Lepo u stripu je najpre kratka priča

Zupčanici u mašini ili karike u lancu ne samo da ne mogu da odlučuju, oni ne mogu ni da vide. Bilo šta što jeste lepo. Ukoliko ste literarni zupčanik, odnosno karika u lancu, vi možete da vidite samo svet literature. Ukoliko ste likovni zučanik, ili karika u lancu, vi možete da vidte samo lepo u likovnim umetnostima. Ako i toliko. Jer, razume se, ni zupčanik ni karika u lancu nemaju moć da nešto vide. Nisu im date oči. Osim toga, ja možda aludiram na čitaoca ovih redova koji liči na vas, što vas verovatno vređa. Jer Vi niste zupčanici ni karike u lancu, Vi ste Vi. Neko koga lično ne poznajem i verovatno nikada neću upoznati. I koga verovatno problem lepog u stripu ne zanima. Zato je došlo vreme da okrenete drugi virtuelni list.

Lepo uglavnom ima meke forme, nalik vašem doživljaju lepe devojke, u odeždu duše, ako ne duhovnog, zaodenuta. Sklad nežnih oblika u stripu je odaje. Ako znate da je/ ga čitate. Budući da ste samo čitalac, ne suviše prosečan, Vi verovatno imate sposobnost da u sebe primite nešto (relativno) novo. Lepo u pisanoj reči, lepo u slikarstvu ili u pozorištu nije vam odranije strano iskustvo. Ali da li je to slučaj i kada se pitamo šta je lepo u stripu? Nije jedan od predmeta u školi (koju ste završili sa najvećim uspehom). Otkrivenje lepog u stripu je ono vreme vaše zaslužene dokolice kada možda ponovo otkrivamo strip. Estetski privid među estetskim prividima. Manje artificijelno proizvedenog. Među artificijelnim fenomenima.

Na primer, bore na odeći su integralni deo čovekovog odentiteta u iole ruralnom ambijentu,. Ako one nisu crtane sa izvesnim poznavanjem materije, onda ništa nije dobro crtano. Bore na odeći su fragmenti anatomije koliko-toliko urbanog miljea. A crteži lica nesumnjivo odražavaju lice samog autora ukoliko autora stripa danas još negde ima). Automobil u filmu upravo prilazi kući; kadar je dobro postavljen, svetlost takođe. Kamera miruje, (zatim se polako pomera). U stripu, to su otprilike tri kadra. Ostale sekvence se u svesti čitaoca, podrazumevaju. Film kao da preslikava život. Koji gledam svakog dana. Šta je ovde dobar primer ne samo vizuelnog sofizma? Stvarnog ili doslovnog kao banalnog. Entropija duha podražava tehničko-tehnološke izume. I vice versa .

Da li se lepo u stripu nalazi u grafičko-likovnim idiomima samog strip dela, ili u pretežno pripovedačkim svojstvima?

Ako ste to hteli da me pitate, moj odgovor bi bio: u komplementarnosti između crteža, boje i pripovedačkih svojstava stripa, sa naglaskom na slikovnoj manifestaciji ili odrazu psihe autora stripa. Mnogi stripovi su najpre dobar primer onog što se još u starih grka zvalo techne. Umeće bez duše. U nesrazmeri između mnogo veće ponude od potražnje prosečni čitalac obično kupuje strip koji liči na strip. Njega su postvarili izdavači koji su čitaoce godinama preinačavali, kroz strip časopise, u pukog konzumenta, čija filmična percepcija može da pojmi samo strip koji liči na film na papiru. Kompozicija ili komplementarnost su na tom putu ostali sasvim izvan njega. Evo primera strip table čija kompozicija mi se čini sasvim uspela, koliko i Bahove fuge i tokate. Štampane prvi put u „Zabavnim sveskama”. Baš kao što je Ričard Korben „svoju” strip priču „Prevarena devojka” (od 8 tabli ) objavio svojevremeno u časopisu „Creepy“. Dela se tokom istorije kulture zapažaju u zavisnosti od okolnosti, samo delo nezavisno od okolnosti je nezamislivo.

Lepo u stripu je najpre kratka priča. Koja u najboljim pričama/strip pripovetkama, može biti primer istine da je manje, ne tek vizuelnih informacija, više. Priča koju ne mogu ni da prelistavam ukoliko autor (ako autor još postoji, ukoliko čitalac još postoji) nema smisla za kompoziciju. I njome za celinu strip dela. Ne gubi se u detaljima.

Sama ontologija stripa saseca/ redukuje na bitno sekvence priče. Esencijalizuje. Umetnost koja prećutkuje može vas lako navesti na pogrešan trag. I stvoriti utisak da autor malo zna, da je površan. Ili naprotiv, da je zagonetan i zahtevan kao istočnjački mudrac.

Da li su pisci su pisali jer nisu znali da crtaju? Baš kao i filmski i pozorišni režiseri. U njihovo vreme strip jezik još nije bio pronađen. Kao što su u vreme „pronalaska stripa”mnogi među umetnicima prošli pored stripa jer ih niko nije usmeravao u tom pravcu. I oni su se obavezno školovali. I oni su bili vaspitavani. I sad kad su se opismenili, stekli zaslužen ugled i najzad progledali, zar da počnu iz početka i uče da crtaju? U carstvu izvitoperenih vrednosti, u nekom delu puta odrastanja, svako je, može biti, prinuđen da skrene u izvitoperenom pravcu. U pravcu koje žele sile mnogo jače od njega.

Neko bi zasigurno trebalo da bude vodič (ili bar holter) kroz lavirintske ćorsokake nekih oblika života, kao što je strip, na primer. Ukoliko bi smo u svet stripa ušli sa jednakom verom da je on važan koliko i bilo koja druga umetnička forma. Prazni ali zapitani. Nalik novorođenčetu. Koga ste nekim čudom uspeli da sačuvate u sebi u procesu odrastanja. Za razliku od većine drugih kome izdavači i društvo nikada nisu dali da dođe do sebe i svojom glavom, kritički, dakako.

Umetnost bi, u načelu, trebalo da bude lep pokušaj da se kaže istina. Erotski pokušaj. Ukoliko još postoji jasna definicija umetnosti. Čitalac koji voli strip kao mapu ili kartu koja mu je pri ruci kao njegova savest u ovom svetu u kome vladaju zavodnici na svakom koraku. Nalik ljudskim bićima. Ne tek reklamama na televiziji ili bilbordima na svakom koraku. Kad prolaze ulicama, sve manje svog života, ljudi, ili oni koji liče na njih, svakodnevno nešto reklamiraju. Svoj automobil, pametni telefon ili uopšteno govoreći (koliko svoj?) imidž. Konzumirate ono što vam se najčešće nameće među nametnutim stvarima, među kojima nesumnjivo nije i strip. Onaj koji u savremenom dobu voli strip, ima osnove da veruje da je među retkima koji misli svojom glavom.

Vi ste kao ličnost iz moje još nenacrtane priče koja ne čita toliko knjigu, koliko daljinu.

Svaka autentičnost je uvek usamljena. I gotovo nevidljiva.