Nijedna osoba ili neka aktivnost, posao, u nama ne izaziva samo negativne ili samo pozitivne emocije. Kada bi bilo tako onda bi nam bilo lako da donosimo odluke. Stvar se komplikuje jer uglavno jedan objekat (partner, deca, prijatelj, posao…) u nama izaziva različite emocije.
Kada postoji sukob između libida i agresije, kada ne možemo da pomirimo pozitivne i negativne emocije koje osećamo u isto vreme prema jednom objektu, osećamo se rastrzano, kao da smo razapeti između tih oprečnih emocija. Ova rastrzanost budi osećaj uznemirenosti, stalne napetosti, jer ne mozemo da se opredelimo, odlučimo da li da krenemo ka određenoj akciji ili da odustanemo od nje. Nemogućnost opredeljivanja upućuje na ambivalentan stav prema životu. Težnja da se održi status quo se obično javlja kao suprotnost potrebi za velikim i često radikalnim promenama. Osnovna dilema ambivalencije je živeti na svoj ili tuđi račun, odnosno odabrati put separacije i individuacije ili parazitiranja.
Želja da se ima i jare i pare, da se bude na dva mesta u isto vreme je nemoguće, jer svaki izbor znači i odricanje od nečega. Ambivalentna osoba ovako nešto ne može da prihvati pa se dovija koristeći se raznim mehanizmima odbrane kako bi na smenu živela dva života. Da bi stvarno živeli ovaj jedan život, a ne samo zagrebali površinu, za početak je potrebno da se odlučimo šta stvarno želimo.
Tolerancija na ambivalenciju, odnosno sposobnost da tolerišemo oprečna osećanja koja imamo prema sebi, drugima, određenim aktivnostima, uz predominaciju pozitivnih osećanja je uslov za odlučivanje. Kada zaista odlučimo onda možemo u potpunosti i da se predamo, da uložimo sebe, svoje vreme, emocije. Kada se u potpunosti predamo onda možemo da kažemo da zaista i živimo.
Sjajan primer odsustva ambivalencije imamo kod Lakonaca.
Ako me išta oduševljava to je ono lakonsko – “Ako”. Tri slova, kratka forma, jasna suština. Kristalna jasnoća plus snaga sabrane u samo tri slova posle kojih nema prostora za dodati još nešto. Otkud tolika snaga u samo tri slova?
Poznat nam je svima odgovor Lakonaca Filipu Makedonskom kada je, nakon što je uspeo da pokori većinu grčkih polisa, poslao im poruku sa pitanjem da li žele da im dođe kao prijatelj ili kao neprijatelj, a dobio odgovor: “Nikako”. Razjaren šalje im drugu poruku, pretećeg karaktera, u kojoj navodi da ako dođe sa svojom vojskom u njihovu zemlju spaliće sve kuće, gradovi će biti opustošeni, a žene će postati udovice. Na ovo Lakonci odgovaraju kratko: “Ako”.
Da li su Lakonci toliko bili sigurni u svoju snagu, nadmoćnost ili su mislili da ovaj blefira, pa se okuražili? Ova količina sigurnosti ne može se samo vezati za procenu fizičke snage i borbenosti ili procenu snaga onog drugog. Snaga ovog “Ako” leži u spremnosti da i ako se desi nedaća, ista će se stoički podneti. Kod Lakonaca kao da nije bilo nećkanja, preispitivanja, merenja, klackanja, neodlučnosti. Nema ambivalencije, postoji samo jasan cilj i spremnost da se prihvati i poraz ako do njega dođe. E, u tome je snaga.
U lakonskom “Ako” nema “Šta ako?”, ima samo odlučno “Ako” koje podrazumeva prihvatanje rizika.
E sad, da li je ovo lako? Nije, ali svakako da je isplativije, nego klackati se na klackalici ambivalencije.
Lakonci nisu znali za ambivalenciju napisao/la Bojana Kučinar dana
Pregled tekstova autora – Bojana Kučinar →