja oni još zapisaše: „А Господ сиђе да види град и кулу, што зидаху синови човјечији. И рече Господ:

Гле, народ један, и један језик у свијех, и то почеше радити, и неће им сметати ништа да не ураде што су наумили. Хајде да сиђемо, и да им пометемо језик, да не разумију један другога што говоре.

Тако их Господ расу оданде по свој Земљи, те не сазидаше града.”

Videvši poslije više od pola milenijuma da se rasuti sinovi čovječiji zbog umilne Gospodove intervencije više ne razumeju i neprekidno gložu među sobom, Blaženi Sin Gospodov je pokušao da dodatno prosvetli već i tako presvetle apostole da na brzaka doškrabaju drugi tom Svetog Pisma (sada već unapređenom tehnologijom guščijijeg pera po papirusu) i time spasu svu tu dotle nejasnu i zamršenu stvar. No, ni apostoli nisu bili baš sasvim jasni. Zato su sveti sinodi u Carigradu sve do četvrtog veka NE prebirali šta je od reči Jahvea i njegovog (bar za sada) jedinog sina prava i jedina istina; a šta pak nije, nego je jeres, koja se nekako volšebno uvukla međ spise. Ponešto su i korigovali. Ni Jahve, ni sin mu, naime, tada se još nisu dosetili institucije zaštite autorskih prava. Kasnije se ispostavilo da čak ni svi ti napori nisu sasvim urodili plodom, pa je kanonizacija tekla dalje sve do šesnaest vekova posle navodnog raspeća navodnog buntovnog jevrejskog rabina. Ako bi neko pomislio da je tu bio srećan kraj, prevario bi se. Pošto je u posmodernom svetu sve relativno, relativno je i hrišćanstvo. Tako sada sekte protestanizma, zvane Ponovo rođeni, matorog američkog milijardera, premazanog baš svim bojama, slave kao novog proroka koji je poslat da spasi svet od propasti. Barabar sa Džizsom! A zauzvrat pravoslavni popovi svetom vodicom škrope munjevite kindžale i sarmate s višestrukim nuklearnim bojevim glavama, kojima će ruski rab božiji, inače bivši KBG-ovac, da spasi svet od nepravdi hegemonije novog Rima, sada preseljenog u Vašington.

Uputno bi bilo da svi vjerujuščiji stvarno i pročitaju Bibliju. Moguće je čak da bi tako drastičan korak bio i društveno koristan, mada ni to nije sigurno, jer se posle pada komunizma tretiranog isto tako dogmatski kao i religiozne ideje, ispostavilo da čovek nije ni složena mehanička mašina, samo s racionalnim mozgom, kako je to smatrao Dekart, niti pak prevashodno racionalno biološko biće, kako ga je posmatrao Marks. Čovek je mnogo kompleksniji, nije ga nimalo lako shvatiti, još manje definisati. Psihoanaliza i Jungova analitička psihologija su teorije koje pokušavaju da odgonetu onaj neracionalni deo čoveka skriven u podsvesti.

Ne postoji potpuna individualna sloboda: pored genetskog nasleđa koji određuju pol i telesne karakteristike, uključujući tu i nasledne bolesti, rođenjem dobijamo i osnovne psihološko-karakterne crte. To postaje jasno svakoj majci sa više dece, već u prvim mesecima njihovog razvoja. Jednojajčani blizanci tu mogu da budu izuzetak koji potvrđuje pravilo. Prema teoriji Noama Čomskog svi moderni ljudi takođe poseduju urođeni kapacitet da nauče bilo koji jezik zato što su u svakom normalno razvijenom mozgu ugrađene gramatičke strukture i pravila. Bebe nisu rođene kao tabula rasa na koje društvo može da upisuje šta je trenutno u njemu popularno. Jungova teorija kaže da nasleđujemo i arhetipe (prauzore — urođene osnovne obrasce mišljenja, osećanja i reagovanja na spoljašnje podsticaje), koji su nastali taloženjem iskustva mnogih prethodnih generacija naših predaka. Kako se prenose s jedne na sledeću generaciju ostaje zagonetka. Njihova funkcija je da pojedincu olakša snalaženje u životno važnim ili kriznim situacijama. Prema Jungovoj teoriji o arhetipovima, mitske slike i simboli, kao i religijske dogme su manifestacije tih pretpostavljenih osnovnih strukturalnih, ali i dinamičkih, jedinica koje čine ono što on naziva — kolektivno nesvesno. Osim preko svojih manifestacija na kolektivnom planu arhetipi mogu da se proučavaju i na idividualnom planu, preko snova, vizija, parapsiholoških doživljaja i simptoma poremećene individualne svesti.

Posle pada komunističkih režima, u kojima je većina stanovništva bila sekularnog pogleda na svet, u duboko kriznoj situaciji na kolektivnom nivou došlo je do naglog povratka na mitološko-religiozne poglede. Osnova za tu promenu mogla bi da bude arhetip na nivou kolektivno nesvesnog. U državama nastalim raspadom Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, u kojima je istorijski bilo prisutno više religija i sekti u okviru jedne religije, došlo je i do krvavih građanskih ratova. Pre raspada niko nije previše mario gde su povučene unutrašnje granice republika u Jugoslaviji koja je sprovodila politiku bratstva i jedinstva, niti je iko stanovnike Krima pitao da li se slažu sa emotivnom odlukom Hruščova da ih pedesetih priključi republici Ukrajini. Raspadom federalnih država percepcije su se najednom promenile, a agresivni NATO pakt postao je zakleti branilac i garant avnojevskih granica i onih koje je povukao Politbiro Sovjetskog Saveza! Apsurd? Izuzetak je naravno bila krnja Jugoslavija, jer je važnije bilo razbiti Srbiju koja se retorički još držala socijalizma, nego da se slepo prate formalni principi; i još važnije: ma’niti srpski vožd je pokazivao neposlušnost prema naredbama jedine preostale imperije. E to su sledbenici surovog Jahvea i mafijaških principa morali odmah da kazne. Za nauk svima.

Gradnja nove vavilonske kule je obustavljena, a njeni stanari se više nisu razumeli već počeli da se gložu, mrze, pa i međusobno tamane. Nije slučajno što se najratobornije horde u sadašnjem ratnom sukobu Rusije i NATO-a, preko leđa Ukrajinaca, regrutuju iz predela gde je katolička denominacija hrišćana bila i ostala najjača — zapadna Ukrajina, Poljska i Litvanija. Ta činjenica ne govori o posebnom zlu ove denominacije, nego o istoriji viševekovnih sukoba sa pravoslavnom carskom Rusijom. Nikako nije slučajno ni to što su na istim prostorima tokom Drugog svetskog rata postojale brojne paramilitarističe grupacije, koje su se rame uz rame sa nemačkim nacistima, borile protiv sovjeta i često žešće nego oni tamanile civile nepodobne veroispovesti ili nacije. Tu bi sjajan film Elema Klimova „Иди и смотри”, čija radnja se dešava na prostoru Belorusije, mogao da otvori neke oči inače preosetljive na gubost stvarnosti.

Više od četiri hiljade godina posle božijeg šegačenja sa graditeljima Vavilona zbila se iteracija nerazumljivog lajanja vav, vav ne samo u onom tuđem kraju između dve velike reke, nego i među stanovnicima brdovitog Balkana. Da, samoživi, ne bismo pomislili da je Jahve sada svu svoju presvetlu pažnju stvarno obratio na kvrgave balkanske tintare, nekako u isto vreme slična čudesa i mirakuli počeli su da se dešavaju diljem planete. Balkanci, k’o Balkanci, međutim, stvar shvatiše doslovno, pa se u nerazgovetnoj raspravi oko toga ko od njih je stariji, plemenitiji, mudriji i nadasve pravedniji narod sasvim se ozbiljno umlatiše. Iteracija međusobnog nerazumevanja već stotinak godina traje i u Svetoj zemlji, gde bandoglavi Palestinci nikako da ukopčaju da njihova rodna gruda nije njima bila namenjena. Zablenuli se u pogršno izdanje (u osnovi) istog ćitaba i na zlo uporno uzvraćaju gorim. Ne okreću i drugi obraz da primi udarac. A onda opet Jovo nanovo: izabrani narod svim mogućim sredstvima, eto baš zato, mora da ih surovo, ali pravedno, opet poćeruje i kolektivno tamani. Vrhovni izraelski žrec, Netanjahu je nedavno revidirao istoriju i mudro objasnio svetu da Hitler i nije bio tako loš — njegov naum je bio da samo protera Jevreje — nego mu je nekakav palestinski muftija sugerisao da je bolje da ih sve spali u efikasnim pećima tvrtke Topf & Söhne iz  Erfurt-a. I žrec se, kao i svako drugi, češe tamo gde ga trenutno najviše svrbi

Apsurd ne poznaje granice. Novostvorena država naroda koji je tada katastrofalno stradao od genocida širom Evrope, sada zapenjeno primenjuje nacističke metode! Samo što se sa upotrebe zastarelih peći prešlo se na višenamenske borbene avione pete generacije korporacije Lockheed Martin. Oni avio-bombama s eksplozivom teškim 2 000 funti, koje je razvila korporacija Boeing, ružne, prljave i zle namah pretvaraju u pepeo. Napredak u efikasnosti tehnologije je nezaustavljiv. Pa ipak, u vremenu sadašnjem Palestinci još i dobro prođoše u odnosu na Kanaance iz starog Jerihona. Magarce im više ne ubijaju. Usto, ovako se istovremeno poravnavaju dragoceni placevi sa pogledom na Mediteran, koje vešti zet bivšeg predsednika već merka za izgadnju vila za one sa dubokim virtuelnim džepom. Izabranom narodu, potpomognutom od onog prekookeanskog gospodara od riba morskih i od ptica nebeskih… i od cijele Zemlje, eto očito omekšalo srce.

Temelji apsurda

A u zavađenom globalnom postmodernom Babelu sinovi čovječji više ne razumeju ni pojmovne elementarnosti, na primer ko je sin, a ko kćer; a kamoli da umeju da raspoznaju društvene zavrzlame: ko je sada surova imperatorska sila, ko njen bogobojažljivi izmećar, a ko buntovni protivnik, ko je levičar, a ko desničar, ko je običan šarlatan, a ko o nečemu i razmišlja… Doduše, Gospod mora da je u svojoj premudrosti još onomad predvideo savremenu LGBTQ+ sektu i njene jezičke nedoumice, budući da je za sebe koristio zamenicu Mi… i to pisanu velikim početnim pismenom. Moglo bi čak i da se zaključi da i Njega obuhvata onaj tako savremeni i tako inkluzivni simbol +.

Zbog nemogućnosti razumevanja u diskusiji, nalepnice su u postmodernoj fazi kapitalizma ušle u masovnu proizvodnju, pa su znatno pojeftinile i lepe se i s leva i s desna, već kako kome krene zamah rukom junačkom. One s naznakama materijalista, mrzilac, komunjara, homofob i autošovinista su među popularnijima. Još ne videh da se etiketa antisemitizma prišiva na rukave najznačajnijih jevrejskih intelektualaca, kao što su to Sigmund Frojd, Erih From, Albert Ajnštajn, Hana Arendt, Noam Čomski, Ilan Pape i mnoštvo drugih plemenitijih Jevreja, ali postmoderni svet se tek zahuktava, pa valja samo još malo pričekati. Kad je u pitanju njihovo mišljenje o modernoj državi Izrael ono se zajedno sa neprihvatljivima namah poništava. Oni koji su još živi dobili su opciju da iskopaju virtuelnu rupu na internetu i tamo na nekom blogu, ili besplatno na YouTubu, izlaju da su u cara Trojana kozije uši. Sve to, samo dotle dok vladari sveta naprasno ne ukinu i tu mogućnost. U svakom slučaju im ne gine onaj alternativni metod lepljenja etikete kako ga je nekoć u svom aforizmu opisao Duško Radović — prvo pljuneš na čoveka, pa mu onda zalepiš etiketu.

Uostalom ko su ta piskarala i naučnici naspram božanske mudrosti Jahvea? Pa ta grupa ničim ne može da se meri ni sa njegovim ovozemaljskim izaslanicima i shodno tome moralno-misaonim veličinama, kao što su to neizbežni žrec malobrojnog izrailjskog naroda, Bendžamin Netanjahu i njegovi inoverni, ali pokorni, đakoni Džo Bajden i Donald Tramp. U imperiji ne vlada zalud sveti duh „ekcepcionalizma” (exceptionalism). Elem, kud god da na jesen krenulo, jal put kvazi-levog, jal sasvim u desno, preostalim Palestincima se svakako još crnje piše.

Isak Asimov davno reče: „Nalazim se u čudnoj poziciji da nisam cionista… Mislim da je pogrešno da bilo ko oseća da postoji nešto posebno u vezi sa bilo kojim nasleđem bilo koje vrste. Divno je imati ljudsko nasleđe u hiljadu varijanti, jer to izaziva veće interesovanje, ali čim se smatra da je jedna varijanta važnija od druge, postavlja se osnova za njeno uništavanje.”

A rabin Michael Lerner nedavno izjavi:

„Ako Jevrejin danas uđe u bilo koju sinagogu u SAD ili širom sveta i kaže: Ne verujem u Boga ili Toru i ne sledim zapovesti većina će vam i dalje poželeti dobrodošlicu i podstaći vas da im se ipak priključite. Ali recite: Ne podržavam državu Izrael i verovatno ćete biti označeni kao Jevrej koji mrzi samog sebe ili prezreni i odbačeni antisemit.”

Kako je vidljivo svima, osim gledaocima televizije i čitaocima novina, i Jevreji se ponekad slažu kao rogovi u vreći; kao da još tumaraju onom drevnom vavilonskom kulom. A možda im je taj pogani običaj neslaganja došao iz vremena kada su boravili i na Balkanu, jer su skorašnje tragedije proizvele vrlo popularan termin — balkanizacija.

Mada suluda zbivanja u Regionu uništiše ili osakatiše milione običnih života, ona su u velikoj slici gotovo nevažna — usputna; tek jedna od mnogolikih pojavnosti velikog društvenog prevrata na globalnom nivou, koji se već više od četvrt veka kao i drugi pogubni mentalni virusi širi diljem planete. Pri tom se gubi i poslednji tračak zdravog razuma: i mentalno bolesno odsecanje glava i otvoreni genocid se zdušno pravdaju pravom na odbranu navodno ugrožene vere, nacije  i/ili države. Američka imperija bez uvijanja pravda svoje stalne ekspanzionističke ratove potrebom za očuvanjem postojećeg društvenog poretka, koji je najbolji od svih mogućih svetova. Sve je podređeno ne više što bržem privrednom rastu, nego što bržem umišljenom bogaćenju nekolicine promućurnih kockara, bez obzira na pogubne posledice takve kolektivne kratkovidosti. To je ipak nešto sasvim novo što je doneo postmoderni svet.

Sva ostala ljudska zla su u mnogim pojavnim oblicima već viđena tokom dugog hoda istorije. Sinovi čovječiji na mirijade načina sada dobrovoljno otupljuju sve do najdubljeg samorazarajućeg idiotizma, ali zato bar radnja (odnosno, novo virtuelno „tržište”) konačno radi non-stop — 24/7/365. A to je, kako je pouzdano utvrđeno, najvažnije za očuvanje slobode i za dobrobit čovečanstva. Zbog svega navedenog i zbog temeljnih ekonomskih promena u kojima klasični kapital i profit gube na značaju, verovatno da je već pomenuti relativno popularni levičarski ekonomista, Varoufakis u pravu kada tvrdi da je u pitanju sasvim novi društveno-ekonomski poredak. Njegov predlog da pomaljajući društveni poredak nazovemo tehnofeudalizam, međutim, verovatno neće zaživeti. Feudalizam u toj složenoj reči misao navodi na prethodni poredak u kojem je privatna svojina nad feudom omogućavala ubiranje rente od kmetova. On naširoko objašnjava da je od pojave tzv. cloud informativne tehnologije renta ponovo postala dominantni način prisvajanja viška vrednosti. Poziva se na činjenicu da su globalne firme poput Amazona, Alibabe, Ubera, Booking.com, Airbnb i sličnih, uz pomoć sveprisutnog brzog interneta monopolistički preuzele ulogu koje je imalo tržište, te od klasičnih kapitalista koji masovno proizvode robu, ali i od sitnih preduzetnika, naplaćuju rentu od 10-40 % da bi im dozvolile pristup virtuelnom tržištu. Tehnička razlika između ubiranja rente vlasnika tržnih centara od zakupaca prodajnog prostora i onoga što sada rade Amazon i Alibaba, je u tome što renta za virtuelni prodajni prostor nije fiksna, nego je odrezana zahtevanim procentom. Suštinska razlika se, međutim, može uočiti kada se sagleda enormnost virtuelnog tržišta. Amazon je svojom konkurencijom pozatvarao mnogobrojne tržne centre, lance robnih kuća, knjižare i prodavnice brojnih drugih roba. Tokom ograničenja kretanja ljudi zbog pandemije, kada su se maloprodaja i brojne industrije našle u teškoj krizi, promet firme američkog kauboja Džefa Bezosa doživeo je eksplozivan bum, a tržišna kapitalizacija deonica Amazona je u par meseci porasla za više od 25%.

S razvojem informativne tehnologije u oblasti finansijske „industrije” uvedena su „finansijska tržišta” na kojima se uz pomoć komplikovanih algoritama, koje više ne razumeju ni njihovi tvorci, danonoćno trguje čistim špekulacijama oslobođenim od sputavajuće realnosti kapitalizma u kojoj je tokom dva stoleća vladala racionalna logika investiranja, prodaje i profita. Do kakvih kolosalnih lomova dovodi ta novostvorena špekulantsko-kockarska kvazi-logika novog društveno-ekonomskog poretka bilo je jasno vidljivo tokom poslednje velike ekonomske krize u kratkom periodu 2008-2009 godine.

Verovatno da je još u doba Prosvetiteljstva ideju o zakonitostima delovanja slobodnog tržišta najbolje opisao veliki škotski ekonomista i filozof Adam Smit u knjizi „Bogatstvo naroda”. Ako se njegovo delo posmatra dalje od parafraza o delovanju nevidljive ruke tržišta, koja bezobzirnu pohlepu kapitalista za profitom pretvara u najbolje rešenje za povećavanje bogatstva čitavog naroda (uključujući tu i najamnu radnu snagu, kojoj nešto ipak kapne od tako stvorenog bogatstva) onda se može videti da on nije bio strastveni navijač za kapitalističku klasu, nego da je zaista verovao u funkcionisanje takve idealističke sheme. Konačno, on društvo nije posmatrao kroz klasnu prizmu, koju je do kraja izoštrio tek veliki mislilac i današnje strašilo za polu-pismene — Karl Marks.

No pokazalo se da je stvarno tržište sve drugo nego slobodno, a da kapitalistički sistem redovno ulazi u cikluse rasta i ekonomskih kriza. Tržišta akcija su kasnijim razvojem monopola gotovo potpuno odvojena od troškova kapitalnih ulaganja i veličine ostvarenih profita. Usto, razvile su se i brojne sheme preko kojih monopoli izbegavaju oporezivanje i tako veštački smanjuju ono što je Adam Smit smatrao bogtstvom naroda. Retorika o slobodnom tržištu i racionalnim kupcima je ostala, ali njime sada vladaju sasvim druge, često iracionalne sile. Tako danas najpromućurniji i najbogatiji kapitalista Elon Mask, svoje bogatstvo tek sasvim malo duguje svom izuzetnom talentu za organizaciju raznovrsne proizvodnje roba i pružanje usluga, a ni malo ostvarenim profitima svojih korporacija.

Nije mali broj milijardera koji su svoje bogatstvo stekli na potpunim bajkama i obmanama kao što su to npr. tzv kripto-valute. No sva ta običnom čoveku teško zamisliva bogatstva tek su priče za malu decu u porđenju sa mahinacijama finansijskog kapitala. Korporacija BlackRock, na primer, osnovana 1988. sa sedištem u Njujorku, bavi se takozvanim menadžmentom rizika. Šta to zapravo znači na naškom? Ukratko: uz skromnu nadoknadu BlackRock usisava višak para bogatuna po celom svetu, koji neće da se sami bakću rizičnom trgovinom na berzama, nego to prepuštaju ovoj vrlo stabilnoj korporaciji, a usput im ona obezbeđuje i proverene shemice za izbegavanje plaćanja poreza. To korporacije (naučno) zovu optimizacijom oporezivanja. BlackRock sada upravlja imovinom u vrednosti od više od 10 triliona američkih dolara. Za bolje shvatanje razmera univerzuma to je pedesetak puta više nego što je tržišna vrednost celokupne imovine trenutno najbogatijeg kapitaliste Elona Maska i pet-šest puta više nego što je tržišna vrednost giganta za proizvodnju električnih automobila „Tesla” ili sveprisutnog američkg behemota —korporacije Google. BlackRock posluje globalno i ima otvorenih 70 kancelarija u 30 zemalja, među kojima je i Srbija. Vreme za čestitke i busanje u grudi! Posle srećnog oslobođenja od crvene buržoazije i mi sada konje za trku imamo.

Sanašnjim svetom definitivno ne vladaju ni tajnoviti jevrejski kabal, ni globalistički satanisti, ni promućurni slobodni zidari, niti katolički iluminati. Stvar je mnogo jednostavnija: svime u našim životima pokušavaju da upravljaju prebogati moćnici usisani sa svih strana sveta, bez obzira na veru, naciju ili pogled na svet. Oni čine sve da se održi sadašnja globalna finansijska shema storena još od kada je Niksonova administracija, odvajanjem dolara od pokrića u zlatu, srušila dotadašnji bretonvudski finansijski sistem; stvoren posle Drugog svetskog rata, da pomogne u obnavljanju i održavanju prednosti globalne integracije on je promovisao je međunarodnu privrednu saradnju. Novi sistem funkcioniše tako što su SAD od neto izvoznika preko noći postale daleko najveći svetski uvoznik (i time dužnik), koji usisava ogromnu količinu roba iz celog sveta, plaćajući to virtuelnim štampanjem dolara; strani izvoznici posle svoje profite vraćaju u privatne američke banke pretežno radi špekulacija na raznoraznim berzama. Saudijski šeici, kineski, nemački i japanski kapitalisti mogu i da kupe neke američke nekretnine, neesencijalne industrijske firme, hotele, luksuzne jahte… ali ne i one firme koje Uncle Sam proglasi entitetima od nacionalnog ili bezbednosnog interesa. Ni saudijski šeici, ni nemački kapitalisti, ni ruski, kineski ili ukrajinski oligarsi, niti sva korumpirana politička elita, nemaju nikakvu želju da se ta shemica ičim poremeti. Samo u petnaestak godina od poslednje ekonomske krize američki državno-privatni sistem centralnog bankarstva, centralna banka EU i zapadne državne banke su u svetski finansijski sistem upumpale više od 750 triliona novih dolara i eura. To je barem dva put više nego što je kombinovani bruto društveni proizvod SAD i EU u istom periodu. Radi lakšeg razumevanja: zamislite da vam je vaša banka tokom petnaestak godina jedostavno dodavala na račun isto toliko koliko ste zarađivali po bilo kom osnovu. Eh „kako bi se živjelo/ i kako bi se voljelo/i kako bi dobro biloooo… ”

Na unutrašnjem planu američku privredu u velikoj meri pokreće sprega između vojno-industrijskog kompleksa i finansijskog kapitala koji posle barata nastalim viškovima novca. Njihovu ubitačnu robu garantovano otkupljuju sve države članice NATO pakta i Izrael i Egipat i Kraljevina Saudijska Arabija… — svi po odokativnom metodom određenim cenama. Ako pri toj raboti mora da bude bombardovana nekakva Jugoslavija ili Sirija, nekakav Irak ili Avganistan… pa, šta se tu može — the show must go on. Najjači i tako mora da povremeno svima pokaže zube. To što SAD šalju tzv. donacije u naoružanju Ukrajini ne znači da time gube novac. Naprotiv, ispraznili su magacine sa zastarelom robom i pokrenuli novi, još snažniji, ciklus globalnog naoružavanja. Tako su na dugi rok do maksimuma zaposlile proizvodne kapacitete korporacija Lockheed Martin, Raytheon Technologies, Northrop Grumman, Boeing i General Dynamics. Najprofitabilnije je stanje perpetualnog rata, jer omogućava stabilni rast prodaje velikih korporacija. Stoga će američki generali (i njihove europejske podguzne muve) i dalje da prelaze navodne crvene linije, džaraće i dalje po utrobi ruske mečke sve dužim štapom; ali izbaždareno, tako da mečka nit crkne, nit eksplodira od besa pa pokrene nuklearni armagedon. Upravo zbog tog ruskog gambita, koje moćnici na vlasti igraju na ukrajinskoj tabli, čovečanstvo je u mnogo većoj opasnosti nego što je bilo u napetoj kubaskoj krizi. Nema realnog rešenja u toj igri… osim da se stanovnici klaudalističkih kula u oblacima probude i poruše sve figure. Za to, međutim, indoktrinisani, zabavljeni, pripiti i drogirani ni malo ne haju. Da li će mečka i dalje da se uplašeno povlači u svoj brlog, kao što je to radila još od raspada Sovjetskog saveza ili će nas sve zajedno poslati bogu na ispovest – videćemo. Nema osnova za optimizam. Najjači američki igrači su ipak ofulali kad nisu očekivali ni da će Rusija da nalupa kočoperne Gruzine, da ponovo pripoji Krim ili da nagrne s vojskom na ukrajinske neo-naciste, koje je NATO naoružavao još od 2014. godine.

U ritualnom zanosu satanizacije Putina i svega što je rusko, uključujući tu i Dostojevskog i Čajkovskog, natovci su u jednom sigurno pogrešili: zaplenili su račune ruske centralne banke, konfiskovali pogolemu rusku imovinu, uključujući tu i jahte i vile ruskih oligarha. Sada su i kineska država i njeni tajkuni… i svita saudijskih prinčeva… i indijska vlada i njihovi bogatuni počeli da se pitaju ko će od njih biti sledeći na redu. A to su sve veliki američki kreditori, koji mogu znatno da utiču na raspad sadašnjeg finansijskog poretka, a sa njime i američke imperijalne sile.

Nerazumno ćutanje sveta

Kao što se lucidni britanski pisac, društveni kritičar i zagovornik demokratskog socijalizma — Džordž Orvel bavio problemom totalitarizma s one strane gvozdene zavese, tako se francuski pisac i filozof Alber Kami bavio sličnim problemom s ove bande. Levičar koji se oštro protivio lenjinizmu je radnju svoje drame „Opsadno stanje” smestio u Španiju. Kritičaru koji se pitao „Zašto Španija?”, odgovorio je pitanjem „Zašto Gernika?”.

U eseju „Mit o Sizifu” autor nazvan i tvrdoglavim humanistom je govoreći o filozofiji apsurda, sa centralnom idejom o čovekovom uzaludnom traženju smisla, večnih istina i vrednosti, rekao :

„Čovek stoji licem u lice sa iracionalnim. U sebi oseća svoju čežnju za srećom i razumom. Apsurd se rađa iz ove konfrontacije između ljudske potrebe i nerazumnog ćutanja sveta.”

Penjući se uz i spuštajući se s planine Kamijev Sizif je potpuno svestan svoje apsurdne sudbine i odsustva nade da će se išta promeniti. Kami čitaocu sugeriše da priznanje da nema nade, osim u smrt koju on naziva realizovanjem apsurda, zaparavo nudi mogućnost srećnijeg postojanja.  „Морамо замислити да је Сизиф срећан“, kaže on. Sreća i apsurd su u njegovoj zamisli dva lica boga Janusa; postaju vezani kada, zbog razumevanja da nema nade, shvatimo da je naš život samo ono što od njega napravimo. Koncept apsurda (baš kao i budističko učenje, mistični lični odnos s bogom nekih pravoslavnih sekti kao i sekte islamskih derviša) podrazumeva da se čovek pomiri sa tim da ne može ništa da promeni u spoljašnjem svetu, pa treba da se okrene unutar sebe. I tako nađe volšebnu sreću. Koncept nije naišao na previše prihvatanja. Čovek se, možda i najteže od svega, odriče nade.

Nije sasvim neumesno tvrditi da savremeni svet ćuti još nerazumnije, nego onaj iz godina Drugog svetskog rata. Zaraćene strane, oni koji vladaju svetom i oni koji bi da im preotmu dizgine, još nisu dostigle ondašnje razmere razaranja i ubijanja; ali sada i jedni i drugi imaju na raspolaganju Wunderwaffe, koje ima potencijal ne samo da porazi neprijatelja, nego da u rasponu od par sati uništi celokupnu savremenu civilizaciju. Eventualno preživeli u nuklearnom ratu uskoro bi poželeli da nisu bili tako srećni. Putin igra na istu kartu koju je potegao predsednik Kenedi u toku kubanske raketne krize 1962. Jedan od velikih problema je što je čak i nadmeni, neotesani kolerik, Nikita Hruščov, koji je izučio svega dva razreda škole, ali je lukavstvom i pronicljivošću dogurao do Главе Правительства СССР, bio razboritiji nego što su to skoro svi današnji vladari i dobar deo generala u zemljama NATO-a. Povukao je nuklearne rakete sa Kube, prestao da planira izgradnju ogromne pomorske baze u zalivu kod Cienfuegosa, a za uzvrat dobio tajni sporazum da SAD, nešto kasnije bez fanfara, povuku svoje rakete iz Turske.

Kud plovi ovaj brod ne može niko da zna. Bolje bi bilo da odgovor na tu večnu zagonetku ne dobijemo već u obliku oktobarskog iznenađenja, koje se često desi, kada je još nejasan ishod biranja između dva zla na predsedničkim izborima u SAD.

Za P.U.L.S.E Jaroslav Marko

  Društvo, Ekonomija, Jaroslav Marko, kapitalizam, Politika, Sociologija